Feljton

 

Džon Hjuz-Vilson: Promašaji vojnoobaveštajnih službi i  zataškavanja (5)

 

Nemci izgubljeni u britanskoj magli

 

Pukovnik Džon Hjuz-Vilson (John Hughes-Wilson) služio je 31 godinu u vojsci Velike Britanije, od toga preko 20 u britanskom obaveštajnom korpusu. Obaveštajne dužnosti odvele su ga, kao komandanta i kao oficira generalštaba, na Foklande, Kipar, Arabijsko poluostrvo, u Severnu Irsku i u „džungle" prostorija britanske vlade (Whitehall); tokom svoje službe radio je sa zvaničnicima iz 22 različite države. Penzionisao se s dužnosti člana Političkog štaba NATO-a, a  zatim postao pisac i komentator specijalizovan za vojnu istoriju i obaveštajne teme. Aktivan je član ili saradnik više državnih i naučnih institucija Velike Britanije.

Njegova knjiga "Promašaji vojnoobaveštajnih službi i  zataškavanja" za srpsko govorno područje prevedena je i štampana u izdanju izdavačke kuće "Albion boks". Recenzenti knjige su srpski generali Branko Krga i Aleksandar Dimitrijević, bivši načelnici vojne obaveštajne službe. Magazin Tabloid dobio je ekskluzivno pravo da u nekoliko nastavaka objavi najvažnije nastavke iz ovog vanserijskog publicističkog dela.

   

Džon Hjuz Vilson

 

U svim varijacijama, sve ove poruke, koje su pažljivo upoređivali marljivi obaveštajci Abvera, ukazivale su na to da se velika britanska armija okuplja u Škotskoj, gde se priprema za vojnu kampanju na planinskom ili arktičkom terenu. Uz opasne izviđačke letove Britanskog vazduhoplovstva (RAF) preko fjordova i povećane aktivnosti razarača Kraljevske mornarice u blizini norveške obale, to je moglo da znači samo jedno. Hitler je, na kraju, bio prinuđen da veže ne manje od dvanaest divizija u Norveškoj, kako bi se suprotstavio invaziji koju nikad nije izvela armija koja nikad nije postojala.

Ovi izveštaji agenata i elektronskog izviđanja morali su biti dopunjeni podacima iz drugih izvora za koje je LCS znao da će ih Nemci koristiti...

Jedno ogromno lažno skladište goriva izgrađeno je na obali blizu Dovera, kompletirano cevima, ventilima, cisternama i čak dobro medijski propraćenom inspekcijom kralja Džordža Šestog. S visine od 11.000 metara nemačkim vazdušnim fotografisanjem nije se moglo otkriti da su ono što su snimili zapravo makete od drveta, čijom su izgradnjom rukovodili iluzionista Džasper Maskelin (Jasper Maskelyne) i ser Bazil Spens (Basil Spence).

Tumači vazdušnih snimaka nisu mogli uočiti da stotine tenkova parkiranih u voćnjacima oblasti Kent nisu u stvari bili ništa drugo nego gumeni „Šermani" na naduvavanje. Jedan farmer je čak video svog bika kako napada „tenk" i u čudu gledao kako se probušena maketa lagano izduvava. A brojna amfibijska desantna vozila bila su lengerisana u Medveju, dok je veš njihovih mornara visio na žicama, što je izgledalo dovoljno realistično.

Kada su podaci AFS-a dodati izveštajima agenata, analizi radio-saobraćaja (kojim su širom Kenta, Eseksa i Saseksa dobro poznati radio-operatori iz sastava KoV SAD prenosili poruke) i dobro medijski publikovanom prisustvu generala Patona (Patton) u ovoj oblasti, nemački obaveštajni analitičari primili su jasnu poruku. Patonova Prva armijska grupa (FUSAG) zaista postoji i raspoređena je na jugoistoku Engleske, upravo naspram Kalea.

Mastermanovi dupli agenti Brutus i Garbo su s mnogo entuzijazma izveštavali o svakom fiktivnom detalju, dok je uvek lojalni Tejt potvrđivao njihove izveštaje u svojim radio-porukama iz okoline Kenta. „Nešto veliko se gradi u oblasti Dovera", javio je svom kontroloru. To je bilo: Bivan i njegov LCS su gradili iluziju koja će zakovati masu nemačkih oklopnih divizija u Francuskoj, 240 kilometara istočno od pravog mesta invazije.

Do tada je izbirljivi i aristokratski odgojen Fon Rene već imao sređene ključne komponente svog plana za prikupljanje podataka: agenti javljaju o masovnom gomilanju snaga; EI potvrđuje da nove jedinice stižu u Britaniju; a vazdušni snimci jasno pokazuju ogromnu koncentraciju snaga i materijala u jugoistočnom uglu Engleske. Sve je sada zavisilo od Fon Renea i njegove ekspertske procene i tumačenja velikog broja podataka koje su analizirali. Da li su oni istiniti? Koje su jedinice u pitanju? Šta Saveznici rade? I šta sve to znači?

Lična procena Fon Renea bila je od vitalnog značaja, jer je on, za razliku od mnogih drugih vojnih starešina iz užeg Hitlerovog kruga, uživao prećutno poverenje nacističkog diktatora. Ali, Fon Rene se borio protiv dva neprijatelja, sedeći u svojoj kancelariji u Zosenu i pokušavajući da protumači podatke ispred sebe: saveznički štab za obmane, koji je bio pametan, dobro opremljen i igrao se s njim kao s ribom na udici; i začudo, svoju sopstvenu stranu - posebno SD (Sicherheits Dienst), službu bezbednosti Nacističke partije, koja je u to vreme pod kontrolom čvrsto držala sve nemačke obaveštajne službe.

 

Hitler je hteo obaveštajce poput britanskih

 

Početkom 1944,  Hitler je tiho penzionisao direktora vojnoobaveštajne službe, Abvera, admirala Kanarisa (Wilhelm Canaris). Kanaris je bio kompleksna ličnost i jedna od pravih enigmi ovog rata. Direktor britanske Tajne obaveštajne službe (Secret Intelligence Service - popularno poznat kao MI6) kasnije ga je opisao kao „đavolski hrabrog čoveka i pravog patriotu", što je prilično neobična pohvala od neprijatelja.

 Da li je Kanaris bio vođa antinacističkog otpora i britanski špijun? Ovo izgleda kao začuđujuće i malo verovatno, a ipak ima dovoljno posrednih dokaza da je on bio u kontaktu sa ser Stjuartom Menzisom (Stuart Menzies), direktorom MI6, što pobuđuje ozbiljnu sumnju kada je u pitanju njegova uloga u misterioznim izmenama obaveštajnih informacija koje su se izgleda odigrale između Britanaca i onih Nemaca koji su se gnušali Nacističke partije. Moguće je da su ove mutne veze između Abvera i MI6 uticale na ishod „Dana D".

Kanaris je u Prvom svetskom ratu bio snalažljiv i galantan mornarički oficir, koji je 1915. pobegao s uklete krstarice „Drezden" u blizini Čilea, stigao kopnom do Buenos Ajresa i nazad u Nemačku u seriji avantura koje liče na događaje iz romana o Hornbloveru (Hornblower). Kada se vratio, odlikovan je Gvozdenim krstom i upućen na tajnu obaveštajnu funkciju u Madrid. (Interesantno je da je jedan od kontrolora britanskih agenata u Španiji u to vreme bio mladi oficir MI6, Stjuart Menzis.)

Izbegavši britansku zaveru da ga ubiju, Kanaris je napustio Španiju i završio rat kao uspešan komandant podmornice u Mediteranu, gde je potopio osamnaest neprijateljskih brodova.

Posle rata, Kanaris je skliznuo u svet senki postversajske Nemačke i njene nezvanične tajne službe. Godine 1934, novi kancelar Nemačke, Adolf Hitler, ponudio mu je posao direktora Abvera ovim rečima: „Ono što želim od tebe jeste obaveštajna služba kakva je britanska tajna služba."

Međutim, Kanaris nije bio nacista i, kada je izbio rat, serija misterioznih obaveštajnih prodora pomogla je Britancima. Na primer, između ostalog, ispred vrata britanske ambasade u Oslu anonimno su se pojavili paketi neprocenjivih tehničkih podataka. (Podaci su bili toliko dobri, da Britanci u početku nisu verovali u njih.) Kako se rat odvijao, curenje podataka i veze između Abvera i njegovog protivnika postale su suviše očigledne.

Sumnjičavi Hitler konačno je penzionisao Kanarisa i postavio na to mesto njegovog ljutog rivala, generala Valtera Šelenberga (Walter Schellenberg), šefa SD. Kanarisov diskreditovani Abver objedinjen je sa Šelenbergovom SD, čime je formirana jedinstvena nacistička obaveštajna organizacija, Bezbednosno-obaveštajna služba Rajha, čvrsto pod partijskom kontrolom.

Čak i usred rata, sada je izbio neizbežni sukob oko domena rada između nacistističke ideologije SD i ostataka Abvera, jer je svaka strana nastojala da održi kontrolu nad svojim oblastima stručnosti. U takvoj situaciji, vojnoobaveštajni profesionalci bili su konstantno nadglasavani ili potpuno ignorisani.

Međutim, vojni odsek nove službe bio je i dalje - jedino - pod kontrolom generalštaba. Oficir ovog odseka zadužen za Britaniju bio je veseli, ekstrovertni potpukovnik Rodžer Mihel (Roger Michel), koji je, kao i sva njegova braća oficiri, iz sveg srca prezirao svoje nove partijske šefove.

Još gore, Mihel je radio pod svojevrsnim ograničenjem. Kad god bi podneo izveštaj o rasporedu snaga svom štabu, njegovi šefovi iz SD bi taj izveštaj prečistili i razvodnili. Prepolovili bi svaku njegovu procenu jačine savezničkih snaga u Britaniji. Bilo kom profesionalnom obaveštajnom oficiru promeniti izveštaje na očigledno političkoj osnovi, isto je kao da biku mašete crvenom maramom. To osporava njegove profesionalne kapacitete, integritet i objektivnost. Temperamentni Mihel nije bio izuzetak.

Pukovnik Fon Rene je, međutim, pronašao način kako da spreči naci-gazde da kvare ono što su njegovi frustrirani potčinjeni videli kao savršeno dobre obaveštajne procene. Ako će nov SD da deli napola njihove procene, šta je lakše nego ih u startu duplirati? Tako su Fon Rene i Mihel s proleća 1944. počeli da množe svoje procene jačine savezničkih snaga faktorom dva, znajući sigurno da će SD zatim prepoloviti njihove brojke, i tako osiguravši da su izveštaji koji dolaze na Hitlerov sto realan odraz originalnih procena generalštaba.

Da bi dodali verodostojnost ovoj neobičnoj šemi, dva „zaverenika" su nekritički prihvatali poplavu izveštaja „Fortitjuda" o Četvrtoj britanskoj armiji u Škotskoj, Patonovom FUSAG-u i gomilanju vojnih snaga na jugoistoku Engleske. Ironično, Fon Reneu i Mihelu bila je potrebna poplava lažnih podataka, skoro isto kao što je savezničkom štabu za obmane bilo potrebno da ih pošalje.

U maju je izrađena Fon Reneova preinvaziona „Procena FHW-a o rasporedu i jačini neprijatelja" („Order of Battle" - ORBAT). Na njegov užas, SD ovoga puta nije prepolovio njegovu procenu broja savezničkih snaga. Razlog je bio jednostavan: oficir SD koji je menjao procene dobio je drugo postavljenje.

Fon Reneova procena je poslata svim sastavima i štabovima Vermahta na Zapadu kao zvanična, tajna, sveobuhvatna obaveštajna informacija o protivniku. Fon Rene se nije usudio da prizna prevaru - time bi, u grozničavoj atmosferi sumnji i intriga koje su okruživale Hitlera u proleće 1944, prouzokovao grupnu egzekuciju - tako da je morao otćutati da su u uticajnom izveštaju koji je izdat u njegovo ime istinski poznati podaci o jačini savezničkih snaga u Britaniji duplirani sa 40 na preko 80 divizija. To je bila prevara koja bi, u krajnjem, Fon Renea koštala života.

Uvek snalažljivi LCS prevaranti pukovnika Bivena imali su još jedan završni trik u rukavu. Bilo bi još bolje, rezonovali su oni, kada bi nemački general od poverenja sam potvrdio masu lažnih izveštaja koji su ubacivani u nemačku obaveštajnu mašinu. I, kao što to prilike hoće, desilo se da Britanci imaju na raspolaganju nemačkog generala. General Fon Kramer (Cramer) zarobljen je u maju 1943, kada su snage Osovine propale u Tunisu. Zdravlje ovog ratnog zarobljenika u Britaniji pogoršalo se, tako da je Crveni krst sredio njegov povratak u Nemačku na neutralnom švedskom brodu.

 

Nemci rade ono što saveznici žele

 

Lukavstvo je upalilo. Do 24. maja, samo 13 dana pre „Dana D", Fon Kramer se vratio u Berlin i detaljno izvestio generala Cajclera (Zeitzler), načelnika štaba Vermahta, o svemu što je video i čuo u Engleskoj. Očekivano, njegove informacije bile su u duhu svega onoga čime su Nemci raspolagali, što je dodatno potvrdilo Fon Reneov obaveštajni izveštaj. Tako se desilo da je, pred samu invaziju, sjajni LCS-ov plan obmane postao osnova za nemačku obaveštajnu procenu. Čak je i sam Hitler, bez obzira na svoju skoro žensku intuiciju koja mu je iznenada ukazala na Normandiju, u poslednjem momentu odustao od promene rasporeda svojih snaga. Od više od 300 divizija KoV-a Nemačke, samo je njih 60 bilo aktivno na Zapadu: manje od 20 posto. A od njih, samo je osam bilo na mestu da se suprotstave Saveznicima prilikom iskrcavanja na obalu. Ostatak je bio rasut između Balkana, Italije, Rusije, južne Francuske, Danske, Holandije, Norveške i, što je najvažnije od svega, u rejonu Kalea. Na osnovu dešifrovanih poruka „Ultre" od 1. i 2. juna, oduševljeno Bivenovo osoblje je moglo da pročita kako je baron Ošima (Oshima), japanski ambasador u Berlinu, izveštavao Tokio da je niko drugi nego Hitler lično procenio da će očekivani napad doći u rejonu Kalea, s najmanjim izgledima za druga mesta.

To je bio obaveštajni trijumf za Bivena i njegov LCS. Mala, izuzetno talentovana i uticajna grupa ljudi uspešno je dirigovala najsloženijom operacijom obmanjivanja u istoriji protiv vrlo budnog i sposobnog protivnika. Jedan listić, jedna greška u pisanju, jedan deo priče koji se ne uklapa, mogli su da raspletu celu mrežu prevare koju su činili „Bodigard", „Fortitjud" i njihovi preklapajući slojevi i prevare. Potpunim razumevanjem metoda rada nemačkih obaveštajaca i uz sposobnost čitanja saobraćaja „enigme", LCS je uspešno „preoteo" nemačku obaveštajnu procenu za „Dan D" i primorao Fon Renea i celokupnu nemačku obaveštajnu mašineriju da rade tačno ono što su Saveznici želeli. Konačne nemačke obaveštajne procene za kraj maja izgledaju kao katalog grešaka: Nemci su bili ubeđeni da će Saveznici napasti po lepom vremenu, po mraku, blizu velike luke i za vreme visoke plime. Takođe su procenili da će biti nekoliko lažnih pokušaja iskrcavanja, osmišljenih tako da odvuku nemačke rezerve s pravog mesta iskrcavanja - iz rejona Kalea.

Začuđujuće, operacije obmanjivanja nastavljene su dugo nakon iskrcavanja Saveznika na obalu, 6. juna 1944. godine. Tokom 9. i 10. juna, nov talas napada pokreta otpora, teški vazduhoplovni napadi i neviđeni tempo priprema u blizini obale pogodili su oblast Kalea. Mastermanovi verni dupli agenti slali su opširne „paralelne" izveštaje, objašnjavajući da je iskrcavanje u Normandiji samo diverzija, a da pravi udar - iskrcavanje Patonovog FUSAG-a - treba upravo da počne u oblasti Kalea.

 

Neprocenjivo vredna informacija

 

Fon Rene, koji je do tada verovatno počeo i sam da veruje u svoje naduvane procene, otposlao je odgovarajući obaveštajni zaključak svim štabovima i formacijama Vermahta na Zapadnom frontu: „Glavno neprijateljsko iskrcavanje najverovatnije treba očekivati na belgijskoj obali od 10. juna."

Da zakomplikuje svoje pogrešne zaključke, a nakon konsultacija s maršalima Kajtelom (Keitel) i Jodlom (Jodl) iz Firerovog glavnog štaba, Rene je onda dodao fatalnu operativnu, a ne obaveštajnu procenu: „Povlačenje snaga (nemačkih) iz oblasti Kalea (15. armijski sektor) nije preporučljivo." Obaveštajne procene nikad ne treba da sadrže operativne preporuke.

Da bi dalje zakomplikovao svoj katalog grešaka, Rene je lično kontaktirao s Hitlerovim oficirom za vezu, izvesnim pukovnikom Krumaherom (Krummacher), i ponovio pisanu obaveštajnu procenu FHW-a, insistirajući na tome da bi svako pomeranje snaga iz oblasi Kalea ka Normandiji bilo greška, jer „Fon Rene lično ima čvrste podatke da će nova invazija pasti na 15. armijski sektor, a počeće talasom napada snaga pokreta otpora u toku noći 9/10. juna". Usled ove krajnje neobične molbe starijeg štabnog obaveštajnog oficira, Krumaher se složio da zastupa gledište FHW-a na veoma bitnoj Hitlerovoj podnevnoj konferenciji za referisanje i planiranje.

Na konferenciji je maršal Jodl izneo Hitleru procenu FHW-a i njenoj težini dodao poslednju tajnu poruku koju je general Kulental (Kuhlentahl) primio od svog marljivog agenta Garboa, a u kojoj se potvrđuje da sledi napad glavnih snaga nepostojeće Patonove grupe armija (FUSAG), stacionirane u Kentu, na Kale. Kulental je bio stariji kontrolor agenata u Portugaliji i Španiji. Hitler je zagrizao mamac. Na ponoćnoj štabnoj konferenciji 9/10. juna, vrhovni komandant oružanih snaga iznenada je naredio da se obustavi svaki pokret snaga iz oblasti Kalea ka Normandiji. I ne samo to nego je Firer naredio dolazak dodatnih divizija u 15. armijski sektor, a ne na teško pritisnut Vermahtov front u Normandiji.

Da je Hitler znao da je slanje radio-poruke agenta Garboa trajalo dva sata, bio bi manje zadovoljan svojom odlukom i obaveštajnom procenom FHW-a i Kulentala. Izgleda da lakoverni Kulental i Rene nikad nisu sebi postavili kritično pitanje - zašto krajnje efikasna britanska služba bezbednosti radio-saobraćaja nije uspela da locira dvosatnu transmisiju i uhvati ilegalnog pošiljaoca. Obaveštajnim oficirima je potreban visokorazvijen kritički faktor, a nikad više nego kada sve ide tako poslušno naruku njihovim pretpostavkama.

U Londonu, oduševljeni Bivan i njegov LCS videli su na mapi kako su linije koje vode ka Normaniji iznenada stale i kako se tokom sledećih dana slivaju u oblast Kalea. „Fortitjud" i „Bodigard" su odradili svoje.

Da li je Fon Rene bio nesposoban obaveštajni oficir? Daleko od toga. Njegov dosije pre 1944. bio je izuzetan.

Priča o obaveštajnoj obmani za „Dan D" ima pogovor koji elegantno sumira Bivenovu lukavost, Mastermanov profesionalizam i nemačku tragediju. U tri sata ujutro na „Dan D", Mastermanov verni dvostruki agent Garbo fanatično je javljao svojim nemačkim kontrolorima da je jedan agent iz „njegove mreže" izvestio da su savezničke snage napustile logor, skupa s kesama za morsku bolest. Ova poruka je tek u zoru stigla do Berlina, a tada su Saveznici već otpočeli iskrcavanje. Ovim potezom oni su ojačali Garboov kredibilitet kao agenta, ne ugrozivši pritom savezničke operacije. Garbo je s gorčinom kritikovao svoje nemačke kontrolore: „Poslao sam vam ovu neprocenjivu informaciju, što me primorava da se ozbiljno zapitam o vašem profesionalizmu i odgovornosti." Dva meseca kasnije, Garbo je primio poruku kojom ga obaveštavaju da ga je Hitlerova komanda odlikovala Gvozdenim krstom.

Fon Rene nije bio tako srećan. Uhapšen je nakon bombaške zavere protiv Hitlera, 20. jula 1944. godine. Kasnije mu se pridružio i njegov stari šef, admiral Kanaris, koji je možda bio umešan u neku od prevara, a bio je skoro sigurno u kontaktu s Britancima. Izgleda da je, za naciste, konačan dokaz obaveštajne dvoličnosti Abvera bilo misteriozno putovanje Kanarisa u Francusku, juna 1944. godine. Čovek koji ga je nasledio, Šelenberg, znao je da je Kanaris tada razgovarao s velikim brojem generala koji su kasnije povezani sa zaverom. Tri dana nakon neuspele zavere, Kanarisa su uhapsili Šelenberg i njegovi ljudi. „Zdravo", rekao je omaleni admiral oficiru koji je došao da ga uhapsi, „očekivao sam vas."

 Pukovnika barona Aleksisa fon Renea, bivšeg šefa FHW-a nemačkog generalštaba, nacisti su streljali zbog izdaje, u krvavom razračunavanju nakon bombaške zavere protiv Hitlera. Retko je koji obaveštajni oficir platio tako skupu cenu za greške i promašaje. Nakon njega sledio je Kanaris, čija uloga u celokupnoj obmani vezanoj za „Dan D" nikad nije razjašnjena.

 

(Nastaviće se)

 

A 1.

 

Žrtve savezničke obmane

 

Kanarisov kraj nije bio lak. Pošto su ga prebile siledžije SD, dok mu je krv curila iz razbijenog nosa i vilice, obesili su ga na kuku za meso, što ga je postepeno udavilo. Kanaris je umro kao usamljena žrtva nacističke osvete. Ovo se desilo 9. aprila 1945, u Flosenbergu. Svaki na svoj specifičan način, dva nemačka obaveštajna oficira, Fon Rene i Kanaris, bili su među poslednjim žrtvama uspešne savezničke obmane „Dan D".