Na licu mesta

 

Priprema za novo čerupanje najvećeg južnobanatskog privrednog giganta "Vršački vinogradi"

 

Jedna stranka, jedan tajkun, jadni Vinogradi

 

 

Nadaleko čuvena firma, Vršački vinogradi, najbolji brend Južnog Banata, već je jednom prošla kroz neuspelu privatizaciju koja ih je koštala desetine miliona evra. Sada joj se sprema isti scenario prema kome bi trebali da budu jeftino prodati jednom od dva srpska tajkuna koje je već izabrao neko iz Agencije za privatizaciju. Predstojeći tender treba samo da posluži kao celofan zakonitosti u koji će se umotati nezakonitost.

 

Igor Milanović

 

  Vršački vinogradi a.d. su jedno od malobrojnih velikih preduzeća koja aktuelna vlast bar teoretski može da privatizuje. Kompletna imovina preduzeća je procenjena na 15 miliona evra (što je mnogo manje od realne procene iz vremena prve privatizacije, ali i daleko više od svote za koju su Vinogradi tada prodati), a država je vlasnik 72 odsto kapitala, dok ostatak imaju mali akcionari, sadašnji i bivši radnici.

Prema izvorima Agencije za privatizaciju, za kupovinu su navodno zainteresovani Miodrag Kostić Kole, Milan Popović i neimenovana firma iz Kine, koja, najverovatnije, ni ne postoji osim u mašti pojedinih funkcionera.

O Miodragu Kostiću se dosta zna, ali je za razliku od njega Milan Popović javnosti malo poznat, a kada i dospe u žižu interesovanja medija to je zbog njegove burne emotivne veze sa hrvatskom pevačicom Severinom. Ono što je istraživački tim Tabloida o Popoviću saznao potvrđuje uverenje da naredna privatizacija neće biti ništa bolja od one prethodne, u međuvremenu poništene.

  Kada je 2006. godine, posle dugog čekanja i jednog već propalog tendera država prodala svoj udeo u Vršačkim vinogradima, naplatila je samo 5,7 miliona evra, iako se verovalo da bi kompanija mogla da vredi i 26 miliona evra. Zvaničnu procenu vrednosti imovine, prema kojoj su Vinogradi prodati, uradio je beogradski Institut za ekonomska istraživanja, odnosno njegov direktor Zoran Đerković, koga sadašnji zastupnik državnog kapitala Tatjana Hadži Lazarević optužuje za nesavestan rad.

  Na čelu konzorcijuma koji je tada kupio Vinograde nalazio se Zoran Ćopić, optuženi saradnik Darka Šarića, ali i ostali dobro poznati članovi te ekipe: Anton Stanaj, Pavle Bašić i kompanija iz sistema Rodić MB. Zvanično je preduzeće prodato MB Rodiću iz Novog Sada, Čoki iz Subotice i Šećer Schefferu iz Beograda.

  Izvršni direktor u privatizovanom preduzeću postaje Žarko Kovrlija, prethodno smenjeni upravnik KPZ Zabela. Po sećanjima tadašnjeg radnika i člana Izvršnog odbora sindikata Nezavisnost Gorana Čejića, Kovrlija je odmah uveo zatvorsku disciplinu među radnike, a primenjivao je i metode kulturne revolucije, tako što je u berbu grožđa slao i radnike zaposlene u administraciji!

  U kakvim su uslovima radili, najbolje govori podatak da su za godinu dana čak tri radnika umrla od nemaštine, gladi, nemogućnosti da nabave lekove ili od posledica maltretiranja. Drago Zeljković se obesio u magacinu, Goran Vukčević se takođe obesio, a Zoran Jelić je umro u krugu preduzeća.

  Radnička protestvovanja i predstavke vlastima nisu imale nikakvog efekta, sve dok međunarodna zajednica nije naterala režim u Beogradu da se obračuna sa Šarićem i ljudima koji su mu pomagali. U međuvremenu su privatizacioni vlasnici uložili samo 800.000 evra umesto predviđenih 11,7 miliona u modernizaciju Vršačkih vinograda, obnovu proizvodnje i socijalni plan.

  Na jednoj strani su privatizacioni kupci platili tek nešto više od 6,5 miliona evra, ali su imovinu Vršačkih vinograda drugoj strani založili kako bi dobili 10,5 miliona evra kredita, istovremeno prenoseći 277 hektara vinograda (vrednost jednog hektara vinograda je najmanje 30.000 evra) na druga lica.

U kompaniji Livingston (u stvari vinogradima koje je zakupio direktor Pavle Bašić) radnici Vršačkih vinograda sadili nov vinograd i uveli sistem za navodnjavanje (naravno, o trošku Vršačkih vinograda). Bašić nije platio ni porez ni doprinose za obavljeni rad, utvrdila je naknadno inspekcija. Što se Rodića tiče, on tri godine nije plaćao regres radnicima.

  Konačno su Vršački vinogradi vraćeni u državni posed, a sada se planira njihova prodaja Milanu Popoviću, koji je svoju zainteresovanost pokazao krajem prošle godine, kada je uputio pismo Agenciji za privatizaciju koje je bilo inicijalna kapisla za pokretanje novog privatizacionog tendera.

  Milan Popović je rođen u Vršcu 10. decembra 1965. od oca Aleksandra i majke Radojke.  U mladosti odlazi u Švajcarsku, gde mu je živeo otac, i karijeru počinje da gradi kao vozač taksija. Prema dobro friziranoj autobiografiji koju pokušava da proturi srpskim medijima, Popoviću je upravo ovaj posao doneo neophodne kontakte sa bogatim i uticajnim ljudima sa kojima je zatim počeo da sarađuje. Proširena verzija odomaćene bajke o nošenju praznih gajbica.

  Istina je sasvim drugačija. Njegov otac je tesno povezan sa Geneksovim klanom, kome pripada i kasniji Milanov poslovni partner Zoran Drakulić. Nije onda čudno da današnji  suprug slavne pevačice Severine, ubrzo odlazi u Kazahstan, gde se za potrebe kompanije Glencor bavi trgovinom obojenih metala koristeći poznanstva diljem nekadašnjeg SSSR-a koje je stekao još otac Aleksandar.

  Multinacionalna kompanija Glencor je tesno vezana za Geneksovu mafiju, pomoću koje je RTB Boru krajem osamdesetih prošlog veka prodala bakar obogaćen kancoregenom živom. Glencor je jedno od preduzeća u vlasništvu svetskog kralja utajivača poreza Marka Riča. Iako je još od 1983. godine bio predmet istrage nadležnih organa u SAD zbog sumnje da utajio porez (oko 200 miliona dolara), davao lažne izjave pod zakletvom i, uprkos zabrani, trgovao sa Iranom imama Homeinija (kupovao naftu za 20 dolara po barelu, a prodavao za 40) Rič nikada nije bio u zatvoru!

 Aktivno finansirajući raspad Sovjetskog saveza ovaj američki multimilijarder privremeno u Švajcarskoj dobio je od američkih vlasti obećanje da neće insistirati na sprovođenju međunarodne poternice. Konačnu slobodu je kupio više nego velikodušnim donacijama Demokratskoj partiji Amerike, zbog čega ga je član te stranke Bil Klinton amnestirao samo dva sata pre konačnog napuštanja Bele kuće!

  Koristeći svoje veze sa američkom obaveštajnom službom, koju je obilato finansijski pomagao, Mark Rič je poslovanje svojih kompanija usmerio ka istočno-evropskom tržištu. Od njegovih preduzeća poznata su: Rich + Co Holding (jedno od preduzeća koje će kasnije činiti Glencor), kao i X'trata, takođe ćerke firme nekadašnjeg Richkoncerna. Sve ove kompanije godišnje obrnu preko 100 milijardi dolara, dok se lično bogatstvo ovoga u La villa rose(Ružičasta vila) u švajcarskom gradiću Megen na obali jezera Lucern nastanjenog milijardera procenjuje na više od 10 milijardi dolara.

  Za Ričovo preduzeće Rich Commodities Milan Popović kupuje aluminijum u državama nastalim raspadom Sovjetskog saveza. U međuvremenu je njegova privatna kompanija Amalco grupa postala ekskluzivni partner Ruske bakarne kompanije, trećeg po veličini proizvođača ovog metalu Rusiji.

  Daleko važnije od tih poznanstava bilo je ono sa Zoranom Drakulićem, sa kojim zajedno za tri miliona evra kupuje Valjaonicu bakra Sevojno. Nakon što su se njih dvojica poslovno razišli, Popović u Srbiji kupuje samo nekretnine. Između ostalih i luksuzni penthaus iznad TC Plaza u Beogradu, a ima i stan u Majamiju, vilu na Kipru i nekretnine u Londonu.

  Popović, koji bi rado voleo da bude oslovljavan kao Kralj bakra, u suštini je svaštar. Još dok je za Marka Riča kupovao obojene metale bivšem SSSR-u on se uspešno bavio - ugostiteljstvom. Među klubovima koje je vodio ili kontrolisao u Rusiji bili su: Četiri godišnja doba (Zima, Proleće, Leto  Jesen- odvojeni lokali), Cirk (od cirkus) i Đagiljev, koji je izgoreo pod nejasnim okolnostima početkom 2008. godine.

Iz tog perioda Popović  je ostao poznat najviše kao bonvivan i organizator žurki, a manje po svojim poslovnim uspesima. Zbog toga su upućeni bili veoma sumnjičavi da li on uopšte raspolaže sa 288 miliona evra koliko je 2008. ponudio za RTB Bor. U svakom slučaju, Amalco grupa se tada plasirala iza Drakulićevog East pointa i njih dvojica prestaju sa daljom poslovnom saradnjom.

  Prema sopstvenom priznanju, i pevačica Severina se u Popovića zaljubila pet minuta pošto ga je ugledala, verovatno nakon što je ošacovala njegov bankovni račun. Osim privatnog aviona Cesna 525 registrovanog u Teksasu, Popović poseduje i gliser dužine 20 metara, a verovatno je još uvek i vlasnik broda Copper (bakar). 

  Za Vršačke vinograde ga vezuje jedino nostalgija za rodnim krajem, ali i prilika da se dobro zaradi. Da se tender namešta pokazuje i neobičan podatak kako Agencija za privatizaciju kao uslov postavlja i da novi vlasnik ne sme da otpusti radnike svega godinu dana, dok je uobičajeni period za održavanje primarne delatnosti do sada bio od tri do pet godina. Inače, pre prve, neuspele privatizacije, u Vinogradima je radilo preko 600 radnika, dok ih je danas tamo zaposleno jedva nešto preko 200.