Nasilje

 

Vrh srpske policije štiti zelenaše iz Crne Gore za velike pare

 

Mi smo Veskovi ljudi!

 

Borba protiv organizovanog kriminala sprovodi se samo kada kriminalci ne žele da plaćaju zaštitu policijskom i državnom vrhu. Grupa zelenaša na čelu sa Borivojem Baraćem i Goranom Kneževićem iz Budve to je shvatila i luksuzne stanove u Beogradu poklonila načelniku beogradske policije Veselinu Miliću i direktoru policije Miloradu Veljoviću. Zauzvrat smeju nekažnjeno da rade šta hoće.

 

major Goran Mitrović

 

Preduzeće Belmostroj je registrovano u mestu Adrani, u blizini Kraljeva, i bavi se izgradnjom stambenih i poslovnih objekata. Jedna od zgrada koje ono zida je na beogradskoj adresi Pećka ulica 13, opština Zvezdara. Kako bi dovršio ovaj objekat Bojan Gajović, vlasnik i direktor Belmostroja, 2008. je na zajam uzeo 100.000 evra od Borivoja Borka Baraća iz Leposavića i Gorana Kneževića, zvanog Top, iz Budve za koga se veruje da je Šarićev čovek i drug Luke Bojovića. Prema krivičnoj prijavi Ktr 252/12 koja od 26. aprila 2012. skuplja prašinu u Tužilaštvu za organizovani kriminal, sa pomenutom dvojicom Gajovića je upoznao Dušan Čiplak iz Kraljeva.

Kao i svi zelenaši, Barać i Knežević su dužniku obračunavali kamatu od 10 odsto na mesečnom nivou, dobijali su po 5.000, 6.000 ili čak 12.000 evra mesečno, a u avgustu 2010. čak 48.000 evra. Ukupno su inkasirali oko 250.000 i to samo za kamatu. Dužnik je novac naizmenično davao  Baraću i Dušanu Čiplaku, preko koga je upoznao ove zelenaše.

Pošto nije više imao para da plaća zelenaše, a posle niza pretnji upućenih njemu i članovima porodice, Gajović pristaje na "nagodbu" sa Baraćem i Kneževićem. Upriličen je tim povodom i sastanak u kafiću "Moda", u Njegoševoj ulici u Beogradu 9. jula 2010. godine. Barać i Knežević su bili u pratnji advokata Nenada Vojnovića. Tada je Gajoviću otvoreno prećeno da će da nastradaju i on i članovi njegove porodice. U skladu sa iznuđenim dogovorom, Gajović sledećeg dana odlazi u pisarnicu u Palati pravde, gde overava punomoćje kojim Baraća i Kneževića ovlašćuje, da u slučaju da im ne vrati dug od 250.000 evra do 20. decembra 2010, da mogu u ime i za račun njegove firme da prodaju stanove u zgradi u ulici Pećka 13. Tada potpisuje i dva blanko lista na koja će kasnije iznuđivači dopisati ugovor o poravnanju i ugovor o jemstvu kojima su faktički celu zgradu prisvojili.

Očigledno se radi o klasičnom zelenašenju čije su žrtve mnogi građani ove osiromašene države. Po već pomenutoj krivičnoj prijavi iz aprila 2012. pored Gajovića novac su od Baraća i Kneževića, ali i njihovih saučesnika Lazara Happla (pod ranijim prezimenom poznat i kao Mali Lazo sa Lekinog Brda), Petrašina Šipčića, Dragoljuba Mijalačkovića iz Vučitrna, Slavka Trikića i Saše Anovića pod istim zelenaškim uslovima uzimali i mnogi drugi.

Kako sam nije mogao da se izbori sa ovom dobro organizovanom grupom Gajović je pomoć potražio od policije. Jednom prilikom, pre nego što je trebalo da preda veću količinu novca za kamatu, on je otišao u policiju  u Kraljevu i prijavio ceo slučaj. Ispričao je kako od članova grupe on i članovi njegove porodice telefonskim putem dobijaju pretnje i kako je pripremio nekoliko hiljada evra da isplati kamatu za taj mesec. Od policajaca je tražio da zabeleže brojeve novčanica i da snimaju razgovor između njega i iznuđivača.

Umesto toga, policajci su o postojanju prijave odmah obavestili osumnjičene koji su se zatim sa još većim besom obrušili na Gajovića. Njemu je postalo jasno da Barać, Knežević i njihova grupa uživaju policijsku zaštitu. U to vreme jedino još nije znao ko iz policije stoji iza ove kriminalne grupe, ali će i to ubrzo saznati.

Zloupotrebljavajući iznuđeno punomoćje iz jula 2010, koje je Gajović pismenim putem otkazao 27. januara 2011, Barać i Knežević su počeli da prodaju stanove u zgradi u Pećkoj 13 u Beogradu. Pošto zgrada još nije bila završena, oni su sa oružanom pratnjom ušli na gradilište, odakle su oterali radnike Belmostroja i počeli da dovode svoje ljude i zgradu zidaju po nekim svojim projektima.Bespravno su se priključili i na elektromrežu, ali ih niko ne dira, iako postoji opasnost da struja nekoga ubije.

Gajović je na gradilištu imao čuvare koji su ga redovno obaveštavali o upadu naoružanih ljudi i bespravnim radovima. O svemu je obaveštavao policiju, ali iz obližnje policijske stanice Zvezdara nije stizala nikakva pomoć - patrola najčešće nije ni dolazila, a i kada bi to učinila prethodno je neko iz stanice obaveštavao Baraća i Kneževića da povuku svoje ljude.

Konačno je Gajović na gradilištu postavio kamere koje su snimile čoveka koji štiti kriminalce. Radi se o Veselinu Miliću, načelniku beogradske policije, koji je sa naoružanom pratnjom dolazio da nadgleda radove. Po rečima očevidaca govorio je kako je postao vlasnik stana broj 14, veličine 275 kvadratnih metara. Bila je to mala cena koju su Barać i Knežević morali da daju prvom čoveku beogradske policije da bi zauzvrat nesmetano mogli da reketiraju svoje dužnike.

Kako su se zelenašenjem bavili i izvan Beograda pomenuta dvojica su morala da imaju i zaštitu policije na celoj teritoriji Republike. Po rečima očevidaca, jedan od stanova u pomenutoj zgradi je iz tog razloga dat direktoru policije Miloradu Veljoviću koji se na gradilištu još nije lično pojavio, pošto se trenutno tek završava stan za Milića. Više puta osuđivani Happl ima i dozvolu za nošenje oružja koju može da izda jedino direktor policije.

Shvativši da iza cele grupe stoje najmoćniji ljudi srpske policije, zbog čijeg se autoriteta ništa ne dešava ni u vezi krivične prijave u Tužilaštvu za organizovani kriminal, Gajović je o svemu obavestio i sam državni vrh u nadi da će makar od deklarativno na borbu protiv organizovanog kriminala spremnog Aleksandra Vučića dobiti neku zaštitu.

Do danas se ništa nije desilo, a Gajoviću i njegovoj porodici redovno i dalje stižu pretnje, zbog čega se on oseća izuzetno ugroženim i plaši se za svoj i živote najbližih