Uvodnik

 

(Pr)osudite sami

 

Uvek pod sumnjom

 

Milovan Brkić

 

Početkom februara, kolumnista koji je sa moje desne strane opisivao rad tajne službe i potrebu za lustracijom, bivši načelnik Resora državne bezbednosti Srbije Goran Petrović, dobio je stalno zaposlenje u državnoj službi, iako ni posle sedam dugih godina još nije dobio sudski spor sa MUP-om Srbije. Sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu Ksenija Aškerić Đurović ni posle osam meseci nije napisala presudu. Može joj se, tako nam je sudstvo.

Jedan među najobrazovanijim ljudima u Srbiji, zaposlenjem u državnoj službi, više nije u mogućnosti da piše kolumnu. Radujem se što ćemo ubuduće da se sastajemo samo u našoj kafani, na pasulju i kolenici.

Na prvom ručku, pitaću ga, prijateljski (možda će mi i kasti) kako je Služba, dok je počinjao da radi, opisivala građane koji su tražili posao, a državni organi tražili od Službe da ih proveri. Ja znam da sam uvek bio pod sumnjom, ali su drugovi znali i da okrenu glavu. Uvek su računali da mogu da se popravim, a nade je bilo i za one koji su bili obeleženi... Recimo, ja sam, iako uvek pod sumnjom, mogao da ručam sa Goranom, i sa načelnicima Službe pre njega. Nismo se slagali, ali je to, valjda, prirodno.

Juče, dok sam u prodavnici kupovao dvolitru piva, vidno uplašen, prilazi mi čovek koga odnekud poznajem. Imate li minut vremena za mene, pita. Ako nemam para, barem vremena imam. Skoro kroz šapat me pitao kako sam se ja izvukao. I objašnjava mi da me pre pet godina vodio na sastanak sa Darkom Šarićem, kada smo imao problema sa prodajom lista. Znam da su snimili sve, kaže, Darko je moj drug iz škole, puno mi je pomogao.

Pita me da li će ga uhapsiti što je poznavao Darka, da li će mene Aca Vučić poslati na ispitivanje. Pomislio sam da se čovek šali, prisetio sam se našeg susreta. Hteo sam da viknem na njega - što mi čoveče ne reče ko je taj čovek! Mogao sam da tražim da mi pomogne, čovek je imao široku ruku, ali vidim da je on u ozbiljnom strahu. Vidite, dodaje, ovi će početi da hapse sve koji su sa njim bili u obdaništu, u autobusu.

Meni smešno, zamišljam kako se Aca obraća raji i preti prstom - Svi koji su poznavali Darka Šarića i njegovog brata, ako se odmah ne jave prvoj policijskoj stanici, država prema njima neće imati milosti!

Tako je bilo i posle  Drugog svetskog rata: ko je poznavao druga koji je isključen iz partije, bio je pod većom sumnjom i od njega samog! I ništa se u Srbiji, po pitanju sumnje, ne menja.

Tvrdo verujem da Borisa danas izbegavaju i najbliži prijatelji, a šef njegovog kabineta Rakić ga otvoreno optužuje. Eto, da se sretnem sa Borisom, posle svega što sam napisao o njemu, doprinoseći njegovom padu, pozvao bih ga na kafu, srdačno se pozdravio. Ako bi mu bila potrebna moja pomoć, mogao bi na nju računati.

Ali, u Srbiji, od Vuka Karadžića pa do danas, sve do politički nepodobnog Ivice Dačića, traje jedna ista tragedija duha. Uvek su neki pod sumnjom onih koji su na vlasti, i uvek su oni, koji padnu s vlasti, pod sumnjom onih koji na vlast dođu.

Ako još budem imao snage, i ako se ove godine na noge digne sirota raja, uzme motke i šmajsere u ruke i počne da veša ove sumanute ljude koji vladaju Srbijom, utrčaću u masu i viknuti da je Vučić moj prijatelj, i da mu treba pošteno suditi, iako je on mnogima presuđivao, a nije zato ovlašćen.

Hoćemo li se naučiti da razlikujemo službu od družbe, i da ne smatramo neprijateljima one sa kojima se po mnogo čemu ne slažemo?