Natrag

Povodom

 

Povodom

 

Sedam uzaludnih pisama

 

Redakciji Tabloida stiglo je pismo dugogodišnjeg radnika Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RZZ) u kome na ličnom primeru potvrđuje navode iz teksta pod naslovom "Zdravo bolesna mafija" objavljenog u broju 280. Pismo objavljujemo bez skraćenja...

 

...

 

Pročitavši članak u Tabloidu "Zdrava bolesna mafija", došla sam na ideju da Vam se obratim, a posebno što već mesecima mislim, da ovo što se dešava meni lično (sa  još jedanaest zaposlenih u RFZO), da se ne dešava nikome više u Srbiji, obzirom da nigde u štampi ili TV programima nisam čula da je iko to pomenuo. Radnik sam RFZO bez malo 35 godina, po rešenju daktilograf, a u stvarnosti godinama obavljam sve poslove na lekarskoj komisiji kao i moj visokoobrazovani kolega, koga sam svojevremeno učila tom poslu. Sramnom, degradirajućom primenom Zakona o maksimalnim zaradama na najniže plate u RFZO, dovedena sam u veoma tešku, bezizlaznu situaciju. Plata koja se godinama nije menjala, a iznosila je od 31. 000 do 35.000 dinara, smanjena mi je na 19.600 dinara, sa sve minulim radom, toplim obrokom, regresom kao i učinkom u radu.

Sedam puta sam se pismeno obraćala poslodavcu, da bi se gospodin Petar Stajković jedva posle tri meseca namolio i poslao mi blago rečeno jedan bezobrazan dopis, bez odgovora na ono što je mene interesovalo, a to je kolika je moja osnovica i šta sve spada u tu moju dodeljenu mi platu.

Plaćena sam kao neko ko je primljen preko neke agencije, bez prava na bilo šta što podrazumeva Zakon o radu, ugovor o radu pa na kraju i Ustav koji navodno garantuje ista prava za sve. A te davne 1979.godine primljena sam na raspisani konkurs, s potrebnom stručnom spremom za posao daktilografa, kao ravnopravni član radne zajednice, odnosno Filijale.

I gospodin Vuksanović mi je odgovorio da mu je jako žao zbog novo nastale situacije, da im nije bila namera da me osiromaše, ali da je to "odluka vlade" i da su njemu ruke vezane. Ja sam pred samom penzijom, s godinama koje nisu za neki novi početak života. Imam zaduženja na prethodnu platu, tako da sam primenom novog zakona ili ti Dinkićevog hira pretočenog u zakon uz svesrdnu podršku  svih članova Vlade veoma životno ugrožena. Od siromašne osobe, preko noći sam postala totalni slepac, ničija briga...

 Ne postoji ministar ni ministarstvo kome se nisam obratila kao i premijeru i predsedniku Srbije. Računala sam, kada zajedno odlučuju o nečijem životu da onda verovatno i mogu da isprave očiglednu grešku koju su napravili...Ili to ipak nije bila greška?

 Međutim, svi su se proglasili nenadležnima, gospodin Dačin nije hteo da se smara dajući meni odgovor. Samo je kabinet g.dina Nikolića redovno slao odgovore, ali na moju žalost, ni on nije u nadležnosti...

I čitajući gore pomenuti članak, dođe mi da se stvarno ubijem. Šta su sve oni radili za svoju ličnu korist, a moj život su uzeli u svoje ruke i uništili me i kao radnika i kao čoveka. Meni preostaje samo, da posle toliko godina rada preturam po kontejnerima ili da se ubijem da prekinem agoniju u kojoj sam već više od pet meseci. U ovoj nazovi zemlji, ne postoji niko nadležan ko bi  trebao da pomogne veoma ugroženom, običnom čoveku. Ja sam veoma ugrožena, ali ne svojom krivicom. Koga je briga za mene i meni slične? Kod Borisa Tadića smo bili građani drugog reda, a kod ovih i ne postojimo.

 

(Ime autora poznato redakciji)

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane