Natrag

Feljton

 

Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (14)

 

Sa Holbrukom umesto Himlera

 

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid svojim čitaocima u nastavcima priređuje najinteresantnije delove.

 

Džon R. Šindler

 

 

Problem sa strategijom čekaj Klintona" koju je sledila SDA, bilo je to što je iz ruku ispusti la svaku inicijativu i neprekidno nanosila nepotrebne patnje Bosancima. Svaki mesec rata pru žao je mudžahedinima još vremena da pustoše i planiraju terorizam regrutujući nove svete rat nike. Sarajevo je ponekad bilo brutalno iskreno o svojoj željenoj konačnoj državi. Ono što SDA želi, objasnio je partijski ideolog Džemaludin Latić, jeste najmanje 45 procenata bosan ske teritorije plus Sandžak.

Sticanje kontrole nad skoro polovinom zemlje bilo je nešto što Sarajevo nije imalo nikakve šanse da postigne bez velike američke vojne pomoći, dok je okupacija Sandžaka, oblasti u Sr biji, bila islamistički puki san.

 Vizija SDA o islamskoj mini-državi iskrojenoj iz centralne Bosne bila je veoma slična pla novima bosanskih islamista u Drugom svetskom ratu, koji su želeli satelitski status pod Trećimraj hom; vizija SDA je bila skoro ista, samo pod američkim protektoratom: balkanski Isla mistan podređen Holbruku umesto Himleru.

Bosanski muslimani koji nisu bili posvećeni islamističkom projektu SDA - što znači većina muslimana, koji su posle dve godine rata svoju vladu smatrali korumpiranom, nesposobnom i fanatičnom - bili su sve nezadovoljniji Izetbegovićevom nepopustljivošću kada su međuna rodni posrednici pokušavali da nagovore bosanske zaraćene strane da prihvate mirovni plan. Mnogi muslimani su se prećutno slagali sa presudom Adila Zulfikarpašića: Izetbegović je gori od najgorih neprijatelja muslimana." Mir radi mira malo je privlačio vođe SDA. Oni su izazvali građanski rat svojim agresivnim političkim islamizmom i odbijanjem da ozbiljno shva te prava nemuslimana. Prihvatanje mirovnog plana koji bi davao Sarajevu manje nego što je imalo pre početka rata - posle desetina hiljada muslimanskih žrtava - nije bilo politički prihva tljivo za Izetbegovića.

Čak su i neki od predsednikovih bliskih i poverljivih sa radnika sumnjali u njegove politič ke sposobnosti. Izetbegovićeva brižljivo sačinjena slika okrenutosti drugom svetu, toliko delo tvorna za zapadne medije, išla je na živce mnogim visokim funkcionerima SDA, koji su nje govo povlačenje u molitvu i kontemplaciju smatrali opasnim. Ali ja pojma nemam, šta je drža va", izjavio je Nedžib Šaćirbegović, predsednikov najduži sabrat u islamu. Njemu je mesto u džamiji, ne u vladi", rekao je 1993. Izetbegovićevi politički protivnici bili su još oštriji, posebno neobuzdani Fikret Abdić, koji je predsednika osudio kao onog lukavog prevaranta i najvećeg ubicu svog naroda".

 Svi danas uviđaju da je Izetbegovićev cilj muslimanska država", izjavio je sredinom 1993, dodavši opis zasnovan na vlastitom iskustvu: Ali ja opet pokušava da ostane skroman, dobar stari čovek - večiti gubitnik. Ali iza scene zapravo je njegova ljubav za moć i njegov životni san da stvori državu znanu samo njemu samom, koju je zamislio dok je ležao u zatvoru u Foči i pisao svoju Islamsku deklaraciju, koje se ni kada nije odrekao."

Abdićeva kritika imala je odjeka kod mnogih muslimana, ali s vojskom i policijom čvrsto u svojim rukama vođstvo SDA je bezbedno vladalo Sarajevom. Međutim, rat je bio nešto drugo i agitpropovska kampanja da se zadobiju simpatije Zapada, i u krajnjoj liniji izazove inter vencija NATO-a, neumorno se nastavljala. Posle toliko pogrešnih koraka i rđavih izbora, igra nje na kartu Vašingtona bio je jedini izlaz za Sarajevo. A muslimani su odigrali na ovu kartu s velikom efikasnošću. Svako ko se oslanjao na izveštavanje CNN-a o ratu neizbežno je zaklju čio da je opkoljeno Sarajevo pakao na zemlji. Treće godine rata stvari su se ipak znatno ohla dile, posebno jer nije bilo izgleda za kraj nazovi opsade. Sigurno da je život u Sarajevu bio te žak i civili su i dalje umirali neprirodnom smrću, ali uslovi su bili mnogo normalniji nego što su to zapadni mediji bili voljni da prikažu.

Stranka demokratske akcije je tvrdila da je u Sarajevu umrlo deset hiljada ljudi i da je šest stotina hiljada granata ispaljeno na grad, oštetivši i razorivši 60 procenata zgrada, ali crno tr žište je cvetalo. Hiljaditog dana opsade, sarajevske pijace su obilovale svežim proizvodima, uključujući i pomorandže, limun i banane po cenama samo malo višim od onih u zapadnoj Evropi. Benzin se mogao lako nabaviti, po ceni 35 procenata nižoj nego u Nemačkoj.

Posle oštre zime 1993-1994, Svetski program za hranu pregledao je stanje uhranjenosti ži telja Sarajeva, utvrdivši da nema neuhranjenih i da je samo mali procenat stanovništva pothra njen. Tokom 1994, zaključile su UN, samo je 324 civila ubijeno u Sarajevu - stopa nasilne smrti niža ne go u Vašingtonu. Nije čudo što je Džordž Keni, disidentski bivši funkcioner Stejt departmenta, preispitao bosanski rat i izgubio iluzije. Analizirajući lak odgovor" o 200.000 poginulih u bosanskoj katastrofi, Keni je početkom 1995. tvrdio da je ovaj često ci tiran broj u najboljem slučaju plod mašte i da je izvesno veoma preuveličan.

 Bosna nije ni holokaust ni Ruanda", primetio je, ona je Liban." Ta poruka je bila nešto za šta je prosarajevski lobi bio uvežban da ne čuje. Nepune dve godine ranije, glavni mediji su tražili inter vjue od mladog diplomate nezavisnog duha, koji se usudio da izazove birokratiju i, kao što politički štreberi vole da kažu, koji je govorio istinu moćnicima".

Među tim, kada je Keni nastavio to da čini, činilo se da nikome nije do toga stalo. Jedine Sa rajlije u istinski očajnom stanju bili su hrišćani, mada je to bila priča za koju se malo zapad nih novinara i političara zanimalo.

 

 

Teroristi- misionari

 

 

Baš kao i na teritorijama bosanskih Srba i Hrvata, i na delovima Bosne pod vlašću SDA, pripadnici nepoželjnih manjina bili su ubijani, mučeni i proterivani iz grada. Do 1994. populacija sarajevskih Srba od skoro 160.000, dve godine ranije, bila je svede na na trećinu tog broja.

Islamska kampanja zastrašivanja uspela je da Srbe protera iz njihovih domova. U centru Sa rajeva bile su tri pravoslavne crkve i dve kapele; sve su teško oštećene bombama i puščanom vatrom, većinom namerno usmerenom na verska mesta.

Pravoslavni sveštenici su proterani iz grada, a u mnogim slučajevima njihove crkve je opljačkala muslimanska rulja. Domaći terorizam koji su SDA i mudžahedini vršili nad onima koje je Fikret Muslimović nazvao unutrašnjim neprijateljem" delovao je kao što je i planira no i  Izetbegovićevi protivnici su ućutkani zastrašivanjima i progonima.

Zanimljivo je da su neki od uvezenih islamista zaključili da su njihovi suroviji metodi kon traproduktivni. Nasilno zastupanje radikalnog islama pridobilo je bosanske usija ne glave, ali je imalo ograničenu privlačnost za prosečne muslimane. (I Adil Zulfikarpašić je primetio: Ja sam pobožni musliman i celog života sam se borio za emancipaciju islama u našoj zemlji. Druga je stvar što primitivno podražavamo srednju Aziju i severnu Afriku, što na kraju krajeva nema ništa zajedničko sa pravim verskim zapovestima."

U jednom internom proučavanju mudžahedinskih aktivnosti u Bosni zaključuje se: Upusti li smo se u džihad bez dovoljno islamskog odgoja", i osuđuje neotesana islamska ljubav nekih od svetih ratnika: Oni šire vrlinu tako što prebiju mladića i devojku ako ih vide da zajedno idu ulicom."

 Slično tome, ti ljudi varvarski lome flaše s pićem a da nisu prvo pokušali prijateljsko ubeđi vanje kao što nam Alah nalaže da činimo" - što je bio uobičajeni mudžahedinski pogrešni ko rak s Bošnjacima koji su, mada muslimani, i Sloveni s dubokom ljubavlju prema piću. U toj studiji kao problem su navedeni i pokušaji mudžahedina da se žene lokalnim devojkama. Ne ki su se oženili na način potpuno nov Bošnjacima. Neki naoružani ljudi dolazili bi bez pret hodne najave u dom izabrane devojke i tražili pristanak da se ona uda za nekog od njih. Kad bi Bošnjaci videli vod ljudi naoružanih do zuba, odmah bi prihvatali prosidbu."

Čak i u najzaostalijim delovima zemlje - drevni običaj otmice neveste" bio je poznat među ruralnim muslimanima još sredinom sedamdesetih godina prošlog veka - prositi devojku s kalašnjikovom u ruci smatralo se preteranim.

U taktike mudžahedina izdvojene radi kritike u ovom spisu spadaju i krađe i zlostavljanja pripadnika mirovnih snaga: Borci su vozila UN i vozila mirovnih snaga smatrali ratnim ple nom", postupak koji nije doprinosio ciljevima njihove borbe. Još gore je bilo moralno poučno ali glupo korišćenje od sečenih glava hrišćana kao propagandnog oruđa. To je bilo loše za od nose s javnošću, prema toj studiji džihada, a prikazivanje odsecanja glava Srbima - i posebno njihovo snimanje na videu - nije se smatralo mudrim postupkom, jer je pružalo dokaze za moguće krivično gonjenje mudžahedina. Moglo bi da dođe do istraživanja ratnih zločina, po sebno ako su svedoci mučenja i odsecanja glava nemuslimanima preživeli.

Srećom po islamističke borce SDA, oni su retko kad za sobom ostavljali nezgodne svedo ke. Nije bilo potrebno mnogo vremena da se posledice bosanskog džihada osete u Evropi. Do lazak hiljada mudžahedina na Balkan, udaljen samo nekoliko sati vožnje od srednje Evrope, predstavljao je rastuću pretnju javnoj bezbednosti na mnogim stranama.

Srednjoistočni režimi, koji su pokušavali da domaće islamističke pokrete drže na distanci, pažljivo su pratili situaciju u Bosni da bi procenili posledice koje će balkanski rat imati na pokret globalnog džihada. Iako su službe bezbednosti u Alžiru, Egiptu i Jordanu bile zadovoljne time što njihovi naj opasniji misionari-teroristi odlaze put Evrope, bile su i zabrinute onim što će se desiti kad se završi rat u Bosni i mudžahedini počnu da se vraćaju kućama.

Problemi su počeli i pre okončanja rata u Bosni. Za početak, veterani balkanskog džihada - nazvani bosanci" baš kao što su njihovi prethodnici nazivani avganistanci " - smatrani su opasnijim od svetih ratnika prekaljenih u avganistanskom kotlu. Službe bezbednosti Srednjeg istoka plašile su se još više otvrdlih bosanaca", posebno egipatska tajna policija, možda najo dlučniji neprijatelj radikalnog islama u arapskom svetu.

 

 

Gde je džihad, tu je i bosanski pasoš

 

 

Mudžahedinski veterani Izetbegovićevog rata bili su lukava grupa koju su obučile iranske tajne službe i koja je iskoristila izuzetne prilike za stvaranje mreže, koje je pružala Bosna. Najviši policijski zvaničnici Kaira otvoreno su optuživali Muslimansku braću da rukovodi kampovima za obuku terorista u Bosni, dok su zvanični egipatski izvori nagovestili da tajna policija Mubarakovog režima još od sredine 1992. kradom nadzire aktivnosti egipatskih svetih ratnika u Bosni. Jordan se našao pred istim izazovom.

Tajna policija Amana pratila je zloglasne zemlje, plašeći se da će se vratiti kući i širiti terorizam i haos. Još juna 1994. jordanski ministar unutrašnjih poslova Hasan al Alfi (Hasan al-Alfi) otvoreno je upozoravao na uticaj bosanskog džihada na islamski svet, uključujući i smisleno upozorenje Vašingtonu, savezniku Amana, koje na nesreću nikada nije poslušano: Sjedinjene Države su podržavale Avganistan, ne zbog činjenice da je to islamska država, već u kontekstu antikomunističkog delovanja. Dozvolite mi da vas upozorim na to što se dešava u Bosni i Hercegovini kako ne bi bilo iskorišćeno za postizanje istog cilja."

Tvrdokorni islamisti su se uputili u Bosnu sa svih strana muslimanskog sveta, uključujući i neke najudaljenije. Poljska kontraobaveštajna služba utvrdila je da džihadski regrutni centri šalju borce iz poljske majušne islamske zajednice (pet hiljada kad je rat u Bosni počeo, ali se broj upetostručio tokom devedesetih godina) da se bore za SDA. Diplomci sarajevske Gazi Husrev-begove medrese, koji su vodili lokalnu islamsku zajednicu, bili su vođe lanca u Varša vi, propovedajući zagriženu salafijsku formu islama i pomažući budućim mudžahedinima da stignu u Bosnu.

Dalje na istoku, ruske vlasti su pratile kretanje svetih ratnika iz Čečenije ka Balkanu - a po sle rata nazad kući, na nezadovoljstvo Moskve. Bosna je bila ključno sa stajalište sa radnika Al Kaide i drugih terorističkih grupa, a bosanski pasoši bi iskrsli gde god se vodio džihad. Njihovu privlačnost objasnio je pukovnik ruske Obaveštajne službe u inostranstvu (SVR): Bosanski pasoš se danas smatra velom koji olakšava aktivnosti 'dripaca' koji putuju u zemlje Persijskog zaliva i severne Afrike."

Severna Afrika je bila posebno vruće mesto za Bosance", i povratni udar bosanskog džiha da se osećao širom Mediterana, u Alžiru više nego bilo gde drugde.

Dok je Bosna plamtela, Alžir je bio zahvaćen sopstvenim verski motivisanim građanskim ratom koji je bio isto toliko divljački kao i onaj na Balkanu, mada je veoma skromno praćen na Zapadu.

 

 

"Prihvatite islam i imaćete mir"

 

 

Kada se učinilo da je Islamski front spasa (FIS), radikalna partija koja se zalaže za šerijat sku državu, u stanju da preuzme kontrolu nad državom 1991, vojska je razbila FIS i oterala ga u podzemlje. Islamisti su objavili rat alžirskoj državi, pa je nastalo izuzetno nasilno teroristič ko krilo islamista, Oružana islamska grupa (GIA), spremna da povede džihad protiv sabraće muslimana da bi postigla svoje ciljeve.

Oružana islamska grupa se borila protiv nevernika" kad je mogla da ih pronađe, ali pošto muslimani čine 98 procenata stanovništva Alžira, bi lo je malo hrišćana i Jevreja koji bi mo gli biti mete. Minimalno prisustvo katolika u ovoj zemlji privuklo je smrtonosnu pažnju GIA i većina od 27.000 alžirskih katolika pobegla je da ne bi bila ubijena. Sredinom decembra 1993. teroristi GIA masakrirali su desetak Hrvata koji su radili u Alžiru. Oteli su ih sa radnog mesta i odveli u suvorečno korito, a potom preklali na ritualan način. Bila je to osveta za zločine ko je su hrišćani počinili nad muslimanima u Bosni, izjavila je GIA. Značajno je to da je osam radnika bilo pošteđeno - tvrdili su da su muslimani.

Bio je to tek početak rata GIA sa Evropom. Alžirski islamisti su naročito mrzeli Francusku, svog bivšeg kolonijalnog gospodara. Njihov veliki emir, Džamel Zituni (Džamel Zitouni), bio je veteran avganistanskog džihada sa žarkom željom da sveti rat prenese u Evropu; prvi ko rak je bila eliminacija Evropljana u Alžiru. Počeo je klanjem dvanaest Hrvata, posle čega je marta 1994. usledilo ubistvo francuskog biznismena i njegovog sina (ponovo klanjem, što je omiljeni islamistič ki modus operandi pri ubijanju hrišćana). Sedamdeset šest stranaca, uključujući dvadeset šest francuskih građana, ubila je GIA u ciljanim ubistvima do kraja 1994. Najgore zverstvo su bila kasapljenja koja su ubice GIA vršile nad ono malo vernika ka toličke crkve u Alžiru. Mada su postojala samo dva katolička manastira i tri stotine vernika u zemlji, oni su bili fokus zlodela GIA, koja su počinjala zastrašivanjem i završavala se masov nim ubistvima.

Mir Naše gospe od planine Atlasa, trapističkog manastira u Tibrinu, razbijen je 27. marta 1996. kada su teroristi GIA oteli sedam kaluđera. Iskušenje je zapravo počelo na Badnje veče 1993. kada su borci GIA stigli u manastir i počeli kampanju zastrašivanja. Ali kaluđeri, svi Francuzi, od kojih su mnogi u Alžiru proveli više decenija i održavali bliske i prijateljske od nose sa lokalnim stanovništvom, odbili su da odu; njihova briga za Alžir metala je GIA.

Glavni terorista koji je stajao iza ovog zločina bio je emir Sajat-Atja (Sayat-Attya), koji je 1993. pobio Hrvate. Otmica kaluđera dovela je do dvomesečnog  groznog mrcvarenja, uključujući molbe za njihovo puštanje, koje su uputili Pariz i Vatikan - u rečitom odgovoru. Zituni je poslao pismo francuskom predsedniku Žaku Širaku, objašnjavajući da sve nevolje Francuske sa GIA mogu nestati: Prihvatite islam i imaćete mir".

 

A 1.

 

Ruski pukovnik o dripcima

 

Bosna je bila ključno sa stajalište sa radnika Al Kaide i drugih terorističkih grupa, a bosanski pasoši bi iskrsli gde god se vodio džihad. Njihovu privlačnost objasnio je pukovnik ruske obaveštajne službe u inostranstvu (SVR): Bosanski pasoš se danas smatra velom koji olakšava aktivnosti 'dripaca' koji putuju u zemlje Persijskog zaliva i severne Afrike."

 

 

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane