Natrag

Feljton

 

Feljton

 

Pukovnik Svetozar Radišić u knjizi "...Ili nas neće biti" o zaštitnim mehanizmima države (2)

 

Protokoli NATO-ovih otaca

 

Izuzetno je važno da se nikad ne ruši prethodna građevina iz temelja, nego da se uoče sve vrednosti prethodne organizacije i na njima dogradi nova, savremenija i funkcionalnija, konstatuje pukovnik Svetozar Radišić u svom publicističkom delu pod naslovom  "...Ili nas neće biti". Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najinteresantnije delove iz knjige u kojoj je autor istraživao sve poznate oblike razaranja države (između ostalog i na primeru Srbije), sa posebnim osvrtom na zaštitne mehanizme, u okolnostima ubijanja suvereniteta u zemljama takozvanog trećeg sveta...

 

pukovnik Svetozar Radišić

 

Da bi se formulisala državna opredeljenja, a zatim i odgovarajući interesi i ciljevi, iz kojih treba da proistekne program opstanka i razvoja, neophodno je da se formira tim eksperata za strategijske, doktrinarne i stručno-analitičke poslove.

Tim treba da radi neprestano, u smenama, i koliko je moguće u istom sastavu. Dužan je da modeluje rešenja konkretnih problema. Treba da ga čine kreativni stručnjaci koji poznaju sve odbrambene sfere i imaju iskustva u radu sa ljudima na više organizacionih nivoa. Osnovna namena tima, nakon formulisanja sistemskih državnih dokumenata, jeste da te dokumente održava neprestano aktuelnim i da nadmudri odgovarajuće timove stvarnih i potencijalnih neprijatelja. Pretpostavlja se da bi tim pre početka rada stvorio sebi optimalne uslove za rad i imao od premijera overena dokumenta (na primer, Uputstvo za rad tima), koja bi omogućavala rad ekspertskog tima na najbolji mogući način.

Država mora da se priprema za odbranu od univerzalnog neprijatelja, odnosno od svakog ko ima nameru da je napadne bilo kada, bilo gde i u bilo kojoj dimenziji. Naravno, ni neprijatelji nisu više ono što su nekad bili.

Zanimljivo je da su građani SRJ od 1991. do 2000. godine znali da su bili zvanični neprijatelji SAD (na osnovu odluka Stejt departmenta i predsednika SAD), a da oni, čak ni progonjeni Srbi, Sjedinjene Države nisu ni zvanično ni nezvanično doživljavali kao svog neprijatelja. Srbi su oružano i neoružano napadnuti iako po mišljenju Henrija Kisindžera, objavljenom 23. januara 2000, „SRJ nije predstavljala nikakvu stratešku pretnju za Sjedinjene Države".

Pri tome je važno da se naglasi da su mediji učinili da obični ljudi, posebno oni koji nisu dovoljno školovani za oblast politike, misle da Sjedinjene Države i Velika Britanija i njihove administracije imaju toliku moć da je prirodno što dominiraju planetom. Istina je drugačija... Građani te dve države su najkontrolisaniji, to znači najneslobodniji i najzaplašeniji na planeti Zemlji. Oni ne odlučuju ni o svojoj sudbini. Njihove predsednike i glavne državne činovnike postavljaju službenici „velikog brata". Većina predsednika SAD su masoni, i to počasni, veliki majstori 33-eg stepena. Na primer, Džon Keri (demokrata) i Džordž Buš mlađi (republikanac), kao suprotstavljeni kandidati za predsednika SAD, postavljeni su na to mesto na osnovu članstva u nemačkoj „grupi 322", koja pripada satanističkom Redu „Lobanja i kosti". Bilo je sasvim svejedno ko će „pobediti" na nameštenim izborima, koji su u SAD bez izuzetka samo „politički maskenbal". Ali koliko ljudi to zna, iako su podaci o kandidatima objavljeni i na Internetu?

Važno je da „trust mozgova" na državnom nivou proceni stvarne neprijatelje. Reč je o onim državama ili skrivenim, tajnim ili polutajnim organizacijama, koje radi ostvarenja svojih interesa i ciljeva podrivaju ekonomski sistem, prepariraju građane za prihvatanje svoje filozofije, kulture, ideologije, prete i ucenjuju, ubacuju svoje koncepte preko sekti, nevladinih organizacija i tzv. mirotvoračkih pokreta, prodaju naoružanje potencijalnim neprijateljima itd.

 

"Bonsai država"

 

U borbi za opstanak na planeti, koja je i sama ugrožena, neophodno je da se sve brže donose optimalne odluke, jer nema dovoljno vremena za ispravljanje načinjenih grešaka.

Posle razbijanja i raspada prethodnog „bipolarnog svetskog poretka" ukazala se prilika da naučni radnici u oblasti ratne veštine osveže svoja izučavanja i analize, izvuku pouke i unesu promene u teoriju. Na primer, nametnula se potreba za oslobađanje ratne veštine od ideoloških predrasuda Drugog svetskog rata. Osim toga, neizbežno je utvrđivanje istine o uticaju „Iluminata" na svetske ratove i budući, već nagovešteni (očevidno planirani) svetski rat. Nameće se obaveza da se ratna veština nadgradi sopstvenim i stranim savremenim iskustvima.

Idealizacija istočnih društvenih sistema i odnosa u njima, koja je trajala do 1989. godine, dovela je do toga da nije bilo moguće da se koristi tadašnja teorija ratne veštine. Istovremeno, stalna nadmetanja u naoružavanju i vojnoj politici između Istoka i Zapada, ometala su striktnu primenu doktrinarnih, a često i normativnih dokumenta, mada je većinom na njima zasnivana priprema za rat.

Posle raspada i razbijanja socijalističke Jugoslavije smanjena je upotrebljivost koncepcije ONO i DSZ i doktrina vidova i rodova, posebno u uslovima kada je zemlja napadnuta iznutra, posle stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Bio je to pokazatelj lošeg i nedovoljno realnog pristupa odbrani zemlje, a istovremeno i neodgovarajućeg odnosa prema tekovinama društvene zajednice.

Prilagođavanje odbrambenog sistema novonastalim promenama završeno je u celini u segmentu departizacije vojne organizacije. Sve se to odnosilo i na državu. SFR Jugoslavija je u Stejt departmentu proglašena za „veštačku tvorevinu", i to je prvi objavio Voren Kristofer kao državni sekretar Sjedinjenih Država. Šta to znači, znalo je veoma malo vojnopolitički učenih ljudi, eksperata iz oblasti vojnih strategija i doktrina.

Posle signala koji je dao papa Jovan Pavle drugi 1979. godine da se otpočne sa stvaranjem „novog svetskog poretka", diplomatskim proglašavanjem SSSR, ČSSR i SFRJ za „veštačke tvorevine", otpočeo je proces stvaranja „bonsai država". Glavnu ulogu u procesu regionalizacije dobile su institucije Ujedinjenih nacija, koje razbijaju federalne države prema davno razrađenim iluminatskim Kurilskim rukopisima i Protokolima sionskih mudraca, koji su postali deo Agende za mir jezuitskih Ujedinjenih nacija.

O tome da će na Zemlji u bliskoj budućnosti biti 400 država, prvi je govorio javno egipatski Kopt Butros Butros Gali, dok je bio generalni sekretar skupštine Ujedinjenih nacija. Dakle, i država Srbija je prošla kroz procese prozirnog razbijanja SFRJ, SRJ i SCG i sasvim je prirodno što zbog uticaja monstruozno snažnog neprijatelja nije uspela da se oporavi do 2008. godine. Ne samo što su Srbi i Srbija bili javno postavljeni za cilj koji treba uništiti i što su radi ostvarivanja tog cilja Srbi dodatno bestijalizovani u teorijski razrađenoj proceduri pseudoevolucije, nego su institucije „velikog brata" uništavanjem infrastrukture tokom neovlašćenih raketiranja i bombardovanja uzgred polomile kičmu Srbiji na isti način kao i Republici Srpskoj.

Tako su „Iluminati" postigli željenu zavisnost Srba od njihove milostinje, koju zvanično zovu - investicije. Sada Srbija, posle svega što su joj učinili luciferovci i satanisti okupljeni oko vavilonskih ideja ujedinjenja, „vida rane", a da rane zarastu ne dozvoljavaju nevladine organizacije, „kupljeni mozgovi" i sluge finansijskih magnata, što je drugo ime za „velikog brata".

 

Čuđenja, iznenađenja, obmane i lukavstva

 

Teorija o upravljanju državom nalazi se u sličnom stanju kao teorija ratne veštine - treba je oporaviti i osloboditi političkih i ideoloških primesa. Dakle, preostaje rad na usklađivanju teorije upravljanja državom i teorije ratne veštine sa strategijama, doktrinama i regulativom i posebno s promenama u svetu, budući da one diktiraju uslove za nove sukobe u međunarodnoj zajednici.

Nanotehnološka tehnika, sateliti, avaksi, pozicioni i informacioni sistemi, superkompjuteri i Internet povećali su mogućnosti velikih sila za kontrolu svetskih megatendencija i značajno uticali na suštinu savremenih ratova. Operacije izvan ratnog stanja, informatičke, neokortikalne i psihotronske operacije, primena ekonomskih sankcija i (zlo)upotreba navedenih nevladinih organizacija - izmenili su suštinu rata koja bi objektivno gledano trebalo da se odrazi na teoriju upravljanja državom i teoriju ratovanja, strategiju odbrane, doktrine, regulativu i praksu ratne veštine.

Izazvana je neophodnost da se prevaziđe teorijski jaz, nastao između ideologizovane teorije upravljanja državom i vođenja opštenarodnog oslobodilačkog rata, s jedne strane, i teorije upravljanja državom i veštine ratovanja, kao opšteg naučnog dostignuća svih odbrambenih snaga sveta, s druge strane. U prilog malom pomaku ka neophodnoj objektivnosti potrebne su i značajne izmene u pristupu procesu donošenja optimalnih odluka na nivou organizacije u celini.

Mnoge teorijske osnove iz različitih razloga i zbog ljudskih interesa i pobuda nisu primenjene u praksi. Jedno od teorijskih rešenja za situacije slične onoj u kojoj se našla JNA moglo je da bude primenjeno da je postojala volja da se formira grupa eksperata različitih specijalnosti na nivou štaba VK (Vrhovne komande). Postojalo je i objavljeno pomenuto teorijsko rešenje za pomoć ministru odbrane u pripremi predloga odluka na strategijskom nivou. To je predloženo u Biltenu GŠ OS SFRJ br. 69, koji je obelodanjen u avgustu 1991. godine.

Da je formirano predloženo telo, SFRJ i JNA ne bi ušle u ratove koji su se vodili između jeseni 1991. godine i leta 1999. godine ili bi ti ratovi i diplomatske aktivnosti bili sasvim drugačiji. Vrlo je verovatno da bi posledice agresije na Srbe i Srbiju bile znatno povoljnije. Svet bi sasvim sigurno raspolagao istinom o namerama „velikog brata". Tako bi raskrinkani „vladari iz senke" bili u problemu već početkom 2000. godine kako da šire NATO alijansu i izmisle terorizam kao povod za dalji prodor na Istok.

Brojni su pokazatelji da svaki agresor veoma detaljno i sveobuhvatno pristupa pripremi za agresiju. U pripremu su uvek uključeni gotovo svi potencijali društva, a u psihološkom ratu (koji je neminovan radi izobličavanja ciljeva, da ne bi bili prepoznatljivi za konkretne neprijatelje i radi pridobijanja sopstvenog naroda za agresiju) učestvuju najveći umovi društva - eksperti u raznim granama. Takvi projekti se obavljaju u Stejt departmentu, Centralnoj i Vojnoj obaveštajnoj službi SAD, Pentagonu, Komandi NATO alijanse u Briselu...

Poučan primer je priprema hrvatskog rukovodstva za rat radi što bržeg otcepljenja od Jugoslavije. Republičke vođe su spojile narod, crkvu i vojsku ne bi li celokupnu energiju naroda usmerili na rat.

Do sada predstavljeni planovi, manipulacije i insceniranja radi izazivanja nacionalne netrpeljivosti ukazuju na delovanje eksperata iz mnogih oblasti. Ta činjenica ne sme da se prenebregava, jer dok se mnogi iščuđuju novim „iznenađujućim" potezima potencijalnog agresora, ovaj, koristeći „vreme čuđenja", korak po korak realizuje svoje zamisli.

S obzirom na to da se napadači pripremaju koristeći sve svoje potencijale, prirodno je da i branioci koriste sve, a posebno umne resurse. Prepustiti samo vojnicima da brane otadžbinu u uslovima savremenog rata naivno je, neodgovorno, opasno i - besmisleno. Odgovor na odluke agresora garnirane obmanama, lukavstvima i perfidijama, mora, u svim situacijama, da bude optimalan, a to znači pre svega svestran.

Da bi se analitičko-sintetičkim višekriterijumskim i sveobuhvatnim pristupom obezbedile optimalne odluke u odbrambenom sistemu, potrebno je da se oformi odgovarajući tim eksperata iz raznih oblasti koji bi pratili vojnopolitičke procese i prouzrokovano stanje i predlagali kontraaktivnosti, pre svega u prokataleptičkom smislu.

Sveobuhvatnost odluke može da obezbedi samo tim sastavljen od eksperata za ratnu veštinu, kao najopštijih stručnjaka, i eksperata u raznim oblastima iz civilnih struktura društva.

Tim treba da sadrži stručnjake za organizaciju rada, fizičare, biohemičare, psihologe, sociologe, istoričare (i vojne), pravnike, etnologe, političare, publiciste, ekonomiste, stručnjake za fizičku kulturu i posebno za borbene veštine, zatim stručnjake koji znaju metafiziku (na primer, sveštenici i znalci u oblasti „tajnih nauka"), a prema potrebi i druge vrste eksperata. Tim eksperata trebalo bi da se sastavi od rodoljuba, i to onih kojima se ciljevi podudaraju s ciljevima većine stanovnika.

Izuzetno je značajno da se shvati da problem odlučivanja postoji na svim nivoima i u svim oblastima koje država obuhvata, ali da je najpriličnije navesti primere iz vojne organizacije, odnosno odbrambenog sistema, jer se tu (ne)odlučivanje neposredno odražava na vitalne interese države i naroda.

Timovi za predloge odluka postoje u različitim branšama i mnogi među njima, naročito u političkoj sferi, veoma su poznati. Na primer, poznato je da je najznačajniji uticaj na zbivanja u ratu na prostorima prethodne Jugoslavije ostvarila skupina američkih diplomata bliskih Stejt departmentu, iz tzv. Akcionog saveta za mir na Balkanu. Taj savet, na čijem čelu je bio Zbignjev Bžežinski, činili su između ostalih Frenk Karluči, Reganov savetnik za nacionalnu bezbednost i ministar odbrane, Hoding Karter, portparol Stejt departmenta za vreme Džimija Kartera, Maks Kapelman, šef pregovaračkog tima Ronalda Regana za strategijsko razoružavanje, i Džin Kirkpatrik, ambasadorka SAD u Ujedinjenim nacijama u vreme Ronalda Regana.

Navedene diplomate su 12. jula 1995. uputile poziv da se ukine embargo na unošenje oružja u Bosnu i Hercegovinu i predložile da „NATO pokrene efikasnu kampanju iz vazduha, koja treba da bude strategijska i čvrsta, a ne selektivni napad nalik igličastom bodu". Poznato je da su tu ideju posle brojnih pretnji srpskom narodu u Londonu 20. jula 1995. plasirali članovi američke delegacije: Voren Kristofer, Vilijam Peri i Džon Šalikašvili. Predložili su ukidanje dvostrukog ključa u vezi sa odobravanjem upotrebe snaga NATO alijanse. U skladu s inicijativom Akcionog saveta zahtevali su da se Butros Butros Gali, koji je već učinio slične prestupe, unapred saglasi s odlukama komande Severnoatlantske armade. Prihvatanjem te „sugestije" pogaženi su izuzetno važni međunarodni principi, prognani su Srbi iz Kninske i dela Bosanske krajine, preokrenut je odnos snaga na ratištu, i što je još važnije, stvoreni su uslovi da NATO od tih dana nadgleda svet.

 

 

Više tajno nego javno

 

Šta se može reći o smernom katoliku Havijeru Solani Madariagi, koji je 29. maja 1999, dok je veći deo Beograda zbog NATO raketiranja i bombardovanja bio bez struje i vode, tvrdio da su Kosovo i Metohija deo Jugoslavije i da se ne razmišlja o podeli Pokrajine. Budući da je tada bio Generalni sekretar NATO-a i zajedno sa Vesli Klarkom rukovodio agresijom na SRJ, a da je već bio kandidat za šefa diplomatije Evropske unije, zar to nije dokaz da je Havijer Solana u NATO-u, napadajući SRJ, radio po planu Evropske unije i nalozima Evropske komisije. Zašto bi ga primali na tako značajnu funkciju ako se ne slažu s njegovim mišljenjem i ponašanjem? Uostalom, šta je on kao predvodnik NATO-a imao s tim čiji su Kosovo i Metohija? Biografije Ričarda Holbruka, Martija Ahtisarija, Pitera Karingtona, Torvalda Stoltenberga, Dejvida Ovena podsećaju na biografije trgovačkih putnika, ali im je svima zajedničko da su se u luksuznim hotelima više sastajali tajno nego javno i da su svi visokorangirani masoni, vezani za finansijske magnate i nemoćni i snishodljivi poput obespravljenih i oronulih sluga.

Kada se razmatraju timovi koji utiču na sudbine država, važno je da se zapazi uloga i značaj poznatih pojedinaca. Na primer, očevidno je da Havijer Solana ima veoma odgovornu i aktivnu političku ulogu u svetu. Za visoko rangiran uticaj kvalifikovao se 2. decembra 1995. godine kada se kao rukovodilac Zapadne alijanse upisao iza svojih prethodnika: lorda Hastingsa Lajonela Ismaja, Pol-Anrija Spaka, Dirka Stikera, Manlia Brosija, Josefa Lunsa, lorda Pitera Karingtona, Manfreda Vernera i Vilija Klasa.

Na mesto generalnog sekretara NATO-a došao je konsenzusom zatajene elite 16 atlanskih saveznika. Prema kriterijumima Evropske komisije, pre te funkcije Solana je bio uspešan Ministar inostranih poslova Španije.

 

(Nastaviće se)

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane