Natrag

Francuska

Francuska

 

Banksterski pogrom, ili, sutra ovce šišamo gratis: Petar Pjer Jovanović, francuski opozicionar o propasti svetske ekonomije

 

Super Dafina-Lady Blythe Masters  

 

Na sto metara od Trijumfalne kapije, u stanu jednog od najpoznatijih ekonomsko-političkih komentatora Francuske, srećemo našeg zemljaka Petra Jovanovića Pjera, koji je novinar, esejista, pisac i izdavač, ali i jedan od četvorice najpoznatijih javnih francuskih opozicionara. Rođen je 1960. u Beogradu, gde je proveo detinjstvo. Od 1970. je u Francuskoj, a nakon studija radi kao novinar i konsultant. Specijalista je za elektronske medije i američki bankarski sistem. Na francuskom je nedavno objavio knjigu o ženi koja je izazvala sadašnju svetsku krizu, a o kojoj se vrlo malo zna. Knjiga pod naslovom Blythe Masters je bestseler među politički nepodobnim čitaocima.

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

Blejt Masters nije vulkan na Islandu, niti neki teniski turnir, već je to ime ove fascinantne bankarke sa Volstrita, koja je u velikoj meri usmerila sudbinu sveta. Ona je i danas više finansijski diktator sveta nego direktor sektora u banci JP Morgan gde vodi filijalu koja ima za cilj da otkupi sve osnovne resurse sveta. Sve rude, sve energente, svu vodu i hranu. Da vas izgladni i osiromaši. Niko ne zna koliko smrti je već posejano na tom putu uz pomoć bande mladih trejdera i mafije matorih bankara.

 Zavodljivoj Vampireli su sve nemaštine, gladi i bede nezaposlenih poslednja briga u životu, kao i na radnom mestu. Njena kupovna moć je preko 40 hiljada milijardi dolara, što prevazilazi logiku. Ta moć je veća od bogatstava svih engleskih kraljica prošlih vekova, računajući i aktuelnu. Jednim klikom na računaru ona može da uništi osrednje razvijenu državu. Lepotica je, u stvari, sotonica koja je izazvala najveću svetsku krizu od 1929. do danas. Ta kriza nije gotova, već je na dobrom putu da se pretvori u apokalipsu. Nova Eva, koja gura čovečanstvo u pakao, a da malo ko zna da takva osoba uopšte postoji.

 Blejt Masters je možda ženski Gavrilo Princip trećeg svetskog rata.

Glamurozna dama rođena le 1969. u Oksfordu, studirala na Kembridžu, a od 1986. radi u Njujorku za JP Morgan Chase banku.

Započela je karijeru kao genijalna matematičarka. U jednom momentu neke ludačke inspiracije, ili možda pod dejstvom neke mirišljave trave, smislila je jedan novi finansijski proizvod nazvan credit default swap (CDS).

U prevodu: Kreditni derivat koji podrazumeva i obeštećenje. Vrlo nejasno se izražava to žestoko čudo koje pretvara papir u zlato. U realnosti je njena "čarolija" veće zlo od atomske bombe i ptičjeg gripa zajedno. Autor veruje da će posle velikog kraha, koji je po njemu neizbežan, i vrlo blizak, ime Lejdi Blajt biti upisano u istoriju sveta kao najodgovornije za ratove koji budu proizišli iz ove propasti sveta. Ako od sveta išta ostane.

 

 

Od brodoloma do ekonomskog sloma

 

 

Suluda ideja za CDS nastala je slučajno, 1994. godine kao finansijski ispliv jedne potonule lađe. Bilo je to nakon tragičnog brodoloma petrolejskog tankera Exxon Valdes, kada je banka JP Morgan odobrila kredit od oko 5 milijardi dolara vlasniku tankera, da plati oštetu za zagađenje mora.

Da bi uterali keš u svoje kase, ekipa službenika na čelu sa tada mladom i rasnom Blejt Masters prionula je na konstrukciju nove finansijske ponude. Turbo kefalo matematičarke Blejt smislilo je nešto što nikome ranije nije doprlo do malog mozga.

Opklada na rizik od loših platiša. Tako je nastalo novo bankarsko oružje do jaja, prava finansijska vijagra pod čijim dejstvom je trebao da skoči profit JP Morgana i utera lovu u kase. Znači , credit default ili CDS nije nikakav kredit, već njegov derivat ili nusproizvod.

To je više jedna polisa osiguranja, ili kladionica, gde je prodavac CDS-a u isto vreme i osiguranik kupca, da bi ga navukao i ulio mu poverenje. Vrlo sličan sistem ima svaka klasična kockarnica, uz opasku da ulog u CDS poker prognozu nije fiksni čip, već promenljiva svota koju određuje visina rizika od bankrotiranja.

A taj rizik određuje samo tržište. Ova kladionica za tuđe nevolje proračunala je te rizike matematički, i sa dosta blefiranja. U slučaju da se dogodi neki incident pri otplati kredita, ili kreditni događaj", kako se to stručno naziva, prodavac se obavezuje da nadoknadi kupcu sve gubitke. Sam izraz „kreditni događaj" po srpski znači bankrot trećeg lica, onog radnika nadničara koje podigao kredit na kuću ili stan. Zbog ovakvog principa bankari su otpisali pola grčkog suverenog duga, da ne bi država bankrotirala.

Odšteta bi bila veća od polovine njenog realnog duga. Na istom principu je pukla megabanka Lehman Brothers, da spasi ostale, što je bio zvanični početak svetske krize. CDS je imao neverovatan uspeh kod gramzivih bankara sveta. Logika zarade je ovde postavljena naglavačke, jer: što je veći rizik od bankrota, to je ponuda interesantnija za kupca.

Što je više takvih kredita na tržistu CDS a, to je veća zarada. Treba dodati i to da kupac nema čak ni dužnost, odnosno mogućnost, da blokira neku sumu novca kao garanciju svoje kupovine, kako je to običaj u klasičnim bankarskim razmenama.

Taj novac je i onako zamišljen i tek treba da legne, ako legne, ako se kredit suprajm ne odvija kako treba. Banka koja kupuje CDS ili osiguranje na tu kredu, tako se rastereti rizika oko isplate i plus ojača svoj bilans. Banka koja prodaje ima dodatni priliv novca. Vuci siti i ovčice na broju, sve dok cene stanova skaču i ljudi imaju posla.

U principu, sve ovo je zamišljeno kao genijalna mućka bez rizika za prodavca ako se kreda redovno otplaćuje. Još interesantnija za kupca CDS-a, ako se kredit uopšte ne otplaćuje. Naravno, u realnosti je sve to ipak malo komplikovanije i sistem sadrži nekoliko desetina stranica teksta, i specijalnih bilateralnih dogovora, matematike, statistike, pa čak i nekih psiholoških momenta pretvorenih u formule. Gubitak voljene osobe, ženidba i slično, su u toj formuli, koja je pravo finansijsko jevanđelje, za koje su mnogi pomislili da je unosan finansijski derivat. Toliko interesantan da su sve velike banke počele da kopiraju fascinantnu damu sa poslednjeg sprata oblakodera JPM u Njujorku. CDS na subprajms kredite je postao must! Kako su ljudi, a bankari pogotovo, pomamljive prirode, to je suma prodatih kredita ubrzo prevazišla 62.000 milijardi eura, što je otprilike ukupan depozit svih banaka na svetu.

 

Šta mu je to subprajms

 

Subprajms je čisto administrativni naziv za najveći rizik oko odobravanja kredita na vrednosti pod hipotekom. Svako ko zatraži takav kredit mora da pokaže koliki su mu prihodi i rashodi, godine starosti, lekarsko uverenje. Na osnovu tih podataka dobija poene, do 850, što se naziva Prajm, i tu rizik nije veliki. Malo manje poena nosi naziv Midprajm, a ispod 620 poena je Subprajm. Prostim rečima, subprajm je najodvratniji zelenaški kredit specijalno pravljen za gologuze građane koji nemaju dovoljna primanja da uzmu normalnu kredu, i uglavnom služi da se banke varaju međusobno, kojekakvim derivatima toga kredita, opkladama i osiguranjima. Same kamate ovakve pozajmnice su promenljive prirode i zavise od tržišta.

A kako na tržištu vlada špekulacija, tako jedna mesečna rata od, recimo, 400 dolara brzo preraste u ratu od 1400 dolara mesečno, pa kuća mora da se napusti, jer ne može da se dalje plaća a ni da se proda, s obzirom na to da banka ima hipoteku. U vreme kada je izmišljen ovaj kredit, kuće su bile unosan kapital i plus toga svaki dan sve skuplje, pa su banke računale da zarade dva puta, od kamate i od prodaje neisplaćene kuće. Tako je bilo sve dok kamate nisu dosegle astronomske cifre. Zrno peska koje se zaglavilo u mašini, i gurnulo svet u nepovrat. Jer bankarstvo je najstariji zanat vrsta prostitucije ali i umešnost. Ne može svako da bude džeparoš, čak ni ako ima duge prste. Ima tu tehnike.

Da bi što lakše uvaljala svoje CDS opklade, JP Morgan je isposlovao od agencija, kao što su Mudis i Standard i Purs, da dobije ocenu odlikaša, AAA. Takva preporuka smanjuje opreznost. A sam CDS je, uostalom, teško razumeti, jer je ta finansijska konstrukcija pomalo vrsta religije koja se klanja bogu profitu i tu nema logiku obične trgovine vrednostima. Drugim rečima, CDS radi na principu: što gore, to bolje, pa se najviše isplati da komšiji crkne krava. Jedini problem je kada se na tržištu pojavi 4 miliona kuća na prodaju.

 Jedan od najbogatijih biznismena sveta Voren Bafet nazvao je CDS, "idealno finansijsko oružje za masovno uništenje".

Nama malo poznatiji muvator, orž Soroš, uprostio je objašnjenje i spustio ga na (ne)ljudski nivo kad je napisao: "...Kreditni derivati kao što je CDS morali bi biti zabranjeni zakonom. To je kao da možete da osigurate život vašeg komšije u vašu korist i onda ga ubijete da biste naplatili osiguranje."

- Poznati časopis "Njuzvik" je možda već odgovorio na to pitanje kad je napisao da je CDS ''čudovište'' koje je uvek uporno radilo na uništenju svetske ekonomije, sve do neizbežnog univerzalnog sloma. To je i moje mišljenje. JP Morgan je svojom nezajažljivošću izazvao propast banaka, a potom i svetsku krizu, koja je unakazila ekonomiju i bacila milione ljudi na ulicu. Ono što niko ne pominje je ogroman problem sa toksičnim kreditima koji i dalje čame sakriveni po sefovima banaka. Radi se o velikom delu astronomske sume od oko 55 hiljada milijardi dolara. Taj dug ostaje večan, i ne samo da postoji već nastavlja da ruši sistem na principu domina.

Jer CDS je kao neki virus koji je zarazio ceo sistem. Banke su godinama jedna drugoj tapkale finansijske derivate sa otrovnim kreditima. Stvorio se ceo lanac pa i cela paukova mreža u koju su svi upecani i svako svakom duguje da bi se na kraju dug vratio odakle je krenuo. Propast jednog automatski vuče popast svih ostalih, ako država ne priskoči u pomoć da zaustavi lavinu. Narod na kraju plaća njihovu zajebanciju. Evropska unija je zabranila CDS za otkup suverenih dugova zemalja članica, ali šteta je već ogromna i niko ne veruje da će Grčka i njoj slične države tek tako da izađu iz problema koji su nastali špekulacijom 2011-te godine. Sada se ta finansijska neman bacila na osnovne resurse ove planete i to je ono što zabrinjava. Zakon koji je pokušao da ograniči nezajažljivost bankara na posedovanje maksimalno do 20 odsto osnovnih resursa, kao što su petrol, gas, aluminijum, bakar, ali i žitarice, veoma je teško ispoštovati.

Banke se dele na filijale i kupuju jedna drugu da bi zaobišle projekat zakona. Trenutno je i sama Blejt na velikim mukama. Njena banka je nedavno odustala od vrlo profitabilnog biznisa osnovnih resursa iako je imala preko 3 milijarde benefita. Razlog je federalna banka koja priprema zakon o zabrani zadržavanja resursa od strane banaka. Kako je vreme novac tako su banke shvatile da kupljene resurse zadrže jedno vreme van tržišta dok im ne skoči cena pa tek onda ih nude. Polovinom marta će se videti da li je sve to ozbiljno ili samo prašina u oči. Ko je jači, američka država ili bankari sa Volstrita.

 

Sad ga vidiš - sad ga ne vidiš

 

Nijedna od većih riba nije u zatvoru, a 50 miliona ljudi je izgubilo posao. Kao što se niko nije pobunio kada je Bil Klinton ukinuo sve zaštitne zakone iz 1930. godine, koji su doneseni nakon velike krize 1929, upravo da se kriza ne ponovi. Ko se čuo kada je senator Fil Gram ukinuo razdvojenost štednih banaka onih koje su ovlašćene za investicije. Tako su bankari počeli da igraju poker tuđim parama. Ništa manje nisu krivi ni stručnjaci firme Standard and Poors, koji su dali najbolju ocenu, za kredit-paketić CDS koji je u startu više bio dupla nula nego troduplo AAA. Zašto nisu u zatvoru neljudi koji su ljudima oduzimali kuće, ili oni koji su na sav glas hvalili CDS po siromašnim kvartovima američkih gradova?

A i da ne pominjemo Alana Grinspena, direktora Federalnih rezervi, Džordža Buša, Krisa Koksa, glavnog inspektora za Volstrit ili Lorensa Samersa, koji je vršio pritisak da se zabrane regulatori koji kontrolišu sve kreditne derivate. I zbog čega se nigde ne pominje ime gospođe Blajt Masters, koja je majke kobnog CDS-a?

 Ona ga je rodila i pustila u promet tu neman, da proguta planetu. Razlog je jednostavan. Gospođa koja poseduje gotovo sve resurse sveta verovatno ima i neke kompromitujuće papiriće koji bi mogli da se pretvore u atomske bombe, a JP Morgan bi tada bio optužen da je kriv za svetsku krizu i poverenje bi nestalo, a svi znaju da je banka samo poverenje i ništa više. Jer ova megabanka, kao i sve njoj slične, ne boji se novčanih kazni, a još manje zatvora za krupne ribe.

Nedavno je JP Morgan optužen za špekulacije u aferi subprajmsa i osuđen na najveću novčanu kaznu koja je ikada plaćena, 13 milijardi dolara. Drugim rečima, Uncle Sam se ogrebao za lovu, jer je dokazano da je JP Morgan rasprodao skoro sve svoje bezvredne hipoteke godinu dana pre početka krize. Zato je to jedina banka koja nije izgubila ni jedan cent u aferi subprajmsa.

Oko 80 % hipoteka za koje su osuđeni, dolaze iz dve manje banke koje je JP Morgan kupio usred krize, da ih spase od bankrota, i to na zahtev Bele kuće, lično! Ali JP Morgan je bogat, pa mu je 13 milijardi sitniš. Sami su pristali na kaznu. Ima se, može se. Bilo bi skuplje da se čačka po svim špekulacijama i prevarama kojima se bave velike banke, pa i ova, ili da im padne akcija na bezi.

Mala anegdota; Jedna trećina od ove super kazne služiće za finansiranje raskrčivanja naselja u Detroitu i rušenje napuštenih kuća. To je kao odšteta za subprajms. Na principu: plati pa klati, JP Morgan je u crnu kasu za kazne izdvojio još deset milijardi dolara. Nikad se ne zna. Procesi za manipulacije tržišta energentima, visoku naplatu kreditnih kartica ili korupciju u Kini su tek na redu. Sumi od 23 milijarde treba dodati još 6,2 milijarde koje je banka izgubila u aferi londonski kit. London Whale.

Ovo je nadimak francuskog trejdera u Londonu Brunoa Iksila koji je falsifikovao realan bilans svoje kupo-prodaje akcija. Trejder je slobodan, afera je našla novčano rešenje, niko nije kriv, svi su samo odgovorni. Možda će neka čistačica ili kafe kuvarica JP Morgana da zaglavi robiju, tek da pravda bude zadovoljena. Goldman Saks je, na primer, kao jedinog krivca isporučio mladog Francuza Tura, za koga tvrde da je smislio šarenu lažu "Abacus", i dao mu najbolje advokate. Očigledno, sve je moguće u svetu laži, podvala i izdaje.

Zato uvek postoje osigurači i žrtveni jarci. Da se veliki zaštite. Goldman Saks, kao i JP Morgan, suviše su veliki da bi propali, kažu na Volstritu. U prevodu, i njihovi direktori su suviše veliki da bi ušli u tesnu ćeliju neke buvare. Novčano kažnjavanje je dobro za državu, a i za banke. Jedni pune kase, a drugi nastavljaju sve po starom.

Richard Fuld, iz propale banke Lehman Brothers, ili super prevarant Jamie Dimon, koji je najkrivlji za propast te konkurente banke, i dalje su cenjeni i bogati ljudi. Koliko nemaju morala ni obraza, vidi se iz anegdote u vezi sa 150.000 dolara koje je banka Goldman Sachs poklonila za odštetu ljudima kojima su uzeli kuće i na njima zaradili milijarde.

Kao jedinog krivca za celu ovu prevaru oni su priveli Fabrisa Tura, (Fabrice Tourre). Ovaj mlad dečko od 28 godina je bio relativno sitna ribica u odnosu na svog šefa Jonathana Egola kada su 2005, zajedno i na izričiti zahtev grupe Paulson 12 (bivšeg Bušovog ministra finansija) smislili novu finansijsku udicu "Abacus", koja ide uz subprajms kredite i CDS osiguranja. Oni su pakovali svoje rizične kredite u finansijke paketiće zajedno sa zdravim dugovima i potom tako razblažen otrov prodavali svojim prijateljima i partnerima kao najunosnije investicije.

Kako je afera izgledala čista kô suza, za tren oka se uvaljalo za nekih 11 milijardi dolara. Kao što je isposlovao Grčkoj da dobije pozitivnu ocenu i uđe u zonu evro, Goldman Saks je na isti način sredio sa rejting agencijama najbolju ocenu za svoje usrane kredite u paketićima sa svilenom mašnicom. Sam naručilac Abacusa, gospodin Polson, kladio se na propast svoga proizvoda i tako zaradio na tragediji celu milijardu, pre nego što je Abacus izgubio 99% vrednosti. Kupci su ostali kratki za 10 milijardi. Epilog : Fabris Tur je osuđen i otpušten, a njegov šef unapređen u generalnog direktora najjače banke sveta Goldman Saks. Polsonu ne fali dlaka s glave. To je taj svet finansija, koji se drži međusobom dok guraju svet u propast iz čiste pohlepe i nezajažljivosti.

Zamolio sam gospodina Jovanovića za malu izjavu povodom njegove knjige i neki komentar na svetske specijaliste koje je naša vlada sakupila tu i tamo da je preko veze uvedu u Evropu. Posebno na Dominika Štros Kana koga Petar dobro poznaje. Rekao je je taj DSK poznat kao veliki lažov i prevrtljiv čovek:

"...Imate tog barona Minhauzena finansija, koji je već zakopao Francusku krajem 2007, a zakopaće i vas uskoro. On je zaista jedno đubre. Ne zaboravimo da je prva dužnost šarlatana Štros-Kana, kao direktora MMF-a, bila da natera Francusku da potpiše Lisabonski ugovor, iako je na referendumu 55 % građana reklo NE. Sećam se i to da je 2010. rekao: nema krize. Danas menja ploču, kriza tek počinje, a možda će biti i revolucije u Evropi. Srbija je na putu da sebe sabotira kao što je Francuska sama sebe sabotirala i to dva puta.

Prvi put 1973, kada je Rotšild uspeo da nametne svoj zakon koji zabranjuje suverenoj državi da uzima kredit od svoje rođene centralne banke. Od tada sve pozajmice moraju biti iz privatnih sektora finansija. I tako, nekada bez duga, danas dugujmo skoro 2.000 milijardi evra a sada Oland prodaje parče po parče od preostalog suverniteta. Doduše, u Francuskoj je bar jednom bio referendum...".

 

Evropa je smrtna klopka

 

Autor knjige o banksterskim smicalicama se čudi: kome i kako uopšte pada na pamet da se hvata u kolo sa takvom mafijom. Ako nisu slepi i glupi onda su korumpirani. Pa zar ne vide da je samo za godinu dana Hrvatska izgubila 10% izvoza i nabila veliku nezaposlenost, a oni bar imaju turizam, koji Srbija nema. Pogledajte Grčku, koja je meka turizma, na šta liči posle ulaska u Evro zonu. Pa pogledajte i ostale države: Portugaliju, Španiju, Irsku, Italiju…

Zar neko ozbiljno misli da je Srbija bolje naoružana, ekonomski i industrijski, od ovih zemalja, i da će Evropa, onako iz milosti, da finansira udoban život građana? Kako je moguće da nikome u vladi ne pada ne pamet neverovatna prednost sadašnjeg statusa države. Srbija bi mogla biti mala Kina u srcu Evrope, ekonomski raj, oaza u pustinji, ostrvo u uzburkanom moru. Da privuče delokalizaciju stranih firmi i da ugosti sve one koji idu na kraj sveta da pobegnu od surovih evropskih zakona i pravila. Pogotovo sada, kada se priprema najveća izdaja i potpisivanje transatlanskog ekonomskog pakta sa Amerikancima. Ne dajte im svoju slobodu, najveće blago koje imate.

Ako se potčinite Briselu, vi ste dobrovoljno sebe okovali u lance i nema vam izlaza više nikada. Ja poznajem sistem i znam da Evropa nije pravljena za male narode. To je Američka farsa da se ceo kontinet drži pod kontrolom. Amerika je napravila Evropu za sebe. A zna se kako oni rade. Nameštaju svoje ljude na strategijski ključna mesta i rovare preko bankarskih lobija i pete kolone. Šta da vam kažem osim da ako mislite da vas Ameri nisu dovoljno izbombardovali, onda potpišite i uđite u Evropu kao poslednja rupa na svirali i samo me interesuje kad vam kriza bude pet puta veća nego sada, kome će te da se žalite, zaključio je Petar Jovanović.

Banksteri su ljudi koji igraju na veliko i na duge staze. Zato, na primer, kupuju i poseduju gotovo sve medije sveta, koje onda moraju da igraju kako im iz sefa sviraju. Poznati časopis Kurije Internacional je platio 30 miliona evra francuskom Le Mondu, kao fol za prava prevoda njihovih tekstova. Ustvari, začepili su im usta i sad se piše samo ono što Kurije Internacional voli da prevodi. To je samo mala ilustracija činjenice da su svi evropski, a i svetski mediji u službi finansijera, koji su opet opijeni svojom snagom da više ne znaju šta rade i na kome da iskale svoj bes. Nema ko da im stane na put.

Ali, istorija uvek u prelomnim trenutcima spontano izbaci neku jaku ličnost. Jer više nije pitanje da li će svet doživeti neku mega-ekonomsku ili još goru katastrofu ili ne. Niti da li će se narod dići protiv mondijalističke tiranije. Pitanje je samo: Kada i gde će da počne?

Setih se reči jedne moje prijateljice koja je ekonomska direktorka jedne poznate firme:

 - Za kratko vreme u ekonomskoj istoriji "stručnjaci" pokušavaju da prevaziđu jedni druge u tome kako da otkriju novi savršeniji način otimanja - da ništa ne ostane za budućnost. Sada je pravo pitanje kada će narasti kritična masa onih kojima je oteto i šta će se tada desiti kada se svi ujedine i kada proradi govnjava motka. Kada nestane struja i kablovska televizija i počne pravi reality show u debelom mraku, kada shvate kakvu vodu sa arsenom i otrovnim algama piju, možda će se setiti ovih reči. Ali će najverovatnije biti prekasno.

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane