Natrag

Povodom

Povodom

 

Navodnjavanje - dileme, činjenice i stvarne mogućnosti

 

Žedni pored vode

 

Diplomirani građevinski inženjer Danilo Rodić, uputio je redakciji Tabloida svoje viđenje vodoprivrede i stanja u sferi navodnjavanja poljoprivrednih površina. Povod je maglovita priča srpskih vlastodržaca o investicijama šeika iz Emirata u domaću poljoprivredu i obećanih dvesta miliona evra za navodnjavanje. Kako od toga nema ništa, autor u tekstu objašnjava čime raspolažemo i kakva je perspektiva postojećih vodoprivrednih sistema.

 

Danilo Rodić

 

Svedoci smo svakodnevnih najava početka radova na izgradnji sistema za navodnjavanje koje treba da finansiraju Emirati. Ideja je vrlo dobra, i svaki dobronamerni građanin pozdravlja ovu inicijativu. Međutim, način realizacije ovog posla, nije bio na meti stručne javnosti.  Iz sebi znanih razloga stručnjaci ćute i ne daju nikakve komentare. Zašto?

Da se prisetimo istorije celog ovog poduhvata. Ideja o navodnjavanju  je potekla od  bivšeg ministra poljoprivrede gospodina Dušana Petrovića, inače pravnika po struci.

Poštovani ministar je, nekih vrelih dana, obilazeći pojedine delove Vojvodine, uočio kanale sa vodom i logično zaključio da suša desetkuje useve dok se voda iz kanala propada, odnosno ne koristi se za toliko potrebno navodnjavanje.

On je vrlo brzo izneo tu svoju ideju a nju je gomila poniznih poslušnika prihvatila kao aksiom. Jedan od, možda slučajnih pokušaja da se na ideju baci kritički pogled, desila se kada je Petrović gostovao u TV emisiji novinara Milomira Marića. Na logično i pomalo šeretsko pitanje gospodina Marića, kako to da se niko ranije nije setio da iskoristi vodu iz kanala za navodnjavanje, ministar je u stilu Edisona odgovorio: Eto, a ja sam to video!

Prošle godine je na talasima te ideje i predizborne kampanje rađen deo projektne dokumentacije, a započelo se i sa izvođenjem radova, kako kažu na rehabilitaciji kanalske mreže, koja bi svakako kasnije poslužila za navodnjavanje. Nestalo je para, radovi i projekti su delimično ostali neplaćeni i sve je odloženo do nailaska nekih boljih vremena. Izgleda da ta vremena nailaze pa je priča ponovo oživela. Sada se zna i to da sistemima za navodnjavanje treba pokriti oko 8.000 hektara u Mačvi, 2.000 hektara u Pančevačkom ritu i oko 10.000 hektara na severu zemlje, u Bačkoj i Banatu.

Svaki od ovih sistema ima svoju problematiku pa bi u nastavku razmotrili pitanja vezana za njihove specifičnosti, ali pre toga ponavlja se pitanje koje je postavio i gospodin Marić. Zašto bivša velika Jugoslavija nije radila dvonamenske sisteme?

Najpre da pojasnimo...

 Postojeća kanalska mreža izgrađena je za potrebe odvodnjavanja - znači odvođenja viška vode sa poljoprivrednih površina. Obradive površine u Vojvodini su uglavnom ravne i relativno niske u odnosu na vodostaje u rekama (Dunav, Sava, Tisa, Begej, Tamiš) tako da je prirodno oticanje, bilo atmosferskih bilo podzemnih voda, vrlo sporo i zbog te sporosti prouzrokuje štete na usevima. Zato su prokopani kanali koji prikupljaju te vode i transportuju ih do pumpnih stanica koje ih prebacuju u reke.  Sistemi za odvodnjavanje građeni su u svemu prema   tehničkim uslovima za ovu vrstu objekata i svedoci smo da oni vrlo dobro funkcionišu uprkos relativno lošem održavanju što je posledica nedostatka sredstava.

Sistemi za navodnjavanje imaju zadatak da do pojedinih parcela dovedu vodu kojom bi se biljke zalivale u periodoma osetnog nedostatka padavina. Pri tome sisteme je moguće projektovati i izgraditi na više načina, a sve prema tehničkim i drugim uslovima na željenoj lokaciji.

Zašto nisu rađeni „dvonamenski sistemi". Odgovor je dosta jednostavan. Da bi se voda za zalivanje dovela do nekih parcela, potrebno je neke od postojećih kanala napuniti takoreći do vrha. Kako kanali nisu vodonepropusni, deo vode odlazi u zemlju i izaziva opšte podizanje nivoa podzemnih voda najpre u bližoj zoni takvih kanala, a zatim zavisno od trajanja visokih vodostaja u kanalu, sve šire i šire. 

U slučaju pojave velikih padavina ili nailaska poplavnih talasa na rekama na koje se ovi sistemi naslanjaju, vršilo bi se ubrzano pražnjenje kanala i oni bi opet služili za odvodnjavanje. Ovakav način rada izaziva pored ostalog dva nepoželjna efekta: prvi je obrušavanje kosina kanala koji se naglo prazni.

Ovo se neće dešavati suviše često i to se da popraviti. I drugo, oscilacije nivoa podzemnih voda gore-dole u dužem vremenskom periodu dovodi do zaslanjivanja to jest trajne degradacije zemljišta. Ovde bi štete zaista bile nepopravljive. O ovim pitanjima je stručna javnost bivše Juge napisala kilometre knjiga, stručnih radova, rasprava i referata, ali nijedan takav sistem nije  izgrađen.

Naprotiv, da bi se omogućilo jednosmerno kretanje podzemne vode i izbeglo zaslanjivanje projektovane su i građene horizontalne cevne drenaže. Neverovatno je da se danas o tome ćuti! Sada da postavimo neka od pitanja vezano za konkretne sisteme o kojima se priča.

 

Sistem Mačva

 

Po svemu sudeći ovaj sistem u tehničkom pogledu ne bi trebalo da bude problematičan. Verovatno se bazira na ideji da se uhvate vode iz zaleđa koje bi se skladištile u kanale koji bi povećanjem dimenzija bili pretvoreni u retenzije. Odatle bi se voda distribuirala dalje u sistem. Skoro smo bili svedoci da su predstavnici VP „Sava" iz Šapca, u nekoj TV emisiji,  pokazivali projektnu dokumentaciju, za koju su tvrdili da je spremna za realizaciju. Pretpostavimo da u tehničkom pogledu ta dokumentacija zadovoljava. Međutim, za ovakav posao, nije dovoljan samo projekat. Pitanje je da li je urađena fizibiliti studija, odnosno analiza ekonomske opravdanosti posla.

Ono, što je takođe jako bitno, projekat sasvim sigurno nije razmatrao vlasničku strukturu na površinama koje treba pokriti zalivnim sistemom. U slučaju da se radi o usitnjenim parcelama sa velikim brojem vlasnika, a situacija verovatno jeste takva, cela priča o sistemu bi verovatno pala u vodu. U tom slučaju, pre izbora tehničkog rešenja, morala bi da se uradi makar gruba ekonomska računica kojim bi se odredila barem približna cena vode. Nakon toga bi trebalo sprovesti anketu kojom bi se potencijalni korisnici izjasnili o spremnosti da isporučenu vodu plate po takvim cenama. U slučaju da te spremnosti nema sistem ne bi trebalo graditi. Ovo ne znači da ne treba ulagati u navodnjavanje. Naprotiv. U ovom slučaju trebalo bi se okrenuti ulaganju u elektro mrežu kojom bi električna energija zamenila skupu naftu, kao i projektovanju i propisivanju uslova bušenja i korišćenja plitkih bunara iz kojih bi se zahvatala voda.

 

Sistem Pančevački rit

 

Sistem bi se radio na površinama kojima gazduje korporacija PKB. Ovde se prvenstveno javlja tehnički problem, tačnije problem ispunjenja evropskih standarda vezanih za kvalitet vode kojom bi se usevi zalivali.

Pančevački rit je okružen vodama Dunava i Tamiša. Voda iz obadve reke najverovatnije ispunjava pomenute uslove kvaliteta, pod uslovom da se zalivanje vrši tako što bi se voda direktno zahvatila iz reke i putem cevovoda dovela do parcela. Upuštanjem zahvaćene vode u nekakvu dvonamensku kanalsku mrežu koja je puna herbicida, pesticida i osoke teško da bi se dobila mešavina neophodnog kvaliteta.

Činjenica je da farme godinama ispuštaju otpadnu vodu u kanalsku mrežu, kao i to da se već godinama suzbijanje korova vrši avionskim putem.

Ove činjenice ukazuju kakve rezultate treba očekivati. Ovo nikako ne znači da od navodnjavanja treba odustati, ali je potrebno uraditi projektnu dokumentaciju u skladu sa uslovima na terenu i po istoj izvesti radove. Eventualna izgradnja pumpne stanice sa ukopanom razvodnom mrežom poskupela bi celu investiciju, ali bi ona ostala isplativa, samo sa dužim periodom otplate.

 

Sistemi na severu Vojvodine

 

  O ovim sistemima se ne zna mnogo. Ovde tek treba uraditi investicionu dokumentaciju. Parcele na ovom području su uglavnom ukrupnjene, što bi trebalo da olakša posao. Tehnička rešenja zavise od mikro područja i treba se prilagoditi konkretnim uslovima. Ipak. Ovde treba biti krajnje oprezan. Predviđene površine su prevelike. Navodnjavanje se brzo isplati u povrtarskoj ili voćarskoj proizvodnji. Da je u pitanju Fruška Gora bili bi sigurniji.

Zato ovde posebno treba obraditi ekonomsku opravdanost! U prilog ovakvoj tvrdnji ide i činjenica da neki „stručnjaci" u medijim izjavljuju da bi se izgradnjom sitema za navodnjavanje prinosi uvećali čak 300%. Ovo bi možda bilo moguće u Sahari. Nama je dragi Bog podario solidnu klimu i plodnu zemlju tako da i u sušnim godinama imamo kakve-takve prinose.

Na kraju da pojasnimo potrebu da se ukaže na napred iznetu problematiku. U prethodnom periodu, negde 2007-2009 godine izvršeni su radovi na rehabilitaciji kanalske mreže u Godominskom polju kod Smedereva. Radovi su finansirani iz kredita evropske ili svetske banke i vredeli su između tri i četiri miliona evra. Izvedeni radovi ne daju nikakve ekonomske efekte, pa se postavlja pitanje kako će se kredit vraćati? Slična situacija je sa zalivnim sistemom Grocka.

Sistem je izgrađen, ali tek sad treba naći potencijalne korisnike, koji bi bili spremni da plaćaju isporučenu vodu. Šta će biti sa sistemom ako ne bude dovoljno zaintersovanih?

Ima još sličnih slučajeva gde su kreditna sredstva uložena, a nema nikakve mogućnosti da ista vrate. Činjenica je da se ovom poslu od početka pristupilo krajnje neozbiljno. Projektna dokumentacija koja je prethodne godine rađena, naišla je na ozbiljne primedbe u proceduri ishodovanja vodne saglasnosti, jer prethodno nisu ni traženi vodni uslovi.

Resorno Ministarstvo uz saradnju sa JVP „Srbijavode" je tada dobro odreagovalo i praktično vratilo projektnu dokumentaciju na doradu...

 U pančevačkom ritu je stanje još gore, izvođenje radova je, pod političkim pritiskom gradskih vlasti započeto bez zakonom propisane investicione dokumentacije, traje malte ne do danas. Postavlja se pitanje zašto na ovo nisu reagovali ni resorni gradski sekretarijat, ni JVP „Beograd-vode", mada su o svemu bili bili upoznati.

 

                             

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane