Natrag

Druga strana

Druga strana

 

Gradonačelnik Beograda svoje psihičke probleme leči zgrtanjem novca

 

Đido i njegov libido

 

Bolest je svačija, kažu. A po mišljenju stručnjaka, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je emotivno nestabilan, frustriran i izuzetno nasilan. Kako bi kompenzovao emotivne nedostatke, opsednut je idejom nemilosrdne zarade koju ostvaruje preko leđa izgladnelog stanovništva Beograda i cele Srbije, pa je tako već prešao magičnu granicu od milijardu evra, ali nastavlja da i dalje otima, krade i uzima gde god mu se ukaže prilika.

 

Milan Glamočanin

 

Od kako je na čelo srpske prestonice došao Dragan Đilas, Beograd se sunovratio u dužničku jamu iz koje mu nema izlaza. Još na kraju 2010. godine dugoročna zaduženja Beograda iznosila su 51.377.008.720 dinara, što je po kursu na zadnji dan te godine (105,1817 dinara za 1 evro) bilo 488.459.577 evra. Već sredinom 2012. Đilas priznaje da je ukupan dug Beograda "nešto preko 500 miliona" evra, ne navodeći koliko je to "nešto iznad" u milionima evra.

Rebalansom budžeta za prošlu godinu došlo je do novog zaduženja prestonice u visini od 197,3 miliona evra, pa kako je 29,82 miliona evra dato za otplatu dospele rate nekog ranijeg kredita, Beograd je 2013. godinu dočekao sa ukupnim dugom ne manjim od 667,48 miliona evra, što predstavlja neverovatnih 82,75 odsto godišnjeg gradskog budžeta.

U vremenu kada, po izveštaju UNESCO-a u Srbiji gladuje 200.000 dece, a bar još toliko je neuhranjeno po evropskim standardima, gradonačelnik Beograda je odlučio da sagradi najveći most u istoriji grada. Za ovaj luksuz, koji ima funkciju obične seoske ćuprije, jer spaja buvlju pijacu sa hipodromom, date su stotine miliona evra. Po već ranije objavljenim podacima za ono što je plaćeno samo za izgradnju ovog jednog mosta, Beograd je mogao da dobije najmanje pet novih, ali skromnijih mostova. Ukupna cena ovog faraonskog projekta, računajući tu i pristupne saobraćajnice, nije ispod 700 miliona evra i to bez tunela ispod Topčidera koji sam treba da košta još dodatnih milijardu do dve evra.

Samo u 2013. godini Beograd će na ime dospelih rata kredita i kamata iz svog budžeta morati da plati 70 miliona evra. Ne bi to bilo toliko strašno da najveći deo pozajmljenih para nije otišao Đilasu i njegovoj kamarili.

U proteklih pet godina gradski budžet je, voljom gradonačelnika, na račune deset odabranih privatnih preduzeća koja se bave prevozom putnika na linijama Gradskog saobraćajnog preduzeća uplatio osam milijardi dinara. U isto to vreme GSP nije potrošio ni jedan jedini dinar za nabavku rezervnih delova za svoje autobuse?! Popravke se vrše ili tako što se koriste već postojeći, ranije kupljeni rezervni delovi, ili tako što se oni skidaju sa rashodovanih vozila i montiraju na ona koja su još uvek u funkciji. Prosečno, zbog ovakvog poslovanja, svake nedelje jedan autobus GSP-a se samozapali (zbog stare instalacije) ili udari u banderu (zbog dotrajalih kočnica).

Pomenutih osam milijardi datih autoprevoznicima nije otišlo samo njima, već se dobrim delom vratilo gradonačelniku Đilasu i njegovim saradnicima koji su najzaslužniji za ovakvo odlivanje sredstava iz gradskog budžeta.

Od kako je ušao u politiku, Đilas je naglo počeo da se bogati. Zvanični procenat uvećanja njegovih firmi Direct Media, Multikom Grupe i zavisnih preduzeća u vreme njegovog direktorovanja Narodnom kancelarijom tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića iznosio je astronomskih 983 odsto! U kratkoj, ali kriminalnoj istoriji srpske tranzicije, takvo čudo nije zapamćeno! Do 2006. godine, kad je Đilas osvojio sve njemu neophodne državne i partijske funkcije, čist godišnji prihod njegove firme kretao se između 30 i 50 miliona evra! Njegova Direct Media u međuvremenu je postala desetostruko moćnija, kao uostalom i on lično. Procenjuje se da poslovna imperija Dragana Đilasa danas vredi daleko iznad milijardu evra.

Na koji način je sve zarađivan taj novac najrečitije govori slučaj slovenačkog preduzeća JUB čiji je bivši komercijalni direktor javno priznao da mu je kao uslov za ulazak na srpsko tržište zahtevano da za marketinške usluge isključivo koristi neku od firmi iz tadašnje vladajuće koalicije.

Đilasova preduzeća su monopolisti kada je u pitanju iznajmljivanje reklamnog prostora na nacionalnoj televiziji. Ovakvim poslovanjem RTS je dospeo u finansijsku dubiozu od 100 miliona evra koje bi Aleksandar Tijanić sada da naplati od svih stanovnika Srbije koji preko poreza i doprinosa pune republički budžet.

Mehanizam uzimanja para od RTS-a funkcioniše tako što svako ko bi da mu se reklama objavi na ovoj televiziji u nekom od gledanih termina mora da se obrati Đilasovoj Direct Medii. Isto tako, RTS uopšte ne daje novac privatnim producentima (izuzetak čine oni bliski vlastima i samom Tijaniću), već ih obeštećuje u reklamnim minutima koje ovi, opet, mogu da prodaju jedino Direct Mediji i to najčešće po ceni od 40 ili manje odsto od realne vrednosti. Na ovaj način su Đilasova preduzeća dostigla 80 odsto udela tržišta medija.

Sav novac koji se na bilo koji način izmuze iz gradskog budžeta mora da bude podeljen sa gradonačelnikom Đilasom, koji tako iz godine u godinu enormno uvećava svoje bogatstvo. Da bi se do kraja opljačkali Beograđani, Đilas ne preza ni od toga da koristi svoju pretorijansku gardu nazvanu Komunalna policija. Pošto je podbacila zacrtana naplata putnih karata iz Blus Plus sistema Đilas je Komunalnoj policiji naredio da asistira kontrolorima privatnog preduzeća Apex solution, koji inače nemaju prava da legitimišu građane. Iako nije direktno vlasnik nekog od preduzeća iz Bus Plus Sistema, Đilas je preko člana porodice vlasnik preduzeća koje jedino štampa kartice za vožnju, a koje kasnije prodaje Bus Plus.

Jedna od firmi iz Đilasovog poslovnog sazvežđa je i Direct lot d.o.o. iz Beograda, koja je 12. marta 2011. (samo mesec dana po osnivanju) potpisala ugovor sa Lutrijom Srbije po kome je postala ekskluzivni prodavac lutrijskih proizvoda. Zbog toga je promet državne lutrije u 2011. prepolovljen (sa 100 miliona evra na samo 50 miliona evra), da bi 2012. prvi put u istoriji Lutrija Srbije poslovala sa gubitkom od oko 1,3 miliona evra. Nije uopšte teško zaključiti u čiji privatni džep su otišle sve ove pare.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane