Zrenjanin

 

Privreda nekadašnjeg vojvođanskog, srpskog i jugoslovenskog ekonomskog čuda, danas je raskomadana u čeljustima policije, pravosuđa i lokalne vlasti

 

Juče demokrata, danas naprednjak, a radnicima srednjak

 

Zrenjanin ima 25 hiljada opljačkanih, prevarenih i sluđenih radnika koji  su na ulici. Od toga je najmanje šest hiljada ljudi je ostalo bez posla u pljačkama nekadašnjih provrednih giganata kao što su bili Kombinat Servo Mihalj, Fabrike tepiha, BEK, IPOK, Zrenjaninska industrija piva, Fabrike čarapa Udarnik, GIK Banat, Šinvoz, Jugoremedija, Vojvodinaput,  Šećerane, Brodogradilište Begej, Sloga, Mider...Svi ćute, a posebno sindikati koji su mrtvi ili korumpirani, dok vladajuće stranke uz pomoć policije i pravosuđa pokazuju da u ovom gradu nema ni života ni mesta za one koji bi da dišu punim plućima.

 

Zoltan Horvat

 

Najsmešnije šale često su najbolji način  da se kaže istina. "Zbijanje šale" sa Zrenjaninom iz lokalnih, republičkih i pokrajinskih centara moći i njegovo rasturanje u poslednje dve decenije, počiva, i vrapci to znaju, na tri ovdašnja korumpirana "potporna stuba": pravosuđu, policiji i lokalnoj vlasti (u daljem tekstu, PPLV).

Hirurški precizno, umrežen i dobro plasiran, PPLV je na ulice kao beskućnike isterao preko dvadeset hiljada Zrenjaninaca iz nekada moćnih pogona Kombinata Servo Mihalj. Iz Fabrike tepiha, BEK-a, IPOK-a, Zrenjaninske industrije piva, Fabrike čarapa Udarnik, GIK Banata, Šinvoza, Jugoremedije, Vojvodinaputa,  Šećerane, Brodogradilišta Begej, Sloge, Midera... oterano je još šest hiljada ljudi.

Okrutni stečajevi redom propalih firmi, grobarske ćerke firmi i sestre istih, uigrani stečajni upravnici i sudije, selektivne policijske radnje, selektivni (pred)istražni postupci, večiti sudski procesi, odsustvo reakcije lokalne samouprave na pljačku sebe samih, krimogene privatizacije i njihova zakasnela poništavanja uz apsolutnu nebrigu države, dovele su bogomdane. Besprizorni otimači imovine Zrenjanina, nesmetano su ušli, još drskije oteli i, najzad, okačili katanac na ulazne kapije gotovo svih firmi. Sindikati firmi, sa potkupljivom sortom predsednika, pokušala je pre dvadesetak godina da se samoinicijativno, nemušto, (i samoupravljačko-samoupravljački) samoorganizuje.

Protiv Zakona o privatizaciji i namerno izazvanih stečajeva nije bilo spašavajuće kritične udružene mase, pa su tako izigrani radnici i sindikalisti Šinvoza doživeli, da ugovor o privatizaciji bude raskinut sa "preciznim zakašnjenjem" od 15 dana. Dovoljno za sklanjanje sumnjivih papira i odsustvo svake odgovornosti bez procesuiranja za još jedan savršeno odrađeni bankrot. 

  Kako su privatizovane, odnosno "odrađene" firme u Zrenjaninu? Lako! Vojvodinaput je recimo 2005. godine imala 280 stalno zaposlenih, još toliko sezonaca i na računu pozitivu od 680 miliona dinara. Pa se u firmi u procesu privatizacije, kao novi vlasnik, pojavio izvesni Miša Omega iz Beograda, kupivši Vojvodinaput za 440 miliona dinara. Računaljka je prosta, novom vlasniku je omogućeno da odmah "bude dobar" 240 miliona dinara.

  Pompezno najavljena dokapitalizacija firme prve godine je, naravno, podrazumevala investiciona ulaganja. Nabavljena je "nova" mašina, skrapež (brod), knjiški vredan milion evra (kilogram gvožđa na mašini se obračunavao po ceni od 880 dinara).

Klasična prevara radnika Vojvodinaputa prepuštenih danas na milost i nemilost ulici, počela je skrapežom, bolje reći krpežom od mašine, rashodovanom i izraubovanom skalamerijom iz Beogradskog bagerskog preduzeća (BBP), proizvedenoj daleke 1981. godine u Holandiji.

Krpež je uz to bio i neispravan, i da bi se pokrenuo, račun Vojvodinaputa je opterećen iznosom od 600 hiljada evra. Opravljena mašina je instalirana na Peskari, nekoliko godina bila je na toj lokaciji, da bi pre godinu dana odnešena ko zna kuda. Po saznanjima zaposlenih, Vojvodinaput je dodatno opterećena i novim kreditima u iznosu od preko 20 miliona evra za potrebe nabavke fantomske mehanizacije preko sestrinske firme. Po uhodanom šablonu uništavanja zrenjaninskih preduzeća, podizani su i kratkoročni krediti za plate, zelenaškog tipa, koji nikada nisu otplaćeni bankama. Nakon ovakvog sega-mega-omega privatluka u kojoj se sjajno snašao i tadašnji izvršni direktor sa velelepnom vilom u Takovskoj ulici i blanko čekovima za svoju i platetine bliskih saradnika, došao je red da se od sledećih zainteresovanih kupaca sklone poverljivi papiri poslovanja firme.

  Na "genijalno" privatništvo Vojvodinaputa nadovezala se i lokalna samouprava koja je 2007. godine kupila deo imovine firme, tačnije 60 hektara RTO (Robno trgovinski centar) za 1,2 miliona evra. Da li je izvršena uplata na relaciji lokalna samouprava- Vojvodinaput, to danas ne zna ni Sveti Petar, a kamo li neko u ovdašnjoj Policijskoj upravi ili Palati (ne)pravde. Račun je negde u Beogradu, ali evra nema samo na kontu Vojvodinaputa.

Decembra 2009. godine pojavljuje se novo ime u vlasničkoj strukturi Vojvodinaputa, javnosti dobro znani gospodin Dušan Borovica. Novom vlasniku je, po svemu sudeći, zrenjaninska firma bila veoma interesantna zbog najave profitabilnih poslova, stavljanja novog asfalta na deonici magistralnog puta Zrenjanin -Novi Sad do žabaljske raskrsnice, kao i izgradnje obilaznice.

  Od trenutka kada je novi vlasnik obećao svim zaposlenima "Raj na zemlji", nema goriva, debelo kasne zarade, neadekvatno se održavaju gradilišta, nema materijala, nema delova, ne izvršava se servisiranje lizinga i obaveza prema bankama. Firma se i dalje zadužuje uz garancije pojedinih banaka, kapnuo je i kredit od Razvojne banke Vojvodine, poslovi se ne završavaju...Danas je veći deo rukovodstva po pritvorima i zatvorima, radnici su na ulici bez nade za ikakav spas, a sve radove Vojvodinaputa, gle čuda, preuzele su novokomponovane "stručne" firme,  registrovane pre samo godinu dana. Jedna od njih je toliko "genijalna i stručna", da sa kamiona Vojvodinaputa skidaju priključne delove, stavljaju ih na svoje i debelo naplaćuju radnje. Vozi Miško, dodaj gas i i gazi po radnicima!

  Sluđene i opljačkane bivše radnike Zrenjanina (25 hiljada "uličara") danas različito tretiraju. Sindikati su uporni i istrajni u beskonačnim i uzaludnim okršajima sa državom i pravosuđem gde advokati drže ruke u radničkim džepovima. Lokalna vlast sa izvikanim naprednjacima na vrhu koalicije, ima preča posla od posvećivanja pažnje umirućem radništvu, Regionalna privredna (parazitska) komora u svojim suvoparnim izveštajima navodi da rezultata nema, pa nema (pa, koja je onda svrha njegovog postojanja), policija ima sve manje posla po firmama, jer je,  uglavnom, sve opljačkano i rastureno...

  Socijalni program kojim se PPLS (ne)bavi, je, danas, veoma konkretan i ubitačan: propalo radništvo na groblja, jer manje usta još manje jede i troši. Danas su zrenjaninskoj privredi, proizvodnji i uglavnom uvoznoj prljavoj tehnologiji, potrebni mladi snagatori za rad po ugovoru na dve godine. Zapneš ko konj u konjskoj normi, potrošiš se za dvadesetak hiljada dinara mesečno, i slobodan si da gluvariš po ulicama. Tu, naravno, nastupa, do bola efikasna policija ako ti kojim slučajem, za puko preživljavanje, padne na pamet da ukradeš kokošku, dve.   

  Što reče jedan veleumni iz lokalne vlasti: brate, juče demokrata, danas naprednjak, ima li razlike?  Birokratsko radno mesto je zakon, lepo se zaposliš, da ne bi morao raditi.