Turska

 

Protivrečnosti neoosmanizma kao praktične politike (2)

 

Turska između dva sveta

 

Zbornik radova pod naslovom "Turska regionalna sila" u izdanju Instituta za evropske studije (urednici izdanja Miša Đurković i Aleksandar Raković), još nije došao do najšireg čitalaštva zbog nedostatka sredstava za štampanje većeg tiraža. Ipak, za čitaoce u Srbiji, Tabloid ekskluzivno prenosi autorski tekst profesora dr Darka Tanaskovića, našeg poznatog orijentaliste i islamologa, kojim Zbornik naučnih radova na temu Turske kao regionalne sile i počinje.

 

Piše: profesor dr Darko Tanasković

 

Nećemo se, ovom prilikom, baviti prvom i drugom fazom, mada i one, posebno druga, iziskuju ozbiljna interdisciplinarna izučavanja, za koja će biti stvoreni potrebni uslovi tek kad se istraživačima i javnosti stave na uvid mnogi dokumenti iz vremena jugoslovenske krize koji im sada nisu dostupni. U vezi s nekim potezima jugoslovenske diplomatije u odnosima s Turskom, naročito u početnom razdoblju jugoslovenske krize (1991-1992), koji stvaraju utisak nesnalaženja i neadekvatnih procena, još uvek ima mnogo nejasnoća i konfuzije, kao i protivrečnih verzija i tumačenja, uklju- čujući i ona koja iznose neposredni učesnici zbivanja. Tokom rata u BiH, iako je Turska sve vreme svoje nedvosmisleno svrstavanje uz Bošnjake (a od Vašingtonskog sporazuma i Hrvate) diplomatski dosledno nastojala da za- maskira „politički korektnom" i prividno principijelnom retorikom, usklađenom sa stavovima tzv. međunarodne zajednice, zvaničnom Beogradu je postalo jasno da se odnosi s ovom državom moraju postaviti na novu, izmenjenu osnovu.

 Jedna od ključnih i dalekosežnih odluka bila je da se diplomatski kanal s Ankarom, bez obzira na tursku ulogu u bosanskom ratu, radi budućnosti regionalnih odnosa i ravnoteže, drži otvoren, što je, kao načelno opredeljenje, održano i u vreme razbuktavanja sukoba na KiM, gde je Turska objektivno gledano podržavala albanske separatiste i aktivno učestvovala u bombardovanju Jugoslavije Srbije 1999. godine, da bi potom bila jedna od prvih zemalja koja je priznala nezavisnost Kosova i u međunarodnoj zajednici snažno lobirala da što više država sledi njen primer.

Za treću fazu sagledavanja mesta i uloge Turske u regionu i u širem međunarodnom kontekstu karakteristična su početna zabrinutost i bojazan od povećanog uticaja Turske na Balkanu, praćeni sklonošću da se njeno nastupanje shvati kao neodoljivo i nezaustavljivo, a i kao deo skrivenog američkog projekta za region i prećutne evropske kompenzacije zbog bez- izglednosti priključivanja EU. Stvorena je predstava o tome da je Turska svoj kapacitet regionalne sile već u potpunosti ostvarila i da je na pragu da postane makroregionalni centar gravitacije.

 

Preambiciozno, neoosmanističko zaletanje

 

Ovakvo viđenje, s više strana izdašno propagandno i medijski pothranjivano, upućivalo je na dva oprečna vida refleksnog političkog reagovanja: (1) žurbu da se s Turskom uspostavi što tešnja i prisnija saradnja u svim oblastima kako bi se njene regionalne ambicije konstruktivno amortizovale (nešto kao „obuzdavanje" Nemačke u određenom periodu razvoja EZ/EU), a nesumnjivi potencijal bar delimično iskoristio za ostvarivanje ciljeva saobraženih srpskim državno-nacionalnim interesima ili (2) odbojnost prema bilo kakvom značajnijem unapređivanju i proširivanju bilateralne saradnje i regionalnog partnerstva s ambicioznom, a osvedočeno probošnjačkom i proalbanskom Turskom.

Iako još nisu sazreli uslovi za izricanje konačnih sudova u tom pogledu, može se već sada konstatovati da je, posle nekoliko godina opreznog preispitivanja odnosa s Ankarom, posle 2010. godine prevladala linija naglašene kooperativnosti i otvorenosti u saradnji s Turskom, pri čemu se, uz logičnu i razložnu zainteresovanost za razvijanje privredne dimenzije bilateralnih odnosa, izgleda poverovalo da se tursko posredovanje može korisno aktualizovati u funkciji prevazilaženja otvorenih političkih pitanja na bivšem jugoslovenskom prostoru, pa čak i unutar same Srbije.

Turska je ovakvu orijentaciju spremno, pa i nametljivo prigrlila, jer se ona u potpunosti uklapala u njene neoosmanističke regionalne planove. Ponajviše usled dosledno ambivalentnog i objektivno gledano pristrasnog postavljanja Turske u vezi s nekim osetljivim i za Srbiju vitalno značajnim pitanjima (npr. srpsko-bošnjačkim odnosima, kako u BiH tako i u Srbiji, problematikom institucionalnog organizovanja Islamske zajednice, kao i u vezi s nezavisnošću Kosova), ubrzo je došlo do relativizovanja i opadanja prvobitnog entuzijazma u pogledu očekivanja nekih političkih probitaka od zbližavanja s Turskom, pa je u prvi plan bilateralnih i regionalnih međudržavnih aktivnosti stavljena široko shvaćena privredna saradnja. Izgleda da je i u Ankari shvaćeno da se forsiranjem političkih tema, a bez promene suštinski nejednakog i asimetričnog tretiranja partnera na bivšem jugoslovenskom prostoru, imanentnog neoosmanističkoj ideološkoj matrici, ne može mnogo postići, pa se, bar privremeno, težište delovanja pomerilo na ekonomiju i sredstva i kanale tzv. meke moći.

Osnovno pitanje na koje treba argumentovano odgovoriti da bi se realno sagledali i procenili sadašnja mera i potencijalni domašaji turske moći jeste: gde su granice delotvornosti neoosmanističkog pragmatizma kao praktične politike?

One nesumnjivo postoje, što u poslednje vreme doživljava potvrde na više unutrašnjopolitičkih i spoljnopolitičkih frontova na kojima je vlada premijera Erdogana istovremeno povela bitku za vraćanje Turske islamskim i predačkim vrednostima i obnovu, u kontekstu izmenjene međunarodne konjunkture, njenog (makro)regionalnog prestiža u procesu uobličavanja multipolarnog sveta budućnosti. Ono što je i u ovom trenutku sasvim jasno jeste da je Turska tokom prethodnih petnaestak godina postigla mnogo, kako na ekonomskom tako i na političkom planu, i da je to država s kojom svi akteri na međunarodnoj sceni moraju ozbiljno računati.

Utoliko pre nije moguće voditi racionalnu i uspešnu regionalnu politiku i izgrađivati stabilne i konstruktivne bilateralne odnose s Turskom bez uvažavanja njene ukupne snage i višestrukog značaja.

S druge strane, postalo je podjednako jasno, mada svima još uvek ne i dovoljno vidljivo, da realna mera turske moći nije onakva kakvom je u svojim izjavama prikazuju i sredstvima državne propagande emituju politički predstavnici i najviši državni zvaničnici iz Ankare, kao i već nešto proređeni hor saveznika i klijenata Turske u svetu. Na spoljnopolitičkom planu, sve su češće kritike, i u zemlji i u inostranstvu, neoosmanističkog preambicioznog (neki čak kažu avanturističkog) zaletanja u više pravaca i otvaranja većeg broja „radnih tačaka" no što to objektivna nosivost Turske, pogotovo perspektivno, može izdržati.

Nagoveštavana radikalna diverzifikacija spoljnopolitičke orijentacije Turske, kroz koju je ona trebalo da afirmiše svoju samostalnost i u odnosu na glavnog saveznika (po mnogima i gazdu) SAD, posle prvih obećavajućih i samouverenih koraka, razbila se o opasno bliske i oštre hridine građanskog rata u Siriji, gde se Turska, od mogućeg i sa svih strana uvažavanog efikasnog posrednika, zaglibila u živom blatu političke i logističke podrške sve problematičnijim pobunjenicima, unazadivši istovremeno svoje odnose s važnim susedima Irakom i Iranom, a politički svakako i s Rusijom.

Već je pomenuto da su bilans glasno najavljivane politike „nultog problema" u odnosima sa susedima narasli problemi sa gotovo celim komšilukom, s kojim, kako neoosmanisti vole da kažu, Turska ima zajedničku prošlost, pa treba da ima i budućnost. Masovni protesti protivnika Erdoganove politike po turskim gradovima nikako nisu, kako apologeti žele da predstave, samo reakcija na njegov lični, autokratski stil vladanja ili ekološki revolt zbog odluke da se poseče drveće u istanbulskom parku Gezi, a nisu, prema Erdoganovoj dijagnozi, ni zavera udruženih sekularističkih i islamističkih ekstremista „povezanih sa Al Kaidom" i njihovih licemernih pokrovitelja na Bliskom istoku, ali i na Zapadu, kojima navodno smeta jaka i napredna, u isti mah demokratska i muslimanska Turska.

 

 

Prioriteti spoljne politke Turske

 

Stalno analitičko praćenje i procenjivanje unutrašnjopolitičkih kretanja i spoljnopolitičke aktivnosti Turske moralo bi se postaviti na znatno ozbiljniju i sistematičniju interdisciplinarnu naučnu i stručnu osnovu nego što je to do sada bio slučaj, bar onoliko ozbiljnu i sistematičnu koliko su to Turci, odnosno sadašnje turske vlasti u sprovođenju svoje neoosmanističke doktrine. Pristup Turskoj treba da bude sveobuhvatan i celovit, pri čemu analitička težišta metodološki valja postaviti tako da se u fokusu nađu i zadrže istinski učinci na pravcima dvaju deklarisanih prioriteta turske spoljne politike: (1) svođenja problema u odnosu sa susedima na nulu  i (2) diverzifikacije spoljne politike.

Pored toga, usredsređenu pažnju nužno je posvetiti i razmatranju vidova i obima spoljnopolitičkog aktualizovanja islamske dimenzije u spoljnoj politici Ankare, posebno u kontekstu nastupanja prema Balkanu i na njemu, kao i meandriranja u vezi s tzv. Arapskim prolećem. Ma koliko to zahtevno bilo, valjalo bi sistematski pratiti i razvojnu dinamiku i kva litet bilateralnih odnosa Turske sa svakom stranom državom zasebno, a i multilateralno organski, u koordinatama regionalnih i širih prelamanja i preplitanja, pri čemu se podrazumeva razumna selektivnost. Jasno je da na ovom planu zemljama Latinske Amerike ili Subsaharske Afrike neće biti posvećivana ista usredsređena pažnja kao onim balkanskim, blisko- istočnim ili srednjoazijskim, a naravno i velikim silama.

Važno je da svi politikološki zaključci koji se u kontinuiranom procesu praćenja „turske problematike" izvode i (pr)ocene koje se daju, a na koje bi politički činioci trebalo da se oslanjaju i uzimaju ih u obzir pri izgrađivanju strategije, osmišljavanju taktike i njene diplomatske operacionalizacije u odnosima s Turskom, budu zasnovani na objektivizovanju činjeničnih uvida, bez improvizovanja i olakog iznošenja jednoznačnih apodiktičkih sudova. U suprotnom, naše predstave o naslednici Osmanskog carstva, ali i snažnoj i ambicioznoj modernoj državi Turskoj, i dalje će biti stereotipne i vrednosno će se kretati u amplitudi između krajnosti istorijski shvatljive, ali politički neproduktivne načelne odbojnosti i nekritičkog prihvatanja privlačne ružičaste slike, kakvu Turska o sebi želi i svim silama nastoji da stvori.

Jer Turska nije samo prijatno letovanje, jevtine majice i farmerke, ukusni doner kebap, slasne baklave i tulumbe, našminkane televizijske serije, varljivo obećanje štedrog doniranja, stipendiranja, izdašnih investicija i još varljiviji izgledi lake zarade.

Ali ona jeste i sve to, pa je teško izboriti se za racionalnu i uravnoteženu predstavu o njenom stvarnom liku, dugoročnim ciljevima i realnoj moći, bez čega ćemo i dalje beznadežno rajetinski kaskati za naslednicima Sulejmana Veličanstvenog (Goran Nikolić Ekonomija Turske: stanje i perspektive sa osvrtom na demografiju).

 Dohodak prosečnog stanovnika Turske se utrostručio za manje od jedne decenije. Nakon 2000. u Turskoj je snažno porasla i produktivnost; ako kao pokazatelj uzmemo industrijsku proizvodnju po radniku, prosečne stope rasta bile su 3,3%.

Glavni problem Turske je rastuća zavisnost od stranog kapitala: deficit tekućeg računa platnog bilansa u proseku je iznosio 9% BDP-a poslednjih nekoliko godina. Još više zabrinjava to što je inokapital kojim se pokriva deficit tekućih transakcija dobrim delom „vruć novac". Još nekoliko godina s velikim platnobilansnim deficitom, uz posledično kumuliranje dugova, mogli bi učiniti Tursku ranjivijom na eventualni udar finansijske krize. U suštini, tursko ekonomsko čudo zavisi od priliva stranog kapitala. Odnosi sa EU za Tursku ostaju ključni.

Održavanje snažnog rasta na duže vreme zahteva korenite strukturne reforme. Rigidna regulativa tržišta rada treba da se liberalizuje, tako da podstakne otvaranje novih radnih mesta u formalnom sektoru. Takođe treba nastaviti reformu obrazovanja, od onog predškolskog sve do stručne obuke. Neophodne su i reforme tržišta proizvoda, posebno u mrežnim industrijama, kako bi se omogućio rast produktivnosti u tim sektorima, što bi pokrenulo ostatak privrede.

 

Važnost Turske zbog naftovoda

 

 

Na početku 2013. turska ekonomija nastavlja oporavak od krize. Stopa prosečnog privrednog rasta 2010-11. bila je blizu 9%, da bi 2012. pala na 3%. Beleži se i porast zaposlenosti. Ipak, deficit tekućeg računa platnog bilansa narastao je na prosečnih 9% BDP-a, dok je inflacija, po zapadnim standardima, još uvek visoka. Recesija u okruženju, pre svega EU, negativno utiče na tursku ekonomiju, koja u dobroj meri zavisi od poverenja stranih investitora, odnosno priliva inokapitala.

Procene Svetske banke iz januara 2013. ukazuju da će BDP rasti 4% ove godine i 4,5% 2014. Deficit tekućeg računa platnog bilansa i pored poboljšanja iznosiće -7% ove godine i -6,8% 2014, dok će bruto spoljni dug biti na 41,7%, odnosno 41,5% BDP-a. Bruto javni dug će biti umeren sa aspekta evropskih standarda: 38,1% 2013. i 37,2% 2014. Inflacija će usporavati, iznosiće 6,1% ove godine, te 5,2% 2014. Fiskalni deficit centralnog nivoa vlasti se procenjuje na 2,3% BDP-a 2012. Neto izvoz će doprineti rastu BDP-a u 2013, ali će oporavak domaće tražnje otežavati prilogođavanje eksternog bilansa za kratko vreme. Turska privreda ima jako utočište i na domaćem tržištu kapaciteta od 75 miliona stanovnika. Ipak, nedovoljno je poverenje i domaćih investitora i građana, koji nerado ulažu svoju ušteđevinu u domaće banke.

Turska se od perifernog, radno intenzivnog proizvodnog centra preobražava sve više u državu visokih tehnologija i izvoznika kapitalnih dobara. Uporedo s tim, prihodi od turizma, koji su iznosili blizu 8,5 milijardi dolara u 2002. godini, premašili su 23 milijarde dolara u 2011.

Poljoprivreda je tradicionalno zapošljavala najveći deo radnika i davala najveći doprinos BDP-u. Sa razvojem zemlje, značaj poljoprivrede je opadao srazmerno rastu industrije i tercijarnog sektora. No uprkos to- me, poljoprivreda je veoma razvijena i Turska je veliki izvoznik agrarnih proizvoda. Agrar čini oko 9% BDP-a (čak 29% zaposlenih), a industrija četvrtinu BDP-a.

Kada se sve sagleda, Turska je zemlja sa relativno skromnim prirodnim resursima. Ipak, ona je 10. proizvođač minerala u svetu po diverzifikovanosti (oko 60 različitih minerala). Turska proizvodi i energente, ali ne može da podmiri svoje potrebe te je njihov neto uvoznik. Turska je važna jer kroz nju prolazi vrlo bitan naftovod: Baku-Tbilisi-Čejhan (pruža se od Kaspijskog basena do Čejhana na Mediteranu!), drugi po dužini u svetu (pušten u promet maja 2005).

 

 

Glavni makroekonomski pokazatelji turske ekonomije

 

 

 Tokom poslednjih petnaestak godina Turska je zabeležila impresivan ekonomski rast. Dosta uspešna makroekonomska strategija, kombinovana s obazrivom fiskalnom politikom i velikim strukturnim reformama, integrisala je privredu zemlje u globalnu ekonomiju. Strukturne reforme transformisale su Tursku u više demokratsku, ekonomski stabilniju i dinamičniju zemlju. Nivo nominalnog BDP-a je više nego tri puta veći od prethodne decenije i iznosi 817 milijardi dolara u 2012. Prema procenama CIA za 2012. BDP po kupovnoj moći po stanovniku iznosio je 15 000 dolara, a nominalni BDP 9 800 dolara. Turska je postala sedma ekonomija u Evropi i 16. u svetu po BDP-u, mereno paritetom kupovne moći. Članica je Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OESB), kao i Grupe 20 (G-20) najrazvijenijih i velikih privreda u brzom usponu.

Industrijska proizvodnja Turske je, posle pada od 10,1% 2009, rasla 14% 2010, 8,1% 2011. te 2,3% 2012. Kumulativan porast u odnosu na 2005. iznosi čak 29,7%. Prerađivačka industrija rasla je 3% u 2012, što je snažno usporavanje u odnosu na 2011, kada je rast BDP-a iznosio 9,6%.

Prema podacima IMGOO Turska prerađivačka industrija ima dosta vi- sok udeo u BDP-u (20,2% BDP-a zemlje 2010, i taj je udeo praktično nepromenjen u odnosu na 2000. godinu). Realni rast dodate vrednosti u prerađivač- koj industriji u periodu 2000-2005. prosečno je bio 5,4%, da bi u razdoblju 2005-10, koje obuhvata i krizne godine, iznosio solidna 2,2%. Kumulativni rast 2010. u odnosu na deceniju ranije iznosio je 45,3%.

Priliv stranih direktnih investicija (SDI) u Tursku snažno je pao tokom krize (sa 22 milijarde dolara 2007. na 8,4 milijarde dolara 2009), da bi porastao 78% u 2011, kada je iznosio 16 milijardi dolara (2,1% BDP-a), što je oko 1% globalnih tokova SDI. Kumulativni priliv SDI u Tursku dostigao je 2011. 140 milijardi dolara (15,1 milijarda dolara manje nego 2007), dok je kumulativan odliv iznosio 26,4 milijarde dolara 2011. Odliv SDI iz Turske bio je relativno stabilan tokom poslednjih pet godina i činio je oko dve milijarde dolara prosečno ili oko 0,3% BDP-a zemlje. U odnosu na globalne tokove SDI 2011. oko 1% ukupnih priliva SDI išlo je ka Turskoj i oko 0,15% ukupnih globalnih odliva. Tokom 2012. dolazi do snažnog pada globalnog SDI (za 14% u drugom kvartalu te godine). Priliv stranih direktnih investicija u Tursku se procenjuje na 16 milijardi dolara 2012. Evropske investicije u ovu zemlju predstavljaju čak 75% stranih investicija (na SAD i zemlje Zaliva otpada oko osmine ukupnog priliva SDI u Tursku).