Razaranje

 

Zli dusi u Etnografskog Muzeju u Beogradu

 

Izložba kafanskih figura

 

Šta se zapravo nalazi iza monumentalne fasade nekadašnje Beogradske Berze. Da li je ikada ustanovljeno koliko se predmeta zapravo nalazi u Muzeju. Kome je i zbog čega smetalo ustanovljavanje pravog broja predmeta. Ko je i kako organizovao puč kojim je smenjen director Dragomir Antonić. Šta se dogodilo sa krivičnom prijavom zbog uništenja 3000 predmeta. Ko je sve i kako bio podstanar Muzeja. Koje su sve kafane u Muzeju i kraj njega. Čemu i kome zapravo služi muzejsko vozilo. Ko je sve i zbog čega zaposlen u vreme v.d. direktora Miroslava Tasića. Kako je Tasić pretvorio Muzej u ispostavu Rotari kluba. Ko je u cvetu starosti postao predsednik Upravnog odbora. Kako se izbor direktora pretvorio u cirkus

 

Stanislav Živkov

 

Etnografski muzej u Beogradu nalazi se na Studentskom trgu broj 13. na uzvišici iznad ušća Save u Dunav. U zgradu nekadašnje berze sazidane 1934. godine, Etnografski muzej se uselio 1952. godine posle nekoliko selidbi od 1901. godine kad se Etnografsko odeljenje izdvojilo iz Narodnog muzeja u zasebnu kuću, koju je Stevan Mihajlović, trgovac i ministar, zaveštao Srbiji "na muzejske smerove".

Prvu svoju izložbu Etnografsko odeljenje Narodnog muzeja priredilo je u "Stevčinoj kući" 20. septembra 1904, povodom krunisanja kralja Petra Prvog i proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Iako je u svetskim ratovima stradao veliki broj predmeta, danas se u vlasništvu Muzeja nalazi oko 60.000 predmeta, svrstanih u 32 zbirke (narodne nošnje, pokućstvo, privreda, keramika, ...) i preko 100.000 fotografija, fotografskih negativa, arhivskih dokumenata i filmske građe, kao i biblioteka sa preko 50.000 stručnih naslova. 

Pored tog što čuva predmete kulturno istorijske vrednosti, Etnografski muzej dvadeset godina organizuje Međunarodni festival etnološkog filma. Takođe, posetiocima nudi i raznovrsne programe: stalnu izložbenu postavku „Narodna kultura Srba u XIX i XX veku", povremene tematske izložbe, stručno tumačenje izložbi i srpske kulture, edukativne programe i radionice za decu „Dete i tradicija", koncerte, predavanja, kurseve starih zanata. U okviru radnog vremena izložbe, otvoreni su prodavnica suvenira i muzejski kafe.

 

Redovan popis četki i metli

 

U sastavu Etnografskog muzeja nalazi se i Manakova kuća u kojoj se čuva Spomen zbirka Hristifora Crnilovića sa 2.600 predmeta velike kulturne vrednosti, oko 2.000 staklenih negativa muzejskih predmeta i snimaka sa terena, više od 20.000 listova rukopisne građe zabeležene na terenu i iz literature, priručna biblioteka istorijsko-etnografskog sadržaja sa više od 700 knjiga i časopisa, kao i zbirka ličnih predmeta Hristifora Crnilovića.

Međutim iza ovo zvaničnog i umivenog lica nalazi se jedno drugo, daleko mračnije, koje najbolje govori da ni "umivanje" ponekada ne može da sakrije svu prljavštinu koja se skupila tokom vremena. Slučaj Etnografskog Muzeja započet je pre skoro 13 godina kada je na mesto direktora Etnografskog muzeja imenovan eminentan stručnjak Dragomir Antonić koji je na tom položaju proveo  jedva godinu dana i koji je po direktivi ekspresno smenjen iz prostog razloga jer se zamerio ekipi štetočina i lenjivaca koju je zatekao u Muzeju.

Podsećanja radi, o slučaju Etnografskog muzeja prvi put se u javnosti počelo govoriti nakon petooktobarskih promena kada je tokom demoliranja susedne zgrade SPS-a usput potpaljen i požar koji se zamalo nije proširio i uništio prostorije depoa koje su se nalazile na istom spratu kao i požarište.

Naime, u javnosti je malo poznato da je Etnografski Muzej do rekonstrukcije 1983. godine koristio samo prva dva sprata zgrade dok su na ostalim bile ambasade kancelarije i stanovi, a od 1983. godine, čitavu vertikalu palate nekadašnje berze , desno od glavnog ulaza sa Studentskog trga, kao i polovinu podruma, nakon rekonstrukcije zgrade koristio je najpre Gradski komitet SK a potom SPS pri čemu je u podrumu bila smeštena partijska štamparija, tako da su bili probušeni pregradni zidovi između dve zgrade kao i noseći zid između dva podruma.

Odmah po svom dolasku Antonić je naišao na odijum višedecenijskih lenjivaca kojima je jako teško bilo da kažu iole suvisli broj predmeta koji se nalaze u Muzeju. Naime, još u to vreme bila je aktuelna knjigovodstvena obaveza da se prebrojavaju osnovna sredstva i sitan inventar, tako da su stolovi, stolice, šifonjeri, džezve, rešoi, četke za klozet, kvake, rajberi, šustikle, hokle, police, heftalice, lusteri i ne znam šta sve još uredno prebrojavani i sravnjivani svake godine, a na sam nagoveštaj obaveznog popisivanja zbirki kao celina  te prinovljenih predmeta po odeljenjima među kustosima je nastajala panika, pa su iz malog mozga vadili najrazličitije izgovore: te su popisali sve iz ove sobe a iz naredne će kada stignu, te pojavljivalo se po 40 -50 kartona bez predmeta, ili 50-60 predmeta za koje niko pojma nije imao kako su i kada uopšte dospeli u Muzej.

 Iz ovoga je bilo jasno da je Dragomir Antonić odjednom jako počeo da smeta kliki neradnika koja je organizovala potpisivanje skaredne peticije kojom je od Vlade Srbije ultimativno zahtevano da se Antonić pod hitno smeni.

Sama činjenica da je Antonić kao direktor želeo da zna koliko uopšte ima predmeta u Muzeju jako je zasmetala neradnicima koji za godinu dana pod raznim izgovorima nisu bili u stanju da tadašnjem direktoru daju osnove podatke o tome koliko se u muzeju zapravo nalazi predmeta Zato je njih trinaest, od sedamdeset dvoje zaposlenih, napisali Vladi Srbije kako Antonić navodno pije i da je nezgodan za rad što su sve bili jaaaaako važni razlozi za njegovu smenu.

Međutim postojao je još jedan razlog a to je bio Antonićev nalog da se hitno uradi revizija svih muzejski zbirki kako bi se napokon ustanovilo čega ima a čega nema u Muzeju, jer su postojali podaci da se u Etnografskom Muzeju svojedobno nalazio i nakit Drage Mašin za koji niko pojma nije imao gde je, a takvih slučajeva je bio mali milion!

Štaviše, od svih raznoraznih zbirki u muzeju samo je dvoje kustosa do 2001 godine izradilo i objavilo kompletne popise zbirki a u svim drugim odsecima je vladao totalni haos i rasulo. Na žalost, Antonić nije uspeo da svoj plan sprovede u delo jer je naprasno bio smenjen a dobro uigrana klika velikih muzealaca likovala je nakon Antonićeve smene.

 

Ko je kriv za oštećenje 3527 pokretnih kulturnih dobara?

 

Među provoborcima klike bili su naredni vd direktor, sada pokojni Veca Stojaković, Tanja Zec, Tijana Čolak Antić, koja je uzgred 2010. godine od Ministarstva kulture izmuzla 900.000 dinara za izradu nekakvog sajta posvećenog zbirci koji nikad nije osvanuo na internetu, te konačno izvesna Vesna Marjanović, višedecenijski pretendent na položaj direktora Etnografskog muzeja a izgledom pravo otelotvorenje predsednice Foruma žena Demokratske stranke.

Inače, Marjanovićka je decenijama radila u Novom Sadu i svakodnevno putovala i samo zbog toga je zamislila da je u Etnografskom muzeju čekaju raširenih ruku da postane direktor. Uglavnom, na Marjanovićkino neprijatno iznenađenje, Veca Stojaković je postavljen za vd direktora a nakon toga kako bi se rešio bede za vratom Marjanovićka je postavljena za načelnika I odeljenja odnosno za neku vrstu šefa svih kustosa. Antonić je smenjen 26. decembra 2002. godine, a, koliko sutradan , nakon postavljanja Vece Stojakovića za vd direktora, usledila je ostavka Upravnog odbora i otvoreno pismo premijeru Zoranu Đinđiću u kojem je pored ostalog pisalo i sledeće:

"...Na sednici održanoj 25.12.2002 (dakle dan uoči smene direktora, Upravni odbor je prihvatio izveštaj direktora Dragomira Antonića, pozitivno ocenivši godišnji rad Etnografskog muzeja. Sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da je međusobna saradnja članova Upravnog odbora bila na najvišem nivou, kao i da su odnosi sa direktorom Dragomirom Antonićem bili korektni...

Budući da niko iz vlade, niti iz resornog ministarstva (kulture) nije našao za shodno da zatraži  bilo kakvu relevantnu informaciju od Upravnog odbora u vezi s događajima  u Etnografskom muzeju, niti pak da informiše Upravni odbor o svojoj nameri i razlozima za smenu direktora, Upravni odbor je Vama lično poslao pismo 3.1.2003. sa molbom da svojim autoritetom utičete da nam informacije o ovom pitanju postanu dostupne.

Do danas nikakvo obaveštenje nije stiglo, niti su nam poznati razlozi zbog čega je smenjen direktor D. Antonić.  Sa dubokom rezignacijom i razočaranjem moram da konstatujem da Vladi Republike Srbije očigledno nije potreban Upravni odbor koga je sama imenovala, niti da uvažava njegove planove i njihovo mišljenje o radu institucije za koju smo bili zaduženi da brinemo. Iz tog razloga, osećanje savesti i odgovornosti, kao i osećanje ličnog dostojanstva nalažu mi, poštovani gospodine, da Vam podnesem neopozivu ostavku."

Svoj protest zbog smene direktora pismeno je uložilo i petoro zaposlenih: Saša Srećković, pomoćnik direktora Etnografskog muzeja, Vilma Niškanović, zamenik direktora Etnografskog muzeja i načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kulture, Vesna Dušković, načelnik Odeljenja za dokumentaciju, Danijelka Radovanović, načelnik Odeljenja za konzervaciju i Darija Radović, načelnik Odeljenja za dizajn i komunikaciju.

       U njihovom pismu je pisalo da je smenjen jedan uspešan menadžer koji je imao viziju i koji je dobro poznavao sredstva s kojima se jedna kulturna institucija treba suočiti s izazovima i promenama savremenog doba, ako se ima u vidu da se ovde radi o deklarisanim ciljevima koje sama Vlada Srbije želi da afirmiše. Negativne posledice ove odluke već se ovih dana jasno osećaju u radu Etnografskog muzeja, koji je faktički paralisan. Strahujemo da će dugoročne posledice biti mnogo teže i da se naša ustanova sada vraća u lošiju prošlost što se sve vrlo brzo zaista i dogodilo!

Na kraju se ispostavilo da je iza smene Dragomira Antonića zapravo stajao Jovan Despotović, tadašnji pomoćnik ministra kulture koji je kao istoričar umetnosti, moderne pre svega, smatrao da je istodobno i veoma kompetentan da se bavi etnologijom što je na na najgori mogući naćin dokazao tokom nekoliko meseci uoči Antonićeve smene o čemu opet podatke nalazimo u pismu grupe zaposlenih: konkretno uz svesrdnu pomoć i posredništvo Despotovića Etnografski muzej je u dva maha zapadao u ozbiljne finansijske probleme (slučaj izložbe Ruski pačvork I Međunarodnog festivala etnološkog filma krajem 2002 godine).

O tome da je zapravo Despotović lično stajao iza smene potvrđuje i činjenica da je u intervjuima za novine krajem 2002 godine uveliko pripremao teren za Antonićevu smenu stalno uvažavajući neosnovane kritike dela zaposlenih, upravo onih koji su se pojavili i kao izvršioci puča,  a da se pri tome niko iz Ministarstva kulture i drugih organa nijednom nije zapitao koliko je radnika Etnografskog muzeja eksplicitno tražilo Antonićevu smenu, niti je ikada konsultovan upravni odbor koji je jednoglasno stao u Antonićevu odbranu!

Međutim, malo je poznato da je Antonić par dana pred smenu podneo krivičnu prijavu protiv NN lica zbog postojanja sumnje da je oštećenjem ukupno 3527 pokretnih kulturnih dobara iz zbirki Etnografskog muzeja u Beogradu (od kojih 211 predmet tzv. A kategorije!) izvršeno krivično delo oštećenja kulturnih dobara pošto je na tekstilnim predmetima iz zbirki Muzeja sa ukrasima od veza od bakra, srebra, pozlate došlo do promena te se metalne niti krune i otpadaju, ostavljajući progorele rupe na tekstilu do čega je jedino moglo doći zbog neadekvatnog čuvanja, rukovanja i nestručne konzervacije, što nikome ni najmanje do tada nije zasmetalo iz prostog razloga jer je Antonić, nakon trideset godina bio prvi direktor etnolog kome je zapravo bilo stalo do struke a ne do politike čime se dodatno zamerio ekipi štetočina čije je mahinacije, javašluk aljkavost i nerad ustanovio.

 

Espreso kafa iz Etnografskog muzeja

 

Naravno, posle Antonićeve smene, sve je učinjeno kako bi se ovaj skandal zabašurio. Sledeći poduži period, odnosno direktorovanje pokojnog Vece Stojakovića nije doneo nikakve promene osim što je Stojaković, videvši sa kim ima posla, potpuno sklonio u stranu muzejskog sekretara Miroslava Tasića koji je po rotarijanskoj liniji volšebno osvanuo na mestu državnog sekretara Ministarstva kulture gde je preuzeo dužnost od Dušice Živković koja je na to mesto došla nakon kratkog direktorovanja Etnografskim Muzejem gde se takođe uverila o tome ko je i šta je Tasić.

Prilikom primopredaje dužnosti Tasiću je rekla da mu je mesto u zatvoru a ne u Ministarstvu kulture, odakle je zbog bahatosti i mahinacija oko obnove Narodnog muzeja  smenjen, da bi se potom odmah učlanio u SNS i postao v.d direktora Etnografskog muzeja, u kome je uoči smene ministra Petkovića naprasno promenjen upravni odbor na čije čelo je u cvetu starosti došao Petar Vlahović akademik CANU, i propali kandidat za članstvo u SANU, rođen 1927. godine koji bi i sam mogao da bude muzejski eksponat, a sve sa ciljem da se Tasiću po svaku cenu omogući da postane direktor Etnografskog muzeja što mu je očito bila višedecenijska želja.

Istodobno je promenjen i Nadzorni odbor na čije čelo je postavljen advokat Đurđe Ninković, inače, Tasićev pajtaš po rotarijanskoj liniji, pošto su obojica članovi rotari kluba Singidunum gde su počasni članovi i Tasićevi pajtaši iz afere obnove Narodnog Muzeja akademik Nikola Tasić i dvorski arhitekt Dragomir Acović. 

Odmah po postavljenju za VD direktora Etnografskog muzeja, Tasić je kadrovski ojačao muzej i to tako što je na radna mesta higijeničara zaposlio svoje drugare Slobodana Radovića, inače deviznog penzionera, Milana Žilovića, penzionisanog policajca te Milana Čalea, koji se u muzeju pojavio sa potpuno praznom radnom knjižicom.

Ova "ekipa" najveći deo dana provodi proučavajući higijenu u muzejskom klubu u podrumu zgrade. Inače, Milan Čale zapravo drži muzejski klub a u radno vreme službenim muzejskim vozilom razvozi kafe-aparate (i preparate) raznim naručiocima po Beogradu pošto se u radno vreme bavi i privatnim preduzetništvom o čemu svedoči i oglas na sajtu http://www.oglasibalkan.com  gde Čale reklamira prodaju Nespresso kapsula i aparata, te 16 vrsta kafe  za šta naručiocima na muzejskim štampačima štampa račune i dostavnice, Žilović verovatno daje obezbeđenje a Tasić se stara o pravnim pitanjima!

 Inače, malo je poznato da se već godinama, ako ne i decenijama, dobar broj zaposlenih uglavnom može pronaći ili u klubu Etnografskog muzeja ili u klubu SPS-a, odmah iza ćoška, a ne u kancelarijama ili depoima. Osim ovih kapitalnih higijeničara i ugostitelja, Tasić je na privremeno upražnjeno radno mesto sekretara Muzeja doveo i izvesnu Tijanu Dinić sa diplomom prava univerziteta Union, čija je punovažnost krajnje upitna!

Pošto je Tasić u relativno kratkom vremenu oformio idealan tim saradnika bilo je vreme i da postane direktor. Kako bi se ovaj cilj ostvario raspisan je konkurs čiji pojedini uslovi samo pokazuju da je u pitanju nameštaljka. Tako se od kandidata tražilo sledeće: da imaju visoku stručnu spremu stečenu na Filozofskom fakultetu (Odeljenju za etnologiju i antropologiju) što je sasvim normalno ili  visoku stručnu spremu humanističkih nauka (diplomske akademske studije - master, specijalističke strukovne studije ili specijalističke akademske studije ili visoko obrazovanje na osnovnim studijama u trajanju od četiri godine) čime je otvoren put da se na konkurs mogao javiti makar ko, recimo diplomirani pravnik poput Tasića što sa samom strukom nema ama baš nikakve normalne veze!

Ostali uslovi predviđeni konkursom bili su i dokazani rezultati u menadžmentu u kulturi zbog čega je Tasić i najuren iz Ministarstva kulture, devet godina radnog iskustva u oblasti kulture te, aktivno znanje jednog svetskog jezika što je posebno zanimljivo  pre svega zbog toga što Tasić ne govori ni jedan svetski jezik.

Iako je Ministar Kulture Ivan Tasovac doneo javnu preporuku po kojoj se tokom sprovođenja konkursa mora organizovati javna prezentacija programa kandidata pred zaposlenima i predstavnicima medija te sprovođenje anonimne ankete među zaposlenima o tome, našao se Predsednik Nadzornog odbora, advokat Đurđe Ninković, da izjavi da je dok je Član UO viši kustos Miroslav Mitrović insistirao da se u delu teksta konkursa koji se odnosi na postupak izbora kandidata navede deo pisma ministra kako bi kandidati bili upoznati sa novim načinom izbora i spremili se za javni nastup, što samo po sebi dokazuje da je sadašnji sastav upravnog i nadzornog odbora skrojen po Tasićevoj meri i a ciljem da se on po svaku cenu progura na položaj direktora Etnografskog muzeja.

 

Tajna gostinske sobe na međuspratu

 

Na ovako skrojen konkurs javili su se kandidati: pravnik Miroslav Tasić, te eminentni etnolog Saša Srećković, koordinator Etnografskog muzeja za međunarodnu saradnju i edukaciju, osoba sa impozantnom radnom biografijom obimnom bibliografijom objavljenih radova i čovek koji za razliku od Tasića govori čak pet stranih jezika! O tome da se tako eminentan muzealac i društveno politički radnik poput Miroslava Tasića osetio jako ugroženim pojavom pravog muzealca, stručnjaka i još etnologa pri tome, najbolje govori činjenica da je VD direktor Miroslav Tasić odbio da potpiše Saši Srećkoviću potvrdu o radnom stažu.

Na sednici upravnog odbora održanoj 18. decembra, predsednik reprezentativnog sindikata Etnografskog muzeja zahtevao je od kandidata da deo svog programa prezentuju na nekom od stranih jezika što je po svaku cenu sprečeno kako bi se Miroslav Tasić po svaku cenu zaštitio. Epilog čitave nameštaljke je odluka Upravnog odbora da se Tasić predloži Vladi Srbije za imenovanje na mesto direktora. Na ovaj način će, kao beli medvedi, biti zaštićena pojedina pravna i fizička lica koja poodavno parazitiraju u zgradi nekadašnje Beogradske Berze.

Tako je tamo već 15 godina sedište nepostojećeg Muzeja u Prištini, još jedne fantomske institucije u kojoj zaposleni primaju platu praktično nizašta, ali čak i tamo ima privilegovanih poput izvesne Mirjane Menković, savetnice Etnografskog Muzeja koja prima čak dve plate: jednu od nepostojećeg Muzeja u Prištini i drugu od Etnografskog muzeja a sa treće strane se jako dobro finansira preko lične NVO Mnemosyne koja za bizarne projekte zaštite baštine na Kosovu dobija jako lepe pare iz inostranstva sa kojima se finansira uglavnom kabinetski rad mahom prethumnih baba i deda a svi oni zajedno sa Tasićem imaće čak izbor više ugostiteljskih objekata za opuštanje kako u samoj zgradi Muzeja, pošto tamo osim Muzejskog kluba u podrumu, deluje i Klub glumaca na šestom spratu, a odmah iza ćoška je klub SPS-a na jednoj i Aeroklub, odnosno neformalno sedište Tasićevog Rotary kluba na drugoj strani, a za intimne trenutke između dve birtije na raspolaganju im je tzv. gostinjska soba na međuspratu Muzeja!