Feljton

 

Pukovnik Svetozar Radišić u knjizi "...Ili nas neće biti" o zaštitnim mehanizmima države (1)

 

Neoružani oblici agresije

   

 Izuzetno je važno da se nikad ne ruši prethodna građevina iz temelja, nego da se uoče sve vrednosti prethodne organizacije i na njima dogradi nova, savremenija i funkcionalnija, konstatuje pukovnik Svetozar Radišić u svom publicističkom delu pod naslovom  "...Ili nas neće biti". Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najinteresantnije delove iz knjige u kojoj je autor istraživao sve poznate oblike razaranja države (između ostalog i na primeru Srbije), sa posebnim osvrtom na zaštitne mehanizme, u okolnostima ubijanja suvereniteta u zemljama takozvanog trećeg sveta...

 

pukovnik Svetozar Radišić

 

 Sa stanovišta ratne veštine kao društvene nauke često se raspravlja o zasnovanosti društvenih nauka na istini, budući da sadrže brojne ideološki „obojene" stavove. Naime, posle nestanka bipolarizovanog svetskog poretka, zasnovanog na dve suprotstavljene ideologije, nastao je tzv. posthladnoratovski period, u kojem se stvara megakapitalistički, nadnacionalni, mondijalistički (globalistički), mamonistički, vavilonski, lihvarski, jezuitski poredak. Mnogi „naučni" radovi napisani u socijalističkim zemljama izgubili su vrednost i značaj zbog politizovanog odnosa istraživača i nepotrebnih i politikom nametnutih citata iz „vojnih dela" Karla Marksa, Fridriha Engelsa, Vladimira Iliča Lenjina, Mao Ce Tunga i Josipa Broza Tita.

Posle svega ispostavilo se da je Karl Marks samoproglašeni satanista, koji se hvalio da ne veruje u Boga i da mu je bliža suprotna strana - gde je umesto ljubavi i istine - samo interes i ništa više. Ipak, biće zapamćen po jednoj istini preuzetoj od Georga Vilhema Fridriha Hegela, koja dominira svet(in)om i nikad neće biti prevaziđena: „Ne određuje svest ljudi njihovo društveno biće, nego njihovo društveno biće određuje njihovu svest." Tako je uz ulogu koju je odigrao sa svojim ubeđenim i nabeđenim sledbenicima obezbedio sebi mesto u istoriji.

Sada se u svim zemljama u tranziciji beskompromisno negiraju teorije, koncepcije, doktrine, regulativa i praksa koji su nastali u periodu mitroistički, jezuitski, iluminatski i jakobinski vođenih internacionalaca. Prema mišljenju mnogih autora, strategija opštenarodne odbrane i društvene samozaštite i strategija oružane borbe (odnosno naoružanog naroda), na koje se svi pozivaju kada se u srpskoj ratnoj veštini nešto menja i eventualno usavršava ili osavremenjava -nisu izdržale proveru prakse.

Na osnovu takvih shvatanja nastala je tendencija kojom se negira gotovo sve što je zapisano u jugoslovenskoj teoriji ratne veštine. To nastojanje da se sve prethodno iz temelja menja kada se nametnu drugi gospodari, opasno je, skupo i nelogično, budući da negira teoriju organizacije.

U konfuznoj društvenoj situaciji, u vezi s razvojem teorije ratne veštine, deo oficira i civilnih lica koji su istraživali oblast organizacije u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, Vojsci Jugoslavije i Vojsci Srbije i Crne Gore - smatrali su da male zemlje poput Srbije i Crne Gore ne mogu da imaju sopstvenu vojnu nauku, jer nemaju uslova za tzv. fundamentalna istraživanja. Pri tom oni su predlagali oslanjanje na dostignuća u oblasti teorije ratne veštine moćnijih i razvijenijih zemalja. Prema takvom konceptu, istraživački rad u državi trebalo bi svesti na ono što je moguće.

Reč je o iznalaženju optimalnih rešenja za probleme koji nastaju u praksi, pri realizaciji zamisli zasnovanih na politici odbrane zemlje. Stoga nije bilo ništa neobično što su se u jugoslovenskim vojnim institutima istraživale vojne teorije nemačke, britanske, francuske, švedske, švajcarske, američke i ruske škole ratne veštine, a nisu bila retka ni istraživanja teorije koja je postojala u Srbiji i Jugoslaviji pre nastupa marksističkih ideja.

Međutim, stanje ratne veštine nije mnogo bolje u drugim zemljama. Različite vojne škole (pravci), s različitih polazišta, zasnovale su različite teorije. Iako je većina principa ratne veštine jasno utemeljena, nedopustivo je da isti pojmovi (na primer, politika odbrane, borbena gotovost, strategija itd.) imaju različita značenja i tumačenja u različitim zemljama.

 Dok se u Srbiji ne odluči na koju školu treba da se osloni teorija ratne veštine njene vojske, svi koji se bave tom naukom moraće da stvaraju samostalnu teoriju, koja važi samo u srpskoj vojsci.

 

 Amerika jednako rat

 

Razvojna i ratn(ičk)a moć države neprekidno se povećava usvajanjem novih tehnologija, organizacijskih rešenja, sredstava za masovno uništenje i tzv. neubojnih sredstava. Još je važnija izbrisana razlika između civilnih i vojnih, odnosno mirnodopskih i ratnih sredstava, kampanja i operacija. Na taj način problemi iz oblasti ratne veštine prelivaju se u područje mira, te se vojne i druge nauke problemski prožimaju.

Uostalom, Sjedinjene Američke Države postale su simbol militantne države u kojoj su sve državne funkcije usmerene na rat, a sve institucije imaju veze s ratnim planovima. Iako je jasno da su SAD zloupotrebljene od organa, službenika i sluga „Velikog brata", nesporno je da su školski sistemi, industrija i privreda, istraživačke institucije, obaveštajni sistemi, bezbednost, politika, turizam, pa čak i kultura, umetnost i sport usmereni svojim ciljevima ka američkoj svetskoj hegemoniji.

Građani sveta koji se ne bave politikom ili čak rade za institucije „Velikog brata" i ne slute da Vojska SAD ima privilegiju da se školuje i na privatnim koledžima, a da NASA, NSA, CIA, DIA, FBI, OEBS, NATO, nevladine organizacije, mirotvorački pokreti poput „Nju ejdž pokreta", humanitarne organizacije, fondacije, agencije, sekte i dr. imaju objedinjenu ulogu u osvajanju sveta dolarom ili možda i novom valutom „amerom". Posebno je neobično da su tu ulogu navedene organizacije primile od „Velikog brata" preko Agende za mir Ujedinjenih nacija.

Gotovo da ne postoji sredstvo koje se ne primenjuje u ratu. U poslednjih nekoliko godina na institutima u pojedinim zemljama Evropske unije izučava se i nauka o miru, što zapravo povećava značaj nauke o ratu, jer se rat i mir razlikuju samo po načinu primene raspoloživih sredstava u funkciji cilja. To je razlog što su eksperti za ratnu veštinu nekoliko poslednjih ratova nazvali sintagmama koje samo uslovno pripadaju vojnoj terminologiji: „elektronski rat" (između Izraela i Sirije, u dolini Beka), „informacioni rat" (između Velike Britanije i Argentine, oko Malvinskih ostrva), „televizijski rat" i „elektromagnetni rat" (između SAD i Iraka, u Kuvajtu), „ekonomski rat" (između SAD i Japana), „trgovinski rat" i „hakerski rat" (između SAD i Kine), kompjuterski rat" (između NATO-a i Srbije) i slično.

Američki vojni stručnjaci predviđaju da će vojnici ovog veka biti posebno obrazovani profesionalci, toliko „okićeni" i „opterećeni" tehnikom, koju su prinuđeni da nose na sebi, da će ličiti na robote. Na primer, mikročipovani pešadinci će koristeći dostignuća nauke i tehnike, posebno bionike, moći da lebde i da na dodir senzora menjaju boju odeće, pojačavaju vidljivost oka i osetljivost čula sluha i mirisa. Nagoveštavaju razvijanje čula za paranormalne fenomene i gubitak osećaja za strah. Od 2008. godine na ratištima su i nanotehnološki roboti. Oni zasad nisu nevidljivi, iako su izrađeni od takozvane nevidljive tehnologije (mikročipova veličine milijardu puta manje od metra). U izradi je i generacija stvarno nevidljivih nanorobota, koji su sposobni sami sebe da stvaraju. Treba ih očekivati na ratištu u sledećih pet-šest godina.

Zemlja je planeta ratova, budući da je predvode pohlepni ljudi opsednuti oplođenjem stečenog kapitala. Postoje još dva razloga što ljudi stalno ratuju. Prvo, zato što raspolažu različitim informacijama, te se međusobno ne razumeju. Te različite informacije namerno šalju u javnost i ugrađuju u školske sisteme izazivači ratova, oni koji u njima zarađuju. Pod njihovom kontrolom su: obrazovanje, novac, zakoni, politika, ekonomija, istorija, psihologija, filantropija, medicina, religija i mediji. Drugo, svi ljudi su originali, tako da se razlikuju i po svojim umnim potencijalima. To je važan uzrok nesporazuma, nerazumevanja i preduslov za sve vrste sukoba. Uglednici koji znaju da koriste „kosmički um" kažu da postoje planete naseljene ljudskim bićima kao što su Odisej, Urnu i Maro, na kojima se živi civilizovano. Prema njihovom saznanjima na planeti Odisej nema ratova. Porodice su zasnovane na negovanoj ljubavi. Intimni odnosi su pod kontrolom. Deca su pod brigom društva od začeća. Rađanje je svečanost za ceo ljudski rod, ne samo za porodicu. Um i fizički izgled osoba su pod kontrolom sve vreme. Ljudi sa nedostacima ne postoje, budući da se zbog visokog nivoa tehnologije, usmerene ka uređenoj budućnosti, ne stvaraju i ne rađaju.

Spremnost za borbu, sukob, rat bilo kojeg organizma ili sistema (organizacije) na planeti Zemlji, zbog navedenog pristupa životu, podrazumeva održavanje odgovarajućih ključnih funkcija na optimalnom nivou. Idealno je kada je taj nivo maksimalan i uvek približno iste vrednosti. Pri tome, zbog stalnih promena unutar i izvan ljudskog odbrambenog sistema, njegovo stanje spremnosti za borbu menja se u skladu s promenama. S obzirom na karakter i vrstu promena moguće je, manje ili više, da se ostvari kontrola ponašanja države i njene odbrane i da se odgovarajućim metodima utiče na nastalo stanje borbene gotovosti, u nastojanju da se održi njen zadani ili optimalni nivo. Prirodno je da se primarni uticaj ostvaruje planiranim promenama u sistemu (na primer, u državnim institucijama i vojnoj organizaciji) i izmenama uslova.

 

 Cilj Velikog brata-što više rata

 

Istorijski podaci i istraživanja u oblasti ratne veštine ukazuju na to da su na razvoj društava, razvoj i prihvatanje novih tehnologija i dosezanje viših civilizacijskih nivoa i ciljeva nesporno uticale značajne promene povezane s pripremama za rat. Od vremena stare Grčke, kada su armije Sparte i Atine imale vojske od svega 10.000-12.000 teških pešaka, oko 2.000 lakih pešaka i po nekoliko stotina konjanika, do savremenih armija u kojima samo jedan nosač aviona raspolaže sa više od 5.000 oficira i vojnika najmanje tri roda, sa više desetina specijalnosti raspoređenih u rodove i službe - sadržaji pripreme za rat promenjeni su do neslućenih granica. To se posebno odražava na pripremljenost za nadgledanje mira i početni period rata.

Danas, kada se po svemu sudeći približavamo savršenom ratu, iluminatsko održavanje stalne napetosti u pojedinim regionima sveta značajno je, pored ostalog, za visok nivo borbene gotovosti u jedinicama specijalnih i strateških snaga SAD i NATO-a, za šta je neophodna neprekidna aktivnost tih jedinica. Angažovanje i učešće u borbi i kampanjama omogućavaju da se neprestano usavršavaju rukovođenje jedinicama i odgovarajući informacijski sistemi (obaveštajni, informatički i medijski). Tako se održava i nerešivo, stalno promenljivo i prikriveno stanje „kontrolisanih kriza i žarišta".

Koliko se drži do borbene gotovosti američkih oružanih snaga, govori stav Pentagona da bi prekid neprijateljstava bio poguban za uvežbanost njihovih komandanata, štabova i jedinica u uslovima neizvesnosti, a ti uslovi su postali svakodnevica. Američki vojni analitičari tvrde da su njihove snage primorane na intervencije, jer „Sjedinjene Države se suočavaju s mnoštvom novih pretnji i nepoznatih opasnosti, zbog neprestanog širenja ratne tehnologije ... i oružja za masovno uništavanje". Stoga su njihove snage za intervenciju namenjene za angažovanje u borbenim operacijama, ali i u operacijama izvan ratnog stanja. Naravno, vanratne („mirnodopske") situacije ne znače odsustvo borbi, a mogu da se izazovu i održavaju uporedo s borbenim dejstvima, da im prethode, da ih slede ili postoje nezavisno od njih.

Prošlo je više od četvrt veka od priprema za tzv. vazdušno-kopnenu bitku, otkad su SAD prešle s doktrine „jednog i po" rata na doktrinu „dva rata". To znači da su spremni za svoj rat, koji ima veze s njihovim opstankom i „vitalnim ciljevima", a priprema za „još jedan rat" namenjena je za druge ratne opcije - pre svega u interesu „velikog brata". Inače, Atlantska alijansa se ponaša slično sve vreme.

Drskost pobednika u „hladnom ratu" svet je posmatrao koliko je mogao i morao, a onda je Rusija, za novembarske praznike 1996. godine usvojila vojnu doktrinu koja je verna kopija američke. To je razlog što je Rusija 15. januara 2000. ponovo pokazala i „nuklearne zube" i što je početkom avgusta 2008. godine intervenisala protiv Gruzije, u Južnoj Osetiji.

Da je anglosaksonsko haranje Balkanom, delovima Afrike i Bliskim istokom postalo planetarna opasnost, koja zahteva jasan odgovor ostatka sveta, pokazalo se 29. jula 2001. kada je predsednik Rusije Vladimir Putin potpisao tzv. pomorsku doktrinu, u kojoj je izražena namera Rusije da bude vodeća pomorska sila u svetu.

Po svemu sudeći, po odluci „velikog brata" počeo je novi „hladni rat". Znak za početak dao je Pol Volfovic, zamenik Ministra odbrane SAD, na sastanku članica NATO-a, 2. oktobra 2001, kada je predstavio novu doktrinu SAD pod naslovom „Asimetrična alijansa". Inače, taj pojam „asimetrična" proganja ne samo američke stratege nego i njihov narod. Suština je da očekuju odmazdu za sve što su do sada počinili drugim narodima, počev od Indijanaca, preko Japanaca, do Srba, Somalijaca, Avganistanaca i Iračana. Asimetričnost se iscrpljuje u shvatanju da će ih napasti neke snage iznenadno, koje neće biti iste moći, ali će biti nepredvidive, braniće se sa teritorije koju bolje poznaju i koristiće oružje koje je zabranjeno međunarodnim pravom ili za SAD nepoznato.

Put u novi „hladni rat" potvrdio je Džordš Buš mlađi, predsednik SAD, član satanističkog Reda „Lobanja i kosti", kada je 1. juna 2002. šokirao međunarodnu zajednicu otvorenom hegemonističkom izjavom da je „nova politika SAD usmerena na sprečavanje napada nuklearnim, hemijskim i biološkim oružjem". Na prvi pogled reč je o odbrambenoj doktrini. Međutim, u njoj se prvi put u istoriji ratovanja zagovara pravo na „preventivni" napad.

Objašnjenja doktrine priliče samo Džordšu Bušu mlađem:

 „SAD neće dozvoliti da bilo koja zemlja dostigne njenu vojnu moć. Ne sme se ponoviti hladnoratovska strategija. Ako želite mir, morate biti ovlašćeni da koristite silu."

Tu je i njegov najopasniji ratnički stav: „Ili ste s nama, ili ste protiv nas, jer Amerika je zastupnik sveta." Njegovi gafovi su samo naizgled suludi. Očevidno je da su sačinjeni u nekoj značajnoj instituciji.

S druge strane, sve što je u „Putinovoj doktrini" uznemirilo i izazvalo Belu kuću samo je odgovor „kremaljske administracije" na američku strategiju osvajanja sveta. Slični potezi ponovljeni su u vezi s nastojanjem Kine da doktrinarno sustigne vojnu moć Sjedinjenih Država. Pentagon je reagovao munjevito na kineske strategijske dokumente i lansiranje prvog vojnog satelita povlačenjem (ne)očekivanih kontrapoteza. Zato su hitno obnarodovali korigovanu verziju doktrine „Operacije u kosmosu", s potpisom generala Majkla Moslija, komandanta vazdušno-kosmičkih snaga Sjedinjenih Država.

Tako se trka u naoružanju prenosi i u kosmos. Ruska administracija je javno protiv korišćenja kosmosa u vojne svrhe i instaliranja ofanzivnog oružja na orbitama oko Zemlje, dok američka vlast polazi od prava SAD da ograniče dostup vasionskim mogućnostima svim zemljama koje po njihovim procenama predstavljaju pretnju američkim interesima.

Bela kuća i Pentagon pokušavaju da primenom „kosmičke doktrine" utiču na kosmička sredstva i komunikacione uređaje drugih država. Njihov cilj je da, kako oni kažu, obezbede potpunu nacionalnu bezbednost. Pri tome oni nastoje da u kosmosu instaliraju sve što može da posluži informaciono-obaveštajnim sistemima i protivraketnoj odbrani, što, svakako, obuhvata i kosmičko oružje. Mada u Vašingtonu smatraju da Rusija nikad tehnološki neće sustići Sjedinjene Države, učestale su ruske poruke da je tehnologija sačuvana i da će na militarizaciju kosmosa uzvratiti na odgovarajući način. Kina kao i uvek ostaje enigma. Jedino je javna tajna da Kina usavršava kosmičko, raketno i lasersko oružje i da nenametljivo pokazuje svetu da je informatičko-nanotehnološki gigant, kao što je to učinila na otvaranju letnjih olimpijskih igara u Pekingu 2008. godine.

Zbog militantnosti Sjedinjenih Država, za koje je američki neuropsihijatar dr Skot Pek rekao da pripadaju dekadentnoj i bolesnoj kvantitativnoj civilizaciji, mnogi ljudi veruju da će SAD proći slično kao što su prošle sve prethodne imperije. Međutim, iako je teško pretpostaviti da će SAD moći da zadrže postojeće pozicije, skoro je sigurno da neće proći kao nekadašnje kolonijalne sile: Španija, Holandija, Belgija, Francuska ili Britanska imperija, jer su SAD snažne, perfidne i iskusne, i što je najvažnije: zajedno su sa Engleskom pod okriljem „Velikog brata", što je prednost koju nije imao niko ranije.

 

(Nastaviće se)

 

A 1.

 

Veto na veto, pravilo je sveto

 

S pravom se obični ljudi pitaju: čemu onda Ujedinjene nacije? Zašto postoje dužnosti na kojima su u poslednjih nekoliko decenija bili Kurt Valdhajm, Havijer Perez de Kueljar, Butros Butros Gali, Kofi Anan i Ban Ki Mun? Javna je tajna da su ih postavljali službenici „Velikog brata" nastanjeni u SAD i da su generalni sekretari UN, bezuslovno slušali samo zvaničnike Sjedinjenih Država. Susreti u Palati nacija podsećaju na tribine sa zaludnim pričama i naklapanjima, na igre koje se zovu „veto na veto".

 

 

O autoru

 

Prof. dr Svetozar Đ. Radišić Rođen je 20. juna 1949. godine u Leskovcu. Osnovnu školu pohađao je u Brežicama (Slovenija), Beloj Crkvi i Vršcu, gde je i završio (1964) i gimnaziju je (1968) završio u Vršcu. Vojnu akademiju protivvazdušne odbrane (1972) završio je u Zadru. Komandno-štabnu akademiju KoV JNA (1983), poslediplomske studije (1990) i doktorat o temi "Upravljanje sistemom za izgradnju borbene gotovosti" završio je (1994) u Centru visokih vojnih škola OS "Maršal Tito" (odnosno u Centru vojnih škola Vojske Jugoslavije) u Beogradu.

Bio je portparol Vojske Jugoslavije. Obavljao je visoke funkcije u Gardijskoj motorizovanoj brigadi, u Kabinetu SSNO, zatim u Upravi za obuku i školstvo, Upravi za informisanje i moral Generalštaba Vojske Jugoslavije i Upravi za strategijske studije Saveznog ministarstva odbrane. Bio je više godina glavni i odgovorni urednik opštevojnog teorijskog časopisa "Vojno delo". U penziju je otišao (2005) sa dužnosti pomoćnika za strategije i doktrine u Kabinetu načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore.