Natrag

Esej-rasprava

Esej-rasprava

 

Draža Mihailović na sudu istorije (6)

 

Srpski Drajfus

 

 

Književnik Ivan Ivanović napisao je raspravu o suđenju komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini, generalu Draži Mihailoviću. U želji da ovu raspravu učini aktuelnom, Tabloid će u šest (pet) nastavaka doneti odlomke iz Ivanovićevog rukopisa. Ujedno, Tabloid poziva javnost da se uključi u ovu polemiku.

 

 

Ivan Ivanović

 

Ostaje mi još da uporedim  slučaj generala Mihailovića u srpskoj sa slučajem kapetana Alfreda Drajfusa u francuskoj istoriji...

  Istorija kaže da je Francuska u Devetnaestom veku prošla kroz burne događaje. Posle Napoleonovog carstva, Francuska je imala još dva carstva njegovih naslednika. Državu su potresle revolucija od 1848. godine i rat protiv Nemačke 1870-1871. godine.

Ratu je prethodila radnička pobuna u Parizu koja je rezultirala stvaranjem Pariske komune, prve radničke države u svetu. Tzv. reakcionarne snage (komunistički termin), u stvari monarhisti, krupna buržoazija, katolički kler...uz pomoć Prusa uspele su da uguše parisku pobunu.

Francuska je ušla u rat protiv Nemačke i izgubila ga. Poraz je doveo zemlju u depresiju, tražio se krivac. Reakcija (upotrebljavam komunistički termin, jer se služim predgovorom Zoline knjige "Optužujem" njenog prevodioca Ananija Lekovića iz 1955. godine) našla ga je u jevrejskoj izdaji u vojsci. Naime, za sve je okrivljen kapetan Alfred Drajfus, francuski oficir jevrejskog porekla, koji je dospeo u Generalštab kao izuzetno marljiv i prilježan vojnik. Navodno je ovaj oficir bio nemački špijun i doturio vojnom atašeu Nemačke papir o francuskim vojnim snagama. Na prvi pogled bila je to špijunska afera, kakvih je ljudska istorija prepuna, i mogla je da prođe nezapaženo. Problem je bio u tome što je Drajfus bio Jevrejin i što je kao takav bio potreban za žrtvenog jarca.

 

Vojna elita protiv kosmopolita

 

     Sve je počelo u septembru 1894. godine kad je otkriveno da je jedan tajni papir (službeno bordero) dopao u ruke tadašnjeg nemačkog vojnog izaslanika u Parizu, pukovnika Švarckopena.

Naravno, vojska je pokrenula istragu, a islednik major Anri je po rukopisu zaključio da je bordero sastavio artiljerijski kapetan na radu u Generalštabu kapetan Alfred Drajfus. Stvar je bila u tome što je Generalštab bio katolička tvrđava, pa se jedan Jevrejin u njemu smatrao uljezom. Eto prilike da Jevreji još jednom u istoriji budu okrivljeni za sve, od izdaje Hrista do francuskog poraza u ratu. Inače, Alfred Drajfus je poticao iz jevrejske industrijske porodice iz Miluza u Alzasu i bio je oficir od karijere. Tad je imao 35 godina. Afera se namestila da se vojni vrh, a sa njim čitava nacionalistička Francuska obračuna sa kosmopolitizmom, koji je postepeno osvajao francusku civilizaciju. Otad, od 15. oktobra 1894. godine, počinje jedno od najvećih individualnih stradanja u političkoj istoriji Francuske, tragedija nevino optuženog Alfreda Drajfusa. Događaji će se odvijati ubrzano kao na filmu, čije otkrivanje je bio pred vratima.

  Kad je jednom pokrenuta vojna mašinerija, uz političku i sudsku podršku, događanja nisu mogla da se zaustave. Ratni sud u Parizu proglasio je kapetana Alfreda Drajfusa krivim, osudio ga na javno lišenje čina, progonstvo i doživotno zatočeništvo. Istina, na sudu nije dokazano da bordero potiče od Drajfusa, ali reakciju istina nije zanimala. Za zvaničnu Francusku bilo je važno da je posle ugušenja Pariske komune našla opravdanje što je izgubila rat sa večitim rivalom Nemačkom : za oba događaja krivi su Jevreji.

  Prvi deo presude - javna degradacija - izvršen je 5. januara 1895. godine u krugu vojne škole u Parizu, gde je Drajfus bio predavač. Sa osuđenika su skinute sve vojne oznake, a njegova sablja je prelomljena i bačena na zemlju. Potom je Drajfus prognan na zloglasno malarično ekvatorijansko ostrvo u francuskoj koloniji Gijani - na Đavolje Ostrvo. Ovaj zatvor je bio prethodnik fašističkih logora smrti i sovjetskog Arhipelaga Gulag u Sibiru. Nešto kao Danteov Pakao.

  I stvar bi tu stala, kapetana Drajfusa bi pojela mračna istorija, da za novog islednika vojnog suda nije došao maja 1896. godine pukovnik Pikar. Za razliku od svog prethodnika, pukovnik Pikar je bio vanserijski oficir, predstavnik liberalne Francuske začete u Revoluciji 1789. godine. Marljiv i analitičan po prirodi, brzo se zainteresovao za slučaj Drajfusa i otkrio da bordero, zbog koga je kapetan osuđen, uopšte nije njegov. Pikar je otkrio ko je špijunirao u korist Nemačke, bio je to francuski oficir mađarsko-austrijskog porekla, major Esterhazi. Pikar se nije povinovao vojničkoj disciplini i krenuo je u borbu za isitnu i pravdu. "Naredni meseci i godine postaju za vinovnike ove drame, za Francusku i za ceo svet puni burnih događaja i raznovrsnih obrta koji su prvo potresli Pariz, pa celu Francusku, najzad uzbunili Evropu i ceo svet." Može se reći da moderna istorija čovečanstva počinje sa aferom Drajfus.

  Iako je bilo očigledno da su Pikarovi nalazi valjani, vojni vrh nije ni pomišljao da prizna grešku. Generali nisu dozvoljavali da njihovo delo bude oboreno, vojska ne može da pogreši. Što je najgore, čitava zvanična Francuska, Vlada, Crkva, novine... podržala je vojni vrh. Imperija je uzvratila udarac, pukovnik Pikar ima da bude ućutkan.

  Ali Pikar nije bio od onih ljudi koji su se dali lako slomiti. Istina mu je bila draža od Platona! Stavljajući na kocku svoju karijeru, vojničku čast, pa i glavu... Pikar kreće u  pothvat za dokazivanje Drajfusove nevinosti i stupa u otvorenu borbu protiv svojih moćnih starešina  u vojsci, ne priznajući njihovu vojnu tajnu. Vojni vrh se sad okreće protiv Pikara, smenjuje ga sa dužnosti načelnika istražnog biroa i šalje na rizičnu dužnost u Tunis, odakle se njegov prethodnik nije vratio živ. Ipak, pre progonstva, Pikar je našao saveznika u publicisti Bernaru Lazaru, koji je u oktobru 1896. godine objavio brošuru "Istina o Drajfusovoj aferi", sa obiljem dokumenata o Drajfusovoj nevinosti. Kapetanova porodica, pre svih supruga Lucija i brat Matija, takođe ulaze u proces, podnose zahtev za obnovu pretresa, sa dokazima o krivici majora Esterhazija. Ali sve to nije ništa pomoglo, vojni vrh je ostajao pri svojoj doktrini, i umesto da revidira stav prema Drajfusu okrenuo se protiv Pikara. Pukovnik Pikar je sve vreme nosio glavu u torbi.

 

 

Pisma zbog kojih je pala glava...

 

 

  Emil Zola je u to vreme bio slavan pisac i mogao je na miru da uživa u svojoj svetskoj književnoj slavi. U vreme kad je počela afera Drajfus nije ni bio u Parizu, sa zakašnjenjem se zainteresovao za slučaj, za koji je čuo na jednoj večeri kod Alfonsa Dodea. Trebalo mu je vremena da se uveri da je Drajfus nevin i da njegova krivica nije dokazana. A kad se to desilo, shvatio je, shodno svom filozofskom ubeđenju, da će biti saučesnik vinovnika  ove nepravde ako ne digne glas protiv njih. Tako je nastao jedan od najmoralnijih individualnih angažmana u Francuskoj a samim tim i u celom svetu. Počev od kraja 1896. godine pa do svoje smrti, Zola je napisao više članaka u vidu otvorenih pisama francuskim zvaničnicima. Veliki pisac znao je da udari državu u glavu, kako se ubija zmija. Pisma su bila naslovljena Francuskoj, predsedniku Republike, vojnom vrhu...

Najviše ih je objavio u listu Oror, koji je uređivao Žorž Klemanso. Ta pisma su bila optužba reakcionarne Francuske, odnosno njenih vođa, i izazvala su pravi zemljotres. Najvažnije pismo Feliksu Foru, predsedniku Francuske, Klemanso je preimenovao u "Optužujem..." i tako je nastala jedna od najznačajnijih političkih knjiga u istoriji čovečanstva.

Zola nije dočekao da vidi plodove svog rada. Kad se 28. septembra 1902. godine vratio sa svog imanja u Medanu na Seni u Pariz, iste noći je našao smrt u svom pariskom stanu. Ugušio se, zajedno sa suprugom, od ugljenmonoksida, jer je dimnjak na spratu iznad njega bio začepljen i dim nije mogao da izlazi kroz odžak. Zvanična verzija je bila da su majstori, koji su izvodili radove, rđavo to uradili. Međutim, pola veka kasnije, nepobitno je utvrđeno da su ti majstori bili policajci!

 Tako je "militarističko-klerikalna zavera dobila svoju veliku žrtvu". Reakcionari su ubili Zolu, ali nisu mogli njegove ideje. Emil Zola je otišao iz života sa oko 60 tomova svojih književnih tvorevina, kao simbol borbe za istinu i pravdu. Izvojevao je pobedu nad jednom od najvećih nepravdi u istoriji i bio začetnik nove slobodne misli, koja je bila od protivnika Francuske revolucije ozbiljno ugušena.

  No trebalo je da prođe još četiri godine od Zoline smrti i sedam godina od Drajfusovog pomilovanja, da Francuska i njeni građani prevaziđu Drajfusovu aferu. Završni čin ovog posla odigran je sredinom 1906. godine. To je bio čin rehabilitacije.12 jula 1906. godine Kasacioni sud Francuske, 40 sudija, doneo je odluku o nevinosti Drajfusa i krivici Esterhazija i tako stavio tačku na događaj koji je toliko potresao Francusku, ali i čitav svet. Slobodno se može reći da su u civilizovanom svetu pobedila ljudska prava, proistekla iz Deklaracije o pravima čoveka i građanina.

  Već 20. jula 1906. godine u krugu Vojne škole u Parizu, gde je 5. januara 1895. godine bio degradiran,  Drajfus je svečano rehabilitovan, vraćen u vojsku sa činom majora i proglašen za viteza Legije časti. Rehabilitovani su i branioci nevino optuženog Drajfusa, a pukovnik Pikar je dobio čin general-majora, da bi u Vladi Žorža Klemansoa oktobra 1906. godine dobio položaj ministra rata.

  Parlament i Senat su odlučili da se Zolini posmrtni ostaci sa groblja na Monmarttru prenesu u Panteon  i taj čin se odigrao juna 1908. godine. Ali, još uvek do kraja nepobeđena reakcija je organizovala demonstracije protiv tog čina, a jedan iznajmljeni atentator je ispalio dva metka u majora Drajfusa, pogodivši ga, na sreću, samo u ruku.

  Ispričao sam čitaocu ovu storiju o kapetanu Alfredu Drajfusu da bih je doveo u vezu sa generalom Dragoljubom Dražom Mihailovićem. Razume se da se priče ne poklapaju, ali svakako asociraju. Kao i Drajfus, Mihailović je bio žrtva sudske nepravde. Drajfus je ostao u životu, Draža je ubijen. Kapetan je rehabilitovan, šta će biti sa generalom?

 

 

Velike Titove prevare

 

 

  Na kraju, da završim ovu priču, novelu, roman, dramu, esej, ogled, rad... kako kome drago, svojom apologijom đenerala pred sudom istorije. Možda će Viši sud u Beogradu pravno da donese rehabilitaciono rešenje o ništavosti osude đenerala, ali samo Sud istorije može da da konačnu ocenu.

  Svakako da je general Draža Mihailović bio u srpskoj istoriji čovek o kome su izrečene najveće laži. To su komunističke laži. Ako sam pisac, onda mi je dužnost da im se suprotstavim i branim istinu o Draži, onako kako je Zola branio istinu o Drajfusu. (Istina, ja nemam ni talenat ni ugled Emila Zole, jer Zola je bio  svetski pisac, a ja nisam ni srpski, moja država mi to osporava!), ali imam isti osećaj za istinu i pravdu. Moja apologija Draže Mihailovića može da izgleda ovako...

Ne mogu se u srpskoj istoriji odvojiti Draža i Tito, jer su učestvovali u istim događajima,  ma koliko bili antipodne istorijske ličnosti. Obojica su bili ustanici protiv fašističkog okupatora 1941. godine i kao takvi antifašistički borci. Obojica su bili građani iste države, Kraljevine Jugoslavije, Draža Srbin i po ocu i po majci, Tito Hrvat po ocu Slovenac po majci. U životu su se sreli i videli dvaput, prvi put u Struganiku 19. septembra, drugi put u Brajićima  deset dana kasnije, 26. septembra 1941. godine, kad su dogovorili zajednički ustanak protiv okupatora. Tako je stvorena u Zapadnoj Srbiji velika slobodna teritorija, koju će komunisti kasnije prozvati Užičkom republikom. Kad su Nemci krajem novembra ugušili ovaj ustanak, Tito je pobegao u Bosnu, a Draža je nastojao da se održi u Srbiji.

  Rat između Draže i Tita vodio se svim sredstvima, najviše propagandom. U toj stvari Tito je bio daleko uspešniji od Draže. Uopšte, agitacija i propaganda (Agitprop), najvažnije su sredstvo komunističkog osvajanja vlasti. Nije čudo što su u Agitrpop odlazili najobrazovaniji komunisti (vodio ga je Milovan Đilas, u njemu se školovao Dobrica Ćosić). Titovci su napravili pravi projekat za uništenje Draže. Iskoristivši Dražinu uzdržanost u ustanku (zbog nemačke odmazde nad civilima), Tito je Dražu pred Britancima predstavio kao nemačkog saradnika, odnosno fašistu. Još od plakata na banderama Srbije pa do Topčiderskog procesa, komunisti su četnike prikazivali kao saradnike okupatora. Tito Staljina nije trebalo u to da ubeđuje, ali kako je prevario Čerčila, ostaje pitanje za istoriju. Tek, u 1943. godini, Čerčil je poverovao da je Draža saradnik Hitlera i otpisao ga je iz antifašističke koalicije. Na konferenciji u Teheranu Draža je osuđen na smrt, na Titu je bilo da to operacionalizuje, što će se ostvariti na Topčiderskom procesu 1946. godine.

  Bilo kako bilo, tek Tito je nasamario i Čerčila. Ostaje nejasno kako je britanski premijer mogao da odbaci svog prirodnog saveznika Dražu i veže se za svog prirodnog neprijatelja Tita? Kad je Čerčil to shvatio, bilo je kasno: Draža je bio poražen, a on nije više bio premijer. Njegova posleratna izjava da mu je maršal Tito bio najveća ratna zabluda, bila je, ustvari, pucanj u prazno. Tito je komunizirao Jugoslaviju. (Dve godine kasnije Tito će nadmudriti i Staljina, ali to nije ova priča.)

 

 

Čerčilova zabluda

 

 

Novi vođa Zapada, američki predsednik Hari Truman, koji je nasledio preminulog Ruzvelta, pokušao je da ispravi Čerčilovu brljotinu, kad je 29. marta 1948. godine posmrtno odlikovao Dražu Mihailovića američkom Legijom za zasluge. "General Dragoljub Mihailović odlikovao se izvanrednim držanjem. Kao vrhovni komandant Jugoslovenske vojske  i kao ministar rata, organizovao je i vodio važne snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju. Kroz neustrašive napore njegovih trupa, mnogo američkih vazduhoplovaca bilo je spaseno i vraćeno pod savezničku kontrolu. General Mihailović sa njegovim snagama, iako nije imao potrebno snabdevanje, vodio je borbu pod ekstremnim teškoćama i doprineo materijalno savezničkoj stvari i konačnoj savezničkoj pobedi."

  Ova Trumanova maksima može se uzeti kao zvanična ocena Zapada o ulozi generala Draže Mihailovića u antifašističkoj istoriji Evrope.

 Vinston Čerčil, koji je po prirodi stvari izgubio svoj primat u Zapadnoj alijansi, nije se suprotstavio Trumanovom stavu, ni kad je ponovo postao britanski premijer. Današnji Zapad ne menja ovu ocenu. General Draža Mihailović bio je borac protiv fašizma. Srpski neokomunisti, Latinka, Zagorka i ine žene u crnom, koje demonstriraju pred sudnicom nezavisnog suda, ne treba da se brinu da će rehabilitacija Draže zaustaviti srpski put u Evropu. Naprotiv, samo će ga pojačati. Rehabilitacija đenerala predstvljaće drugu komponentu na kojoj se zasniva moderna Evropa: antikomunizam. Tako će savremena Srbija (ako se to desi) biti druga evropska država (uz Francusku) koja je dala  dupli doprinos formiranju moderne Evrope: njen prvi vojnik u okupiranoj Evropi bio je borac protiv fašizma i komunizma u isto vreme. Svojom topčiderskom žrtvom i nepostojećim grobom ispravio je veliku ratnu Čerčilovu zabludu o koegzistenciji komunizma i demokratije u novoj Evropi.

  Dakle, kad je reč o rehabilitaciji Draže Mihailovića pravo bi tu moralo da bude jasno. Proces generalu Draži i njegovima u Topčideru bio je neregularan i kao takvog treba ga poništiti. Problem je u kukavičkom jaju koje su komunisti podmetnuli generalu. Naime, grupi od šesnaest boraca protiv fašizma, topčiderska optužnica je podmetnula grupu od osam fašista, tako pomešala babe i žabe. (Sad se otkriva da je optužnica dobrim delom pisana u Moskvi!) Politički cilj zavisnog komunističkog sudstva bio je jasan: na Topčiderskom procesu se sudilo u isto vreme pristalicama Zapada, na čelu sa Dražom, i pristalicama nacizma/fašizma, bez Nedića koga su Britanci isporučili komunistima, a ovi ga bacili kroz prozor svog zatvora. Topčiderski sud je u svemu bio kopija Moskovskog suda, čak i u drogiranju optuženih. Dok se u Moskvi sudilo demokratskom komunizmu (nepostojećem, ali zamišljenom) u Beogradu se sudilo Zapadnoj demokratiji. Staljin je Istočnu Evropu odvojio gvozdenom zavesom, sve države dokle je doprla njegova crvena vojnička šapa sovjetizovane su i komunizirane. Jugoslavija je tu bila zamorče, ona je trebalo da presudi Zapadnoj demokratiji. Komunistima su podjednaki neprijatelj bili fašizam/nacizam i demokratija. Proces u Beogradu je organizovan u tu svrhu. General Draža Mihailović je osuđen i pogubljen zbog toga što je bio pristalica Zapada.

 

 

Dve sudbine-Draža i De Gol

 

 

Njegov politički pandan general Šarl De Gol nije mogao da mu spasi život. Dražinu smrt je Tito dugovao Staljinu!

  Dakle, đeneral Draža se ne može uzeti kao simbol novih balkanskih ratova, etničkih ubijanja i čistki, izolacije Srbije iz Evrope, totalitarne ideologije, velikosrpskog šovinizma, pravoslavnog fundamentalizma, vojničkog ustrojstva države, velikog istorijskog obračuna Srba sa nesrbima u Jugoslaviji, izbacivanja latinice iz srpske pismenosti i cementiranja ćirilice, religioznog jednoumlja, uličnog nasilja, zagovaranja povratka u Srednji vek...

 Stoga, oni Srbi koji zagovaraju srednji vek i priželjkuju nove balkanske ratove, nemaju pravo da nose na nekim budućim mitinzima istine Dražine slike, njihovi oficiri ne mogu da oblače uniformu vojvode Živojina Mišića... kao što lepenovci u Francuskoj ne mogu da se diče generalom De Golom.

   Ako tražimo istorijsko poređenje za srpskog đenerala, naći ćemo ga u francuskom generalu: Draža Mihailović i Šarl De Gol su istorijski pandani!

 Sudbina je htela da Srbi odbace svog generala, mučki ga ubiju u sudnici u Topčideru i pola veka nastoje da mu zatru svako seme, a Francuzi pozovu svog generala da spasi Republiku u času kad su se nad njom nadvijali crni OAS-ovski barjaci. Francuzi ne ubijaju svoje Voltere, isto važi i za njihove De Gole. Srbi ubijaju svoje Slobodane Jovanoviće, odnosno Draže Mihailoviće.

  Francuska je našla snage da rehabilitacijom kapetana Alfreda Drajfusa promeni sebe. Hoće li Srbija smoći snage da rehabilitacijom generala Draže Mihailovića pronađe sebe i vrati se na put kojim je do komunizma ponosno koračala? Francuska država je vratila kapetanu Drajfusu vojne počasti koje mu je nasilno oduzela u krugu Vojne akademije. Pre toga je francusko sudstvo poništilo sve osude kapetana Drajfusa, pukovnika Pikara, pisca Emila Zole...odnosno, pravnim rečnikom, učinilo ih ništavim. Očekujem da srpsko pravosuđe poništi Topčiderski proces (ranije sam zagovarao novo suđenje generalu Mihailoviću zajedno sa maršalom Titom) i presudu generalu učini ništavom. Istorija će da presudi i bez nas. Još očekujem od Srpske države da sahrani svoga generala, fiktivno ako ne može stvarno, i to u krugu Belog dvora, za čiji se primat general zdušno borio u dva svetska rata. Neka ostane Kuća cveća gde je (ako je već Hrvati neće u Kumrovec), ali neka se formira Kuća pravde na istom dedinjskom brdu. Pa neka se ove dve grobnice gledaju, kao što se gledaju grobnice Slobodana Jovanovića i Mike Đorđevića u Aleji zaslužnih građana, u budućoj srpskoj istoriji. I neka ova istorija odluči koja je grobnica autentična.

  Što se mene tiče, napisao sam ovaj rad...apologiju...da pomognem ispravljanju istorijske nepravde prema đeneralu Draži Mihailoviću. Završiću tekst kao što je Laza Lazarević završio jednu od najboljih srpskih pripovedaka "Sve će to narod pozlatiti". Ovo je moj prilog.

 

(Kraj)

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane