Rocky Stars club

 

Uređuje Rajko Roki Dvizac

 

Hleb i čokolada…

             

Pisac kome su ukrali roman (II deo)

 

Nova prilika da objavim svoj prvi roman pojavila se sasvim neočekivano krajem sledećeg leta. Sećam se da je bio ponedeljak jer sam obično tim danom bežao iz vreline Beograda u Inđiju gde sam na miru punio baterije. Sedeo sam u prepunoj bašti kafea „Taverna" kada se pojavio crni mercedes.Vozač u tamnom odelu je izašao,prišao konobaru i pitao ga je da li se tu nalazi i kako izgleda Rajko Roki Dvizac? Konobar je pokazao u mom pravcu i vozač je prišao i ljubazno me pitao da li mogu da pođem sa njim u Beograd. Upitao sam ga za razlog i ko ga šalje. On mi je odgovorio da ga šalje njegov šef iz Londona i da želi da razgovara sa mnom o mom romanu još uvek u rukopisu „Volim te".

Rekao mi je da ne brinem, da će me on vratiti posle razgovora u Inđiju. Mada zbunjen, ne razmipšljajući mnogo odlučio sam da krenem sa njim i zadovoljim svoju znatiželju - otkud menadžer iz Londona zna za moj još uvek neobjavljeni roman?

 Sastali smo se u hotelu „Moskva". Posle kraćeg , srdačnog ali po mnogo čemu strogo poslovnog razgovora, dogovorili smo se da dođem sutra posle 12 časova i ponesem rukopis romana.

Menadžer mi je objasnio da malu ali agilnu izdavačku kuću u Oksfordu te mi je ponudio da prevede i objavi moj roman sa početnim tiražom od 10. 000 primeraka. Ponudio mi je i sasvim pristojnu cenu, odnosno avans. Njegova procena je bila da bi se moj roman prvenac mogao prodati uz dobru reklamu od 10. 000 do 50. 000 primeraka. Ostalo je da dođem sutradan, donesem rukopis romana da ga on „pročita" i uveri se u preporuke (ni dan danas ne znam od koga su bile) a onda bi smo potpisali ugovor i odmah bi mi bio isplaćen avans za prvi tiraž.Menadžer iz Londona me je jedino zamolio da ga obavezno sačekam ako bude kasnio,jer pre mene ima još jedan dogovoreni sastanak. Ali ne sa piscem,već sa jednim fudbalerom koga je hteo da „proda" u Engleskoj.Naravno,složio sam se i sutradan tačno na vreme došao sam u hotel „Moskva".

Naručio sam kafu i iz ugla iščekivao o kome je fudbaleru reč...Ubrzo se pojavio Jovin, fudbaler „Crvene zvezde". Sudeći po gestikulacijama i osmesima, shvatio sam da je dogovor o transferu sklopljen. Menadžer iz Londona me je zamolio da dođem sutradan u isto vreme,pošto u našem dogovoru ništa nije bilo sporno, jer on hitno mora u „Zvezdu" da se vidi sa upravom. Došao sam sutradan i čekao...čekao...Najzad sam otišao na recepciju i raspitao se o gostu iz Londona.Rekli su mi da je tog jutra rano otputovao u London, vidno ljut je tadašnji trener „Crvene zvezde" Gojko Zec, iako Jovinu  nije dao da igra - nije ga pustio u Englesku.

Zbog Gojkovog kaprica, propao je i Jovinov  i moj transfer.

Nekoliko meseci sam držao rukopis romana u fioci a onda sam ga preradio, dopunio i promenio ime u „Boja ljubavi". Na jednom koktelu prišao mi je Saša Dragić( bivši menadžer  „U škripcu","Bajage" itd) i ponudio mi da on objavi moj roman. Tada je radio samo sa, u to vreme anonimnim pevačem Gruom. Razočaran zbog prethodnih iskustava, jedva sam pristao.Ali, Dragić je za samo mesec dana objavio moj prvi roman „Boja ljubavi". A uz njega, kao spektakularni vid promocije, snimio je i originalni muzički spot!

Te 1997. spot za roman „Boja ljubavi" je sigurno bio prvi spot snimljen u Evropi (a možda i u svetu) koji na taj način promoviše neku knjigu! Roman se prodavao kao alva. Išao sam iz emisije u emisiju a onda me je Saša zamolio da nastavim da radim sam jer je on na nagovor Marine Tucaković uzeo jednog talentovanog ali vremešnog pevača - Željka Samardžića. Mada mi je Sašina menadžerska pomoć trebala još dva meseca - ipak sam dao blagoslov.  Saša je preko noći napravio novo čudo - anonimni Željko Samardžić je na opšte iznenađenje do vrha napunio „Sava Centar".

Moja pomoć se ogledala u tome što sam organizovao nekoliko autobusa samo sa ženama koje su došle na Željkov koncert. Zauzvrat, Željko Samardžić i Tanja Banjanin su na promociji mog romana „Boja ljubavi" u Beogradu govorili odlomke iz knjige (na promociji u Novom Sadu odlomke je čitala Tanja Banjanin a Bane Krstić iz „Garavog sokaka" je pevao pesme „Bitlsa").

Takvu promociju romana do dan danas niko nije imao. Od prvog tiraža od 1.600 primeraka,neprodato je ostalo samo stotinak. Bilo je vreme da se pod hitno doštampa novi tiraž ali moj izdavač („Artist"- Beograd) se ugasio.Pokušao sam da pronađem novog izdavača. Kako sam u „Prosveti" imao prijatelja knjižara A.V., pitao sam ga za savet. On mi je predložio da ostatak knjiga on proda a da „Prosveta" objavi moj drugi roman „Kao baloni". Pristao sam. "Boja ljubavi"se brzo rasprodala ali izlazak mog novog romana „Kao baloni" se otegao kao gladne godine…

Uvek bi iskrsao neki „ problem". Te se recenzent Čedomir Mirković povukao, te je štamparija u Subotici bila u štrajku, te nije dobro urađen omot, te stranice nisu dobro povezane itd itd.I tako,prošlo je nekih 6 - 7 meseci da bi najzad A.V. javio da je roman gotov. Kamion sa mojim romanom „putovao" je od Subotice do Beograda 2-3 nedelje. Kada sam hteo da dođem po besplatne primerke romana"Kao baloni", A.V. mi je odgovorio da nema potrebe jer on uskoro putuje u Novi Sad i doneće mi ga pravo kući. Obećanje - ludom radovanje. A onda su se ređale laži za lažima. On je navodno putovao sa jednog Sajma knjiga na drugi,iz biblioteke u biblioteku, iz grada u grad i stalno mi govorio koliko sam, navodno, zaradio od prodaje knjiga - 550 maraka, pa 700, pa 1250, pa 2.500 maraka...A knjige ni njega, ni para ni od korova. Čuli smo se samo telefonom...

Jednom prilikom moja supruga Jasmina ga je zamolila da najzad kaže istinu da li je roman uopšte objavljen ili nije. Na to se „moj prijatelj A.V." strašno naljutio. Kako uopšte može da sumnja u njega.Tražila je da opiše izgled korica romana. Nemušto je odgovorio: „Pa ima puno šarenih balona"! Pošto se ona nasmejala i rekla mu da je sve laž,on je ljutito i uvređeno prekinuo vezu…Još neko vreme sam „proganjao" A.V. insistirajući da mi kaže istinu - šta se zaista dogodilo za rukopisom mog romana? Da li ga je izgubio, štampao pod drugim imenom ili nešto treće?

No on je bio uporan u svojoj laži sve dok jednog dana nije promenio broj svog mobilnog telefona…Na nagovor supruge, prestao sam sa potragom i "zaboravio" da sam ikad napisao roman „Kao baloni". Istinu o njegovoj sudbini nikad nisam saznao.

Srećom, pronašao sam stare rukopise, prepravio, doradio, dopunio i dao novo ime romanu - „Neka te Bog čuva samo za mene"! Ako u Srbiji postoji neki pošten izdavač - neka mi se javi.Garantujem mu da će imati književni hit! A što se tiče sudbine romana „Kao baloni" - zauvek mi je ostao gorak ukus čemera prevare i laži. Zahvaljujući prijatelju A.V. ušao sam u istoriju književnosti kao - pisac kome su ukrali roman!