Druga strana

 

Ako ne pomremo od gladi, umiraćemo od loše hrane

 

Ovaj proizvod je opasan po zdravlje

 

Prodaja neispravne, i često zatrovane hrane, u Srbiji je unosan posao u kome zarađuju političari i tajkuni. Kako bi se rešila loše hrane, koju bi inače morala da uništi i da za to plati, Evropska Unija je Srbiji nametnula faktičko ukidanje redovnih sanitarnih pregleda proizvoda. Pored toga što se na taj način truje ovdašnji građani, planski i sistematski se uništava i domaća poljoprivreda, pa ćemo uskoro jesti uvezeno smeće.

 

M. Hadžić

 

U Srbiji se dešava nešto što ekonomisti ne mogu da razumeju: kukuruz, koji je osnovna stočna hrana, pojeftinio je, takođe je pojeftinilo i meso kod proizvođača,  ali je isto ono u rafovima prodavnica - poskupelo! Sve se više isplati odlaziti u inostranstvo u nabavku hrane koja je u ovoj zemlji postala luksuz.

Srbija je u vreme planske privrede hranila celu ondašnju Jugoslaviju, a preostajalo je dovoljno i za izvoz. Decenije planskog uništavanja poljoprivrede rezultirale su da danas jedemo najskuplju, ali i najnekvalitetniju hranu u regionu. Visoke cene koje su ovdašnjim potrošačima podarili veliki  trgovački lanci, koristeći svoj monopolistički položaj, ne znače i visok kvalitet proizvoda. Naprotiv, zarad dodatnog prihoda kupcima se potura hrana, više nego sumnjivog kvaliteta.

Izgovarajući se štednjom budžetskih sredstava država je ukinula redovne kontrole prehrambenih proizvoda, prebacujući na same proizvođače obavezu da to čine. Tako se njima omogućilo da prave ekstra profit, jer su mogli na tržište da izbacuju svakakvo đubre za čije uklanjanje bi, inače, morali da plate. Zahvaljujući nebrizi države moglo je da dođe i do takvih skandala kao što je prodaja suvomesnatih proizvoda kojima je istekao rok upotrebe u prodavnicama Idee, ili upotreba mesa uginulih životinja u salamama i paštetama  "Matijevića" o čemu su javnost obavestili tehnolozi zaposleni u ovoj kompaniji.

Ideja da je proizvođač sam odgovoran za kvalitet svojih proizvoda, pa da je tako on dužan i da iste kontroliše, u ovu zemlju je dospela iz Evropske Unije koja odavno ima takva zakonska rešenja. Zahvaljujući tome, moglo je u EU pre nekoliko meseci da se desi afera sa goveđim mlevenim mesom u koje je bilo ubačeno i meso uginulih konja. Hiljade tona ovog neispravnog mesa završilo je na tržištu zemalja EU, a pitanje je koliko je tih proizvoda stiglo i u Srbiju.

Zvaničnici EU su insistirali na tome da Srbija prihvati njihove standarde i zakonska rešenja kako bi uništili ovdašnju poljoprivrednu proizvodnju i stekli tržište na kome mogu da prodaju svoj otpad. Domaći savesni proizvođači hrane jednostavno nisu u stanju da finansijski izdrže konkurenciju prodavaca nekvalitetne i često zatrovane hrane iz uvoza, pa i sami prelaze na proizvodnju nečega što nije za ljudsku upotrebu. Zemlje Evropske Unije godišnje izdvajaju stotine miliona evra za subvencije poljoprivredi i u njihovom je interesu da se sve proizvedeno, pa i ono najgoreg kvaliteta, nekome i proda.

Institut za higijenu i tehnologiju mesa iz Beograda tvrdi kako nije u mogućnosti da objavljuje rezultate testova, jer su oni vlasništvo Ministarstva poljoprivrede, koje sa svoje strane javnosti prezentira samo suvoparne statističke podatke koliko je uzoraka hrane pregledano i koliki je procenat neispravnih proizvoda. Do sada se još nikada nije desilo da to Ministarstvo konkretno navodeći naziv proizvoda i ime proizvođača upozori potrošače šta da ne kupuju.

Na taj način se amnestiraju nesavesni proizvođači koji su istovremeno i najvažniji donatori političara na vlasti. Trovanje građana je, tako, postao unosan biznis.

Koliko su moćni trovači ovog naroda vidi se i iz toga da je gotovo nemoguće naći nekog kompetentnog sagovornika za teme o bezbednosti hrane.

Kada su prošle godine univerzitetski profesori, koji su najpozvaniji da o tome govore, ukazali na prisustvo ešarihije koli u voću i povrću bili su brzo ućutkani. Jednostavno im je skrenuta pažnja da "uzbunjivanjem javnosti" na prvom mestu ugrožavaju sopstvenu karijeru, a pojedinima su proizvođači naprasno dodelili "stipendije" za neka nepotrebna dalja naučna istraživanja i tako ih podmitili da zaćute.

Tokom ovog leta su samo pojedini mediji gotovo stidljivo objavili vest da je jedna laboratorija u Sjedinjenim Američkim Državama u piletini iz "Mekdonaldsa" otkrila mikroskopski mala vlakna koja liče na ista ona koja se pojavljuju kod ljudi obolelih od do danas neobjašnjive bolesti zvane Morgelon.

Prošle godine je isti lanac brze hrane dospeo u žižu pažnje svetske, ali ne i ovdašnje javnosti, otkrićem da su njegovi proizvodi otporni na buđ. Očigledno je da u njima ima toliko hemikalija koje ubijaju mikrobe da je pitanje koliko su oni bezbedni za ljudsku upotrebu. Ovdašnje inspekcije se, međutim, uopšte nisu pozabavile ovim problemima, verujući na reč navodnim stručnjacima "Mekdonaldsa" da je hrana u njihovim lokalima potpuno ispravna. Gotovo svi veliki mediji, računajući tu i televizijske stanice, odustali su od prenošenja ovih informacija zbog miliona dinara koje im donose reklamni prilozi "Mekdonaldsa".

  Najveća pretnja zdravlju građana nije samo neispravnost hrane, već i njen loš kvalitet. Stručnjaci upozoravaju da je u poslednje dve godine na svetskom nivou za čak 60 odsto uvećano plagiranje prehrambenih proizvoda. Nije toliki problem što se plagiraju veliki brendovi, već što su ti proizvodi daleko nižeg kvaliteta od originala.

Svaki stanovnik ove zemlje zna šta je jogurt i kiselo mleko, dobro poznati proizvodi koje svi redovno koriste. "Niška mlekara", međutim, iste pravi sa više biljne nego mlečne masti, što ne samo da je drastično snižavanje kvaliteta, već predstavlja i opasnost po zdravlje potrošača. Inspekcije se zavaravaju tako što im se poturaju ispravni proizvodi napravljeni bez dodavanja biljnih masnoća, ali inspektori i sami žele da budu prevareni, jer uopšte ne obraćaju pažnju na dokumentaciju iz koje se jasno vidi šta se sve koristi u "Niškoj mlekari", kao ni na izjave pojedinih radnika kojima je dosta ćutanja o trovanju naroda. Interesantno je i to da se proizvodi ove mlekare mogu u Beogradu naći još jedino na Vojno-medicinskoj akademiji. Verovatno se misli da je teškim bolesnicima ionako svejedno da li će umreti od bolesti ili od trovanja.

  Sumnju  da je hrana koju za skupe pare kupujemo u domaćim prodavnicama nekvalitetna i opasna po zdravlje produbljuje i ponašanje nadležnih državnih službi...Kontrole kvaliteta, koje se ponekad sprovedu, najčešće liče na dobro izrežiranu predstavu za medije i javnost, pa pred novinarskim ekipama predstavnici nadležnih i delegiranih udruženja potrošača skoro bez izuzetka konstatuju ispravnost namirnica.