Natrag

Razaranje

 

Razaranje

 

Šta se zapravo skriva iza blistavog lica Vršačke Konkordije

 

Iskopaće tebe Miki Pikaso

 

Kakvo je pravo značenje imena Konkordija i kakva je njena veza sa bolnicama i Vršcem. Gde se dogodio do sada nezabeležen slučaj neizbora direktora zbog njegove prevelike stručnosti. Kome se i čime zamerio arheolog Miodrag Aralica. Na šta su straćene pare pretpristupnih fondova IPA programa. Kakve je sve kapitalne manifestacije organizovao nepostojeći Regionalni centar za banatsku baštinu. Kako je napamet započeta dogradnja Vrčačke kule. Ko i gde organizuje konkurs za likovne radove novorođenčadi. Gde se očekuje otvaranje specijalne postavku  voštanih figura.

 

 

Stanislav Živkov

 

 

U antičkoj rimskoj mitologiji Konkordija je bila boginja koja je predstavljala slogu u braku I društvu, a njen grčki ekvivalent bila je boginja Harmonija sa muzičkom harmonijom kao metaforom za ideal sloge u nekom društvu, a i Konkordija i Harmonija su često bile poštovane zajedno sa bogom mira (Pax) pri predstavljaju stabilnih društava.  U našem svakodnevnom životu Konkordija predstavlja sinonim za prodavnice pogrebne opreme koje se najčešće nalaze u neposrednoj blizini bolnica kako bi pacijenti pre ulaska u njih blagovremeno mogli da odaberu opremu u kojoj će biti izneti.

U Vršcu je pak, Konkordija naziv nekadašnje školske zgrade koja je do pre par godina zvrjala prazna a koja je nedavno nakon nevidjenog arčenja novca ni na šta naprasno postala depandans tamošnjeg gradskog muzeja i sedište nepostojećeg regionanog centra za kultrunu baštinu Banata a u poslednjih nekoliko meseci poprište međustranačkih obračuna vezanih za imenovanje direktora Konkordije, odnosno gradskog muzeja Vršac.

O tome da je kod nas apsolutno sve moguće najbolje govori najnoviji kulturološki skandal nastao povodom izbora direktora gradskog muzeja Vršac.

Naime, tokom poslednjih 18 godinama, u skladu sa tzv demokratskim tekovinama stečenim na ulici, nekadašnja nedemokratska procedura raspisivanja konkursa zamenjena je tzv demokratskom procedurom krčmljenja direktorskih mandata po stranačkom ključu, koja je u poslednje vreme zamenjena još demokratskijom tekovinom organizovanja nameštenih konkursa gde se mandati i dalje faktički dele po stranačkom ključu što znači da je u pitanju najobičnija lakirovka i Potemkinovo selo.

Tokom poslednjih godina najuobičajenija pojava bilo je imenovanje totalnih diletanata na direktorska mesta tako da su za direktore muzeja imenovani vaspitaljke, opštinari, književnici, arhitekti, pijanci, paranoici, nimfomanke, odnosno redom sve sami štihovi koji su sa muzeologijom  imali veze kao guzica i milihbrot, a za koje je stručni ispit bio misaona imenica.

Međutim u slučaju Vršačkog muzeja pojavila se najnovija kategorija, odnosno postojanje suviše stručnog direktora koji bi očito smetao nestručnjacima i hohštaplerima okupljenim oko udruženog zločinačkog poduhvata nenamenskog arčenja novca iz pretpristupnih fondova EU i budžeta Pokrajinskog ssekretarijata za kulturu u Novom Sadu.

 Tako je na sednici opštinskog veća Vršca održanoj 15. novembra 2013. godine nakon razmatranja usmenog predloga o stavljanju van snage rešenja o imenovanju direktora gradskog muzeja Vršac donet zaključak po kome Opštinsko veće smatra da su uslovi za imenovanje direktora gradskog muzeja u Vršcu suviše isključivi, usko postavljeni te se predlaže da nadležni organ dotične ustanove razmotri mogućnost proširenja uslova kako bi se većem broju visokoškolskih zvanja omogućilo da učestvuje na konkursu za imenovanje direktora te da iz navedenih razloga Veće ne prihvata predlog Upravnog odbora Gradskog muzeja u Vršcu za imenovanje Aralica Miodraga za direktora ove ustanove.

 

 

Slučaj monumentalne drpaže

 

 

Nakon toga, za vd direktora imenovala izvesna Svetlana Jančić iz Vršca, inače pravnica za koju niko živi nije bio u stanju da kaže gde je i kada uopšte radila. Naravno, iz dobro obaveštenih izvora doznali smo da je Aralica bio jako nepodoban iz prostog razloga što je konstantno postavljao nezgodna pitanja povodom dve monumentalne drpaže koje su doskora u Vršcu izvođene u režiji uveliko raspadajuće Demokratske stranke i njenih satrapa oličenih u masovnom Pokretu Vršačka Regija koji su na nebuloze proteklih godina straćkali neverovatne sume novca na izmišljenu dogradnju ostataka Vršače tvrđave poviše samog grada te na obnovu zgrade Konkordija. Odnosno, fantomskog Regionalnog centra za banatsku baštinu koji je formalno smešten u Konkordiji zajedno sa Muzejem.

Podaci prikazani na sajtu nepostojećeg Regionalnog centra najbolje pokazuju da se i ovde radi o još jednom Potemkinovom selu.

Tako se recimo navodi kako će se budući centar baviti priučavanjem, zaštitom, promovisanjem i predstavljanjem kulturne baštine geografskog regiona banata , te da će biti sastavni deo Gradskog muzeja Vršac ali će imati međunarodni karakter, jer će se kroz njega razvijati partnerski odnos rumunskih i srpskih stručnjaka, te svih ostalih pojedinaca i institucija koje se bave istraživanjima područja Banata i promovisanjem nasleđa...

Centar će tako biti koordinator između svih učesnika , promoter konstatnog usavršavanja i razmene ideja i informacija , kao i središnji informativni centar o kulturnom nasleđu Banata. Prioritetni cilj Regionalnog centra za kulturnu baštinu Banata, je uspostavljanje prekogranične saradnje među svim institucijama kulture i nauke , kako bi se izgradnjom strateškog plana stvorili najbolji uslovi za očuvanje , prezentaciju i interpretaciju kulturnog nasleđa tog regiona s ciljem da se podigne svest kod stanovništva regije o značaju kulturnog nasleđa.

 Osim za proučavanja stručnjaka , Centar će se baviti stvaranjem strategija u novim istraživanjima , kao i zaštitom kulturnih dobara regije Banata. Razmenjivanjem ideja i objedinjavanjem znanja u takvoj sredini , prepunoj naučnih izazova i informacija, istovremeno bi se stvarali najkvalitetniji uslovi za prezentaciju bogate kulturne baštine.

To će biti mesto gde će populacija rumunskog i srpskog Banata, moći da se upozna sa zajedničkom kulturnom baštinom i da konstanto bude u toku s najnovijim istraživanjima i dostignućima naučnih analiza. Treba uvek i iznova isticati , da samo poznavanjem , razumevanjem , čuvanjem i poštovanjem naše baštine , možemo ostvariti kvalitetan suživot , na dobrobit svih građana banatskog regiona. Prošlost nam je zajednička i dužni smo da je najbolje prenosimo budućim pokoljenjima.

 O tome da je čitavo ovo gromoglasno puvanje zapravo najobičnije Potemkinovo selo najbolje govore činjenice, odnosno pregled „eminentnih" manifestacija koje je tzv regionalni centar dosad organizovao. Pre svega tu je kao najneophodnija budalaština organizovana radionica , odnosno straćene su pare na trabunjanje na temu Klasifikacija i utvrđivanje stanja očuvanosti nepokretnih spomenika kulture  teritorije Gradskog muzeja Vršac, i to još u  junu 2012. što je samo privid neke aktivnosti.

Jer, u samom Gradskom Muzeju Vršac, sa par izuzetaka, već godinama gotovo niko ništa ni ne radi o čemu najbolje govori samo stanje zbirki koje ne pamte kada je nad njima vršena zakonom propisana obavezna revizija.

 Kustosi su međusobno posvađani kao rogovi u vreći a o samom stepenu pismenosti pojedinih najbolje govore godišnji izveštaji o radu u kojima je neko veoma pismeno navodio kako je urađen tekst o tome i tome te kako je urađena izložba što zapravo samo pokazuje da se dobar deo kolektiva očito uradio.

 

 

Ožderavanje na terenu

 

 

O tome šta se zapravo radi u radno vreme najbolje svedoči primer kustosa i svojevremenog v.d direktora Dragutina Petrovića koji je čitavo vreme svog v.d. mandata daleko više vremena posvećivao prodaji rakije iz sopstvene prozvodnje, nego upravljanu muzejem. Kao kapitalna izložbena manifestacija pre dve godine u Konkordiji je priređena gromoglasno reklamirana izložba Hladnog oružja čiji su autori bili već spominjani Dragutin Petrović i izvesni Zoran Markov, kustos Muzeja u Temišvaru a sama izložba je bila skaredna jer su za izlaganje dela eksponata korišćeni najobičniji panjevi u koje su pozabadani skupoceni mačevi i sablje, dok je drugi deo bio izložen u odavno deplasiranim vitrinama tipa apstrakta, odnosno najobičnijem sistemu cevi i cevučga na koje se montira staklo a koji se tokom osamdesetih godina  najviše koristio za opremanje butika i prodavnica svakojake furde, a koje zahvaljujući svom sistemu montaže predstavljaju idealan poslovni prostor za lopove što je praktično potvrđeno 2003 godine prilikom izložbe Staklo metal porcelan u Pančevu za koju je apstrakta pozajmljena i kada je došlo do pljačke tabakere.

 Naravno, direktor temišvarskog muzeja je ostao zgrožen izložbenom postavkom i nakon nekog vremena povukao je iz postavke svoje eksponate, baš kao i kolekcionar koji je scenografski doterao izložbu dovlačeći jedan metalni oklop koji je takođe ubrzo povučen iz postavke a poslednji događaj vezan za izložbu hladnog oružja bila je nedavna pljačka 5 mačeva koju su realizovali sami zaposleni u muzeju.

Povodom ove izložbe štampan je i pristojan katalog, ali tim povodom treba navesti da je autor preloma izvesni mr Javor Rašajski, uostalom baš kao i svih drugih muzejskih izdanja a da su se svi katalozi godinama unazad štampaju isključivo u vršačkim štamparijama najpre Tritonu, a u poslednje vreme u štampariji Tuli za koju je javna tajna da ima veze sa Rašajskim koji je poslednjih godina vršio u dužnost gradskog sekretara za kulturu.

Osim ovog kataloga u izdanju regionalnog centra štampane su i kapitalnosti poput brošure Vršac za početnike i letka Projekt EU IPA - Osnivanje Regionalnog centra za kulturnu baštinu Banata - Concordia  čime je na velika vrata pokušano zamazivanje očiju široj javnosti. Kao kruna svega štampan je i . Zbornik Regionalne konferencije " Istraživanje , očuvanje i prezentacija baštine Banata: sadašnje stanje i dugoročna strategija " , u kome je objavljen deo izlaganja sa istoimenog pseudonaučnog skupa koji je u novembru 2011. održan u hotelu Srbija u Vršcu.

S obzirom na naučni nivo skupa i količinu budalaština tamo izrečenih, pravo je čudo da svojim prisustvom skup nije uveličala i Severina Vučković, da makar svojim glasićem skrene pažnju prisutnih sa laprdanja pojedinih kolega. Ovaj zbornik koji na svega 218 strana donosi čak 32 referata a kada se pogleda popis učesnika vidi se da su makar sa naše strane učestvovali redom sve sami štihovi, te da je savetovanje uz par izuzetaka, bilo svojevrsan omaž Erihu von Denikenu, odnosno školi nacionalne arheologije.

 Ono što je bilo veoma čudno bilo je vrlo upadljivo odsustvo već spomenutog Aralice koji je već tada bio u nemilosti kod gradskih vlasti iako se godinama pre svog demisioniranja svesrdno angažovao oko teranja dotadašnjih istraživača sa lokalitete Vršačka kula, malog utvrđenja sagrađenog na vrhu Vršačkih planina, koje je godinama iskopavao mr Marin Brmbolić, što je jako smetalo Aralici i drugim nekrofilima Vršačkog muzeja, koji su po svaku cenu nastojali da ga odatle oteraju kako bi sami doživotno razvlačili arheološka iskopavanja, što se, nažalost, maltene i desilo.

Koristeći prelazak Marina Brmbolića iz Pančevačkog zavoda u Republički, arheološka iskopavanja preuzeo je Gradski muzej u Vršcu, odnosno tamošnja arheološka siva eminencija, izvesni Miodrag Aralica, inače pripadnik ozloglašene nekrofilne škole nacionalne arheologije, grubijan koji maltretira čitav kolektiv Gradskog muzeja u Vršcu, a u široj javnosti poznatiji kao Miki Pikaso, pošto se, pored ostalog, amaterski bavi i slikarstvom i umetničkom fotografijom i slikanjem svadbi.

Malo je poznato da se sve ovo moglo dogoditi samo zato jer je Aralica naprasno postao politički veoma podoban, pre svega zbog svog tadašnjeg stranačkog pripadništva Demokratskoj stranci, koja je tada bila na vlasti u Vršcu. Sve u svemu, do tada uzorno vođeni arheološki radovi ubrzo su prerasli u haotično čeprkanje i prekopavanje po lokalitetu, pošto Aralica i njegovi ostrašćeni epigoni zbog konstantnog opijanja i prežderavanja na terenu uopšte nisu bili u stanju da ustanove šta su, osim nisko sačuvanih zidina i kubika zdrobljene keramike, zapravo iskopali.

 

 

Kad raga postane kljuse

 

 

Pošto je Araličina arheološka bratija svu pažnju usmerila na to da po svaku cenu dokaže da su u pitanju prasrpski nalazi, na otkrivenim ostacima utvrđenja uopšte nije vršena preventivna konzervacija, usled čega je došlo do ubrzane devastacije lokaliteta i raspadanja zidova zbog dejstva mraza i leda.

Na zahtev Zavoda iz Pančeva, Ministarstvo kulture je 2005. imenovalo komisiju za utvrđivanje stanja na vršačkom utvrđenju i obustavilo dalje radove. Zavod je sačinio "Program obnove i prezentacije vršačkog zamka". Određeni su prioriteti i definisane sve faze projekta zaštite i prezentacije Donžon kule i utvrđenja kao jedinstvene celine pronašao projektant obnove koji će igrati kako Vršac svira, odnosno projektovati po narudžbini Vrščana!

Na kraju je vršačka gradska uprava i uspela da definitivno otera Pančevački zavod i to tako što je pronađena rupa u Zakonu o kulturnim dobrima te je posao rekonstrukcije Vršačke kule poveren teritorijalno nenadležnom Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu i to samo zato jer je u pitanju bila rekonstrukcija kulturnog dobra od velikog značaja pa je zbog toga Pokrajinski zavod mogao da se umeša.

U međuvremenu su se desili i izbori 2008. godine, nakon kojih je u Vršcu lokalnu vlast formirala koalicija DS-SPS. Za slučaj vršačke kule ovo je bilo važno, jer je Miodrag Aralica javno protestovao zbog ovakvog stranačkog protivprirodnog bluda te je najpre udaljen sa arheoloških istraživanja Vršačke kule, a potom je, revoltiran, napustio i DS.

Na ovaj način otvorena su vrata za sve moguće marifetluke i diletantizam koji će se dešavati u daljem toku obnove. Pitanje rekonstrukcije i uređenja povlačilo se po vršačkim krugovima nekoliko godina sve dok 4. marta 2009. gradska uprava Vršca, inače potpuno nenadležna, jer je Vršačka kula vlasništvo Republike Srbije a ne grada Vršca, donela je skandaloznu odluku da se započne kompletna rekonstrukcija zdanja sa Donžon kulom, zidovima i malom kulom, iako za najveći deo tvrđave uopšte nema pouzdanih podataka o prvobitnom izgledu!

Baš kao u narodnoj poslovici ("Rago ako budeš dobra, unaprediću te u kljuse"), gradska uprava, takođe kao nenadležna, donela još skandalozniju odluku da se viševekovni naziv utvrđenja Vršačka kula promeni u Vršački zamak jerbo je neko zamislio da to zvuči monumentalnije iako na lokalitetu nema nikakvih tragova ni palate ili dvorca pošto je reč o malom odbrambenom objektu a ne o nekakvom raskošnom dvorcu ili zamku.

 

Od čega su zaradili platu?

 

Sve ovo omogućeno je skandaloznim dogovorom gradske uprave Vršca, direktora Pokrajinskog zavoda Zorana Vape i pokrajinskog sekretara za kulturu Miodraga Đurića, inače rođenog Vrščanina a onako usput i pančevačkog zeta, koji je u ovom dogovoru bio čovek za obezbeđivanje "zakonitosti" i finansiranja od strane pokrajinske vlade!

Osim toga, na čitavom kompleksu napravljena je nesaglediva šteta nestručnim izvođenjem zidarskih radova, jer su svi zidovi, kako originalni tako i novosagrađeni, bukvalno utopljeni u ogromnu masu novog maltera zamešenog sa belim cementom te sada sve šljašti od beline pošto iz mase novog maltera samo gde-gde proviruju površine originalnog tamno smeđeg kamena.

U svemu je najstrašnija činjenica da je ova i ovakva obnova Vršačke kule zapravo pravi pravcijati politički projekat pokrajinskog sekretara za kulturu Milorada Đurića, o čemu najbolje svedoči svojevremena Đurićeva izjava da je rekonstrukcija Vršačke kule prošle godine... najvažniji projekat u Vojvodini kada je reč o očuvanju kulturne baštine. Objekti kulture se najbolje čuvaju kada žive i kada su ljudi oko njih, a najmanje kada su napušteni, kao što je bio slučaj sa ovom kulom. Vršac treba da iskoristi bogatu istoriju i da, kao grad muzej, oživi prošlost. Što se same prošlosti tiče, i dalje je nepobitna činjenica da je gotovo kompletan kolektiv vršačkog muzeja debelo uparložen i postavlja se pitanje za šta veliki deo kolektiva uopšte dobija platu...

Tako je recimo poslednjih meseci glavna aktivnost izvesne Vesne Stankov, po zanimanju etnologa, konstantno šlihtanje novoj direktorki, Dragutin  Petrović  se i dalje pretežno bavi proizvodnjom i plasmanom alkoholnih pića, naravno tu je i neizbežna mr Ivana Pantović arheolog nekrofil i pripadnica arheološke škole prehisteričara koja je povodom noći muzeja pokazala da je umesto da organizuje neku normalnu izložbu, pokazala da je u stanju jedino da organizuje  bizarnu Arheološku radionicu Prošlost u hiljadu komadića tokom koje je sa učenicima drugog razreda OŠ"Jovan Sterija Popović" pokušala da od hiljade zdrobljenih čapara keramike sklepa nekakvu posudu.

Ipak, pod izgovorom rada sa decom i privlačenja dece u muzej već decenijama Gradski muzej Vršac je povremeno pretvaran u svojevrsni Dom Pionira jer se u Vršcu po tradiciji i pod prinudom od strane vršačkih prosvetara svake godine danima nedeljama i mesecima organizuje prava pravcijata socrealistička manifestacija, odnosno nagradni konkurs za dodelu nagrade Paja Jovanović za najbolji dečji likovni rad na šta se svake godine arče i novac i vreme svih radnika u kulturi. O tome koliko je ova manifestacija bizarna najbolje govore podaci sa prošlogodišnje konkursa gde se doslovce navodi sledeće:

 Cilj izložbe je podsticanje aktivnosti unapređenja likovne umetnosti i kreativnosti učenika, prikazivanje rezultata postignutih u ostvarivanju programa nastave likovnog vaspitanja predškolskog, osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta i Obuhvatiti crtanje, slikanje, grafiku, vajanje i primenjenu umetnost i odgovarajuće tehnike ovih područja rada.

Prema uslovima konkursa na izložbi mogu da učestvuju sva deca i omladina od 3 do 25 godina, tj. deca predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola i individualni učesnici; Svaka škola i ustanova na konkurs može da pošalje najviše do 50 likovnih radova; Individualni učesnici na konkurs šalju najviše 2 rada;

Iz ovoga se jasno vidi da su na konkursu doslovce pomešane babe i žabe odnosno u isti koš su potrpana maltene novorođenčad i omladina do 25 godina! Inače ova tzv tradicionalna manifestacija najbolje govori da je vreme u vršačkom muzeju odavno stalo, da se novac naveliko arči na doživotna nebulozna arheološka iskopavanja i prekopavanje prehisterijskih lokaliteta, prikupljanje kubika ljudskih i životinjskih koščurina koje se sada na naveliko seljakaju iz stare u novu zgradu gde su kutije i predmeti raspazareni posvuda. Još samo nedostaje izložba voštanih figura većeg dela tamošnjih muzejskih radnika pa da u skladu sa imenom Konkordija, svi složno počivaju u miru i parlogu.

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane