Tabloid istražuje

 

Ko je opljačkao i uništio Beogradsku industriju piva (BIP)

 

Međunarodna banda uglednih građana

 

Do danas se ne zna da li su, i kome, uplaćene pare od privatizacije Beogradske industrije piva (BIP), kao što se ne zna ni šta se desilo sa 17 miliona evra, pred međunarodnom arbitražom dosuđenim Republici Srbiji. Ne zna se ni šta se dešava sa krivičnom prijavom koju su mali akcionari i radnici BIP-a predali još u aprilu 2011. godine Tužilaštvu za organizovani kriminal. Jedino se zna da je ovo preduzeće opljačkano do gole kože, i da je njegova današnja vrednost jedva osmina vrednosti iz perioda pre, u međuvremenu poništene privatizacije. Poznata su i imena svih aktera ove pljačke, ali ne postoji politička volja da se sprovede sudski postupak.

 

Milan Malenović

 

Proizvodnja piva u Beogradu ima tradiciju dugu 175 godina, ali je sva prilika da će uskoro da se ugasi. Beogradska industrija piva se već godinama konstantno uništava od strane državnih organa, najviše zato što ovo preduzeće u srpskoj prestonici raspolaže vrednim nepokretnostima.

Još u toku postupka privatizacije BIP-a 2006. godine tadašnji generalni direktor Dragan Jovanović prodao je deo preduzeća na površini od 1,4 hektara u beogradskoj Skadarskoj ulici italijansko-srpskoj firmi, poznatoj jedino po poslovima na buvljoj pijaci u Brčkom. Kupoprodajna cena je iznosila 10.600.000 evra, a kupac je nepokretnost odmah preprodao i to po ceni od 20.000.000 evra, i time za samo nekoliko dana zaradio 9.400.000 evra.

U krivičnoj prijavi predatoj Tužilaštvu za organizovani kriminal 5. aprila 2011. tvrdi se da se ne zna za šta je Jovanović utrošio pomenutih preko deset miliona evra, mada se u kasnijoj dokumentaciji pivare tvrdi da je novac otišao na plaćanje dugova prema državi. U izveštaju o poslovanju za 2006, međutim, ne vidi se jasan tok novca, tvrdi se u pomenutoj krivičnoj prijavi.

Već u novembru 2007. BIP ponovo upada u finansijsku krizu, i Upravni odbor prihvata zaduživanje kod United nordic beverages AB iz Stokholma, Švedska, u iznosu od 4.950.000 evra, i to sa zelenaškom kamatom od 17 odsto godišnje. Zajmodavac je u trenutku odobravanja kredita posedovao 10,38 odsto akcija BIP-a, i na ime kamate na dati kredit za tri godine zaradio je 2.977.984 evra. I pored toga, Jovanović  kao generalni direktor samo pet dana posle sednice Upravnog odbora potpisuje ugovor sa United nordic beverages AB o zajmu, uz kamatnu stopu od čak 20 odsto godišnje, a razlika od 458.998 evra za tri godine odlazi u njegov džep.

Isto to je Jovanović uradio i 2008. godine kada je samoinicijativno kamatnu stopu za zajam od 1.850.000 evra od 17 odsto godišnje uvećao na 20 odsto. I u ovom slučaju je zajmodavac bila pomenuta firma iz Švedske, čiji je jedan od vlasnika Tavi Einaste, istovremeno i jedan od vlasnika Alite iz Litvanije, glavnog privatizacionog kupca BIP-a.

Na ovaj način uzet novac nije utrošen na izmirenje poreskog duga ili za socijalni program, tvrdi se u pomenutoj krivičnoj prijavi podnetoj Tužilaštvu za organizovani kriminal. Izgleda da je samo „opran" preko BIP-a i vraćen Litvancima. Kamata im je bila čista zarada, a deo je opet otišao nadležnima koji su omogućili uzimanje ovako nepovoljnog kredita i sprečavali istragu o toku novca. Kasniji, generalni direktor BIP-a Slavko Škobić pokušao je da prikrije ova dugovanja ne navodeći ih u finansijskom izveštaju za 2009. godinu, ali su ga u tome sprečili mali akcionari.

 

 

Šarena laža ponuđena u zamenu za BIP

 

 

Litvanska firma Alite i investicioni fond United nordic beverages AB iz Švedske zajednički su 2007. u postupku privatizacije otkupili preko 51 odsto akcija BIP-a za samo 21,4 miliona evra i obavezu investiranja od 5,1 milion evra. U tom trenutku je imovina ovog preduzeća, međutim, vredela preko 80 miliona evra.

Interesantno je da United nordic beverages AB uopšte nema adresu na kojoj je registrovan, već se u svim ugovorima samo pominje jedno poštansko sanduče u Stokholmu. 

Srpske istražne organe nije zainteresovala ni činjenica da ni do dana današnjeg ne postoje nikakvi dokazi da je privatizaciona cena ikada uplaćena u državni budžet, iako je po ugovoru iz jula 2007. kupac bio dužan da to učini najkasnije  pet dana od dana potpisivanja ugovora.

Postoji nekoliko razloga zbog kojih je Agencija za privatizaciju 2007. prihvatila i dugo vremena odbijala da raskine više nego očigledno štetni ugovor.

Pomenuti Tavi Einaste, koga nalazimo u oba člana privatizacionog konzorcijuma, bio je u to vreme poslovni partner Milice Labus, ćerke Miroljuba Labusa, koja je sa svoje strane bila u intimnoj vezi sa Nenadom Necom Konstantinovićem, uticajnim članom Demokratske stranke, narodnim poslanikom i bratom Slobodana Homena, funkcionera u Ministarstvu pravde.

Na taj način su poslovno bili uvezani interesi kako G17, tako isto i Demokratske stranke. Isto toliko je značajna i činjenica da u Aliti iz Litvanije, pa samim tim i u švedskom investicionom fondu, svoj kapital ima litvanska porodica Gribauskaite. Javnosti najpoznatiji član ove familije je Dalija Gribauskaite, u vreme privatizacije BIP-a, komesarka za finansije i budžet Evropske Unije, a današnja predsednica Litvanije. U zamenu za  novqac od pivare, ona je srpskim vlastodršcima obećala napredak u pregovorima o pristupanju Srbije EU, što je posebno bilo značajno DS-u i G17 u predizbornoj kampanji koja je predstojala.

Baltički konzorcijum je, osim pomenute podrške sa najviših političkih nivoa, imao i podršku u samom BIP-u. Sindikati nisu reagovali na pljačkašku privatizaciju, jer je jedan od njihovih lidera, Miodrag Radovanović, od strane konzorcijuma bio kupljen za samo 13.583 evra. Toliko je, naime, iznosila suma koja mu je isplaćena za otkup akcija na koji konzorcijum nije bio obavezan. Radovanović je, kako se vidi iz pomenute krivične prijave Tužilaštvu za organizovani kriminal, svojevremeno kupio 3.000 akcija BIP-a po ceni od jedan evro za akciju, a većinskim vlasnicima ih prodao za po 4,5 evra.

Po privatizacionom ugovoru, Alita i fond iz Švedske bili su dužni da otkupe samo akcije od osoba koje su kao njihovi vlasnici u Centralnom registru za hartije od vrednosti bile upisane na dan 24. jula 2007. godine. Radovanovićevog imena tada tu nema, a prema raspoloživim podacima akcije je kupio 2009. godine, samo nekoliko meseci pre nego što će privatizacioni kupac da mu ih otkupi po prethodno sklopljenom dogovoru.

Tadašnja menadžerka za pravne poslove BIP-a Ljubica Čučilović, po nalogu većinskog vlasnika nije osporila Radovanovićev zahtev.

 

 

Pranje novca i prebacivanje na privatne račune

 

 

U aprilu 2009. godine radnici BIP-a započinju ulične proteste, pa je Agencija za privatizaciju nekoliko meseci kasnije raskinula privatizacioni ugovor iz 2007. godine. U međuvremenu je baltički konzorcijum u sprezi sa funkcionerima Srbije iz ovog preduzeća ispumpao nekoliko desetina miliona evra.  Primera radi, samo na ime neplaćenog poreza Litvanci su srpski budžet oštetili za 16 miliona evra, a posle opšte rasprodaje BIP-ove imovine vrednost ove firme se danas procenjuje na ispod deset miliona evra, što je manje od osmine vrednosti iz perioda pre privatizacije.

Ovim se pljačka ovog preduzeća ne završava.

Na čelu BIP-a od 26. maja 2011. nalazi se Milivoje Draganić koji mesečno prima platu od 225.000 dinara, iako je preduzeće u dugovima do guše, i u postupku restruktuiranja. Da bi opravdao ovako visoku platu, Draganić svojim nalogodavcima i zaštitnicima obezbeđuje još više prihode. Samo u 2012. godini, BIP je na ime poreza ostao dužan 10.500.000 evra, a taj novac je, po svemu sudeći, „opran" i prebačen na privatne račune. Radnici i manjinski akcionari ga, u svakom slučaju, nisu dobili.

Tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić odobrio je 2011. BIP-u 482.000 evra iz republičkog budžeta, na ime isplate socijalnog programa za 33 radnika. Neposredno pred izbore 2012. na njihovo mesto Draganić zapošljava novih 29 radnika sa liste članova G17, i to za prosečnu platu od 50.000 dinara, iako je BIP pred stečajem! Na ovaj način je Draganić postao nesmenjiv.

Pod pomenutim generalnim direktorom preduzeće već skoro godinu dana posluje nezakonito, jer je Privredni sud iz Beograda pravnosnažnom presudom od 20. maja 2013. poništio, kako Ugovor o organizovanju, tako isto i Statut društva. Postoji i pravnosnažna presuda istog suda od 16. oktobra 2013. godine o poništavanju Ugovora, Statuta i Nadzornog odbora BIP-a u restruktuiranju, pa su tako svi organi ovog preduzeća nezakoniti, a njihove odluke pravno ništavne.

Pivara, uprkos tome, nastavlja da radi zahvaljujući jednom rođaku pomenutog direktora Draganića. Radi se o donedavnom ministru u Vladi Republike Srbije, Branku Ružiću, koji je najzaslužniji za to što je Draganić nedodirljiv. Tako, na primer, na svojoj sednici 8. avgusta 2013. Upravni odbor donosi odluku o smeni generalnog direktora, ali posle Ružićeve intervencije Ministarstvo privrede odbija da istu sprovede do dana današnjeg.

Umesto Draganića sa funkcije odlazi Julijana Stamenković, direktorka Centra za kontrolu privremenih zastupnika kapitala u Agenciji za privatizaciju, koja se drznula da se suprotstavi svemoćnom direktoru BIP-a. Smenjen je i raniji zastupnik državnog kapitala Vladimir Gajić, koji takođe nije bio po volji Draganiću, pa sada država nema svog predstavnika u preduzeću čiji je većinski vlasnik.

Ostavku je 31. oktobra 2013. podneo i finansijski direktor Dragan Lukić. U obrazloženju ove svoje odluke on prikazuje kako se iz BIP-a izvlači novac i podvlači da ne želi da učestvuje u tome.

Po navodima iz Lukićevog pisma, sekretarica generalnog direktora šalje 8. oktobra 2013. u službu platnog prometa fakturu za plaćanje marketinških usluga preduzeću Mil & Mil  u vrednosti od 250.000 dinara. U tom trenutku na računu je bilo oko 3,25 miliona dinara, a za dva dana su na isplatu dospevale plate za koje je trebalo 9.769.898.99 dinara, zbog čega Lukić odbija da izvrši pomenutu isplatu.

Istu isplatu je Lukić odbio i 11. oktobra, kao i 14. oktobra 2013. uz obrazloženje: „Ugovor se raskida, preduzeće u restruktuiranju, obaveze prema državi po osnovu akciza, PDV-a i doprinosa moraju imati prioritet".

Sa ovim se složio i predsednik Nadzornog odbora, ali direktor Draganić 16. oktobra 2013. samovoljno nalaže isplatu novca preduzeću Mil & Mil.

 

 

Krivične prijave miruju

 

 

Istovremeno kada je odbio da realizuje isplatu za marketinške usluge koje su bile nepotrebne, Lukić se usprotivio i plaćanju Visokoj tehničkoj školi, uz pismeno obrazloženje: „RSD 84.200 predloženo za plaćanje  14. oktobra 2013. plus RSD 25.000 već plaćenih dana 9. oktobra 2013, o čemu sam kao direktor finansija takođe obavestio  predsednika Nadzornog odbora i PZK (obrazloženje: u pitanju je plaćanje školarine na Visokoj tehničkoj školi za izvesnog Tomislava Spasevskog, koji je istaknuti član jedne od sindikalnih organizacija BIP-a). Po mom mišljenju, ovo predstavlja kupovinu socijalnog mira i finansiranje sopstvenog položaja u firmi na račun državnih sredstava. Selektivno finansiranje pojedinaca u uslovima hronične nelikvidnosti (a ni inače) nije prihvatljivo".

Za plaćanje preduzeću "Interaktivni studio Lukić" uz svoje negodovanje prilaže sledeće pismeno obrazloženje: „RSD 199.047 - u pitanju je plaćanje za održavanje fejsbuk stranice, koje je već bilo predmet sporenja na Nadzornom odboru, kada je izvršen pokušaj da se u godišnji  plan marketinga uključi i ova stavka u vrednosti od 12.000 evra godišnje, što nikada nije odobreno."

Finansijskog direktora je podržao i predsednik Nadzornog odbora, ali je Draganić imao svoje finansijske interese da sva plaćanja i realizuje.

Krivične prijave ni do danas nisu procesuirane, jer je u pitanju veliki novac, dovoljan da se podmiti svaka vlast. Tako je, na primer, jedna linija za punjenje otpisana kao zastarela i prebačena u Švedsku. Njena knjigovodstvena vrednost je sa 150.000 evra manipulacijama snižena na samo 10.000 evra, a ni za tu svotu nema dokaza da je ikada uplaćena BIP-u.

Litvansko-švedski konzorcijum je 2010, uoči poništenja privatizacije, založio brend BIP-a da bi uzeo kredit u visini od 1.100.000. Novac je odmah prebačen na račune firmi i ljudi povezanih sa Litvancima, kredit nije vraćen, pa je banka preprodala BIP-ov brend jednoj privatnoj firmi sa Novog Zelanda, za koju se veruje da pripada istim osobama koje se kriju iza privatizacionog konzorcijuma.

Iz završnog računa za 2010. godinu vidi se da je ukupni kapital BIP-a sveden na samo milion evra?! U međuvremenu je godišnji gubitak dosezao i 15.000.000 evra, a pred međunarodnom arbitražom je Srbija dokazala da litvansko-švedski konzorcijum našoj državi duguje 17 miliona evra - toliko je, naime, po mišljenju arbitara izvukao iz BIP-a. Prava istina je daleko gora: Litvanci su iz Beogradske industrije piva uzeli skoro 40 miliona evra. Međutim, iako je presuda doneta još u oktobru 2012. godine do danas ne postoje dokazi da je Srbija zaista i naplatila pomenutu sumu.

Dalija Gribauskaite je još uvek predsednica Litvanije, zemlje koja je u drugoj polovini 2013. predsedavala Evropskom Unijom. Sa te pozicije ona je jasno stavljala Srbiji do znanja da neće podržati srpske napore za ulazak u EU, ako se prethodno ne reši pitanje BIP-a i to, očigledno, na način koji bi odgovarao finansijskim interesima njene porodice. Zbog toga ne čudi što servilne vlasti iz Beograda ne potežu pitanje naplate odštete od litvansko-švedskog konzorcijuma.

Nije se, međutim, samo pomenuti konzorcijum omrsio u ovoj priči.

I pogon u Skadarliji, oduzet BIP-u, pametnom kupcu doneo je skoro deset miliona evra, a tu su još i druge nekretnine koje je država preuzela na osnovu neplaćenih poreza i akciza i prodala ih daleko ispod realne cene. Mali akcionari ne znaju ni šta se dogodilo sa BIP-ovom imovinom izvan Srbije, u koju je spadao i hotel u Budvi, danas vredan više desetina miliona evra. Sve je to raskrčmljeno daleko od očiju  javnosti, a tako prikupljen novac se koristi za podmićivanje, zbog čega niko u ovoj aferi do sada nije odgovarao, a malo je verovatno da će u skoroj budućnosti da bude pokrenut neki krivični postupak.

 

A 1.

 

"Zaslužni građani" i njihov deo plena

 

Istorija beogradskog piva počinje još 1839. kada jedan Čeh po prezimenu Vajnhapal, mlinarski stručnjak, osnovao prvu manufakturnu varionicu za kuvanje piva. Kompleks kod današnjeg „Mostara", koji se nekada zvao Smutekovac, počeo je da se gradi 1872. godine. Đorđe Vajverft, većinski vlasnik nove pivare, završio je izgradnju 1880, kada je ceo taj kraj po njemu nazvan „Vajfertovac". Iz tog vremena potiče i reklamni slogan „Pivo ladi, dušu sladi", kome je narod dodao-

 „...A iz džepa pare vadi".

Vajfert je pivarom gazdovao do smrti 1937. godine, kada posao preuzima njegov sestrić Fernand Gamberg.  Naslednik najvećeg pojedinačnog akcionara BIP-a, Bogdan Veljković i danas vodi ogorčenu bitku za svoju imovinu.

Od završetka Drugog svetskog rata pogon na Mostarskoj petlji radi pod imenom „Sedmi jul". Na sednici radničkog saveta održanoj 23. januara 1963. godine odlučeno je da se spoje „Sedmi jul", „Pivara Beograd" (Bajlonijeva pivara) i „Bezalko" u novo preduzeće pod imenom „Beogradska industrija piva i bezalkoholnih pića" - BIP. Jedan od prvih reklamnih filmova u SFRJ snimljen je 1970. za BIP, a u to vreme iz pivare je godišnje izlazilo1,5 miliona hektolitara piva. Današnja proizvodnja je oko 300.000 hektolitara piva godišnje.

Posle požara iz 1997. prešlo se na varionicu manjeg kapaciteta, pa BIP-ove kupce preuzimaju druge pivare.

Republika Srbija 2003. stiče vlasništvo nad trećinom kapitala BIP-a, čime je pripremljen put za privatizaciju koja će uslediti 2007, a biće raskinuta 2010. godine, pošto je prethodne godine litvanski vlasnik napravio nepokriven gubitak od čak 790 miliona dinara.

Pre poslednje privatizacije u junu 2006. Branko Pavlović je na zahtev malih akcionara objavio studiju "Analiza moguće prodaje akcija BIP", u kojoj je skrenuo pažnju da zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, kao potencijalni kupci mogu da se jave samo "oni koji bi da peru pare".

Prva privatizacija BIP-a urađena je još sredinom devedesetih godina prošlog veka, kada je Kulska banka, za koju neki veruju da je bila povezana sa Crvenim beretkama, na osnovu kamata stekla jedan broj akcija ovog nekadašnjeg lidera u proizvodnji piva. Pored pomenute banke i radnika, tada su akcije dobili i neki zaslužni građani. Među akcionarima, nalazila su se i imena generala Momčila Perišića, bivšeg premijera Dragutina Zelenovića, zatim Danijela Cvijetičanina, profesora i kasnijeg rektora Univerziteta "Braća Karić", kao i Bogoljuba Karića, biznismena u bekstvu.

Već tada biva podneta krivična prijava zbog nezakonitog uknjižavanja državne imovine na ime privatnog preduzeća. Tužilaštvo, međutim, odbija da pokrene postupak protiv sudije koji je naložio ove promene u katastru, i svu krivicu svaljuje na jednu radnicu zemljišno-knjižnog odeljenja, koja je u međuvremenu dobila otkaz i postala nedostupna organima gonjenja?!

Još dok je tender trajao, Direkcija za imovinu Republike Srbije 26. aprila 2007. upućuje dopis Republičkom javnom pravobranilaštvu da pokrene postupak u cilju zaštite imovine Republike Srbije, i o ovome obaveštava Agenciju za privatizaciju.

Uprkos tome, čim je u maju iste godine Mlađan Dinkić postao ministar ekonomije, on na mesto v.d. direktorke Agencije za privatizaciju dovodi Vesnu Džinić, provereni kadar iz Agencije za sanaciju banaka, koja nalaže sprovođenje tendera, i tako Litvanci postaju vlasnici.