Razaranje

 

U susret privođenju pravdi glavnih krivaca za kulturni skandal decenije

 

Obračun kod Velikog blata

 

Kako je svađa oko parkiranja automobila koštala položaja Miroslava Tasića, smenjenog državno sekretara Ministarstva kulture. Ko je u Ministarstvu kulture važio za tvrdoglavog čoveka koji nije elastičan za konstruktivna rešenja. Kakav se živopisan događaj odigrao prilikom primopredaje dužnosti državnog sekretara Ministarstva kulture. Ko je bio siva eminencija ministra kulture. Čija je tajna želja bila da imamo Kunsttransov depo. Kome je smetalo objavljivanje nedopuštenih informacija. Kako je privremenom merom unapred presuđeno bez suda i izvršena cenzura i ućutkivanje Večernjih novosti. Ko stoji iza nevladine organizacije Serbia Nostra. Šta u ovom slučaju zapravo nagoveštava stari aforizam Černo-bil, Krško - bu!

 

 Stanislav Živkov

 

Upravo u vreme kada je za štampu predat tekst objavljen u prethodnom broju Tabloida, naša kulturna i druga javnost prijatno je bila iznenađena smenom dotadašnjeg državnog sekretara za kulturu Miroslava Tasića ni manje ni više nego zbog krajnje trivijalnog razloga, odnosno zbog tuče s vozačem ministra! Tako je Miroslav Tasić nakon incidenta ispred zgrade Ministarstva kulture u Vlajkovićevoj ulici u Beogradu, kada se Tasić sukobio s vozačem ministra Bratislava Petkovića na prvoj narednoj sednici vlade Srbije razrešen dužnosti, iako je sam smenjeni sekretar tvrdi da se sve završilo na verbalnom obračunu, mada su očevici govorili da je došlo do fizičkog kontakta njih dvojice.

Ni Vlada Srbije ni Ministarstvo kulture nisu detaljnije obrazložili razloge Tasićeve smene. U šturom zvaničnom izveštaju sa sednice Vlade, kratko je navedeno da je Tasić razrešen dužnosti u Ministarstvu kulture i informisanja. Tim povodom Tasić je izjavio da je za smenu saznao od novinara i demantovao da je razlog za tu odluku sukob s vozačem.

Stvari postaju veoma zanimljive  ako se pažljivije pročita tadašnja Tasićeva izjava u kojoj je doslovce rečeno sledeće:  Ministar Petković nije se udostojio da mi najavi razrešenje, niti me je obavestio o prestanku mog angažmana u Ministarstvu kulture. Da sam smenjen, saznao sam od vas. Čuo sam različite priče o eventualnim razlozima za moju smenu. Jedan od njih je i taj da sam parkirao svoj automobil na mestu predviđenom za zvanice u trenutku kada je u Ministarstvo kulture trebalo da stigne supruga predsednika Srbije Dragica Nikolić. Ali mogu svima da poručim da nijedan automobil u životu nisam parkirao jer nemam vozačku dozvolu!!! Tasić je inače u Ministarstvo kulture došao iz Etnografskog Muzeja o čemu je sam izjavio da je kao ugledni pravnik došao u ministarstvo s verom da mimo zakona ne može ništa da funkcioniše u državnoj službi, te da je mnogima smetao tako „konvencionalni" i „konzervativni" odnos prema poslu. Takođe je naveo sledeće: Čuo sam da o meni u Ministarstvu kulture govore kao o tvrdoglavom čoveku koji nije elastičan za konstruktivna rešenja, ali valjda će me neko zvanično obavestiti o mojoj smeni.

Međutim, pitanje je zapravo o kakvoj se „konvencionalnosti" i „konzervativnosti" zapravo radi, a možda bi dosta zanimljivih podataka na tu temu mogla da kaže i Tasićeva prethodnica na mestu državnog sekretara Ministarstva kulture, Dušica Živković koja je takođe u ministarstvo došla iz Etnografskog muzeja ali sa položaja direktorke a opet je tu dužnost obavljala svega nekoliko meseci pošto je u Etnografski muzej došla sa položaja direktorke muzeja u Knjaževcu. Prema rečima očevidaca, posebno živopisan događaj prilikom primopredaje dužnosti državnog sekretara Ministarstva kulture bilo je svojevrsno ćaskanje između pretprošle i prošlog sekretara, odnosno Živkovićeve i Tasića kome je njegova bivša direktorka, koja je očito za tih nekoliko meseci direktorovanja imala čast da dobro upozna Tasića, svesrdno preporučila da bi bolje bilo da ode u zatvor umesto što je došao u ministarstvo.

 

 Pravnik u kulturi

 

O tome da se u Etnografskom muzeju svojedobno svašta dešavalo najbolje govori činjenica da je sada pokojni direktor tog Muzeja Velibor Stojaković vrlo brzo posle svog postavljenja došao u sukob sa Tasićem , koji je nastavio da radi u Etnografskom muzeju, ali tako što je bio gotovo potpuno skrajnut u stranu, da bi pri kraju mandata ministra kulture Voje Brajovića, koji se tokom svog kratkog mandata uopšte nije mešao u svoj posao bio razrešen i sa mesta člana Upravnog odbora Etnografskog Muzeja! Po svemu sudeći  pokazalo se da je izuzetno dobro i važno da je državni sekretar za kulturu smenjen, jer on sigurno spada u kategoriju onih kočničara koji stalno misle da su u pravu, nikom ništa ne daju, u startu ruši sve dobre zamisli, misli da sve zna, pritom je iznedrio takva kadrovska rešenja da te Bog sačuva. Tasić je inače bio i siva eminencija Petkovića, zaslužan za sva loša kadrovska rešenja i čitavo vreme mu je radio iza leđa šta je hteo, da su se svi krstili. Pa dovoljno je što je na jednom republičkom festivalu rekao Ja sam 31 godinu čekao da postanem državni sekretar, pa da se vidi kolika je njegova narcisoidnost i ambicija. Taj državni sekretar u ministarstvu za kulturu ceo svoj radni vek je bio pravnik u Etnografskom muzeju!

Dakle, pravnik u kulturi. A prema položaju u Ministarstvu kulture lako se može zaključiti da je kao državni sekretar imao pravo na šofera i državni auto, tim pre što , kako je sam rekao nije znao da vozi auto. Međutim ono  što je posebno zanimljivo je činjenica u kakvoj su međusobnoj vezi bili Miroslav Tasić, kum Đorđe Branković odnosno direktor špediterske firme Kunsttrans i čuvena beogradska kuma - Crvenčizmica dr. Cvjetičanin Tatjana, inače smenjena direktorka Narodnog Muzeja!

U jednom od prethodnih tekstova otkrili smo rotarijansku vezu pretprošlog direktora Narodnog muzeja Nikole Tasića, (inače oca dr Nenada Tasića dugogodišnjeg ljubavnika dr Tatjane Cvjetičanin), Dragomira Acovića, dvorskog arhitekte na dvorovima dr Cvjetičanin Tatjane i građanina Aleksandra Karađorđevića i Miroslava Tasića koji su svi povezani preko rotari kluba u Majke Jevrosime 23, te stoga uopšte ne čudi činjenica da je sada već smenjeni državni sekretar Ministarstva kulture Miroslav Tasić malo - malo pa na mala vrata po svaku cenu pokušavao da ponovno uvlači u igru Kunsttrans sa kojim se eto „krenulo sa ulaženjem u razgovor"!

Tu se tek moglo čuti svašta pa je tako recimo isti taj bivši državni sekretar Tasić mrtav hladan izjavio da ukoliko Narodni muzej bude sređen uz minimalne rekonstrukcije, ukoliko budemo imali Kunstransov depo ostaje nam da pronađemo još jedan objekat za izlaganje. To bi mogao biti pravac u kom ćemo dalje razmišljati! O tome u kom pravcu je Tasić očito razmišljao najbolje govori jedna druga njegova izjava za "Novosti"u kojoj je izjavio kako nije tačno da će Narodni muzej biti samo okrečen, kako se u javnosti spekuliše, a netačno je i da će biti rekonstruisan po projektu arhitekte Milana Rakočevića, ili po idejnom rešenju Vladimira Lojanice. Biće nešto između, upravo po sistemu Đekna još nije umrla, a kada će ne znamo! Ipak pravi biser bila je Tasićeva izjava kako su arhitekte Milan Rakočević i Vladimir Lojanica dobro uradili svoj posao, na visokostručnom nivou čime je ponovno pokušana abolicija Rakočevića , kao da nalaz ekspertskog tima koji je ukazao na sve nedostatke Rakočevićevog projekta nikada nije ni postojao. Ipak ovde se opravdano postavlja pitanje šta je zapravo trebala da znači Tasićeva rečenica  ukoliko budemo imali Kunsttransov depo? Da li to možda znači da se Tasić svesrdno zalagao za nekakav otkup adaptiranog magacina boja i lakova Tehnoopreme u Pančevačkom ritu? Takođe se postavlja pitanje kome i čemu bi taj magacin uopšte trebao? Postavlja se i pitanje da li se svake godine kapitalno rekonstruiše po jedan veliki muzej pa je onda državi jako potrebno da svaki put izmesti po nekoliko stotina hiljada eksponata. Pa neka i bude tako, ali u Beogradu ima svega nekoliko muzeja kalibra Narodnog Muzeja, da li to onda znači da bi nakon nekoliko godina magacin u Velikom Blatu najvećim delom zvrjao prazan, baš kao i sada. Naravno postavlja se i pitanje: čije je onda interese uopšte zastupao Tasić ako se zalagao za pravljenje dogovora sa Kunsttransom?

Zakup buduće stvari

  Tek pri kraju Tasićevog sekretarisanja naša javnost je upoznata sa postojanjem odsudnog dokaza zahvaljujući kome je  napokon jasno da je skandalozna presuda  po kojoj Narodni Muzej treba da iskešira najmanje 199 miliona dinara za zakup hangara koji nikada nije korišćen a Ako ovo rešenje Privrednog suda u Beogradu, izrečeno 25. februara, postane pravosnažno, Narodni muzej bi morao da isplati dug od 198.842.946 dinara, najverovatnije još oko pola miliona evra kamate i 390.000 dinara za sudske troškove. Naime ugovorom između Narodnog muzeja i Kunsttransa bilo je precizirano da će ugovor postati punovažan tek kada Vlada Srbije bude dala finansijsku garanciju za čitav poslić, a ta činjenica je javnosti saopštena tek pre nekoliko nedelja. Očito je da je kod nas i pored reforme, i dalje veoma prisutan sistem krivosuđa čime se jedino može objasniti skandalozna presuda po kojoj je Narodni muzej izgubio ovaj spor. Očito je da sud ni najmanje nije uzeo u obzir činjenice koje je nedvosmisleno utvrdio ekspertski tim Ministarstva kulture: između Narodnog muzeja u Beogradu i "Kunsttransa" d.o.o. Beograd, zaključen Ugovor o poslovnoj saradnji, a da je zapravo (s obzirom da Depo nije postojao i da je tek trebao da se izgradi), pravna priroda navedenog Ugovora - zakup buduće stvari, da u momentu zaključenja Ugovora o poslovnoj saradnji, Kunsttrans d.o.o nije bio jedini koji je mogao, u smislu načela konkurencije Zakona o javnim nabavkama, da pruži nabavku usluge zakupa odgovarajućeg prostora/depoa, jer, u momentu zaključenja ugovora, odgovarajući prostor/depo nije stvarno postojao kao jedini na teritoriji Republike Srbije, već je to postao nakon izvršenih građevinskih radova adaptacije i nakon prijema stručne komisije (zapisnik broj 3/227 od 19.11.2007. godine), odnosno nakon dobijanja upotrebne dozvole,  da je ugovorena mesečna cena zakupa formirana pre nego što je objekat priveden nameni, da nisu jasni kriterijumi za formiranje cene zakupa, niti su pruženi uporedni podaci cene zakupa objekata navedene namene u okruženju, pa se s tim u vezi može pretpostaviti da je cena formirana na osnovu predračuna troškova adaptacije objekta, odnosno da je cena zakupa formirana slobodnom pogodbom, - da Narodni muzej, nije ušao u posed predmetnog poslovnog prostora. Takođe je veoma bitno sledeće: nadležne službe Ministarstva kulture su pažljivom analizom celokupne procedure koja je u vezi sa sklapanjem ugovora o poslovnoj saradnji između Narodnog muzeja u Beogradu i 'Kunsttrans'- a d.o.o. Beograd, utvrdile više nepravilnosti, koje se pre svega odnose na zloupotrebu člana 23.stav 1. tačka 1., po kome naručilac može dodeliti ugovor u postupku sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja, ako zbog objektivnih razloga nabavku mogu ispuniti samo određeni isporučioci dobara, pružaoci usluga ili izvođači radova. U vreme kada je sklapan ugovor o poslovnoj saradnji između Narodnog muzeja u Beogradu i 'Kunsttrans'- a d.o.o. Beograd, Depo za čuvanje umetnina nije postojao, već je tek trebalo da bude sagrađen, tako da firma 'Kunsttrans' d.o.o. Beograd nije mogla biti jedini ponuđač, već su to mogle biti i mnoge druge firme koje nisu dobile priliku da učestvuju svojom ponudom u realizaciji celokupnog posla. To je, između ostalog, dovelo i do ugovaranja cene zakupnine bez ikakvog tržišnog osnova, koja bi bila adekvatna pomenutom prostoru. Imajući sve to u vidu, Ministarstvo kulture je tražilo izvođenje stručne ekspertize koja je imala zadatak da utvrdi opšte tržišno stanje uslova dugoročnog zakupa prostora koji ispunjavaju tehničke uslove za čuvanje muzejskih eksponata Narodnog muzeja u Beogradu, zatim da uradi analizu svih troškova potrebnih za opremanje postojećeg objekta odgovarajuće veličine i namene, a prema zahtevu Narodnog muzeja, kao i analizu objektivne cene koštanja postojećeg Depoa firme 'Kunsttrans'-a d.o.o. Beograd, koji je dodeljen Narodnom muzeju na osnovu ugovora o poslovnoj saradnji između Narodnog muzeja u Beogradu i 'Kunsttrans'- a d.o.o. Beograd.

Nakon dobijenog Elaborata o skladištenju i čuvanju eksponata Narodnog muzeja, između ostalog, stručna ekspertiza je jasno i nedvosmisleno pokazala da je, na osnovu uslova koje treba da ispunjava depo za čuvanje kulturnih dobara iz zbirke Narodnog muzeja, cena zakupa koja je ugovorena između Narodnog muzeja i firme Kunsttrans d.o.o. previsoka (na osnovu izveštaja veštaka je moguće utvrditi koja je cena zakupa realna), te da se na osnovu toga može jasno zaključiti da je finansijski aspekt celokupne procedure štetan za državu. Takođe, stručna analiza je jasno utvrdila da je u vreme sklapanja ugovora o čuvanju umetnina između Narodnog muzeja i firme Kunsttrans d.o.o. bilo moguće napraviti daleko povoljniji poslovni aražman za Narodni muzej, jer je na tržištu nekretnina bilo relativno jednostavno naći adekvatne objekte koji bi uz adaptaciju, na istom tehnološkom nivou, višestruko smanjili cenu celokupnog posla (npr. prazni vojni objekti, objekti javnih skloništa, napušteni magacini i t.sl.). U tom kontekstu, bilo je moguće napraviti poslovni aražman u kome bi se dobila povoljnija cena, bolja lokacija i mogućnost da objekat bude u državnom vlasništvu i nakon završetka rekonstrukcije Narodnog muzeja i da se, po potrebi, koristi za druge muzeje.

Černo - bil, Krško- bu

Dakle, zaključak je da je, sem sa pravnog i finansijskog, i sa praktičnog stanovišta, predmetni posao apsolutno nepovoljan i štetan po državu. Ministarstvo kulture je uvidom u celokupnu dokumentaciju konstatovalo da prilikom zaključenja ugovora o poslovnoj saradnji između Narodnog muzeja i 'Kunsttrans'-a d.o.o nije ispoštovan postupak javne nabavke, odnosno da je urađena direktna pogodba sa 'Kunsttrans'-om d.o.o i ako nisu postojali zakonski osnovi za istu. Ako je i pored ovako nedvosmislenih dokaza sud doneo presudu u korist Kunsttransa, onda ni najmanje ne čudi I sledeće: da je dana 21. Novembra 2010. Godine u sudskom postupku br 3-P. br 312/10 Viši sud u Beogradu u pravnoj stvari tužioca Kunsttrans d.o.o protiv tuženog Manojla Vukotića iz Beograda, ul Trg Nikole Pašića br 7 (dakle kao privatnog lica) odlučujući po predlogu za određivanje privremene mere doneo rešenje po kojem se usvaja predlog tužioca za određivanje privremene mere pa se zabranjuje tuženom da u dnevnom listu Večernje novosti, kao i u internet izdanju istog lista objavljuje neistinite i druge nedopuštene informacije prema kojima su art depo u ulici Pančevački put 64, Krnjača kojim upravlja i posluje  privredno društvo Kunsttrans doo i unutrašnjost tog art depoa ugroženi  vodom i vlagom, kao i informacije  prema kojima je naknada za korišćenje art depoa predviđena Ugovorom o poslovnoj saradnji zaključenim između tužioca i Narodnog Muzeja fiktivna i naduvana a ukoliko postupi protivno ovoj zabrani obavezuje se da tužiocu isplati  iznos od 500.000 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja!!!  Ova privremena mera ostaje na snazi do pravosnažnog okončanja parničnog postupka.

U ovom čudesnom rešenju razglabanom na pet i po strana ima još bisera, pa, recimo, na strani 2, kaže da način izražavanja tuženog ukazuje na nameru omalovažavanja tužioca, predmetnog art depoa i usluga čuvanja muzejskih eksponata koju je tužilac trebao da izvrši za Narodni Muzej , kao i nameru da takvo omalovažavanje nastavi  tj ukazuje na konkretnu opasnost od ponovnog objavljivanja nedopuštenih informacija kojima se vređaju prava tužioca imajući u vidu da tužilac u određenim poslovnim i kulturnim krugovima uživa visoki ugled, taj ugled je stekao upravo zbog toga što umetnine transportuje i čuva po svetskim standardima, prikazivanje tužioca kao lica koje kulturna dobra smešta u nedovršene poplavljene objekte (veliko blato kako se tuženi više puta izrazio) a da za to naplaćuje "naduvanu" cenu, ozbiljno ugrožava tužiočev ugled.

Na stranama 4 i 5 istog rešenja se dva puta citira tekst iz "Novosti" od 14.9. 2010. u kome se kaže da je Krnjača deo grada u kome se nalazi sporan depo poplavno područje, nebezbedno za čuvanje nacionalnog blaga kao i da se na spoljnoj fasadi vide tragovi poplave što je očito nanelo teške duševne boli sirotom jadnom Kunsttransu pa je zato posegao za nekakvom naknadom za duševne i telesne boli, ali pošto prema zakonu pravna lica nemaju pravo na naknadu za pretrpljene duševne bolove, onda se kao najpogodnije rešenje pokazalo ovakvo tužakanje i zahtevanje privremene mere koja je i ovom presudom odobrena uprkos činjenici da tuženi Manojlo Vukotić nije pasivno legitimisan jer niti je vlasnik novina u kojima je objavljen tekst niti je autor teksta za šta je po službenoj dužnosti odbaci ovaj zahtev, što nije učinjeno čime je povređen  zakon o parničnom postupku, tim pre jer je sud utvrdio ko je autor teksta i ko je urednik kulturne rubrike! Osim toga rešenje je konfuzno a izreka presude kontradiktorna obrazloženju.

De facto Sud je donošenjem privremene mere odlučio o tužbeno zahtevu tužioca kojim je traženo da se tuženi obaveže da ne objavljuje informacije u vezi sa tuženim i njegovim poslovnim prostorom. Štaviše  u izreci rešenja sud navodi da se tuženom zabranjuje dalje objavljivanje neistinitih i drugih nedopuštenih informacija čime je unapred okarakterisao kao neistinite i nedopuštene informacije koje su objavljene u spornim tekstovima a bez prethodno vođenog postupka  i javne rasprave, čime je zapravo sud već odlučio o tužbenom zahtevu. Umesto da predmet postupka bude utvrđivanje istinitosti informacija koje su objavljene u Novostima , sud je bez postupka donošenjem privremene mere zapravo rešio ovaj spor!!!

 Na ovaj način je preko suda zapravo izvršen svojevrstan udar na nezavisnost medija i na mala vrata uvedena cenzura u javno informisanje. Postavlja se pitanje šta je sledeće: da li će nedozvoljena informacija sledeći put biti recimo objavljivanje listova Eko atlasa Beograda o kojima smo pisali u prošlom broju. Ili će možda Kunsttransu smetati objavljivanje starih aerofotografija područja Velikog blata pre uređenja depoa Kunsttransa ali nakon gradnje magacina Tehnoopreme na kojima se jasno vidi močvara, baruština, rit,  linija dokle je poslednji put dola poplava. Možda će smetati i objavljivanje topografske karte na kojoj se sve to takođe lepo vidi. Možda će smetati i objavljivanje fotografija iz kojih se jasno vidi da je depo Kunsttransa sa dve strane okružen nasutim terenima betonjerke i Jeep Commerca a sa treće se graniči sa baruštinom.

Doduše, pojam nedozvoljene informacije nije ništa novo i ništa čudno. Naime postoji podjednako stupidna kategorija nepoželjnih radova pa je zahvaljujući toj izmišljotini recimo od 1986 godine ostala nedovršena restauracija Radosavljeve priprate u Studenici, pa je u tom stilu nastavila i smenjena direktorka Republičkog Zavoda Vera Pavlović Lončarski koja se odmah po postavljenju proslavila izjavom da je dovedena da zaustavi nepoželjne radove. Ono što je u slučaju Kunsttransa očito vrlo nepoželjno je konačno raspetljavanje ovog kleptokratotrilera koje če očito još potrajati. Inače u medijima je nakon smene Miroslava Tasića navedeno da je on svojedobno bio osnivač nevladine organizacije Serbia Nostra čiji je zastupnik prema sajtu APR sadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić. Ovde bi bilo uputno citirati jedan aforizam iz 1986. Godine, iz vremena nakon nesreće u Černobilu: Černo - bil, Krško- bu što u prevodu znači da je Tasić već smenjen, a nadamo se da će uskoro biti i Lukić!