Amerika

 

Razlika između onih koji imaju previše i onih koji nemaju ni za preživljavanje, svakim danom je sve veća

 

Američki imućni siromasi

 

Na postolju Kipa slobode, simbola Njujorka i Amerike, uklesan je sonet Eme Lazarus, američke Jevrejke, a iz njega najpoznatiji su sledeći redovi: „Dajte mi vaše umorne, vaše siromašne, vaše zgurene mase žudne za slobodom".

Mnogi sebi postavljaju pitanje da li su Americi još potrebni ti siromašni, budući da su oni, siromašni, sudeći po nekim ispitivanjima, postali domaći proizvod. Podatak koji se najviše „vrti" je da u Sjedinjenim Državama ima 50 miliona ljudi koje žive ispod granice siromaštva, a neki insistiraju da je taj broj mnogo veći, dok drugi tvrde da su sami metodi merenja siromaštva zastareli i pogrešni. Jedno je sigurno - bogatiji postaju sve bogatiji, ali, da li ako ima više bogatih automatski raste broj siromašnih? Da li je to uopšte povezano jedno s drugim?

 

Milan Balinda

 

U svom prvo obraćanju naciji, pre 50 godina, tadašnji predsednik Lindon Džonson objavio je „beskompromisni rat protiv siromaštva u Americi".  A 24 godine kasnije, 1988, u svom Obraćanju naciji, predsednik Ronald Regan izjavio je da je „Federalna vlada objavila rat siromaštvu i da je siromaštvo pobedilo". Ovome bi mogle da se prikače dve ispravke: taj rat nikada nije bio „beskompromisan" i nije baš tačno da je „siromaštvo pobedilo". A prošlog januara Bela kuća objavila je izveštaj o rezultatima decenijske borbe protiv siromaštva, podvučeni su napreci i najavljeno šta bi još trebalo uraditi. Osnovna tvrdnja tog izveštaja je da je od 1967. godine siromaštvo smanjeno nešto više od trećine.

 Jedna analiza Kolumbija univerziteta tvrdi da bi, da nije bilo vladinih intervencija, broj siromašnog stanovništva u 2012. godini iznosio 32 odsto, a ne osam, u 2010, kako tvrdi izveštaj Bele kuće.

Ipak, sve na kraju zavisi od toga kako se meri siromaštvo, ali mnoge su tvrdnje da postoji nešto nazvano „novo američko siromaštvo", siromaštvo empatije, siromaštvo predanosti i siromaštvo kreativnosti. Drugim rečima - rat protiv siromaštva posustaje. Malo koga interesuje blagostanje drugih, malo ko je posvećen borbi protiv nemaštine, i ne postoje dobre ideje šta bi trebalo uraditi u tom ratu.

Neki podaci ukazuju da je danas većina siromašnih Amerikanaca u svojim najboljim radnim godinama. Među siromašnima 57 odsto imaju od 18 do 64 godina starosti. Takođe se tvrdi da je manje siromašnih među onima starijim od 65 godina. Nakon nekoliko decenija, pada broja siromašne dece, do 18 godina starosti, ta cifra je sada u blagom usponu. A siromaštvo među stanovništvom crne rase je u opadanju i sada su u tom pogledu u procentima približno pogođeni kao belci. Podaci takođe pokazuju da osim kod belaca, broj siromašnih je uvećan i među Latinoamerikancima, a samohrane majke čine najveći procenat među siromašnim porodicama. I mada još najveći broj siromašnih žive u južnom dele zemlje, severni deo im se približava u toj neslavnoj „trci".

Takođe se primećuje da siromaštvo više nije „privilegija" geta u centrima gradova, već da se proširilo i na predgrađa gde već po tradiciji živi srednja i radnička klasa. Nisu svi siromašni siromašni celog svog života. Podaci pokazuju da četiri od pet odraslih Amerikanaca u nekom trenutku imaju problema sa zaposlenjem, nalaze se blizu siromaštva i zavise od socijalne pomoći, a to je znak nestabilne ekonomske sigurnosti u zemlji koja dovodi do gubljenja vere u „američki san"

Globalizacija američke ekonomija dovela je do pada broja zaposlenih u manufakturi, što se odražava na povećan broj osiromašenih ranije dobro stojeće radničke klase. Neki podaci ukazuju na činjenice da mnogi radnici bele rase prolaze kroz ekonomske teškoće u najmanje jednom vremenskom periodu, pre nego što napune 60 godina života. S druge strane, jaz između onih vrlo bogatih i poprilično siromašnih svakim danom je sve dublji.

Broj brakova se smanjuje među svim rasama, a broj belkinja samohranih majki postao je nivo koje su imale samohrane majke crne rase. Više od 19 miliona belaca spali su ispod linije siromaštva, koja iznosi 23.000 dolara godišnje za porodicu od četiri člana. Belci koji uglavnom žive na periferijama velikih gradova ili u manjim mestima, sada već čine 60 odsto među siromašnima. Ukoliko se sadašnji trend razlike u primanjima bogatih i radničke klase nastavi, do 2030. godine 85 odsto svih odraslih sposobnih da rade doživeće neku vrstu ekonomske nesigurnosti i lične nemaštine.

Krajem prošle godine predsednik Obama je obećao pomoć fabrikama da bi mogli da vrate proizvodnju u Sjedinjene Države, što se, ima indikacija, polako i događa, ali je rano predviđati bilo koju revolucionarnu promenu.

Čini se da se pojavljuje novi fenomen: „imućni siromasi" zamenjuju srednju klasu. Oko 70 miliona Amerikanaca žive u familijama koje imaju solidne plate, koja su vlasnici kuća, ili stanova, automobila, poseduju penzijski plan, a neki čak i čamce i vikendice, ali koje potroše bukvalno do poslednjeg dolara od svojih primanja na regularne mesečne troškove. Te familije žive od prvog do prvog, naročitu ukoliko imaju decu koja idu na fakultet.

Čak i među onima koji imaju primanja nešto iznad proseka, ekonomska nesigurnost nastaje nakon svakog potrošenog dolara zarađenog tokom tekućeg meseca. Njihov je novac uglavnom uložen u kuću u kojoj stanuju, u automobile i slične stvari koje ne mogu da se brzo pretvore u gotovinu. Drugim rečima - nemaju znatnu ušteđevinu na bančinim računima, ili likvidna ulaganja u berzanske akcije.

Čak i familije koje imaju visoka primanja mogu da prolaze kroz ekonomske teškoće zato što nemaju dovoljno novca u gotovini ili u vrednosnim papirima koje brzo mogu da se pretvore u keš. Primera radi, od 2011. do 2013. godine, više od 65.000 kuća vrednosti preko pola miliona dolara svaka bilo je oduzeto od strane finansijskih organizacija jer njihovi vlasnici nisu bili u mogućnosti da redovno plaćaju svoju hipoteku.

Svakim danom sve veći broj Amerikanaca živi u iznajmljenim kućama i stanovima i mada na tržištu postoji sasvim dovoljno slobodnog stambenog prostora, kirije se neobično visoke. Za većinu Amerikanaca postoje samo dve vrste kirija: skupe, i one koje ne mogu da priušte

Tipično, familija koja živi u iznajmljenom prostoru, mora da plati više od 30 odsto svojih mesečnih primanja za kiriju. Oni sa manjim dohocima i do 50 ili više odsto. U samo četiri godine, od 2007. do kraja 2011, broj familija koje su plaćale pola, ili više od svog prihoda na kiriju, porastao je za 43 odsto. Sve skupa 8,5 miliona ljudi pola plate svakog meseca potroše na iznajmljeni stan. Federalna vlada, zbog „stezanja budžeta", nije bila u stanju da ulaže u programe pomoći onima koji plaćaju kirije.

Drugi problem koji je očigledan u Americi je postojanje oko jedan odsto ljudi koji su ekstremno bogati. Većina njih su to bogatstvo stekli sami, ali svakim danom sve više među njima se uvrštavaju i naslednici porodičnih bogatstava. Da li se Amerika vraća u „nasledni kapitalizam", u kome rođenje više vredi od sopstvenog rada i talenta? Rizik odlaska u oligarhijski sistem već je mnogima uočljiv. Dominacija bogatstva je ono što u suštini i jeste „nasledni kapitalizam". Godine 1979. jedan odsto stanovništva raspolagao je sa 17 odsto prihoda od biznisa. Već 2007. ista grupa ljudi posedovala je 43 odsto biznis prihoda i 75 odsto od kapitalne dobiti.

Veliki novac takođe ima veliki uticaj na političare koji vode zemlju i oni insistiraju da svoj kapital uvećaju makar i na šetu ostatka društva.

Opšti je utisak, bez obzira koliko različitih i ponekad kontradiktornih podataka se objavljuju o stanju siromaštva, da tokom nekoliko poslednjih godina pripadnik srednje (radničke) klase gubi ekonomsko tlo pod nogama. Zašto se onda Amerikanci, za razliku od Evropejaca, ne pobune protiv sistema?

Problem leži u činjenici da postoje dve nejednakosti: nejednakost prihoda i materijalna nejednakost. Prihodi mogu da budu veoma različiti, ali svaka američka kuća ima, na primer, mikro-rernu.

Oni bogatiji imaju bolju rernu, oni s manje prihoda koriste ne toliko dobru, ali u tom pogledu niko ne oskudeva. Isto je i sa ostalim kućnim potrepštinama i, recimo, automobilima. Apstraktna ideja o rastućoj nejednakosti bogatstva može samo da probudi osećaj izvesne nepravde, ali ne utiče na svakodnevni život. Svi mogu da koriste javne parkove, državne škole, biblioteke, i da očekuju bezbedne ulice. Ekonomska nepravda nije nešto što kod Amerikanaca izaziva bes i pobunu, osim kod onih koji su gladni, hladno im je, ili nemaju krova nad glavom, a njih nema dovoljno da bi izazvali „narodnu bunu", kao što o njima se ipak povede neka briga, bilo iz državnog ili privatnog sektora.

 

A 1.

 

Siromašni više puše

 

Pušenje, koje uzrokuje najveći broj smrtnosti koja je mogla biti sprečena, rastuća je navika među siromašnima i radničkoj klasi u Sjedinjenim Državama. Na nacionalnom nivou drastično se smanjio broj pušača, ali je porastao u nekim geografskim zonama, pre svega na jugu, u kojima žive najveći broj osoba sa nižim prihodima.

Obrazovanje takođe ima uticaj na naviku pušenja. Amerikanci koji imaju završenu samo srednju školu, ili još niže obrazovanje, čine 55 odsto među 42 miliona pušača u zemlji. Sve skupa, od 1977. godine broj pušača se smanjio za 27 odsto, ali među siromašnijima samo 15 odsto. Među najsiromašnijima, koji žive na dubokom jugu zemlje, skoro da se i nije smanjio broj onih koji puše.

U tim geografskim zonama paklica cigareta košta oko pet dolara, ali je takođe veoma nezgodno biti siromah i živeti u Njujorku gde ta ista paklica košta 10 dolara. Iz tog razloga najveći broj onih koji pućkaju elektronske cigarete su stanovnici velikih i skupih gradova.