Natrag

Novi Sad

 

Novi Sad

 

Zašto se Bojan Pajtić setio nekada najveće srpske bolnice u srcu Fruške gore

 

Vojvodinu je pokrao - sada hoće i Evropu

 

Na Iriškom Vencu nalazi se zaboravljena bolnica iz 1926. koju je osnovala Kraljevina Jugoslavija, a u koju je komunistički režim samo od američkog kredita uzetog 1951. godine, uložio tadašnjih ogromnih 11 miliona dolara! Dve decenije kasnije, oni koji u Novom Sadu kukaju "di su naši novci", nisu ni prstom mrdnuli da od propadanja spasu takvo blago kakvo u Evropi možda još postoji samo u Poljskoj i Češkoj, na Visokim Tatrama, gde je lečenje basnoslovno skupo...Bojan Pajtić je ovu bolnicu uvrstio u čuveni Master plan za koji od Evrope traži 850 miliona evra, koji je uradio još početkom prošle godine. Planirao je da je iskoristi kao svoju drugu kravu muzaru, pošto mu je prva „Institut u Sremskoj Kamenici" presušila, nakon njegovih tendera koje je radio zajedno sa svojim intimusom  profesorom dr Milošem Lučićem, bivšim pokrajinskim ministrom zdravlja.

 

Aleksandar Pavlović

 

 Samo nekoliko stotina metara od raskrsnica puteva što jednim smerom vode do Novog Sada a drugim se dolazi iz njega, nalazi se kompleks od desetak urušenih zgrada što je nekada bio najveći medicinski projekat  Kraljevine Jugoslavije, a potom i komunističke Jugoslavije, u koji je uloženo basnoslovno mnogo novca. Verovatno nijedna zemlja na zemaljskoj kugli, pa ni ona gde po džunglama još ima ljudi koji nisu ni čuli za civilizaciju, ne bi dozvolila da propada takav medicinski objekat u oazi zdravlja, ali je u Srbiji sve moguće, pa i to!

 Više od dvadeset godina, oni koji viču „di su naši novci", znaju za ovo blago koje bi druge evropske zemlje platile suvim zlatom da ga imaju. U tom periodu, sve pokrajinske vlade krile su od javnosti bolnicu na Fruškoj gori, tako da je ovo blago palo u zaborav i obraslo u korov. Početkom prošle godine, nje se setio Bojan Pajtić, prilikom pravljenja čuvenog „Master plana" za koji je smislio da od Evrope uzme 850 miliona evra. Jedan od glavnih projekata u njemu je upravo ova napuštena bolnica u koju je planirao da smesti Dečiju bolnicu na Iriškom vencu.

 


kliknite na sliku da biste je uvećali

Ali, nije više ni Evropa naivna, pa do sada nije dala ni evra za njegovu ideju, a "projekat" više niko i ne pominje...

 

 

Master plan za pljačku

 

 

Među zidovima zaboravljene bolnice, u kojima je ostalo na hiljade neispričanih bolesničkih priča, sakrila se jeziva slika naše sumorne stvarnosti. Sliku našeg nemara sagledao je još pre deset godina i Episkop Sremski Vladika Vasilije koji je još tada zatražio od Izvršnog vća Vojvodine da se od napuštene bolnice napravi centar za lečenje mladih od narkomanije, ali od tada niko, a pogotovo predsednik IV Vojvodine Bojan Pajtić, nije našao za shodno da makar pokuša da nađe odgovor kako da se spase najveća srpska napuštena bolnica, koja se nalazi u jednom od najlepših prirodnih okruženja u ovom delu Evrope.

Onda se pojavio famozni "Master plan" za Vojvodinu, a pošto je "masterirao" još na Novosadskom sajmu, gde je praveći "Master centar" pokrao milione evra (a policija i tužilaštvo to još nisu ispitali iako postoji bezbroj prijava), Pajtić je odlučio da ponovo pokušao da prevari Evropsku uniju, sa idejom da iz njenih fondova bezočno pokrade koliko god može, sa pričom o Dečijoj bolnici na najlepšem mestu. Pljačke na bolnicama je, inače doktorirao, jer niti jednu inekciju, a kamoli instrument u vojvođanskim bolnicama nije kupio a da se nije ugradio po koji „evrić" ili „miliončić".

A policija i tužilaštvo još uvek nisu ispitali nijednu od bezbroj „hitnih" nabavki medicinske opreme u Vojvodini, za koju je plaćeno na desetine miliona evra, a javna je tajna da je to glavni izvor Pajtićevog bogatstva, kao i njegovih kompanjona i intimusa, poput profesora dr Miloša Lučića.

Konačno, i administracija Evropske unije je saznala za providnu parolu pljačkaške vojvođanske elite pod nazivom „di su naši novci", i nije dala nijedan evro za Dečiju bolnicu na Iriškom vencu. Kako sada izgleda, bili su vrlo dobro obavešteni kako je Pajtić sa svojom bandom sprovodio javne nabavke u zdravstvu, i kako su CT aparati i skeneri, kupljeni u Vojvodini, odjednom bili najskuplji na planeti. Zbog toga i zbog mnogo čega drugog, nisu hteli da dozvole da Pajtić na najvećoj srpskoj bolnici obere milione i postane najbogatiji Vojvođanin uz njegove idole Matijevića i Kostića. Za razliku od Pajtića, EU dobro zna da su naši novci svuda oko nas.

I u Izvršnom veću Vojvodine i u Institutu u Sremskoj Kamenici niko ne odgovara na pitanje kako je moguće da je nekada najveća srpska bolnica zaboravljena i sakrivena od javnosti. U Irigu je, ipak, progovorio jedan upućeni državni službenik:

-Mi svi koji ovde živimo znamo za tu bolnicu, a ja sam je kao mlad inspektor krajem osamdesetih i početkom devedesetih i obilazio kada je u jednoj zgradi još bilo pacijenata a onda je ona, mislim pre dvadesetak godina, skroz ispražnjena od ljudi i pala u zaborav. Znam da je „Master planom" od prošle godine Vlada Vojvodine pokušala da ovaj kompleks ponovo bude bolnica i to je sve. Javnost je zaboravila na ovaj objekat i on umire zajedno sa ljudima koji su ga gradili. Sve je to jako strašno ali mi obični ljudi tu ne možemo ništa, a oni koji su mogli nisu hteli jer su uvek imali važnijih stvari a odgovaralo im je što niko ni ne pokušava da postavi pitanje šta je sa ovom bolnicom.

 

 

Kad bi neko dao Pajtiću 11 miliona dolara...

 

 

Skoro potpuno zaboravljena bolnica na Fruškoj gori, kojunanovo otkriva Bojan Pajtić (u nadi da će preko nje doći do još novca za sebe i svoj političko-privredni kupleraj), po svom arhitektonskom rešenju podseća na bolnice u Švajcarskoj i Nemačkoj. U njoj je izvršena prva operacija pluća u Srbiji 1930. godine.

Ubrzo, nakon otvaranja bolnice na Iriškom Vencu, u nju sa Golnika iz Slovenije, dolazi da radi najčuveniji slovenački lekar dr Tomaž Furlan, koji se nastanjuje u Novom Sadu, gde ostaje i posle rata i zahvaljujući njegovom poznanstvu sa Edvardom Kardeljom i Mošom Pijade, od prvog američkog kredita koji je Jugoslavija dobila u visini od 100 miliona dolara, što je ekvivalent današnje milijarde, za bolnicu u Fruškoj Gori se odvaja neverovatnih 11 miliona, i tako počinje gradnja najsavremenijeg centra u posleratnoj Jugoslaviji, koji je obuhvatao 11 zgrada bolnice i bioskopsku dvoranu za pacijente i pratioce u kojoj je bilo čak 160 mesta.

 U samoj okolini bolnice su nikle kuće koje su služile za pratioce bolesnika i od svega što se od ogromnog kompleksa sada nalazi na Fruškoj Gori jedino njih koriste ljudi jer su ih naselile i izbeglice, ali i neki koji su tu pronašli svoj novi dom. Bolnica je radila u okviru Instituta za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici, koji je otvoren zvanično 1962. godine, a pravno je pripadala (a i danas pripada) SO Irig. Praktično, ovim kompleksom u kome se još uvek nalaze pojedini medicinski instrumenti, istina zastareli, ali i sasvim dobra kuhinja za hiljade bolesnika i zaposlenih, upravlja Izvršno veće Vojvodine, koje plaća i jednog portira koji je tamo zadužen da čuva "zaboravljeni grad".

Usamljeni portir na ulazu u ovaj nekada velelepni objekat, svedoči o propadanju bolnice:

- Sve što o ovome znam je da su poslednji bolesnici odavde otišli početkom devedesetih i da je tu samo bilo jedno istureno odeljenje Onkologije iz Sremske Kamenice...Letos su tu bili neki stranci, mislim da su Holanđani i čudom nisu mogli da se načude da je država napustila objekat u koji je uloženo basnoslovno mnogo novca i truda. Zamislite, samo koliko je šume ovde moralo da se poseče i koliko je moralo kamiona i kamiona da dođe da se naspe zemljom da bi se ove zgrade pravile. Stranci su se slikali pored bioskopske dvorane koja je napravljena 1954. godine, kažu godinu dana ranije nego što su je oni dobili u svom gradu da bi bolesnici i oni koji im dolaze u posetu mogli da gledaju filmove.

Ali ovo je slika i prilika našeg nemara i odnosa prema državi pošto ja za poslednjih deset godina nisam video nikog iz države da su ovde nešto gledali, sem policajaca koji su posle „Sablje" 2003. godine ovde nešto tražili...

 

                         

Vreme bolje prošlosti

 

 

Bolnica na Fruškoj gori  je odlukom ministarstva zdravlja Kraljevine Jugoslavije iz 1929., preinačena u Bolnicu za lečenje plućnih bolesti i tuberkuloze i tako je postala prva bolnica ove vrste u Srbiji (na Ozrenu je otvorena 1935.) a druga u Kraljevini Jugoslaviji, jer je na Golniku, u Sloveniji, otvorena JOš 1921.

Ekipe stručnjaka iz Ministarstva narodnog zdravlja su još od 1922. godine počele da obilaze Frušku goru i traže povoljno mesto za bolnicu uz pomoć nekoliko lekara iz Subotice i Novog Sada, a na predlog profesora dr Vladimira Jakovljevića (1893. - 1960) odlučuju da prva srpska bolnica za tuberkulozu bude otvorena na Iriškom Vencu.

Kasnije, tokom Drugog svetskog rata, bolnica na Iriškom vencu je bila istovremeno i partizanska baza i bolnica.  

     

                          

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane