Natrag

Francuska

Francuska

 

Scene sa Sene: romansirana priča o pariskoj plaži

 

Lepi  gradovi lepo smrde

 

Leto je. Dugo toplo, vruće i zagušljivo. Vazduh je zagađen po metropolama, u Parizu posebno.  Ozon, dizel čestice, ugljendioksid...Dokaz da se planeta  zagreva. Parižani koji nisu na moru, hrle ka obali Sene, nagojeni, namrgođeni, znojavi.

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

Crni, beli, žuti, Parižani svih boja, svih uzrasta i uglavnom nižeg ili srednjeg staleža. Puno stranaca koji su ovde već dugo, i puno staraca koji očigledno neće još dugo. Bebi-bum generacija, penzionerska četa, pune ruke peškira i suncobrana. Kreme za sunce i plastične flaše mineralne vode u rancima, užina u mobilnim frižiderima.

 Ima ih koji vuku stolove i stolice na rasklapanje. Svi prokuvali i svi bi da se malo rashlade, ako ne u reci ono bar ispod tuša ili bromizatora (raspršivača vrlo sitnih vodenih kapljica) na obali mutne reke. Postoji jedan moderan Akvapark na zapadu grada, sa bazenima na talase i toboganima, ali je broj ulazaka ograničen, i to na gornju crtu.

Zato oni koji nemaju pare za bacanje u vodu radije skvatiraju gradske fontane, kao, na primer, onu najveću na Trokaderu, naspram Ajfelove kule. Voda je tu negde, al' se ne vidi od dečurlije. Ljudi se umaču do kolena, guraju oko vodoskoka, kvase po licu, prskaju po leđima. Sve je puno sveta, pogotovo desna obala oko ostrva Cite, gde je nazovi Pariz plaža.

 Doduše, ova naziv je bio razlog i za jednu sudsku parnicu, jer u Normandiji već postoji jedan veliki turistički centar sa istim imenom. Bilo kako bilo, kupanje u Seni je nemoguće. Nisu Francuzi Nemci iako su germanskog porekla. Nije ni Sena Rajna da se očisti toliko da skoro može da se toči u špricere. Francuska industrija je tik uz obalu celim a filteri im stara tehnologija. Širak je obećao da će se za tri godine kupati u Seni.

Ubio je dva mandata a Sena osta bez životna tekućina. Ali kapriciozni gradonačelnik Delanoe i dalje insistira i svake godine osim dve gej parade organizuje i ovu egzotičnu plažu tamo gde joj nije mesto. Može da se kupa, ali pored Sene. Plaža je samo teatralni dekor sa pogledom na vodu i srednjevekovnu latinsku četvrt u pozadini. Lepo je i fotogenično, nema šta. Gazda Pariza ne žali gradski budžet da opere svoje glasače. Hoće da ostavi trag u istoriji, a možda malo i da opere neke subvencije. Da ga se Parižani i socijalisti sećaju, u stilu: bio jednom jedan gej dasa koji je izbacio automobile iz centra Pariza i preorô drumove u peščane obale. Lako je Beogradu, on ima Dunav sa peščanim plažama, i ima Adu i Savu sa splavovima, a najviše ima okruglih razervoara plastikanaca, koje narod pretenciozno naziva vrlo snobovskim imenom: bazeni.

U svakoj avliji po bazenče, kô u Kaliforniji. Beograd je Holivud na naduvavanje. U Parizu toga nema, nema ni avlija, a nema ni dozvola. Mora čovek da ima odobrenje za sve, od kućnog saveta, od komšije ili od policije. Atlantik je na kraju Sene a to je ipak podaleko. Na dvesta evra od Pariza, minimum. Svetska kriza ne rimuje se baš skladno sa: morska plaža. Kao u onoj staroj: ko ima pare, kupa se na moru a ko para nema, kući u lavoru.

Lavor je stara francuska reč al' ih odavno više nema u Parizu. A i da ih ima, šta može da stane u jedan lavor, dva stopala broj 45 i ništa više. Zato Bertran Delanoe  časti svoje sugrađane vagonima peska, palmama u saksijama i platnenim kabinama za presvlačenje. Ringištuli posred džade, improvizovani kafići i terase na točkiće, kofe pune ledenih kockica i kisele vode, koje crnci nude na sav glas. Zvone mobilni, trešti muzika. Fale samo ringišpil i trubači, pa da se osećam kao ono nekad u Obrenovcu na vašaru. Fale i lepe devojke, kao one sa Ade. Mlada neprskana naša narodna lepota.

Pariske dame su dosta starije, i nekako izgužvane, nafrakane. Ima ih dosta, i kažu da im nikad nije dosta. Ma, lažu, al' šta je tu je! Kad nema bolje, onda je bolje išta nego ništa, kako filozofski reče Zoki, poznanik iz kafane "Kod dve sestre" na periferiji najlepšeg grada na svetu. I tako u tom ambijentu i takvom raspoloženju krenem i ja ka efemernom sezonskom dekoru Pariz plaže.

 

 

Novinarka u bikiniju

 

Peškir sam spustio nedaleko od dva starija peškirića koji se ljubakaju na kaldrmi ostrva Sveti Luj, u senci crkve Notre Dam. Odvratno. Bar meni; vidim, ostalima ne smeta. Peškiri se gledaju zaljubljeno. Verovatno su mladenci na bračnom putovanju, Just married (upravo venčani). Otkad su dobili to pravo, čini mi se kao da iz zemlje niču, ima ih svuda i provociraju zbunjenu heteroseksulnu manjinu. Tako mi izgleda, iako znam da nije istina, ali protiv prirode se je teško boriti. Oni protiv njihove,  ja protiv svoje. Osećam se kao stranac na obali. Setno. Kad, iznenada ugledah jedno poznato lice. Doduše, prvo sam ugledao sve ostalo; odozdo pa nagore, a tek na kraju sam prepoznao lice. Moja koleginica novinarka,  koju godinama poznajem obučenu, pa mi je nekako čudna u kupaćem, kao da je krupnija, obimnija i mlađa. Nikad nisam primetio šta sve ima. Eto, kako se mi površno družimo. I ona je u Parizu godinama, radimo isti posao, ali, za razliku od mene, dama se bavi prehrambenim pisanjem: živi od svog elektronskog pera. Bez kompjutera ni na plažu ne ide.

Uvučem stomak, blokiram disanje i priđem joj. Na francuskom, naravno. Znam šta voli. Koleginica u bikincu se tek vratila sa Hvara; navatala boju reš vekne i još uvek je pod utiskom njihove lipe naše. Bila je, kaže, da proslavi ulazak Hrvatske u Evropsku uniju. Stvar postaje jasna već nakon nekoliko uobičajnih fraza u stilu: kad si stigla i kako je bilo. I ona tako odgovori, na manje-više pariskom jeziku sa primesama čuburskog  naglaska. Normalno, jer svako ko je više od godine u inostranstvu vrlo lako može da zaboravi svoj jezik, ako se ne pazi. Ima tu i prednosti, jer je često lakše i preciznije izražavanje na stranom jeziku. Francuski je bogat, diplomatski jezik, pa mogu da se iskažu sve finese koji maternji jezik nije u stanju da dokuči. Na primer, kako neko može na srpskom jeziku da mi objasni činjenicu da Pariz ima tako mnogo samozvanih i samoukih novinara.

Jedni su na platnom spisku "Novosti", "Politike", "Vesti", dok drugi rade za RTS, B-92 ili "Tanjug". Svaka informativna kuća ima svog dopisnika, a neke, opet, koje u žestokoj konkurenciji moraju da štede, koriste jednu istu osobu, koja zna da piše na dva načina. Verujem da ti dopisnici čak veruju u svoje laži, i zato pišu po Vuku: onako kako im se govori. Mi smo narod snalažljiv i prilagodljiv. Ima ih koji su novinari dobrovoljci na ovdašnjim medijima, radio FM ili TV reklamni spotovi. Prevarantska verzija.

 

Pariski trotoari

 

Skoknem do mosta i kupim dva "Berthillon" sladoleda. Najpoznatiji i najskuplji sladoledi ako ne u svetu, ono bar u Parizu. Zasednemo i nastavimo na francuskom u stilu - alor sava? To je kao ono ko u Bosni, -Šta ima ba?  Kad se uverila da oko nas nema nijednog unutrašnjeg neprijatelja, šiptara ili slično, koleginica je prešla na maternji jezik. Nije lako biti Srbin u belom svetu. Čas posla dobiješ kamenicu u potiljak ili šlajmaru preko lica, onako iz čista mira, za Kosovo, za Srebrenicu, za Vukovar, ili neku drugu ratnu priču.

- Ne vole nas, znam, al šta da se radi - kažem. Imam talenat da pogađam misli naših dopisnika.

 - Čija je to krivica? - pita dama, a moj talenat za pogađanje misli mi odgovara da smo za sve krivi mi koji smo branili Srbiju od medijskih dezinformacija, koje su u Francuskoj bile na zavidnoj visini tokom svih godina rata.

- Ko je branio Slobu, nego vi u dijaspori - kažem. - Ko je kriv za rat? Sloba i tra-la-la...

Drugim rečima, ja sam pomalo kriv za raspad Jugoslavije. Ne mogu da verujem: ja joj platio naj sladoled, a ona tako, valjda da dokaže da se ne prodaje za jednu lizalicu. Treba joj nešto jače. Ili voli polemiku, udara kontru, možda joj je to u ugovoru kakve prihvataju nude politički korektni novinari. Biti uvek protiv patriota. Pisati samo nizvodno.

- Vidiš, draga moja, ti si se nadisala čistog vazduha na Hvaru, napila si se slane vode jadranske (možda zapevala onu: "Moje grudi balkanske"),proslavila i "Oluju"  pa sad misliš da si objektivni posmatrač, a mi smo amateri koji bi trebalo da batale škrabanje.

- Ne, nisam to rekla, al' mislim da su razni novinari dobrovoljci, samozvani i samouki dopisnici koji svoje priloge objavljuju na Netu ili u kupusnom listu, i to još besplatno, smrtna opasnost za nas profesionalce. Čemu mi služimo ako redakcije sve što im treba dobijaju Za Dž? Od čega mi da živimo?

 - Besplatno je, bar po meni, prava tarifa za slobodu. Ko ne zavisi od šlajfne piše slobodno i ne prihvata nikakvu cenzuru niti boluje od autocenzure. A za teme takav debil uzima sve ono što plaćeni, odnosno  preplaćeni dopisnik zaboravi da napomene ili ne stigne da obradi. Kad biste pisali onako kako u stvarnosti jeste, a ne onako kako biste voleli da bude, možda ne bi bilo ni potrebno da se kojekakvi novinari otporaši i antimafioze pojavljuju na medijskoj sceni - rekoh: u istom momentu brodić "Batomuš", sav u staklu ko neka ploveća vitrina puna turista, progura se ispod mosta.

Nekoliko trenutaka kasnije  zaobiđe  oko veštačkog ostrva San Luis, koje danas imitira San Tropez i zagrabi uzvodno uz buku svojih motora. Voda proključa iza staklene lađe dok sam kretao prema prvom tušu. Pogledah koleginicu kroz kapi hladne vode i učini mi se kao da je gledam kroz suze. Sedela je na peščanom trotoaru i žmureći predavala lice vrelom suncu. Novinar na trotoaru i još zatvorenih očiju - koja čudna parabola za kraj ove priče bez ikakve političke pozadine!

Samo jedna priča ljudi izgubljenih u tuđini. Jedan dopis više.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane