Postdemokratija

 

Vratite Šešelja kući

 

Gospodo bivši radikali, znam da vam je neprijatno, da ga se plašite, da strahujete i od raznih komentara ako se zauzmete za njega, ali ipak dosta je bilo.  Mnogi dokazani ratni zločinci su već odležali svoje, a on još nema ni presudu. Ovo više nema veze sa pravom, ni sa zločinom, ni sa kaznom. Ovo je sahranjivanje živog čoveka. Vaša je dužnost, ne samo kao njegovih bivših saradnika i prijatelja, već kao vlasti,  da uzmete u zaštitu državljanina zemlje koju predstavljate, a koji trpi očigledno pravno nasilje. Vaša je ljudska obaveza, da podignete glas protiv torture kojoj je izložen Vojislav Šešelj, zbog toga što ne odustaje od svojih političkih ubeđenja, čak i da ih niste sa njime do juče delili. Možete vi da se pravite koliko hoćete da on ne postoji, on je tu među vama. I ništa vam neće pomoći ni ako bude istrunuo u Hagu, zaključuje  Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu 

 

Piše: Mile Isakov

 

Vojislav Šešelj je pre svega bio veliki manipulator i pozer, sa ciljem da zavede mase, ali i da zastraši sve one koji ne nasednu na njegovo mesijansko junačenje. Sve je bilo poza, i busanje u nacionalističke grudi i mahanje pištoljem na ulicama Beograda, kao i slikanje sa četničkom šubarom i šmajserom, koji su mu stajali ko piletu sise. Dovoljno pametan da zna da je ponekad ispadao i smešan u nameri da bude strašan, ali da je za naivne i to dovoljno da ga dožive kao neustrašivog nacionalnog heroja, kakvog su priželjkivali, kao žedna zemlja kišu. I dovoljno lukav, da zna da oni promućurniji, koji ga pročitaju, kao i on znaju da nemaju dovoljno dokaza da ga ozbiljnije optuže i osude.  Tako nekako se i brani u Hagu, kurčeći se i vređajući sve redom, ali dozirano, strogo pazeći da mu za to odrežu taman onoliko, koliko je izračunao da će ga svakako zadržati tamo na pansionu.

Međutim, sa tom maskom ratobornog harlekina, bio je on ipak upleten u sve i svašta, od stvaranja ratnohuškačke atmosfere u zemlji, preko šverca oružja i paravojnih formacija na frontove širom Jugoslavije, do raznih likvidacija devedesetih, pa i atentat na Đinđića. Samo, treba to i dokazati. Ne znam, dakle, šta je sve radio, vidim ni haški Tribunal ne može to tačno da utvrdi, ali ono što znam i što sam lično okusio, dovoljno je da verujem da je zaslužio nekakvu kaznu. Mislim tu pre svega na zastrašujuće pretnje i stvaranje atmosfere linča neistomišljenika. Međutim, kako međunarodno pravo odavno ne funkcioniše po principu "oko za oko, zub za zub", ne mogu da prihvatim da se bilo ko, pa ni Šešelj, kažnjava linčovanjem.  A tako nešto se upravo događa, što nikako nije pravda kakvu želimo. 

Zašto vlasti u Srbiji, već čitavu deceniju ne čine ništa da zaštite njegovo pravo na zaluženu kaznu? Zato što svima odgovara da on ne bude tu u zemlji, da im ne smeta, a to konvenira i njihovim mentorima spolja, koji su sa posebnim zadovoljstvom u svoja kola upregli baš njegove najbliže saradnike. Svetski moćnici najviše vole kad oni koji su sve i zasrali, sami to i poližu. To im čini posebno zadovoljstvo, a takvi su i najefikasniji, jer najviše se trude da se dokažu novim gazdama, na novom kursu. I nemilosrdni su u tome, jer svesni da je to za njih biti ili ne biti. Tako je i sa Šešeljem. Ili on ili oni.

Onima koji bi da umire sopstvenu savest bili radi da apriori diskvalifikuju ovaj moj apel, tvrdnjom kako sam naprasno postao simpatizer četničkog vojvode i njegovog dela, samo zato da bih napakostio njegovim dojučerašnjim sledbenicima, moram da priznam da je povod za ovaj tekst bila vest da je Šešelj oboleo od raka. Mada su neki to odmah i demantovali, sama mogućnost da je pored ozbiljnih problema sa srcem, na desetogodišnjoj robiji, koja mu još nije dosuđena, navukao još neku težu boleštinu, navodi na zaključak da je on i bez presude osuđen na smrt. To je nešto što ne mogu da prećutim, čak ni kad je u pitanju čovek koji me je koštao živaca, pa time i zdravlja.  Baš zato što, zahvaljujući i njemu,  znam kako je to.

Znao sam i tad da on uglavnom glumata, pa me njegove neprestane kletve i pretnje nisu posebno zabrinjavale, ali bilo je prilika kad su okolnosti doprinosile da mi zaista utera strah u kosti. Kao ono pred NATO bombardovanje, kad je u direktnom TV prenosu sa Skupštinske govornice, sve upirući prstom u šačicu nas iz opozicije, u nemoćnom besu poručio da će ako ne budu mogli da dohvate one na nebu, koji će da bacaju bombe, hvatati nas izdajnike golim rukama. To već nije bio samo marketinški trik, jer, zna se, kad počne rat i vanredno stanje, svašta je moguće. I nisam se toliko uplašio od njega i tadašnje vlasti, koliko od onih napaljenih rodoljubaca koji će ga shvatiti ozbiljno. Tako je i bilo, sve vreme bombardovanja.

Jednako kako sam morao da se sklanjam od bombi koje su svakodnevno padale na Novi Sad, morao sam da se čuvam i od onih koji su me prozivali na ulici, uveče sačekivali pred stanom, ili noću, pijano pevali "ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće", prolazeći slučajno baš slepom uličicom koja nikud ne vodi, a u kojoj sam  jedno vreme imao bazu kod prijatelja. Da ne govorim o griži savesti što sam time i sada već pokojnom drugaru Palu Balažu, navukao bedu na vrat. Kao da mu nije bilo dosta što mu je Šešelj već bio spremio sendvič za put bez povratka. Samo jedan, jer nije daleko do Mađarske.

Drugi posebno stresan slučaj, dogodio se takođe u Saveznoj Skupštini, u kojoj nije da već nije bilo i likvidacija poslanika, koje su baš radikali proglasili za veleizdajnike. Naime, u sred bombardovanja, Miloševićev i Šešeljev režim je odlučio da ono što je ostalo od Jugoslavije, izglasa pristupanje savezu Rusije i Belorusije, kako bi tobož uplašio NATO i tako ga valjda odvratio od daljih napada. Osim toga što je cela ideja bila blesava, jer nas ni sami Rusi nisu hteli, bilo je to za nas nekolicinu i politički neprihvatljivo, ali trebalo je imati petlju otići tamo i razjarenim ratnim huškačima gurnuti prst u oko, glasanjem protiv.

U to sam se uverio odmah po ulasku u zgradu Skupštine, kad sam već na ulazu sreo Šešelja, koji je bio očigledno zapanjen samom činjenicom da sam se uopšte pojavio. Pa ipak i tako zatečen uspeo je da mi u prolazu dobaci ciničan komentar u njegovom stilu, nešto kao „dobro je, sad bar znamo da nas neće i ovde gađati". Današnjem čitaocu to ne mora da deluje strašno, ali tada je to meni zaista bilo, jer upravo to je bila moja najveća dilema, kada sam razmišljao o tome da li da uopšte odem na to besmisleno zasedanje. Na stranu sad što sam Dunav morao da pređem čamcem i što sam, zajedno sa mojim prijateljem, sad takođe pokojnim Ćentom, mogao poginuti kada nam se te noći, u povratku, ugasio motor na sred reke, a voda počela ubrzano da nosi čamac na olupine petrovaradinskog mosta, koje su u mrklom mraku zlokobno štrčale iz vode.

Najverovatnije da na tu opasnu skupštinsku sesiju ne bih ni otišao da nisam pomislio kako bi NATO, budući da je zasedanje bilo najavljeno u medijima, mogao da na Skupštinu, baš u to vreme,  baci jednu vaspitnu, tek da pokaže kako to može. Kada bi se to dogodilo bez mog prisustva, ni Dunav, ni Sava me ne bi oprali od sumnje da sam sa njima u dosluhu. To je bio razlog koji je prevagnuo da ipak odem, taj strah da ću biti obeležen kao lokator i veleizdajnik, ako propustim to eventualno bombardovanje, bio je veći od straha za ličnu bezbednost kad dođem mečki na rupu. Atmosfera u Skupštini je, kao što sam i pretpostavljao,  bila kao danas na fudbalskim utakmicama, na koje zbog toga normalan svet više ne odlazi, a vođa tih navijača bio je upravo Šešelj. Ni danas ne znam kako smo nas desetak iz opozicije izvukli živu glavu, posle svih tih horskih pljuvanja, optužbi i pretnji.

Znači, nemam ja nikakvih dilema o Šešeljevoj odgovornosti za mnoge tragične sudbine nevinih ljudi, ali očigledno je teško dokazati njegovo direktno učešće u zločinima koje je inspirisao, pa i potsticao. Sa time se, bez sumnje, muči i sud u Hagu, ali nije to razlog zašto ga toliko dugo drže u pritvoru bez presude. Razlozi su očigledno političke prirode i zato su za mene neprihvatljivi. Svakako da je zaslužio kaznu i ona mu je odavno morala biti odrezana, bilo kakva da je. Uostalom, mnogi kojima je krivica utvrđena,  već su na slobodi.

Jasno je da se aktuelna vlast plaši njegovog povratka u zemlju, jer suviše ih dobro poznaje i zna mnogo o njima, a pošto ovi što su sad na vlasti dobro slušaju, ni svetski moćnici ne žele da im sa njime natovare nove probleme i kvare posao i pozicije. Međutim, varaju se i jedni i drugi. Ne pada iver daleko od klade. To najbolje potvrđuju razmirice koje su sve vidljivije u Srpskoj naprednoj stranci. Ali, šta se drugo moglo i očekivati od partije sklepane na brzinu od Šešeljevih slepih sledbenika i raznih otpadaka sa svih drugih strana.

Pa ne mogu oni preko noći postati nešto drugo. Mogu da se obriju i doteraju, mogu jedno vreme i da glume toleranciju, jer je to u modi, ali ne mogu da postanu ono što nisu, nosioci progresa i promoteri evropskih vrednosti.  To dokazuju, između ostalog i svojim odnosom prema Šešelju, sad kad su postali vlast zahvaljujući tome što su se njega odrekli.  Ne smeju ni ime da mu izgovore. Da su pravi, najpre bi se za njega postarali. Ako su pokopali njegov program i partiju, ne moraju i njega. Naprotiv. Da su zaista prevazišli njegove ideje i metode, mogli bi mirne duše da se zauzmu za njegova prava. Ali, avaj. Što se njih tiče, Šešelj bi komotno mogao da citira mudri aforizam, kojeg se i sam često setim:  "Mnogi žele moj kraj, zato što ja znam njihov početak".