Otimačina

 

Kako iz uz čiju pomoć je uništen aluminijumski kombinat  NISAL iz Niša

 

Jedan maher protiv hiljadu radnika

 

Na visokom mestu, između 24 kriminalne privatizacije u Srbiji, nalazi se i slučaj otimačine preduzeća Nissal iz Niša. Posledice ove "demokratske transakcije" bile su takve da je država ostala uskraćena za više od 60 miliona evra. Novi vlasnici Nissala su nastupili brutalno i uz podršku Demokratske stranke, pa su odmah otpustili većinu radnika i rasprodali sve što je moglo da se proda. Do tada nepoznata braća Vuković, Goran i Mitar, postali su za male pare vlasnici Nissala, a o "kandidaturi" za suvlasništvo razmišljao je i bivši ministar Aleksandar Vlahović. Nijedna vlast do sada nije pozvala tužilaštvo i policiju da zaustave ovu nečuvenu pljačku. Naprotiv, isticali su Vukoviće "za primer", kako treba opelješiti Srbiju. A Aleksandar Vučić i njegovi ''timovi'' ne sećaju se ove pljačke

 

Mersiha Hadžić

 

 

Nekada stabilno niško preduzeće Nissal, šira javnost u Srbiji je poznavala kao solidnog izvoznika, sve dok ga 2003. godine Agencija za privatizaciju nije prikazala kao "malu livnicu", sa ciljem da ga degradira na tržištu, kako bi ga što jeftinije kupili prijatelji Demokratske stranke. U leto 2003. godine, zgranuti predstavnici zainteresovane inostrane kompanije (Sual) videli su da Nissal raspolaže ogromnom imovinom i da Agencija za privatizaciju daje lažne podatke, te su odustali od kupovine, jer su videli da "posla nisu čista". Odmah potom, ova kriminalizovana institucija, izigrala je potencijalnog kupca, jednu nemačku firmu.

Konačno, na videlo je tada izašla namera Demokratske stranke, pa su na scenu stupili izvesni Goran Vuković, njegov brat Mitar, i njegova devojka Ana Dimitrijević, i njihov "posilni" Boris Mitrovski, a za njima čitava kamarila direktora i poslovođe, spremnih da opljačkaju i degradiraju Nissal.

Odmah po "ulasku u posed", Goran Vuković je falsifikovao dokumentaciju. Podigao je preko 18 miliona evra kredita kod banaka, stavljajući imovinu Nissala pod  hipoteku, a zatim novac trošio na lična zadovoljstva! Radnicima nije uplatio penziono i zdravstveno osiguranje od 2010. do danas.Nije državi uplaćivao ni porez. Na sumnjiv način je preuzeo i onih 15 procenata državnog vlasništva u Nissalu. Na sumnjiv način je otuđio i pet procenata akcija Nissala. Radnicima je od 2009. godine isplaćivao samo do sedam plata godišnje.

Od oktobra 2011. godine, uskratio je pravo na odlazak kod lekara i bolničko lečenje zaposlenima zbog neuplaćenih socijalnih davanja. Ostavio je Nissal u dugovima od preko 16. miliona evra prema bankama, plus neizmirene obaveze prema radnicima, državi i poveriocima...

Ko su ustvari braća Vuković, kakve su im biografije, čime su se ranije bavili i kako su postali vlasnici Nissala?

 

 

Crnogorac iz Makedonije rukovodi u Srbiji

 

 

Prema svedočenjima njegovih poznanika, Goran Vuković, Crnogorac rođen u Makedoniji, kasnije nastanjen u Kragujevcu, svojevremeno je otišao u Niš na studije, gde je pod nerazjašnjenim okolnostima došao do diplome Mašinskog fakulteta. Tokom boravka u Nišu, oženio je kćerku svog stanodavca i zaposlio se u Nissalu kao projektant. Dok mu je sada već bivša supruga bila u drugom stanju sa najmlađim detetom (od četvoro koliko ih ima sa njom), ušao je u vezu sa svojom sekretaricom, izvesnom Gordanom iz Borče, koju je kasnije i oženio. Bivšu ženu finansijski "namiruje" tako što joj je Nissalovim novcem, uz pomoć falsifikovanih naloga kupuje i oprema velnes centar.

Goranov brat, Mitar Vuković, doslovno je "na vezu" završio mašinsku školu u Kragujevcu. Zbog hroničnog alkoholizma, stariji brat ga šalje u Rusiju, na gradilište, kako bi ga sklonio od poročnog života, droge, kurvanja i pića. U Kragujevcu su mu dali nadimak "Mali kurvar", jer je svojevremeno komšinici napravio dete, pa je morao da "položi račune". Naravno, u Rusiji nastavlja da pije i da se kurva, pa je, uprkos tome što već ima sina i kćer, "zaradio" još jednog vanbračnog sina.

Sa Vukovićima u društvu našao se i Dragan Jovanović, bivši policijski kadar. Bio je na funkciji generalnog direktora Nisalla po privatizaciji i tu obavio najprljavije poslove oko otpuštanja velikog broja radnika. Ostao upamćen po spletkarenju. Hvalio se da je "treći čovek  Vojislava Koštunice" (2003 -2004) i kum generala Nebojše Pavkovića. Dobrovoljno je napustio Nissal pošto je pronašao uhlebljenje u ministarstvu za saobraćaj kao savetnik ministra. U raznim "preseljavanjima" sa dužnosti na dužnost, zaboravio je da razduži automobil marke Audi A6, koji mu je dat na korišćenje dok je bio generalni direktor Nissala. Decembra 2012. godine, zajedno sa ministrom Milutinom Mrkonjićem biva optužen od strane Međunarodnog instituta za bezbednost za korupciju.

Finansijska direktora Nissala, Ana Dimitrijević, bila je najpre agent prodaje Nissala, napredovala preko kreveta svoga bivšeg šefa Igora, a kasnije i Mitra Vukovića, čime je opravdala nadimak "Leskovačka razvalina" i osvojila "glavnu nagradu", mesto finansijskog direktora.

Izbeglica Boris Mitrovski, najbolji prijatelj Mitra Vukovića, zapošljava se kao projektant u Nissalu i tu postaje "prva linija fronta" kada treba da laže umesto Gorana i Mitra. Knjigovođa, Petar Drezga, prema svedočenju radnika Nissala, ravan je onim mafijaškim "knjigovođama" iz Čikaga sa početka prošlog veka, "...mutan tip, praznog pogleda, nerazumljivog govora i prodane duše...".

 

Uranak uoči sudnjeg dana

 

Nissal  je privatizovan 2003. godine od strane preduzeca Domal Inženjering Beograd na prevaru. Prevara je bila u tome sto je uslovima tendera bilo predviđeno da na tenderu mogu konkurisati samo preduzeća koja imaju kapital od milion evra i godišnji obrt od dva miliona evra, što Domal nije nikako ispunjavao. To je rešeno tako što je Domal na tenderu lažirao zajednički nastup sa nemačkom firmom Siko, kao svojim poslovnim partnerom. Što je u samom startu trebalo da bude, u najmanju ruku, nelogično. Gigantu poput Sikoa je potrebno pojačanje kao što je Domal Inženjering Beograd koliko i Poršeu pokojna Zastava Kragujevac. Bilo kako bilo niko se kasnije nije bavio pitanjem tog lažnog partnerstva. I to je prošlo.

No dovitljivom Goranu Vukoviću, nije bilo dovoljno što je iskrivio jedno pravilo tendera već je želeo da pazari preduzeće od 1.255 zaposlenih, sa nekoliko proizvodnih hala koje su zauzimale površinu od 23.740 kvadratnih metara, magacina na površini od 5.400 metara kvadratnih, upravne zgrade na površini od 3.420 metara kvadratnih , građevinskog zemljišta od 110.375 metara kvadratnih, opremom - hidraulične prese, kade za elektrohemijsko bojenje, linije za montažu aluminijumske bravarije, linije za plastifikaciju i peći za topljenje i livenje, po ceni većeg stana u Beogradu. I uspeo je uz pomoć finansijskih aranžmana koje je u to vreme sklopio sa jednim pomoćnikom ministra za urbanizam i građevinu i sa predsednikom niske vlade u vreme kada je prodaja ugovarana sa Aleksandrom Krstićem.

Prvom je obećan procenat a isplaćen novac, a drugom isplaćen novac u prostorijama Nissala na ruke njegovoj radnici Mariji iz njegove brokerske kuće koja je inače bila korporativni agent u privatizaciji Nissala. I tako je ovaj sposobni biznismen kupio 70 % niškog aluminijumskog kombinata za 325.000 evra, uzevši kredit od banke u vrednosti hipoteke svog stana!

Naravno i sa preuzetom obavezom investiranja od 3,1 miliona evra koja se, kao i u većini slučajeva završila tako što je preduzeće investiralo samo u sebe, odnosno stavljanjem delova preduzeća pod hipoteku, protivno zakonu, podizani su milionski krediti a deo para u vidu nove opreme vraćan u preduzeće kao investicija. Procena je da je od vise od 18. miliona evra uzetih kredita u preduzeće ušlo ne vise od osam miliona evra, pri čemu treba uzeti u obzir činjenicu da je Nissal sopstvenim poslovanjem ostvarivao profit od bar 1, 5 miliona evra godišnje! I ovde je Goran Vuković prevazišao sebe, te je stare faks mašine, stolice i stolove koje je izneo iz Domala, prijavio kao "investiciju u preduzeće".

 

 

"Vidiš da su stoka, ko ih tera da sede ovde?"

 

 

Pošto je učvrstio svoju poziciju okruživši se ljudima bez ikakvih moralnih, intelektualnih ili ljudskih vrednosti Goran Vuković je krenuo sa otimačinom. Ali ovom preduzetniku nije bio dovoljan samo novac koji je obilato iznosio, već je koristio Nissal kako bi kupovao kuće, nameštaj, automobile, išao na ekstravagantna letovanja i egzotična putovanja. Baš iz tih razloga je nedavno postao tema interesovanja finansijske inspekcije u Nišu. Takođe je Nissalovim novcem, između ostalog, kupio kuću u Grčkoj na Halkidikiju pored Haniotija.

Kuća je kupljena na ime bivše Nissalove radnice Nataše Jeftenić, koja se udala u Grčkoj i koja je postala njihov državljanin, a radila iz Atine kao predstavnik Nissala u toj državi,  i opremljena Nissalovim novcem, a opremanje je fakturisano preko falsifikovanih naloga za aktuelna gradilišta u tom trenutku. Isto to je rađeno u nekoliko navrata i za kuću u kojoj ovaj biznismen trenutno živi u Beogradu.

Od stručnih za projektovanje i overu projekata, logističkih za prevoz i skladištenje do radne snage koja je te poslove obavljala praktično bez naknade. Zadnjih par godina svog gazdovanja Nissalom, Vuković je pokušao da ukrade što je moguće više novca poslovanjem na crno, te je zato preduzeće, bez obzira na ugovorenih nekoliko višemilionskih poslova non-stop bilo u blokadi i u potpunoj besparici dok se naplaćeni novac nekuda odlivao.

Zaposlenima u Nissalu plate su isplaćivane sa zakašnjenjem od šest meseci, ponekad su retroaktivno uplaćivani minimalci, regres nije isplaćivan godinama, a radnici su čak bili prinuđeni da pred Borisom Mitrovskim potpišu papir na kome je pisalo da se odriču regresa u korist firme, a zajedno sa tim su bili prinuđeni da potpišu i blanko ostavke. Avgusta 2007. godine, Vuković (Goran) osniva preduzeće Nissal Inzenjering d.o.o. na istoj adresi na kojoj se nalazi Nissal a.d. i postavlja svog brata Mitra za direktora, koji istovremeno vrši funkciju zamenika generalnog direktora Nissal a.d. Nissal Inženjering mu služi za izvlačenje para iz preduzeća Nissal a.d.

Kada su pred kraj 2012. godine radnici digli glas za ostvarenje svojih prava na lečenje i zarade, preko svojih direktora (Nebojše Krstića) pretio im  je otkazima, pa ih je čak ih uz pomoć Mitra Vukovića i Borisa Mitrovskog naterao da potpišu da neće učestvovati u  zakazanom generalnom štrajku, a vođe novoformiranog sindikalnog rukovodstva je zatim poslao na plaćeno odsustvo (sa 60% plate).

Kada je preuzimanje preduzeća postalo izvesno (jesen 2012. godine) deo nepokretne imovine Nissala, stanove i lokale, (kao na primer stan u centru Niša, Vožda Karađorđa 2)  je otuđio od Nissala i preneo na sebi bliske osobe i na taj način počistio ono što je u Nissalu za njim ostalo. Pribegavao je svakakvim malverzacijama da iznese novac iz preduzeća, a u tome su mu glavni saradnici bili Ana Dimitrijević, Boris Mitrovski, Petar Drezga  i Nikola Minić.

S obzirom da je Nissal dosta poslovao u Rusiji, i uzevši u obzir činjenicu da Kinezi koji žive i rade u Srbiji imaju problem da iznesu ovde zarađeni novac, on je sa njima napravio sledeću kombinaciju: on njima sa računa u Rusiji (ili bilo kog drugog računa na kome se nalazi novac koji je uzeo na crno za poslove koje je Nissal tamo obavio) uplati na račun u Kini, ili gde god je to Kinezu potrebno, a ovde od Kineza uzme keš u istom iznosu na ruke! Samo u nekoliko navrata je uzeo na ruke par stotina hiljada evra na taj način.

U prilog tome koliko je Goran Vuković bezobzirna osoba govori i podatak da u vreme kada zaposlenima mesecima nije isplatio platu, a godinama nije uplatio socijalno i penzioni fond pa čak i karticu za prevoz gradskim saobraćajem uskratio, dolazio je u preduzeće novim automobilom, marke  Porše Panamera, bez obzira što je već posedovao manje od godinu dana star Mercedesov džip ML. Na svaki pomen spornih radnji odgovarao je na isti način: "...Neka pitaju direktore. Oni su odgovorna lica. Ko ih jebe. Vidiš da su stoka. Ko ih tera da sede ovde?".

 

 

Mitrov biznis i pripadajući keš

 

 

 Mitar Vuković, brat i operativac Goranov, potrčko i izvršitelj njegovih naloga,  dobio je dobru kompenzaciju. Pored 200.000 dinara plate koju je primao u Nissalu, Mitar je razvio i unosan posao sa strane, koji se bazirao na tome da je strankama nudio zastakljivanje terasa, izradu bravarije ili bilo koju drugu uslugu koja se može dobiti u Nissalu, a sve to po vrlo povoljnoj ceni, ako se plaćanje izvrši njemu na ruke. Tako je sebi obezbedio odličnu zaradu a iznetu robu iz Nissala nikada nije prijavio, već ju je kačio na već otvorene naloge za izradu aktivnih Nissalovih gradilišta. Dodatno je sa Borisom Mitrovskim pri naplati završenih poslova odvajao procenat u visini od 10% naplaćenih radova za, kako on to kaže, svoje usluge. Zapravo se radi o parama koje su pri kalkulaciji cene zaračunate za vođe projekata, kojima je obećao novac za projektovanje, praćenje gradilišta, pravljenje situacija i ostale poslove oko gradilišta, a koje im nikada nije isplatio vec je taj novac delio sa Mitrovskim.

Mitar Vuković je tokom 2011. godine i sam postao diplomirani mašinski inženjer kupivši diplomu Mašinskog fakulteta u Nišu. Diplomu je dobio najverovatnije posredstvom i uz pomoću člana upravnog odbora Nissala prof. dr. Miodraga Manića, profesora i bivšeg dekana tog fakulteta. Zauzvrat, Mitar je iskoristio Nissal da napravi pregrade u toaletima fakulteta i zameni stolariju na kućama i vikendici pomenutom kolegi iz Upravnog odbora, i ponovo sve fraj, jer su pozicije odnete kod profesora Manića bile samo sastavni deo nekih naloga sa potpuno drugih gradilišta! Ipak, ljudi koji su u tome učestvovali znaju za koga su ih pravili i gde su ih montirali...

Konačno, priča o Vukovićima i Nissalu, Demokratskoj pljački i njenim protagonistima, stala bi u jednu deblju knjigu, pa ni onda ne bi sve bilo rečeno. Jer, kako sada stvari stoje, državu Srbiju uopšte ne zanima tužna sudbina Nissala i njegovih 1.200 radnika, kao što je ne interesuje ni sudbina sličnih giganata koji su surovo opljačkani zarad boljeg života šačice bandita.

 

 

A 1.

 

Odgovore svi znaju, čak i policija

 

 

Novi kupac Nissala, Goran Vuković, odmah po ulasku u posed, subjekt privatizacije stavlja pod hipoteku, suprotno zakonu i podiže hipotekarne kredite 2004. godine u vrednosti do šest miliona evra, 2005. godine u iznosu od osam miliona evra, 2006. godine u iznosu od 11 miliona evra i 2007. godine u iznosu od 18 miliona evra. Zašto je kupcu dozvoljena rasprodaja imovine odmah po ulasku u posed, iako su radnici nadležne upozoravali, tražili zaustavljanje rasprodaje i pored isplaćene svote od 325.000 evra, čime se rukovodila Agencija za privatizaciju kada je dozvolila da taj iznos kupac, u ovom slučaju "Domal", isplati sa zakašnjenjem od godinu dana, pa je novi vlasnik "Nisala" prodajom imovine ovog preduzeća, "ušao u posed" i faktički ga kupio bez ijednog uloženog dinara?

Iz kojih razloga je Goran Vuković, vlasnik Nissala, preko svojih kadrova lansirao u preduzeću priču o dolasku novog vlasnika koji je navodno bez naknade i u ime Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), kojoj Nissal duguje na osnovu glavnice za kredit četiri miliona evra, preuzeo kompletno njegovo učešće u preduzeću? Da li se radi o dobro smišljenom triku kako bi se kupilo vreme do predaje završnog računa?

Ko je omogućio Goranu Vukoviću da nekažnjeno, falsifikovanjem poslovne dokumentacije, opterećivanjem već otvorenih naloga za druga gradilišta, kupi i opremi svoje kuće u Grčkoj na Halkidikiju i u Beogradu, opremi velnes centar svoje bivše žene u Beogradu i stan Mitra Vukovića u Nišu? Preko kog preduzeća su fakturisani radovi na rekonstrukciji poslovne zgrade Agrobanke u Beogradu 2012. godine koje je izvodio Nissala?

Čime je izvesna inspektorka jednog niškog inspektorata zadužila Gorana i Mitra Vukovića, pa joj već godinama falsifikovanim nalozima opremaju stambeni objekat u neposrednoj blizini Filozofskog fakulteta u Nišu?

 

A 2.

 

Poslaničko pitanje, ali kome?

 

(Narodni poslanik Momir Stojanović, postavlja poslaničko pitanje u ime Nissala)

 

 U ime radnika i manjinskih akcionara niske firme "Nisal" a.d. zamoljen sam da Vladi Republike Srbije postavim sledeće pitanje: da li će u okviru preispitivanja spornih privatizacija biti obuhvaćeno i preispitivanje i privatizacije ovog niškog preduzeća? Naime, ostaje nejasno zasto je tada najuspešnije preduzeće metalskog kompleksa Srbije, koje je po proceni nezavisne revizorske kuce "Kondel" iz Beograda, tada vredelo 61 milion evra, poklonjeno privilegovanom kupcu Domal-inženjeringu iz Beograda, za svega 325.000 evra?

Čime se moze pravdati postupak tadašnjeg direktora Agencije za privatizaciju, gospodina Mirka Cvetkovića i tadašnjeg ministra privrede, gospodina Vlahovića, da tako uspešno preduzeće poklone "Domalu" koji po bonitetu je imao samo 3.768 evra, umesto da poseduje milion evra na računu i dva miliona evra godišnjeg obrta kapitala? Zašto je prikazana vrednost kapitala od samo 75 miliona dinara po proceni iz 1997. godine, bez revalorizacije, umesto realne trzišne vrednosti koja je, kako sam istakao, iznosila 61 milion evra?

Čemu se protivila Kori Udovički kao prvopredloženi predsednik tenderske komisije (i zbog toga ekspresno smenjena, prim. red.),  i nije li zbog toga umesto nje na ponovni postupak tenderske komisije predsednik bio izabran Slobodan Petrović, tadašnji zamenik ministra Vlahovića? Zašto je Vlahović insistirao na ubrzanoj prodaji Nissala, ako je to preduzeće uspešno poslovalo?

 

 

 

A 3.

 

Goranov Ruter za jahtu platili radnici

 

Nissalova kasa je već godinama prazna, zato što svaki dinar koji se u nju slije biva otet od strane Ane Dimitrijević, dugogodišnje ljubavnice Mitra Vukovića. Potrebno je reći i da je često bilo neprijavljenog viška koji se prelivao u džepove Ane Dimitrijević i njenog alkoholisanog ljubavnika Mitra. U jednoj od takvih prilika, setio se Goran Vuković da mu je za jahtu koju je nedavno pazario potreban takozvani WiFi ruter te angažuje Božidara Pejčića, radnika IT odeljenja da to nabavi. Ovaj ode do blagajne već sluteći šta ga tamo čeka i naravno ostane kratak za cenu rutera.

Božidar onako poslušan i uplašen otrči kod direktora održavanja, bivšeg vlasnikovog badže, koji važi za čoveka koji može sve u Nissalu da završi jer je dobar sa svima i požali se na situaciju u kojoj se našao. Shvativši da nema druge, izvadi iz novčanika 1.000 dinara, više nije imao jer se radi o čoveku koji je već izmučen višegodišnjim primanjem plate na delove i na kašičicu jednom u dva meseca, a zatim pozva druge direktore da daju koliko imaju kako bi Božidar mogao da kupi ruter za gazdinu jahtu!

Naravno, svi su učestvovali koliko su mogli i ne pomislivši da prokomentarišu u koliko su glupoj situaciji da od poslednjih para koje imaju, gazdi koji im je dužan platu za bar šest meseci, kupuju ruter za jahtu!