Svedočanstvo

 

Ekskluzivno: Georg fon Hibenet, Podstanar kod Tita i Slobodana Miloševića (4)

 

Otmica odobrena sa najvišeg mesta

 

Nemački novinar Georg Fon Hibenet (Jorg von Hiibbenet), bio je od 1968. godine dopisnik nemačkog državnog radija Dojčlandfunk (Deutschlandfunk) i  Dojče Vele (Deutsche welle) iz Beograda. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u socijalističkoj Jugoslaviji, kasnije u SRJ i Srbiji. Za života je odlikovan Nemačkim ordenom zasluga za narod prvoga reda. Četiri godine pre svoje smrti, počeo je da piše knjigu-testament. Magazin Tabloid dobio je od izvršioca testamenta beogradskog advokata Save Anđelkovića ekskluzivno pravo da objavi feljton u više nastavaka iz ovog obimnog dela. Knjiga obuhvata period od njegovog dolaska u Jugoslaviju, preko perioda vladavine Slobodana Miloševića i njegovog pada, sve do atentata na Zorana Đinđića i Miloševićeve smrti u Hagu. Knjiga je jedinstven dokument, iscrpan i bogat saznanjima o politici, sociologiji, psihologiji masa i vladalaca.

 

Georg fon Hibenet

 

Centar moći, koji je nastajao u svakodnevnoj praksi unutrašnje politike tako što je u političkoj svakodnevici sticao uticaj dan za danom, počeo je unutrašnjoj politici da nameće pravac kakav ni sam Zoran Đinđić sigurno nije želeo, međutim isti nije pravovremeno prepoznao ili ga je potcenio. Tu se pridružuje i Vladimir Beba Popović, čovek sa posebno dobrim vezama sa biznismenom Stankom Subotićem Canetom, koji je kao Đinđićev šef Vladinog Biroa za komunikacije sa javnošću sve više počinjao da vuče novinare za uši, i koji je bio u stanju da kao predsedavajući nadzornog organa unutrašnje bezbednosti zavodi različite sankcije protiv neposlušnih organa štampe i novinara. Čak se i komandant Crvenih beretki postepeno etablira u ovom novom centru moći.

Na osnovu svojih znanja, dobija u velikoj meri odrešene ruke da zaposedne najvažnija mesta u DB-u. Pre nego što je Legija sredinom devedesetih godina proteklog stoleća, uz aminovanje Crnogorca iz dijaspore i šefa DB-a Jovice Stanišića, a time nužno i uz saglasnost Slobodana Miloševića i Mire Marković, proglašen za komandanta Crvenih beretki, on je radio kao telohranitelj Vanje Bokana.

Bokan nije bio samo blizak poslovni prijatelj Stanka Subotića Caneta, negujući poslovne veze iste vrste i sa Miloševićevim sinom Markom, suprugom Mirom Marković i sa Canetom, već je bio i zet bivšeg šefa KOS- a, izvornog Crnogorca Nedeljka Boškovića. Na Bokana je, neposredno nakon Miloševićevog pada, izvršen atentat u Atini kako bi se zauvek ućutkao ovaj svedok iz posla sa cigaretama proteklih godina. Ali zašto? Ko je imao interes za ubistvo ovog relativno istaknutog i manje kotroverznog biznismena?

 

 

Dok teče revolucija, teče i novac

 

 

Ljubiša Buha Čume, šef surčinske mafije, za Bebu Popovića i Čedu Jovanovića postao je nezamenljiv, uz saglasnost Zorana Đinđića. Surčin je u ono vreme postajao veliki centar i mesto za pretovar u trgovini cigaretama, a u svakodnevnim razgovorima eksperata nužno je povezivan sa imenom biznismena Stanka Subotića Caneta. Vladimir Beba Popović, Milorad Ulemek Legija i Ljubiša Buha Čume imali su, u određenom smislu, zajedničku prošlost tokom poslednjih godina Miloševićevog režima u ostatku Jugoslavije, ali i sada neposredno nakon njegovog pada. Iz njihovog poslovnog kruga izbačen je, zahvaljujući atentatu, Vanja Bokan. Kolegijumi, sednice predsednika sa brojnim vicepremijerima i ministrima, imali su i zato teoretsku funkciju. Upitan, jednom prilikom, od strane visokog političara iz inostranstva zašto je kvalitet ministara u njegovom kabinetu tako nizak, Đinđić je odgovorio neuvijeno: ,,Ja i tako sve sam radim, bolji ministri bi me samo više ljutili nego što bi koristili, i ne bi donosili većinu u parlamentu."

Država sa svojim parlamentarnim institucijama učvrstila je Đinđića u ubeđenju da je bolje vladati sam. Što je sigurno - sigurno je, često je veoma jasno davao do znanja. On je, pun iluzija, želeo da se sam probija i bori protiv svih Miloševićevih „naslednika".

Srbija, zemlja koja je privredno bila u bankrotstvu, puno je novca davala za njihovu materijalnu egzistenciju. Jedan predsednik vlade, sedam potpredsednika i dvadeset sedam ministara - svi oni su morali da budu materijalno obezbeđeni.

Pri tom su dobijali i nadzorna mesta u državnim preduzećima, dok je u zemlji zavladala nezaposlenost od oko 30 posto i siromaštvo.

Đinđiću je bila potrebna pomoć članova predsedništva DOS-a (koji su i dalje išli svako svojim putem), samo da bi održao većinu u parlamentu, ali je i dalje insistirao na svom stanovištu da koncentrisan, uz najmanji mogući broj saradnika, radi na ostvarivanju političkog samovlašća, koje bi trebalo da dovede do demokratije u zemlji.

U onaj mali broj prijatelja koji su uvek imali slobodan pristup Đinđiću bez najave, i koji su smeli da uđu u njegov kabinet bez kucanja, spadao je i njegov kum iz Surčina, biznismen Dragoljub Marković.

Za najkraće vreme, dok je bio savetnik premijera za pitanja poljoprivrede, Marković, koji je istovremeno bio i najveći proizvođač jaja na Balkanu, sproveo je da država oslobodi njegove i druge proizvođače jaja poreza na prihod, jer su jaja, kao i hleb, „narodna hrana". Marković se, takođe, brinuo o izboru Đinđićevih telohranitelja koji su, po pravilu, bili mladi ali neki od njih već kažnjavani Ijudi, njegovi poznanici iz Surčina i Zemuna.

On je u svojoj starijoj, ali u međuvremenu obnovljenoj kući, pružao gostoprimstvo drugom kumu, Čedi Jovanoviću. Đinđić je mladom studentu davao izuzetno važne zadatke i posebna ovlašćenja koja su često bila van zakona.

Čeda Jovanović je trebalo na brzinu da progura ostvarivanje DOS-ove revolucije, radikalno i bezobzirno, prema ugledu na boljševičku oktobarsku revoluciju u Rusiji ili jakobince u Francuskoj. I DOS-ova revolucija je morala, po svaku cenu, da se sprovede u jednom dahu, zato što bi je ugrozilo, prema mišljenju Čede Jovanovića, svako zatišje ili oklevanje. Međutim, nije bilo nikakvog socijalnog programa niti konkretnih političkih ciljeva, ničega do parole: „Revolucija ne sme da se zaglavi u močvari legaliteta".

Čeda je kao pojedinac imao veliku moć, ali sam je počeo i da je razgrađuje jer mu nije pošlo za rukom da ispuni zadatak koji je dobio od Đinđića da koristi „nebo i pakao" kao instrument unutrašnje politike ali da izbegne bratimljenje sa vrhovima „pakla".

Čeda je postao šef frakcije DOS-ove koalicije u srpskoj skupštini, a da pri tom nije odustao od Đinđićevog naloga da deluje kao aktivni posrednik i njegov poverenik između „neba i pakla".

Nije bio jednostavan njegov zadatak da u parlamentu obezbedi DOS-ovu većinu potrebnu za donošenje odluka. Đindić je mogao samo da se osloni na klimavu većinu od šest poslanika, jer najveća partija jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice - DSS nije htela da uzme učešće u srpskoj vladi i bila je u opoziciji u srpskom parlamentu.

Pod takvim pritiskom boljševičkih jakobinaca da se moć DOS- a svim sredstvima probija, parlament je neko vreme ličio na balkansku krčmu, gde su se iz zvučnika razlegali glasovi pojedinih DOS-ovih glumaca ili radikalnih demokrata koji su političku stvarnost nadjačavali svojim zahtevima i pretnjama: „Nakon 5. oktobra mora da dođe 6. oktobar. Protiv izdajnika 5. oktobra je svako sredstvo dobro."

 

Predavanje državne vlasti kriminalcima

 

Audi A6 sive boje, čudovišno tera i širi paniku i strah po beogradskim ulicama, jer kada se pojave, ova kola ostavljaju krvave tragove smrti. Sada je naročito pravo vreme da se drugi automobili preteknu i da se ljudi koji u njima sede, takoreći usput upucaju ili likvidiraju salvama Kalašnjikova. Očigledni vakuum državnog nadzora vidljivo se povećava od 5. oktobra 2000. godine. Većina političara, ministara, vrhovnih sudija, kao i vrhova iz policije, naime, zauzeta je stvaranjem ličnog demokratskog imidža i brisanjem tragova svoje komunističke prošlosti.

To se najčešće dešavalo na način koji je posebno oduzimao mnogo vremena. Sve se odugovlačilo i pažljivo merkalo, samo da niko ne bi bio isprovociran. Zato mnoge od novih demokrata nisu imale hrabrosti da obavljaju stvarne zadatke, makar one koje im zakon nalaže, iako svi ovi zakoni potiču iz vremena Miloševićevog samovlašća. I njegov režim se, kao uostalom i sve diktature, pedantno držao „zakona". Paradoksalno u ponašanju komunista i jeste bilo to da su uvek, što je više moguće, postupali ,,u skladu sa zakonom" koji su, doduše, sami pisali zarad sebe i svoje političke i ekonomske koristi.

I muškarci u sivom audiju A6, pomogli su ponekom građaninu, koji je ranije bio eksponiran, da se oslobodi svoje prošlosti. Ali, oni su bili brutalniji i dosledniji nego ostale „novodemokrate" na višim pozicijama ili Crnogorci iz dijaspore sa svojim pismenim izjavama svedoka.

Iz Audija u prolazu „metak milosti" dobijaju, naime, samo oni pojedinci koji bi pred sudovima ili međunarodnim institucijama mogli da posluže kao svedoci danas više nepoželjne istine, kao i oni koji su u ovom vremenu bezakonja želeli više prava nego što bi nalogodavci ubistava, koji su po Beogradu harali, hteli da prihvate kada je reč o novcu.

Ubice iz sivog audija nisu, inače, nikakva posebna inovacija Beograđana, već samo modernizacija tradicionalnih metoda mafije ili klanova, koja je ranije nalazila primenu na američkom Divljem zapadu od strane Al Kaponea u Čikagu ili Koza Nostre iz sličnih pobuda, kako bi se kaznila neposlušnost ili gramzivost. Ali u ove prljave poslove kriminalnog podzemlja na Balkanu, danas se ne mešaju samo bosovi različitih klanova već i tajne službe sa Zapada i Istoka, kao i iz SAD. Radi se o politici koja se na ovaj način nastavlja, samo sada legalno.

U tome i leži osnovna razlika između ondašnjeg i današnjeg perioda. Tu i tamo, u ovom neravnopravnom partnerstvu između kriminalnih i tajnih službi vlada posebna vrsta poverenja. Nije redak slučaj da je bos jedne Koza Nostre istovremeno i saradnik neke tajne službe, i obratno. Kako se ovi „borci za demokratiju" u podzemlju međusobno pomažu i ugrađuju, pokazuje i razvoj događaja od 5. oktobra 2000.

Svi oni imaju zajedničku Ahilovu petu. Kako organizovani kriminal, tako i tajne službe ne mogu na duže staze da žive u neizvesnosti hoće li njihova saradnja, iznudena političkim trenutkom, biti pred zakonom dovoljno uverljiva, kao i da li će zainteresovana javnost na nju gledati sa odobravanjem.

Činjenice koje su oni često stvarali, a koje su često bile kameni temeljci i smernice novih političkih ustrojstava, (kao što je ranije bilo ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914, ili kasnije atentat na prvog demokratski izabranog šefa vlade Srbije Zorana Đinđića 12. marta 2003), smeju imati samo jednog jedinog heroja, i samo jednu jedinu interpretaciju kako bi bile prihvaćene.

Zato na kraju mora postojati samo jedan jedini nosilac istine. Za to će se postarati i onaj sivi audi. Taj sivi audi i jeste tu da bi likvidirao one osobe iz podzemlja i poslovnog života koje bi, sa tačke gledišta nalogodavaca, mogle da se pobrinu za pogrešno tumačenje onih jedinih „istinitih" pozadina 5. oktobra.

Pri tom pada u oči da je većina žrtava ovog Audija bila ranije u poslovnim vezama sa biznismenom Vanjom Bokanom, koji je neposredno posle pada Slobodana Miloševića likvidiran u Atini sa više metaka i koji u poslednjoj fazi svog života više nije trgovao samo cigaretama. Ove činjenice su u relevantnim krugovima razvile burnu diskusiju. Neke od pretpostavki nikako nisu bile odmerene.

Pojedinim priznatim poslovnim ljudima sa Balkana bilo je stalo da zauvek retuširaju obim svojih poslovnih veza - nezavisno od trgovine cigaretama - sa porodicom Milošević i da tako postave nove „društvene" temelje svog opstanka - jer bez svedoka mogu egzistirati samo glasine ali ne i dokazi kada se dostave državnom tužilaštvu, ukoliko procesi postanu stroži. To je bio uobičajeni način mišljenja. Nasuprot njemu bila je, međutim, pretpostavka da se „visoki let" surčinskog klana, s kojim su u stalnom kontaktu bili njegovi ljudi Čeda Jovanović i Beba Popović, postepeno bliži svom kraju, i da će Čume morati da se povuče sa svog polja uticaja i moći, ustupajući mesto jednom još moćnijem klanu.

 

Susret službenih lica

 

Od 5. oktobra i Koza Nostra srpskih kumova on održava direktne i aktivne kontakte sa uticajnim članovima vladajuće garniture. Iz medija se može zaključiti da su pojedinci održavali veze sa Buhom i Spasojevićem i bez znanja Đinđića. Iz kontakata koje su imali strani novinari, može se zaključiti da su veze održavali Čeda, Dragoljub Marković, Beba, Vladan Batić...

Ovo indirektno uspostavljanje kontakta sa premijerom predstavlja istovremeno i rast moći za mafijaške bosove srpskih kumova u Zemunu, Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma. To se sve jasnije ocrtava otkad komandant Crvenih beretki JSO Milorad Ulemek Legija, koji je i dalje u premijerovoj državnoj službi i ima njegovo poverenje, istovremeno produbljuje poslovne veze sa zemunskim klanom. I Čumetov i Đinđićev kum, Dragoljub Marković, u trenutku ne može mnogo toga da izmeni. On se angažuje sa zemuncima. I Đinđić isprva ne pokazuje sklonost ka tome da pojavu ove nove strukture moći, koja se ocrtava samo u obrisima, primi k znanju, verovatno zbog Crvenih beretki koje su mu odane pod vođstvom Ulemeka Legije.

Audi sive boje menja svoju taktiku 9. aprila. Tog jutra, malo pre osam časova, u vreme dok još uvek ima malo ljudi na ulicama jer se u Beogradu ne ide tako rano na posao, sivi „ubica" pretiče luksuzni Alfa-romeo, međutim, salve iz automatskog oružja izostaju.

Audi se preprečio, blokiravši put ka Novom Beogradu. Munjevitom brzinom otpozadi pristiže jedan beli kombi i sprečava pokušaj vozača Alfa-romea da vozeći unazad pobegne iz zamke. Ono što se nakon toga dešava u nekoliko sekundi - objašnjava sve. Iz kombija iskaču naoružani i maskirani muškarci.

Deo njih se obrušava na vozača i suvozača Alfa romea, dok ostali zauzimaju pozicije sa automatskim oružjem. Iz auta munjevitom brzinom biva izvučen dobro uhranjeni muškarac, upadljivo skupocene garderobe, visokog rasta, sa naočarima i, uz pretnju silom, biva iz Alfa-romea prebačen u Audi koji preprečen stoji napred. Skidaju mu naočare, na usta lepe flaster i navlače mu kapuljaču na glavu.

Jedan od čelnih oligarha, žrtva Miroslav Mišković, ne brani se. Smireno prihvata svoju otmicu. Međutim, njegovog vozača stiže drugačija sudbina. Njega, poput suvišnog kofera, trpaju u prtljažnik alfa-romea i zaključavaju. Prljavi beli kombi sa „pomoćnim ljudima" otmičara brzo se odvozi u jednom, a sivi „ubica" sa otetim biznismenom Miroslavom Miškovićem u drugom pravcu. Pri tom ga prati džip sa još nekoliko muškaraca da bi, u slučaju potrebe, zaštitio Audi.

Miškovićeva vožnja u neizvesnost trajala je preko sat vremena, sve dok nije stavljen u jedan šaht beogradske kanalizacije, i dok mu nije mobilnim telefonom data mogućnost da svojim najbližim saradnicima u kancelariji u Delti naredi da spreme sedam miliona maraka u gotovini, i čekaju dalje instrukcije. On će se uskoro javiti i reći kome da se preda otkupnina. Zatim su mu otmičari uzeli mobilni telefon. Mišković je ostao u šahtu. Preko njega je spušten poklopac. Nakon toga, džip se parkira baš na ovo mesto kako bi se zavarala patrola policije koja je baš u tom trenutku naišla i legitimisala putnike džipa.

Kako su imali ispravna dokumenta sa slikom i različite metalne oznake kao pripadnici DB-a, policija nije mogla ništa. Malo nakon Miškovićeve otmice, ono što je do tada u Beogradu inače izgledalo kao nemoguće, imajući u vidu da ranije ni vlada ni ministar unutrašnjih poslova sa takvim dešavanjima nisu uopšte želeli da se konfrontiraju, postalo je moguće: čitav grad je saznao šta se desilo!

Biznismen Miroslav Mišković čije se privatno vlasništvo, zahvaljujući saradnji sa Slobodanom Miloševićem i Mirom Marković, kao i ekspanziji njegovog posla tokom ratova po Balkanu, procenjuje na više od milijardu evra, je otet. Uskoro se saznaje i ko ga je oteo. Bila su to oba bosa mafije srpskih kumova iz Zemuna, Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, tačnije dva važna nosioca trenutne unutašnjopolitičke moći premijera Zorana Đinđića, koji su usko sarađivali sa komandantom Crvenih beretki Miloradom Ulemekom Legijom. Ovog puta su realizovali planove drugih. Ideja da se Mišković otme potiče, kako se tvrdilo, od bosova surčinske i zemunske mafije, Dušana Spasojevića Šiptara i kuma Ljubiše Buhe Čumeta.

Kriminalci su držali oko dvanaest sati otetog Miškovića u jednom šahtu u blizini Zemuna. Za to vreme, koje je za rešavanje takvih kriminalnih slučajeva iznenađujuće brzo, ispunjen je i zahtev otmičara: plaćen je otkup u visini od sedam miliona maraka. Lično ga je Miškovićevim otmičarima predao komandant Crvenih beretki - Ulemek Legija koji se ponudio da bude posrednik.

Mafijaški bosovi Dušan Spasojević i Mile Luković, kao i njihovi ljudi, čekali su novac za otkupninu u svojim automobilima na izlazu iz Beograda, na autoputu Beograd-Zagreb. Govorilo se da je Legija došao i predao novac u dogovoreno vreme. Ali ovom lažnom informacijom trebalo je da se zavaraju „tragači za novcem". Nakon toga su Miškovićevi otmičari u dva automobila otišli preko Hrvatske prvo u Nemačku, a odatle avionom za Pariz. Da li su sav novac od otkupa poneli sa sobom, u početku je ostalo nepoznato. Ostali učesnici Miškovićeve otmice iz ove bande, koji nisu pobegli već ostali u Beogradu, nakon nekoliko dana podelili su svoj deo novca u malom kafiću koji se nalazio u prizemlju poslovne zgrade Kotobanja kuma Ljubiše Buhe Čumeta.

Međutim, tu sve skupa nije bilo više od 200.000 DM donetih da se dele. Kasniji krunski svedok Dejan Milenković Bagzi dobio je 70.000. Za Čumeta najpre nije bilo novca, jer se nije lično uključio u realizaciju plana otmice koju su on sam i Dušan Spasojević osmislili i razvili do detalja. Zato je u Čumetovoj poslovnoj zgradi Kotobanja došlo do velikog skandala. Međutim, ni sam Čume nije znao gde se nalazi novac od Miškovićeve otmice koji je posredovao Legija.

 

 

Za sud u Hagu i protiv njega

 

 

Lukavi ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović u ovo kritično vreme nije bio bolestan. Jasno je ponovo najavio svoju ostavku ukoliko pozadina Miškovićeve otmice ne bude brzo i u potpunosti rasvetljena, a krivci kažnjeni. Zbog toga će prevrnuti svaki kamen u paklu i na zemlji. Ali nije ostao pri svojoj najavi, nezavisno od činjenice što je on s Miškovićem još iz Miloševićevog vremena bio u dobrim poslovnim vezama. Vladalo je mišljenje da je ministar Mihajlović dozvolio otmičarima da pobegnu sa plenom u inostranstvo. Sama policija nije više znala gde je trebalo da se preda novac. Legiju nisu pratili. To bi bio najlakši metod da se dođe makar do jednog traga otmičara, tim pre što je policija navodno zatvorila sve izlaze i ulaze u Beograd. Javnost se čudilla kako je uopšte slučaj Miškovića tretiran i rešavan. Padalo je u oči da Mišković nije stavio prigovor na visinu zahtevane sume novca, nije postavio pitanje o razlogu svoje otmice, niti se pobunio. Mišković je sve prihvatio mirno. Mobilnim telefonom je naredio da se zahtevana suma isplati, a da pri tom nije molio državu za pomoć, sem „tehničkih" usluga da mu Jugobanka stavi na raspolaganje odmah sedam miliona maraka u gotovini.

Mišković je, umesto državi, više verovao svojim vezama. Iz izjava svedoka, o kojima je i štampa izveštavala, proizlazilo je, između ostalog, da oteti biznismen nije ispunio svoju novčanu obavezu koju je imao prema Crvenim beretkama (JSO) kada je koaliciji DOS-a pre 5. oktobra bilo stalo da uz pomoć Legije i njegovih ljudi, što je moguće pre, uhapse i isporuče Haškom tribunalu Miloševića.

Nije sasvim jasno da li je tom prilikom povod za svađu bilo učešće JSO u nagradi od pet miliona dolara, koju su SAD raspisale za izručenje Slobodana Miloševića.

Međutim, sigurno je da se, nakon Miloševićevog izručenja Hagu, u Delta klubu pompezno slavilo. Ovom svečanom obedu prisustvovala je i mala grupa DOS-ovih čelnika, između ostalih i ministar unutrašnjih poslova Mihajlović, Čeda Jovanović i Beba Popović. Oni su bili u posebno bliskoj vezi sa Haškim tribunalom. U narodu su ih tokom vremena prozvali „prohaškim lobijem". Nezavisno od toga što je Đinđić kao premijer Srbije najviše ostavljao traga na srpsku politiku, ovi jurišnici „prohaškog lobija" su se etablirali kao stvarno jezgro moći oko njega.

U vezi sa Haškim tribunalom su se formirala dva suprotstavljena mišljenja u političkoj borbi. S jedne strane je „prohaški lobi" koji pokušava na sve načine da haške zahteve za isporučivanjem navodnih ratnih zločinaca bez odugovlačenja ispuni, i to bez obzira na to šta misli stanovništvo.

To je bio njihov prioritet u politici oko koga nije bilo pogađanja. „Prohaški lobi" je, takođe, imao skrivene pomagače u establišmentu, pre svega u tajnoj policiji koja je nekima od njih, ne samo svojim ćutanjem, pomagala da svoju političku i ideološku prošlost potisnu u pozadinu i da neopterećeni iznova započnu političku karijeru, ali uz bezuslovno prihvatanje uloge sponzora.

Sasvim u suprotnosti sa njima bio je „antihaški lobi", kojim je upravljao komunistički i nacionalno radikalni establišment, koji Tribunal za ratne zločine u Hagu doživljava kao produženu ruku američke antisrpske politike, i bori se protiv nje svim javnim sredstvima, a gde god je to moguće pruža i pasivni otpor, kao pri izručivanju navodnih ratnih zločinaca koje traži Tribunal. Premijer Zoran Đinđić je tako dospeo između frontova „antihaškog" i „prohaškog lobija", više nevoljno nego sa željom. Đinđićeva politika prema Tribunalu i njegovim zahtevima nije bila nemaštovita i crno-bela. Krajem godine je u jednom intervjuu uveravao: „Gledaću da ne vodim više politiku da isporučujem Hagu one ljude koji su mi u 5. oktobru pomogli."

 

 

 Otmičari ili falsifikatori?

 

 

Prilikom jedne posete u Diseldorfu kod čelnih Ijudi iz vlade Nordrajn-Vestfalije i tokom kontakta sa 300 najvećih industrijalaca ove savezne pokrajine, koju je organizovala West-LB-banka, Đinđić je tokom svog govora, često prekidanog aplauzima, izjavio između ostalog otprilike sledeće:

,,...Ne mogu samo zahtevi Haškog tribunala biti u središtu moje politike pri izgradnji jedne demokratske Srbije, kada narod skoro nema šta da jede. Ja sam, pre svega, usmeren na to da postavim privredu na noge."

Nakon toga, Đinđić se požalio da su SAD nemilosrdne i da, uz Veliku Britaniju, vrše veliki pritisak na Evropu, sa ciljem da nateraju Srbiju da nastavi rigorozno sprovođenje svoje prohaške politike.

Da se Đinđić odrekao ovog pragmatičnog stanovišta onda bi bio u opasnosti ne samo da bude doživljavan kao izvršilac naloga iz Haškog tribunala već i da postane još manje omiljen u narodu. Srbi su bespogovorne zahteve Haškog tribunala shvatali kao dodatni politički pritisak SAD a ne kao pravnu obavezu međunarodne zajednice da se suoče sa jednim delom svoje prošlosti, smatrao je Đinđić. Sa ovakvim mišljenjem svaki političar je morao da računa ako je želeo da zadobije poverenje i pomoć svog naroda pri gradnji jedne demokratske države, koji je nakon toliko godina komunističke diktature bio obuzet psihozom nepoverenja prema inostranstvu.

Kritičku javnost je iritiralo, osim toga, još jedno pitanje. Zašto se međunarodna poternica za oba mafijaška bosa, Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem, ograničila samo na krivično delo falsifikovanja pasoša, iako je Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala imala dokaze da su upravo oni organizovali i izveli otmicu Miškovića. Za to nije postojao ubedljiv odgovor. Iz ovakvog ponašanja DOS-ove vlasti, nesumnjivo je proizlazilo da je Đinđić sve činio kako slučaju Mišković ne bi dao nikakav poseban publicitet. Ipak je znao šta se desilo sa Miškovićem.

Njegov šef kabineta Nemanja Kolesar bio je Miškovićev poverenik. Pri tom se nije radilo samo o oligarhu, već pre svega o Čedi Jovanoviću i oba bosa zemunskog klana koji su nakon 5. oktobra postali važni finansijski nosioci državne bezbednosti.

Međutim, razmišljanje o uzrocima tako blagog i obazrivog tretiranja Miškovićevih otmičara nije utihnulo ni kada je u maju pet njegovih otmičara, na čelu sa bosom zemunske mafije Dušanom Spasojevićem, uhapšeno u Parizu i dovedeno u zatvor u Beograd.

Kada su ih uhapsili spremali su se na put u Južnu Ameriku. Ministar unutrašnjih poslova samo je potvrdio da je ovu akciju organizovao i realizovao sam na svoju ruku. Ni Zoran Đinđić, ni Čeda Jovanović, niti bilo ko iz vlade, o tome nisu znali ništa.

Da je ijedan političar o ovoj akciji nešto znao, do ovog hapšenja ne bi ni došlo. Političari bi odmah pokvarili čitavu akciju. Mihajlović je kasnije priznao da su ga različiti političari pritiskali da ovo hapšenje dovede u red. Ali zašto nije odstupio sa mesta i rekao istinu? Šta je to ministar unutrašnjih poslova želeo da spreči ovom umetnutom međuakcijom? Možda otkrivanje drugih tragova kriminalnih aktivnosti mafijaških bosova srpskih kumova iz Zemuna?

Takvo tretiranje krivičnih dela bilo je moguće, jer su takozvani dosovci, sa svojim poverenicima, od 5. oktobra po celoj Srbiji zaposeli sva mesta zastupnika državnih tužilaca na svim nivoima. To je bilo jednako kontroli onih državnih organa u sudstvu koja su službeno jedina bila u stanju da krivično gone političare ili kriminalce.

I novi okružni javni tužilac koga je imenovao DOS, Rade Terzić, otmičare je optužio samo zbog falsifikovanja pasoša, ali ne i zbog otmice ljudi. Na ovaj način je očigledno želeo da izdejstvuje što blaže kazne za mafijaške bosove Spasojevića i Lukovića, kao i ostale Miškovićeve otmičare, da otmičare što je pre moguće oslobodi iz zatvora i da ovaj „slučaj" reši samo naizgled pravno.

U stvarnosti se radilo o tome da se čitava stvar nekažnjeno ukloni sa svetla što je moguće pre. Pri tom je prioritet bio da se uklone svi tragovi. Dušan Spasojević je zato 13. jula osuđen samo na kaznu zatvora od jedne godine i dva meseca. Već dva meseca kasnije, Dušan Spasojević je na Terzićevo zauzimanje pušten na slobodu, a da ovu kaznu nije ni odslužio. Lekarsko uverenje u kome, između ostalog, stoji da je Spasojevićev život ugrožen srčanom slabošću ukoliko ne bude operisan što je pre moguće, bilo je isfabrikovana osnova za njegovo puštanje iz zatvora. Ova „neophodna" operacija srca nikada nije izvršena.

Nekoliko nedelja nakon izlaska iz zatvora i Spasojević je priredio svečanu večeru, doduše ne u Miškovićevom Delta klubu već u tvrđavi zemunske mafije u Šilerovoj. Zvanični poziv mafijaškog bosa glasio je: „Povodom proslave godišnjice prevrata 5. oktobra." I premijer, Zoran Đinđić bio je pozvan, međutim, samo je Čeda Jovanović došao, sa malim zakašnjenjem koje je opravdao neočekivanim službenim obavezama.

Pre toga, Čeda je primio od Spasojevića svoj deo otkupa za Miškovića u visini od 1,5 miliona DM, kako je naveo krunski svedok Miladin Suvajdžić pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, koji je i sam učestvovao u Miškovićevoj otmici.

Suvajdžićev glavni zadatak bio je da organizuje plaćanje i spremanje novca na sigurno mesto. Čume mu je za to obećao kilogram kokaina. On je, na kraju, izbrbljao tajnu o skrivenom mestu iznuđenog novca: bio je sakriven, tačnije zakopan u bašti njegove kuće. I sama činjenica da su se kriminalci usudili da pozovu Đinđića na ovu svečanu večeru govori dovoljno za sebe...

 

(Nastaviće se)

 

 

A 1.

 

Zakopavanje novca i tajni, podela plena..

 

Čedomir Jovanović je više puta posećivao, bez posebne dozvole suda, svog prijatelja Dušana Spasojevića u zatvoru. Njihovi susreti su često bili u „problematičnom kontekstu", kako je smatrao tadašnji specijalni tužilac Rade Terzić. Čeda je, osim toga, izdejstvovao da povodom rođendana svog prijatelja Dušana Spasojevića dovede i njegovu ženu i dete, a uz to donese u zatvor još i čokoladnu rođendansku tortu.

I nakon Spasojevićevog puštanja iz zatvora i svečane večere, Čeda ga je redovno posećivao u Šilerovoj. Prijateljski kontakti i bliske veze su nastavljene kao da se kriminalna otmica Miškovića nikada nije dogodila.

Zašto? Na to pitanje se mogao naći odgovor, prema mišljenju zatvorskog čuvara, koji je pred ćelijom slušao razgovore i međusobne pretnje Dušana Spasojevića i Čede Jovanovića. Država je želela da dođe do novca plaćenog za oslobađanje Miškovića i da njime naknadno plati saradnju Crvenih beretki prilikom hapšenja Miloševića.

Javnost je posebno postala osetljiva kada je drugi zatvorski čuvar izjavio: „Prilikom zatvorskih poseta Čeda je od svog prijatelja Dušana hteo da sazna gde je ovaj sakrio novac od otmice Miškovića."

 Pri tom je tvrdio kako je čuo odlomke razgovora, kao na primer ovaj: „Novac je sasvim na sigurnom i niko osim mene ne zna gde se on nalazi. Zakopan je na sigurnom mestu. Ukoliko neko hoće da dođe do novca od otkupa moraće da me oslobodi iz zatvora." „Devojka" za prenošenje svih poverljivih poruka bosa mafije Dušana Spasojevića, Dejan Milenković Bagzi, od koga sam i lično pre skoro deceniju tražio informacije povodom krađe mog automobila...

Od sedam miliona maraka, bosovi Spasojević i Luković trebalo je da dobiju po milion, ali, istina, ne u gotovini, jer je sav novac od Miškovićeve otmice bio sakriven u Beogradu i nisu ga poneli pri begu. Od toga je Čeda trebalo da dobije milion i po maraka kako bi, navodno, namirio nastale obaveze prema članovima Vlade i DOS-ovog aparata. Ostatak je podeljen „sitnim ribama" a ne „krokodilima".

Ova izjava drugog krunskog svedoka Bagzija zato i nije izgledala protivrečno sa tvrdnjom krunskog svedoka Miladina Suvajdžića, kada je ovaj saopštio sudu da je Čeda Jovanović od novca za otkup za sebe uzeo milion i po maraka.

To se, međutim, desilo kasnije. Prvo je Bagzi doneo Ljubiši Buhi Čumetu deo novca od otkupa u visini od milion maraka za jednog od četvorice Miškovićevih otmičara koji su otputovali u Francusku (Miloša Simovića), kao i deo Dušana Spasojevića u visini od dva i po miliona dinara. On i Bagzi su spakovali sav novac (3,6 miliona maraka) u rezervnu gumu jednog automobila koji je sve to preneo u Nemačku.

Za taj novac su kupili moderne mašine za gradnju puteva i registrovali građevinsku firmu Defence Road u Beču, na ime supruge Ljubiše Buhe Čumeta, Ljiljane Buhe, gde inače i Vladimir Beba Popović ima stalno prebivalište, kao i firmu.

Kriminalac i šef surčinske mafije Čume je, uz pomoć dela novca Dušana Spasojevića Šiptara, koji je na ovaj način prisvojio, postao vlasnik firme za gradnju puteva koju je država protežirala, snabdevajući ih nalozima za izvođenje radova.

 Počela je transformacija kriminalne surčinske mafije u zakonski zaštićen poslovni svet, a sa njom i raspad kriminalnog „pakla" u dva centra moći, jer se zemunska mafija i dalje„prehranjivala" od ilegalnih poslova. I tu se nalazi jedan od uzroka za Đinđićevo ubistvo...

 

A 2.

 

Ljubav u bazenu

 

Kontakti između premijera Đinđića i Koza Nostre srpskih kumova u Zemunu nisu bili poremećeni ni nakon Miškovićeve otmice. Naravno, kao i uvek kada su povodi bili važni, na ovoj gala proslavi u Šilerovoj pojavile su se lepe stjuardese, kao i poznate pop pevačice. Pa ipak, duh muške ljubavi odredio je svečarsku atmosferu. Ona se prenosila od prethodne droga-orgije, koju su ovde u Šilerovoj pravili samo muškarci u bazenu, oslovljavajući jedni druge nežno sa „ljubavi moja".

 

 

GLOSA

 

Mišković je od početka sumnjao da su iza njegove otmice stajale važnije osobe nego što su to zemunci ili Legija, i u ovom kontekstu je indirektno pomenuo Čedu Jovanovića

 

GLOSA

 

"...Koliko god su se Dušan Spasojević i Čeda Jovanović možda voleli, toliko su se kasnije žestoko mrzeli"

 

O autoru

 

Georg von Hiibbenet (Jorg von Hiibbenet) rođen je u Varšavi 7. novembra, 1925. godine. Kao mladić, bez roditelja, deportovan je u Nemačku, u kojoj je imao tešku mladost. Bez ikoga od rodbine, sam i siromašan, obezbeđivao je svoj opstanak radeći razne poslove: od naplaćivanja stanarine do fizičkog rada na građevini. Studirao je slavistiku i ekonomiju. Prvi posao dobio je kao mlad novinar u listu „Deutsche Zeitung" u vreme Konrada Adenauera. Sposobnosti za novinarski posao preporučile su ga za dopisnika tih novina iz Moskve. Posle jednog „nepodobnog" izveštaja morao je da napusti SSSR i postao dopisnik sa Bliskog istoka. Odatle je 1968. godine premešten u Beograd, kao dopisnik nemačkog državnog radija „Deutschlandfunk". Na tom mestu je ostao do penzionisanja. Kratko vreme izveštavao je za "Deutsche welle", koji je napustio usled neslaganja sa njihovom kadrovskom politikom. Vreme do svoje smrti, a to je tri do četiri godine, posvetio je svojoj knjizi - testamentu. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u SFRJ, a kasnije u SRJ i  u Srbiji. Sve informacije o tim osetljivim pitanjima crpeo je i proveravao čitajući mnoge listove i kroz razgovore sa ljudima, kojima je mogao da veruje: bilo novinarima, bilo onima iz političkih krugova.