Francuska

 

Politički Alchajmer: prilog za evropsku integraciju

 

Kako nas vole

 

Svaki dan ista dobra vest u svim vladinim medijima: evo nas u EU za koji časak stižemo, uzimamo predsedništvo po azbučnom redu, zapošljavamo svoje rođake po Briselu i Strazburu i to onako kako to nalažu naši narodni običaji...A vi, svi ostali , takođe ćete biti u boljitku. Dobićete...Šta ja znam...Pa nešto će valjda i vama dati...

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

Od jutra do sutra, ko Švaba tra la la, ubi nas taj vladajući optimizam i mondijalistička tolerantnost naših, ničim izazvanih niti od naroda biranih potpredsednika. Namešten je i  "prvi tandem" od strane prvog Srbina predsednika, demokratski izabranog, koji je tako ostvario svoj san. Nakon pljuvanja po svom bivšem šefu na službenom putu u Holandiji, potom štrajka glađu i maloj pomoći prijatelja iz inozemstva, naša ljubičica bela i veliki Srbin, postao je svetski degustator kikirikija na svim proslavama i ceremonijama. Zašta smo se i borili. Jedino je u Parizu omanuo iako je podelio tuce nekih sablji oficirima i bodrio Noleta na Rolan Garosu da bi se na kraju  vratio JAT-om i definitivno sahranio ideju da se na paradi povodom dana republuke Ubaštra između Olanda i prijateljskih zvaničnika lipe naše. Ta s njima je rujna vina pio i ulazak u EU slavio.

A vidi sad, oni slave Oluju a nas ne zovu! Tako sam i upravo zbog toga posumnjao u pravu prirodu visokih funkcija kao i u blagodeti te EU u kojoj inače živim i izvinjavam se jer ne mogu drugačije. Kako će čovek na vlasti da živi ako ga ne časte i kako će ta EU od 28 konkurentnih jedinica, da nas primi na zajedničke jasle kad nemaju ni za jednog čoveka.

Baš zbog takvog odnosa prema našem voljenom, odanom i cenjenom Predsedniku, neki crv sumnje se uvukao u moju podsvest pa više nisam siguran da nas oni još uvek vole onako globalno, đuture,  ceo živalj Srbije. Na primer, bar onoliko koliko smo mi voleli Francusku 1914-1918...Ili nas možda ne vole kao što su nas ne voleli 1992-1999?

 Da se najlepši stihovi i najslavnija proza ne bi zaboravili u školama ili zagubili po knjigama, evo kratkih odlomaka iz bogatog repertoara izjava i dopisa svetskih silnika iz vremena kad su nam od jedne jake države pravili celo jato mafijaških prćija. Neka vrsta tvitera pre tvitera. Velikih misli velikih ljudi ili obrnuto, zavisno koliko duboko ste zagazili u Dačinizam i Vučinizam. Među prvima i najuticajnijima bio je novo promovisani "svetac" Pape Jovan Pavle drugi. On je kao ambasador nebesa savetovao predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru šta mu valja činiti sa nebeskim narodim.  Verovatno je prenosio Božju poruku ovozemaljskom Iliji gromovniku i u slobodnom vremenu ljubavniku mladih sekretarica. "Trebalo bi da bombardujete Srbe". Rekao je Vojtila i ostao živ. Bar tada je još mrdao.

 

SAD ili nikad 

 

Amerikanci su postali veliki srbomrsci tek nakon sve opšteg zalaganja naših bivših saveznika. Izjave koje su u drugoj fazi rata počeli da daju Ameri treba danas da se po hitnom postupku zaborave iz prostog razloga što odande treba da nam stigne malo pomoći in koji kredit. Uostalom, čemu bi više služilo ako bi sada naprimer neko ponovo objavio reči Džejmsa Bejkera, tadašnjeg državnog sekretara koji je na američkoj TV, u junu  1992. obećao svom narodu petoglavu juhahahu.

 "Vodićemo protiv Srba rat - diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki". Kako Amerikanci nisi imali ništa protiv a nisu izgleda ni znali gde se tačno nalazi to pleme Srbalja, oni su verovali Ričardu Holbruku kada je veoma slikovitito opisao to opasno pleme poslednjih indijanaca.

"Srbi su zločinački dupeglavci!", pisalo je na stranicama Njujorkera od 6. novembra 1995. Ko zna gde su sad te novine, možda je njima neko upalio kamin ili ne daj Bože obrisao se. Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, nazdravio je proleću 1999. lepom filozofskom mišlju i krasnom zakletvom: "Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada".

Na kraju je mogao da doda i amin ali nije. To je uradila njegova prijateljica, dama od nerđajućeg čelika,  engleski premijer sa ženskim imenom, Margareta.

 "Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek", uzviknula je gđa Tačer, i to napismeno sa znakom uzvika na naslovnoj  veoma cenjenog i politički podobnog The New York Times, u broju od 4. maj 1994. Ko sumnja, može da proveri, internet je čudo neviđeno. Još uvek niko nije izmislio Alchajmer virus koji bi napao har disk istorije. 

Englezi nikada nisu bili veliki srbofili ali su nam jedno vreme čuvali kralja i čak javno predali pehar jednom našem teniseru, pred svim televizijama sveta. Zbog toga nas je tada čudilo da ser Piter Justinov, glumac i ambasador UNESCO, koga Srbi vole, ostavi iza sebe jedan pisani trag u listu The European od 10. juna 1993.  kada je svetu predstavio buduće članove EU kao veoma folkloran i egzotičan narod:

"...Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku. Životinje koriste svoje resurse znatno sređenije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju...". Toni Bler, takođe Englez, u istoj loži kao i Džorž Buš a i britanski premijer, tokom NATO agresije na Srbiju 1999. kopirao je izjavu Vilijama Koena i malo je ulepšao:  "Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva". Kako to gordo zvuči, da ti se smuči...

 

Naši prijatelji Francuzi i ostali

 

U prijateljskoj Francuskoj mišljenje o Srbima je zavisilo od profila predsednika. U zemlji slobode i ljudskih prava cela vlada misli isto što i predsednik. Nakon Fransoa Miterana i njegove izjave da on nikada neće voditi rat protiv Srba, stigao je plejboj predsednik Žak Širak, koji je za jednim ručkom, juna 1995. tokom sastanka šefova vlada država članica EU, nazdravio gostima ono što je banda želela da čuje.  "Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista". 

Dve godine kasnije general Žak Kot, bivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, u vojnom mesečniku Difens Nacional, izdatom juna 1997. u Parizu, izjavio je:  "Što se Srba tiče, to je danas jedan bolestan narod...".

Tako je i on izdao to savezništvo bez granica, tradicionalno francusko-srpsko prijateljstvo u koje još po neki mongoloid veruje. Osim ovih ozbiljnih bilo je i smešnih poziva na bratstvo i jedinstvo celog kontinenta. Na primer, "De Serbizator"  ili u prevodu, "NATO-rasrbljivač", bila je ustvari reklama za sprej koji uništava gamad!

 TV Kanal +, emisija "Horizonti", april 1999. Aktuelni minister spoljnih poslova je u nakon Markala objavio u Figaru članak o Srbima pod naslovom "Đubrad". Verovatno je on sa sigurnošću znao ko je ispalio granatu. Sve to je veoma razgalilo do suza naše susede i bivše protivnike, kako to treba reći a ne neprijtelje kao što se čuje tu i tamo. 

 Potpredsednica hrvatske vlade, Bosiljka Mišetić, na press-konferenciji, u kolovozu 1995, podsetila je Zapad da "Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu".  Moderna verzija stare krilatice: Srbe na vrbe. Srđa Popović, advokat, potpisnik zahteva svetskih intelektualaca za bombardovanje Beograda, u izjavi za zagrebački "Globus", oktobra 1994. reče da  "...Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena".

Svaka čast, to Srđo Srbine! Ko zna možda čovek ima kuću na moru, treba ga razumeti. Podsetimo samo da je prvi čovek Balkana, mesje Alex Vuchic jedno vreme, nekako u to doba, bio ministar informacija. A njegov ortak i pobratim po funkciji beše, čini mi se, sekretar ili  predsednik vladajuće stranke SPS! Tek da se ne zaboravi. Treba li se čuditi onda što su nam Nemci poželeli za novi 1998. godinu :"Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu".

Čestitku je izustio lično Helmut Kol, veliki nemački kancelar. Veliki oko dva metra, i u dužinu i u širinu...

 Ali mnogo pre ovoga, zabeleženo je jedno švapsko proročanstvo dostojno samog Tarabića. "Srbe treba baciti na kolena". Bila je vizija naših odnosa sa Zapadom, koju je Klaus Kinkel, nemački ministar inostranih poslova, izgovorio  27. maja 1992. i tako video našu današnju sudbinu dvadeset godina unapred.

Ova poslovica je poslužila zvaničnicima nakon kapitulacije, kao svetla ideja vodilja nacionalne politike u interesu Evropske Unije i briselske mafije. Za kraj smo ostavili šlag za ovu tortu...

 Najbolju misao koja u sebi sadrži više nego sve gore navedeno skupa. Autor je Džejmi Šej, cinični portparol NATO, koji je u martu 1999. godine na svoj način obrazložio zločin koji moramo izbrisati iz sećanja ako hoćemo da nam najbolji sinovi naroda budu lepo viđeni i bogato počašćeni na svim meridijanima ove lude planete...

 "Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti", rekao je tada portparol NATO pakta. I stvarno, sve beše kako Zapad reče. Politički alchajmer je opaka boljka. Tu nema leka, jer nema ni lekara koji bi prepisao melem. Obenoške i oberučke uskačemo u kolo i to zatvorenih očiju, a znamo, jer svi znaju, da se iz vrzinog đavolskog kola ne može izaći više nikada. Pogledajmo kako se danas igra Sirtaki u Grčkoj, i sve će biti jasno...

 

Ne treba zaboraviti da je još  2006 te irski naučnik, Robert Lynn, dokazao i javno iskazao da su Srbi narod najgluplji. Sad je bar jasno, oni nas hoće da angažuju kao briselske dvorske lude.