Polemike

 

Ratko Peković: Paralelna strana istorije-sporovi o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (8)

 

Jugoslovensko šestoknjižje

 

Istražujući posleratnu književnu periodiku, a posebno beogradske "Književne novine", taj nezaobilazni poligon slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih "državnih" autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog obračuna se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće "Albatros" iz Beograda.

 

 

 Ratko Peković

 

 

  Književne novine, u broju od 1. aprila 1977. objavljuju pesmu Tanasija Mladenovića „Triptihon" inspirisanu pojavom velikih klizišta u južnoj Srbiji, sa posvetom: „Na vesti o tonjenju čitavih naselja i hiljada hektara zemlje na jugu Srbije".

  Pesma je sastavljena od tri dela, odnosno tri soneta. U prvom delu Mladenović pesničkim jezikom opisuje ovu elementarnu nesreću, u drugom se obraća Srbiji koja je „skitalačka, kolibarska i zemuničarska", „gažena i, ne jednom opožarena" pitajući se šta je još može snaći i da li će „iščeznuti među brdima i narodima, i, u poslednjoj oluji,/ Apokaliptičnom silom razneta, u sebe utonuti, do dna?!"

  U trećem delu poziva Srbiju da se prene, prikupi snage „na zov davnina i snažno se odupre sablastima": „Preni se! Na kori svake stope ureži svoje ime; da nezaborav i propast tobom ne ovlada,/ Seti se smrti mnogih, al Život nek nadvlada!"

  Pesma je izazvala brojne žestoke reakcije, od koji ćemo, kao karakteristične, pomenuti samo neke.

  Povodom niza rasprava o tome da li u Srbiji ima ili nema nacionalizma, NIN objavljuje seriju napisa u kojima nisu mimoiđene ni Književne novine. Tako u broju od 8. maja 1977. u njima se prenosi deo teksta iz ovog nedeljnika:

  „U 'Književnim novinama', nedavno je osvanuo 'Triptihon' Tanasija Mladenovića. Pesnik poziva Srbiju da se prene, pita je 'kud si krenula' i 'kuda ćete odvesti tvoji putevi'. Opet smo, mesec dana nakon objavljivanja pesme podeljeni: jeste nacionalizam, nije nacionalizam. Jedni kažu da je to apostolsko-mistična poema, da bi mogla biti objavljena i u nekom drugom, žalosnom vremenu. Drugi tvrde da ovaj pesnik, prvoborac, partizanski komesar, poslanik posle revolucije, jedno vreme član CK SK Srbije, ne može biti nacionalist. Kako to može biti, pitaju, pesnik na čijoj se revolucionarnoj poeziji pišu i maturski i seminarski radovi? Ima ih koji kažu: može".

  U istom broju NIN objavljuje izjavu Dragana M. Jeremića da ova pesma nije „štivo nad kojim treba zvoniti na uzbunu".

  Dok redakcija NIN-a poziva na dijalog i iznosi dileme oko Mladenovićeve pesme, za komentatora Politike Živorada Žiku Minovića dilema ne postoji!

  Mladenovićevu pesmu objavio je na naslovnoj strani, umesto uvodnika, Amerikanski Srbobran iz Pitsburga, a čikaška Srpska borba tekst u odbranu pesnika. To je poslužilo kao povod Minoviću da u Politici od 7. decembra 1977. objavi tekst pod naslovom „Za kim zvone 'Srbobrani'?" Ovaj napis je veoma paradigmatičan kada je reč o ondašnjim zvaničnim, rigidnim stavovima o nacionalnim temama u kulturi.

  „Šta je to", piše on, „nego logičan korak 'uredničke politike' 'Književnih novina' i njihovog glavnog i odgovornog urednika Dragana M. Jeremića".

  Minović ocenjuje da nije potrebna nikakva književna analiza Mladenovićevih stihova jer je „Triptihon" nacionalistički pamflet koji vuče pravo u nacionalni nihilizam, u negiranje revolucionarnih vrednosti i tekovina srpskog naroda.

„Ovu pesmu su, dakle", nastavlja on, „objavile 'Književne novine' čiji je glavni urednik Jeremić, književni kritičar, estetičar, predsednik Udruženja književnika Srbije, itd. za kojeg četnička 'Srpska borba' piše da se, zajedno sa Mladenovićem i Milićem od Mačve', na svoj obdaren način' bori za 'ponovno otkrivanje one večne i plemenite, ponižene i uvređene Srbije.

...'Kuražno' povlačeći politički potez, objavljivanjem 'Triptihona', 'Književne novine' su srozale svoje shvatanje slobode stvaralaštva na nacionalistički, kontrarevolucionarni čin protiv socijalističke samoupravne slobode stvaralaštva. Nema, doista, nikakvog razloga u ovom slučaju raspravljati o pesničkoj slobodi stvaralaštva, jer se 'Književne novine', kada je o ovoj pesmi reč, ne bave književnim poslom".

  Na kraju, Minović postavlja pitanje odgovornosti Saveta lista i komunista u ovoj redakciji:

  „Očigledno je da odgovor treba da pruži i to samoupravno telo i komunisti u njemu, u kritičkoj i samokritičkoj analizi razloga za nacionalističke pojave na stranicama ovog lista".

 

 

Svojatanje kulture

 

 

Upravni odbor Književnih novina u broju od 16. oktobar 1977. objavljuje saopštenje u kojem dokazuje svoju doslednost u borbi protiv nacionalizma, a za njegovanje bratstva i jedinstva. Međutim, kao i povodom objavljivanja priče „Smrt cimbalista Pište", redakcija priznaje da objavljivanje sporne pesme „predstavlja grešku u uredničkom radu".

  „Suočen sa odjekom koji je ova pesma imala u javnosti, Uređivački odbor je detaljnije analizirao pesmu 'Triptihon' i zaključio da je reč o jednom književnom tekstu sa nacionalističkim implikacijama. Na osnovu jedne elementarne nesreće, sugeriše se opšta teška situacija srpskog naroda i Srbije, iz koje ih treba prenuti i uputiti ka nekim nejasnim ciljevima.

  Do ovakvih grešaka u uređivačkoj politici dolazi i zbog toga što se, u našoj kritici, još dosta razdvajaju, a pomalo u njihovom jedinstvu razmatraju estetski, idejni i moralni elementi umetničkih i kulturnih tvorevina. Stoga smatramo da se ove prilike mogu, dugoročno gledano, prevazilaziti samo jačanjem marksističke kritičke svesti koja dela i pojave razmatra u ukupnosti njihovih značenja. U ostvarivanju ovog zadatka vidimo osnovnu obavezu ove redakcije i naše kritike u celini."

  Od 4. marta 1978. glavni i odgovorni urednik Književnih novina je Miloš I. Bandić koji uređuje list zaključno sa dvobrojem od 15. i 29. septembra 1979. godine.

  U toku ove dve godine u listu nema direktnih polemika o nacionalnim temama. U ovom periodu partijska aktivnost je usmerena na borbu protiv tzv. liberalističkih pojava u društvu (posebno u Srbiji), s jedne i nacionalističkih, s druge strane.

List, skoro iz broja u broj, 1978. godine, objavljuje izvode iz diskusija sa raznih partijskih skupova, posebno izlaganja na Osmom kongresu SKS i Jedanaestom kongresu Saveza komunista Jugoslavije. Tako sednici CK SK Srbije o međunacionalnim odnosima Književne novine posvećuju dve stranice.

Na ovoj sednici je posebno naglašena potreba borbe protiv srpskog nacionalizma. Tako je, na njoj, na primer, partijski rukovodilac Špiro Galović osudio, između ostalog, objavljivanje monografije o manastiru Savina:

  „Više aspekata ovog dela očito izlazi iz nauke u užem smislu reči i dodiruje se sa jednom od tendencija srpskog nacionalizma, naime, sa svojatanjem crnogorske kulture, pa čak i teritorije, u kojoj se, inače, funkciji u toj monografiji citiraju spomenarski stihovi iz knjiga utisaka ovog manastira, stihovi u kojima se, pored ostalog, Boka naziva srpskim Bosforom".

  Na istom skupu, Vaso Milinčević kritikuje klasni vid nacionalizma „koji se ispoljava u prisvajanju tuđe kulturne baštine, tuđih teritorija i slično, nekritičko prenaglašavanje efemernih pojava ili pisaca iz vlastitog nasleđa, a zapostavljanje progresivnog vida".

 „Tako se", ističe on, „u nekim literarnim ostvarenjima, doduše umetnički perifernog značaja ali velikog tiraža glorifikuju građanski periodi Srbije, njena neprevaziđena demokratija, sa glavnim junacima idealizovanim komitima i Nikolom Pašićem, dok se previđaju i minorizuju progresivni pokreti i ličnosti iz tog perioda, Tucović i drugi revolucionari. Glorifikujući do neukusa građanski period Srbije kao bogomdanu idilu, u stvari se osiromašuju stvarni podvizi srpskog naroda i u prvom svetskom ratu, pošto su kao pravi neimari oslobodilačke borbe isključivo prikazani Pašić i komite".

Milinčević podseća da važeći program književnosti „protivreči naučnim rezultatima i društvenim principima naše zajednice":

„...Studentima se ne daje prava naučna istina i jasna idejna orijentacija u međusobnim odnosima naših nacionalnih književnosti iz starijeg perioda. Kamen spoticanja je tzv. dubrovačko-dalmatinska, odnosno stara hrvatska književnost za koju se, posebno onu stvaranu u Dubrovniku, kad se ne može proglasiti da je srpska, tvrdi da je anacionalna, tj. ne priznaje se da je tokom poslednjih 150 godina postala integralni deo srpske baštine..."

 

 

"Radi mira u kući"

 

 

  Od 20. oktobra 1979. v.d. glavnog i odgovornog urednika Književnih novina je Bogdan A. Popović, a od 15. marta 1980. Milisav Savić, prvi urednik Književne reči.

  List beleži veliki spor o mestu jugoslovenskih književnosti u srednjoškolskim programima, odnosno o „Predlogu zajedničkog minimuma programskih osnova za nastavu književnosti u srednjim školama u Jugoslaviji" koji je usvojilo Predsedništvo Saveza književnika Jugoslavije, na osnovu zaključaka savetovanja jugoslovenskih pisaca u Dojranu 1978. godine.

  Ovaj predlog u listu (16. april 1981) komentariše Petar Pijanović. Sastavljač je predvideo, kaže on, da nova „usmerena" generacija bude upoznata sa delima oko 160 jugoslovenskih pisaca. „On zato predviđa da učenik upozna, dakle i pročita, jednu sevdalinku, jednu komitsku, jedan bećarac i 'pet lirskih pesama za svaku narodnost u Vojvodini po jedna'."

  Klasici su razvrstani prema republičkim i pokrajinskim „ključevima". Na primer, Isidora Sekulić, Veljko Petrović, Sterija, Zmaj, Laza Kostić i Đura Jakšić predstavljaju Vojvodinu, Ivo Andrić Bosnu i Hercegovinu, Miloš Crnjanski i Matavulj pripadaju Srbiji, pesma „Banović Strahinja" je crnogorska narodna pesma, a Jelena Balšić predstavlja crnogorsku književnost starijeg doba, itd.

  Predlog su prihvatila sva književna udruženja osim Udruženja književnika Srbije. Na tri stranice u broju od 4. jun 1981. Književne novine upoznaju čitaoce sa stavovima  Udruženja književnika Srbije i predlogom komisije ovog udruženja. Radna grupa Udruženja smatra da je osnovna slabost ponuđenog programa u tome što je mehanički primenjen princip nacionalnih književnosti po republikama i pokrajinama i što je zanemaren vrednosni kriterijum.

U svom predlogu, komisija Udruženje književnika Srbije ističe da je, na primer, nemoguće razgraničiti narodnu (usmenu) književnost stvorenu na srpskohrvatskom jeziku po teritorijalno-političkom principu i da je jedina međa usmenih tvorevina jezička granica. 

Slične primedbe izrečene su i o delu programa koji se odnosi na književnost srednjeg veka koja je na jugoslovenskom prostoru imala zajedničke početke.

  Koliko su ove deobe uzburkale javnost, kao i činjenica da su one našle mesto u drugom izdanju Enciklopedije Jugoslavije, najrečitije svedoči podatak da se o njima raspravljalo na XVIII sednici CK SK Srbije.

Književne novine beleže izlaganje Vasa Milinčevića na ovom skupu o pokušaju stvaranja šest republičkih i dve pokrajinske književnosti „radi mira u kući".

„Zanemaren je, dakle", ističe Milinčević, „istorijski razvoj, nauka, faktičko stanje, itd. Ukratko, sadašnji trenutak projiciran je u istoriju sve do početka naše književnosti u XII veku".

„Međutim, ono što je ovde delimično, mada tu ima i drugih deljenja i parcelisanja, ali ostavio bih to sada po strani, u Enciklopediji Jugoslavije dovedeno je do kraja. Pisci su po rođenju, zavičajno i teritorijalno podeljeni i stavljeni u nadležnost republika, odnosno autonomnih pokrajina. Tako je srpska književnost faktički podeljena na srpsku i vojvođansku. Zapostavljeni su nacionalni, jezički i istorijski kriterijumi. Izvršena je dezintegracija srpske književnosti u ime sadašnje administrativno-teritorijalne podele."

  U posttitoističkom periodu, u vreme početka dezintegracija na jugoslovenskom prostoru, Književne novine pokreću anketu „Kulturni smisao jugoslovenstva danas", koja je trajala od juna do septembra 1982. U uvodniku ankete uredništvo napominje:

  „Zašto 'jugoslovenstvo', a ne recimo 'zajedništvo'? Zato što jugoslovenstvo upućuje na istorijski i idejni koncept dubljeg značaja od termina koji ima aktuelnu političku i kominikacionu važnost.  Mogućno je da će 'zajedništvo' u budućnosti zameniti 'jugoslovenstvo', ali, zasad, termin kojim se sugeriše skup interesa još uvek ima neuporedivo uže značenje od termina koji asocira na određenu kulturnu pa i političku istoriju".

  Poziv na anketu je upućen urednicima niza listova i časopisa i većem broju naučnih i kulturnih radnika.

  Ova anketa je ukazala na brojne razlike u shvatanju pojma kulturnog jugoslovenstva, na opterećenost konvencionalnom političkom frazeologijom i nedorečenostima u tumačenju odnosa nacionalnih kultura prema jugoslovenskim i univerzalnim kriterijumima.

  Za Huseina Tahmiščića kulturni smisao jugoslovenstva danas nije kulturološko pitanje, već ljudsko, egzistencijalno i klasno pitanje, a za Dušana Veličkovića ono je brana protiv sve izraženije provincijalnosti i izolovanosti. Rajko Cerović smatra da je jugoslovenska kultura posle rata „nastala kao skup paralelnih, nesumnjivo nacionalno obilježenih kultura, ali sa čvrstim jugoslovenskim kontekstom i bojom".

No on posebno skreće pažnju na „feudalnu logiku" u nepoznavanju pojedinih nacionalnih kultura, ilustrujući svoju tezu primerom negiranja crnogorske književnosti.

  Podsećajući da je jugoslovenstvo u prošlosti često bilo opterećeno negiranjem nacionalnih posebnosti i da se ispoljavalo kao „prošireno srpstvo" ili „prošireno hrvatstvo", Vaso Milinčević ističe sadašnje trajno opredeljenje za slobodan razvoj svake nacionalne kulture, njihovo prožimanje na jugoslovenskom planu i integrisanje u svetsku kulturu.

  Stevo Ostojić osuđuje „veštačke mostove" i površne manifestacije jugoslovenstva, a Eduard Ile brisanje prideva „jugoslovenski", pominjanje jugoslovenstva u negativnom kontekstu, kao i ekonomsku dezintegraciju koja je u oblasti kulture imala rđave posljedice.

  Predrag Matvejević podseća na „zatvoreni krug govora" kada je reč o ovoj temi jer, kada raspravljamo o jugoslovenstvu, unapred se opravdavamo „kako nismo zastupnici unitarizma, ni nadnacionalnog jugoslavenstva, niti onog integralističkog, centralističkog itd. Ili pak da uvjeravamo druge kako ne kritiziramo jugoslavensko opredjeljenje kao nacionalisti, ni separatisti, ni anti-Jugosloveni i sl.". „Unitarizam jest preživjeli oblik jugoslavenstva", zaključuje on, „ali svako jugoslovenstvo nije unitarizam".

  Na kraju ankete redakcija ocenjuje da su svi učesnici počinjali kritikom postojećeg stanja, što je ohrabrujuće, pošto je time „otvorena mogućnost za kritiku svojevrsnog provincijalizma", ali iskazuje i svoje nezadovoljstvo njenim uspehom.

  „Pre svega, u celini gledano, naša anketa nije dala rezultate koje smo očekivali. Odgovorilo nam je šesnaest pozvanih, dok smo uputili preko stotinu poziva. Iz Slovenije i sa Kosova nije odgovorio nijedan pozvani, a iz Makedonije je stigao samo jedan prilog."

 

 

Katarzična priča o užasu

 

 

Posle Milisava Savića, 1. marta 1982. glavni i odgovorni urednik Književnih novina postaje Milutin Petrović koji je na čelu redakcije bio tek godinu i tri meseca.

Kada je reč o sporovima sa nacionalnim predznakom, u ovom periodu list u više brojeva beleži reakcije povodom drame Golubnjača Jovana Radulovića.

Naime, odlukom Zbora radnih ljudi Dramskog centra Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu 11. januara 1983. godine, skinuta je sa repertoara teatra predstava ove drame u režiji Dejana Mijača, sa obrazloženjem da ona u sebi sadrži poruke koje podgrevaju nacionalističke mržnje između Srba i Hrvata.

Kao i u „slučaju" Književnih novina iz 1969, povodom Golubnjače, u Novom Sadu je organizovano savetovanje na kojem je učestvovalo preko 160 komunista iz ustanova kulture i umetnosti i štampana je brošura Aktuelna idejna i politička pitanja na području kulture u izdanju Gradskog komiteta SK Vojvodine Novog Sada.

Predstavu je, pre skidanja repertoara, u tekstu „Politički kopci u golubijem perju 'umetnosti'" u listu Dnevnik (9. decembra 1982) napao Bogdan Čiplić, pripisujući autoru da želi „šovinističku osvetu".

Povodom ovog napisa u broju od 23. decembra Književne novine, na četiri stupca, objavljuju prilog Dragana Klaića „Proskripcija 'Golubnjače'" u kojem autor tvrdi da je Radulovićevo delo potpuno oslobođeno nacionalnog duha:

„Nacionalistička zagriženost u situacijama 'Golubnjače' nije ni stvar politike ni zov ideologije već je pre činjenica kulturne antropologije, izraz zatvorene plemenske svesti, podsticane nerazvijenošću, oskudicom, otvrdlim, grubim životom".

„U Mijačevoj predstavi nacionalizam se ispoljava kao instrument autoriteta, oblik represije i gušenja individualizovanog doživljaja sveta. Suočavanje sa takvim nacionalizmom u predstavi SNP-a tegobno je, čak i bolno, ali i otrežnjavajuće jer se on predočava kao umrtvljeni, poražavajući aspekt bića, jezgro dubokih negativnih energija, kao i oblik agresije prema drugima, ali i kao samoubilački poriv. Otuda doživljaj nacionalizma i 'Golubnjači' ima gotovo katarzično, a svakako humanizujuće oslobađajuće dejstvo."

Reagovali su Odbor za zaštitu umetničke slobode, Predsedništvo Udruženja književnika Srbije i niz pisaca. Na predavanju u Domu omladine Beograda, Ivan Urbančič je pokušao da izvrši antropološko-etnološku analizu Golubnjače. Pod naslovom „Golubnjača i problem nasilja" njegove teze objavljuju Književne novine u broju od 7. aprila 1983. godine.

Urbančič polemiše sa onima koji pokušavaju da istinu koju otkriva ova drama svedu na nešto regionalno i lokalno.

Problem nacionalizma i nasilja koji čine okosnicu  kritičkih ocena predstave, on pokušava da univerzalizuje dokazujući da ovde izvor nasilja „nije u nekim ratnim pokoljima između ustaša i četnika - što leži u dušama ljudi, u njihovoj svesti, kao uspomena na prošlo zlo..."

„Golubnjača, naime, ako je odgovorno i primereno shvatam, nije ni nacionalistička, ni antinacionalistička drama, ne zauzima se ni za ovu, ni za onu naciju, niti se stavlja protiv nje, jer nam ona prikazuje bitnu istinu nacionalizma iz otvaranja istine našeg bivstvovanja, življenja u svetu, kao nasilja. Otvoriti tu istinu, ili bit nacionalizma ne može biti ni nacionalizam ni antinacionalizam."

Posle zabrane u Novom Sadu ova predstava je preseljena u Beograd i igrana je u Studentskom kulturnom centru.

 

(Nastaviće se)