Postdemokratija

 

Ostavka koja nema alternativu

 

Pajtićeva deklamacija

 

Naravno da treba da podnese ostavku. Naravno da je nervozan zbog istrage čiji se obruč steže oko njega. Naravno da je pokušao da zloupotrebi slabost države koja se našla na velikom iskušenju povodom Kosova. Ali,  nije to glavni razlog za ostavku. Pajtić treba da ode zato što je upropastio Vojvodinu, dvostruko, prodavajući je svojoj partiji dok je bila na vlasti u Srbiji i potkradajući je iznutra.  Ostavku je trebalo da podnese još kada je bankrotirala tzv. Razvojna banka Vojvodine, koju je on osnovao i kontrolisao piše zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu 

 

 Mile Isakov

 

Da ima časti i obraza, Bojan Pajtić bi hitno podneo ostavku, ako ni zbog čega drugog, zato što ne bi smeo da dozvoli da se zbog njega pitanje autonomije Vojvodine valja ulicama. 

Da je imao iskrene namere sa Deklaracijom  i da ju je objavio iz ubeđenja, Bojan Pajtić bi se mirne savesti mogao povući, posle halabuke koja se podigla tim povodom, sa približno ovakvim obrazloženjem: Ja sam rekao šta sam imao uveren da je to važno za Vojvodinu i njene građane, ali ne želim da budem smetnja da se to i ostvari. Ne mogu da dozvolim da priča o meni i mojim namerama baci u zasenak priču o autonomiji  Vojvodini i nanese bilo kakvu štetu njenim potrebama i pravima. Sve drugo Deklaraciju pretvara u dobro poznatu Deklamaciju o ugroženosti Vojvodine, o tome kako je opljačkana i kako su njenim građanima uskraćena prava i slobode. Zašta su uvek neki drugi krivi.

Da je pravi, Bojan Pajtić bi podneo ostavku i nastavio da tera kera. Kao nesumnjivi vođa vojvođanskih Demokrata, koji dominiraju u Skupštini Vojvodine, mogao bi da izdejstvuje izbor novog pokrajinskog premijera, koji će nastaviti tamo gde je on stao. Samo tako bi dokazao da Deklamaciju nije napisao zbog sebe, nego iz principa. U svoju fotelju mogao bi najpre da posadi, recimo, onog bledunjavog Vasina, koji najbolje ponavlja njegove rečenice, a ako bi oni prosvetljeni u Kovinu, nastavili da insistiraju na promenama vojvođanske vlasti, mogao bi da ga zameni sa, naprimer, Dragoslavom Petrovićem, koji još bolje zna sve Pajtićeve trikove.  Nekima ga je i sam učio. Ako ni to ne bude dovoljno, mogao bi za predsednika pokrajinske vlade da postavi Nenada Čanka, koji je trenutno slobodan igrač, a dokazano zna da se fajta. Ako bi slučajno kovinskim pitomcima još žešće pritekao u pomoć Beograd, po ugledu na jogurt revoluciju, i on bi mogao da potegne kadrove sa iskustvom iz te predstave, pa da na mesto premijera postavi, recimo, jednog Žiku Berisavljevića, a onda i Boška Krunića.  U tom bi već došlo vreme za redovne izbore. 

Ali, nije on taj igrač. Mali politikant, koji je zanat učio kao kalfa u četničkom pokretu kod Paroškog, a svoj uspon u politici započeo falsifikovanjem glasova u Narodnoj Skupštini, ne može drugačije da završi nego podmetanjem kukavičijih jaja i Srbiji, i građanima Vojvodine, iza čijih leđa se krije, i svetskim moćnicima, kojima se na taj način preporučuje.  

Najgore što može da uradi je da pođe stopama svog dojučerašnjeg gazde i zaštitnika Borisa Tadića, pa da tvrdoglavo i po svaku cenu insistira na svom doživotnom mandatu. Ali on će baš tako postupiti, jer ne zna ono što svi znamo, da će se kad zagusti naći neki Pajtić koji će i njega prodati, kao što je on Tadića.

On to prosto ne može da vidi jer veruje da je on jedan jedini Pajtić. Ne sasvim bez razloga jer, zaista, malo ko bi se dosetio da kosovski ekspres lonac, okrene na maksimum u trenutku kad su svi u njemu već ošamućeni i mogli bi, kao ona žaba,  da se na tihoj vatri  postepeno skuvaju a da to ni ne primete, kao što su to isplanirali autori tog novokomponovanog Kosovskog ciklusa. Međutim, on nema vremena da čeka, jer i njemu gori pod guzicom. Duvanjem u tu žeravicu ispod njegove fotelje. Mitingaši bi mogli samo da izazovu požar, zato je dobro što su odlučili da se vrate u institucionalne okvire sa prikupljanjem potpisa građana za njegovu legalnu smenu, odnosno legitimni referendumski pritisak.

Inače, stara je to pesma, taj Lament nad Vojvodinom, koju je zapomažući zapevao Bojan Pajtić, kad se osetio ugroženim. Ako njegova vlada padne to je kraj sveta, propašće Vojvodina i svi njeni građani. Ako se njemu nešto uskrati, to je oduzimanje ljudskih i građanskih prava svim Vojvođanima. Ako bi on, ne daj bože, bio uhapšen, to je atak na sve narode i narodnosti u Pokrajini. Ako ga proglase lopovom, to je zato što im nije dao da oni pljačkaju Vojvodinu. A on je samo preventivno, sklanjao naše novce na sigurno, za slučaj ako oni ipak dođu.

Stvari stoje sasvim drugačije. Za vreme Pajtićevog vakta, Vojvodina je od najrazvijenijeg dela Srbije, postala nerazvijeno područje, sa platama manjim od proseka u Srbiji, što nikad nije bilo. Dvostruko pljačkana, i iz Beograda i iznutra, od Pajtićeve družine, sve uz povike - držte lopova! Broj nezaposlenih se iz godine u godinu uredno povećava, a njihova prava besramno se gaze uslovljavanjem da posao mogu dobiti samo ako se prethodno učlane u DS, sa obavezom da toj stranci donesu potpise najmanje deset sigurnih glasova pred izbore. Jedino što je ostalo od njegove vladavine su spomen ploče na objektima u koje je pokrajinska vlada, odvajajući od usta,  uložila nešto para, na kojima piše: Ovo je svečano otvorio dr Bojan Pajtić.   

Prema tome, Pajtić treba da podnese ostavku zbog mnogo stvari, samo ne zbog onoga za šta ga optužuju na reprizi "Događanja naroda".  Nije on separatista, nije čak ni istinski autonomaš, jer njega autonomija Vojvodine zanima samo dok je on na njenom čelu i samo u meri u kojoj može da radi šta hoće. Iz koje može da isisava naše novce za svoju partiju, kako bi i u njoj bio važan, za izbore u Vojvodini, kako bi večito ostao na vlasti, a onda malo i za sebe, kao nadnicu za strah. I nije Kovin nikakav pokazatelj odnosa snaga u Vojvodini.

To vam je kao da neko ko je pobedio u Malom mokrom Lugu ustvrdi da je to dokaz da treba da mu se preda vlast u celoj Srbiji.

Koliko mitingaši imaju veze sa Vojvodinom, najbolje pokazuje upravo to što se uporno pozivaju na Kovin, koji je u lalinskom vokabularu sinonim za ludaru, po kojoj je to mesto poznato. Kad se nekome na fin način želi reći da nije normalan, kaže mu se da je zreo za Kovin, tako da busanje u patriotska prsa zbog pobede u Kovinu, čak i kod najdobroćudnijih vojvođana izaziva podsmeh.  Dakle, ne mogu se podržati zahtevi mitingaša, jer njihovi razlozi i metode nisu pravi, pa onda ni zahtevi. Čak i da Pajtić povuče Deklamaciju, to što u njoj piše ostaje problem. Šta više, uveren sam da bi i oni to isto tražili da sutra preuzmu Vojvodinu, i što je još apsurdnije, dobili bi sve to od svoje vlasti u Beogradu, kao što je Pajtić dobio od svoje.

Njegovom ostavkom, do koje će doći iz sasvim drugih razloga, neće se ostvariti njihova najveća želja da se raspišu vanredni izbori, na kojima bi, po njihovom uverenju, oni pobedili. Naime, Demokrate imaju lagodnu većinu u pokrajinskom parlamentu i mogu ladno da izaberu nekog drugog iz svojih redova na njegovo mesto. I konačno, ako ima razloga za Pajtićevu smenu, nema ni jednog ozbiljnog za nove pokrajinske izbore.  A na tim izborima, čak i da budu iznuđeni, nije sigurno da će ostvariti svoj jedini cilj, zbog kojeg sve i rade, da oni preuzmu kajase vojvođanskog fijakera.

U biračkom telu Vojvodine, najveći je broj onih koji su istinski privrženi ideji njene autonomije, pa i među onima koji veoma drže do jedinstva Srbije. Ne kažem da vojvođanski birači ne mogu biti prevareni, uostalom upravo tako su godinama glasove ubirale Demokrate, lažno predstavljajući Pajtića i njegove žute, kao svoje disidente, kao neku vrstu autonomaške frakcije unutar stranke. Tako su za umerene autonomiste garant bili Tadić i centrala u Beogradu, a za one nešto žešće Pajtić i pokrajinsko krilo iste stranke, koje je povremeno, navodno, otkazivalo poslušnost onima u Krunskoj.

Sličnu ulogu Pajtiću, imao je na drugom krilu, Jeremić, koji je bio zadužen da stranci prikuplja glasove nacionalista. Ali, kao što znamo, i tu igru, dobar policajac-loš policajac, građani su konačno prozreli. Na sledećim izborima u Pokrajini, ma kad oni bili raspisani, vojvođani će tražiti nekog novog autentičnog predstavnika i zaštitnika njihove autonomije.  Nije to nikakav separatizam, to je sasvim prirodna borba različitih interesa, između onih koji upravljaju državom i koji bi uvek voleli da svi novci budi na jednoj gomili i da o svemu odlučuju, i sa druge strane onih koji bi u lokalu, u regiji, gradu ili opštini, da sami kroje svoju sudbinu i raspolažu novcem koji im pripada.

Problem je uvek u tome koliko je to,  oni gore bi da daju što manje, a oni dole se večito osećaju uskraćeni, jer misle da im pripada više. Tako je oduvek bilo i biće, i među rođenom braćom a kamo li između centralne i lokalne vlasti. Zato oni dole za predstavnika traže nekog svog, nekog ko neće morati da bude apsolutno poslušan prema onima gore, zbog partijske pripadnosti i discipline.   

Sa propašću DS i krizom u kojoj su se našli Pajtić i Čanak, Vojvodina je ostala bez svojih već tradicionalnih predstavnika. Samoproglašenih, lažnih, ali ipak jedinih, tako da taj poveliki prostor, ostaje prazan i na eventualnim izborima tu može svašta da se desi.

Sve u svemu, Pajtić mora da ode i to će se dogoditi, milom ili silom. A račun će, kao i obično platiti Vojvodina.