Natrag

Feljton

 

Feljton

 

Žan-Pol Bled: Bizmark i njegov politički testament koji je ostavio Nemačkoj i Evropi (4)

 

Umiranje na velikoj sceni

 

Oto Eduard Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schonhausen), ili, jednostavno-Bizmark, bio je centralna politička figura u Nemačkoj tokom druge polovine devetnaestog veka. U početku je bio  duboko konzervativnih, aristokratskih i monarhističkih gledišta, borio se protiv rastućeg socijal-demokratskog pokreta. Stavio je van zakona više organizacija i uveo starosne penzije, zdravstveno osiguranje, kao i radničko osiguranje u slučaju nesreće. Postao je poznat pod nadimkom Čelični kancelar. Nosio je titulu Vojvode od Lauenburga, a njegovo državničko promišljanje, bilo je uzor nemačkim političkim vođama tokom dvadesetog veka. Bizmarkov stav da za stabilnu Nemačku treba samo imati "dobre ugovore sa Rusijom", i danas važi za svakog trezvenog poslanika u Bundestagu. Početkom tridesetih godina prošlog veka, i Hitler je, kao vođa Nacionalsocijalista,  iskoristio za sebe nešto od Bizmarkove slave, ali za kratko. Kad je shvatio da bi mu veličina i važnost Bizmarkovog dela smetala, sklonio je njegov impozantni spomenik na nepoznato mesto. Na početku dvadeset prvog veka, dok traju političke podele u Nemačkoj povodom povratka Ruske imperije na svetsku scenu, Bizmarkova misao ponovo je oživela. Sa njom, i važnost strateških sporazuma Nemačke sa Rusijom. Tim povodom, Tabloid objavljuje feljton u nekoliko nastavaka iz srpskog prevoda biografije Oto fon Bizmarka, koju je napisao francuski istoričar i profesor sa Sorbone, Žan-Pol Bled.

 

 

Žan-Pol Bled

 

 

Ako  je  Bizmarku  i  trebao  poslednji  razlog  da  promeni  pravac,  nesumnjivo  bi  ga  našao  u  krizi  koja  se  nazire u istočnoj Evropi, početkom septembra 1885. Nova činjenica je da se javlja pandan ove krize na zapadu, gde se Nemačka i Francuska naglo suočavaju u opasnom direktnom sukobu.

Stvar se razbuktava kada princ Bugarske, Aleksandar Batenberg  (Alexandre  Battenberg),  do  sada  verni podanik  Rusije,  odlučuje  na  svoju  ruku  da  20.  septembra 1885.  pripoji  Istočnu  Rumeliju  gde  je  upravo  došlo do izbijanja pobune. Ova inicijativa pali fitilj balkanskog baruta. Smatrajući da ima pravo da zahteva odštetu za teritorijalno širenje Bugarske, kralj Srbije Milan  Obrenović  započinje  rat,  narednog  14.  novembra,  bez  prethodne  konsultacije  sa  Francom  Jozefom, svojim saveznikom i zaštitnikom. Pogrešio je što je tako uradio. Poraz koji mu je Bugarska nanela preti da potpuno  razbije  srpsku  armiju.  Potrebna  je  direktna intervencija  Franca  Jozefa  kako  bi  Srbija  izbegla najgore.  Čak  iako  su  štićenici  u  dva  navrata  doveli svoje  zaštitnike  pred  svršen  čin,  ovaj  rat  preti  da oživi austro-ruski spor.

Drugi čin se neočekivano događa u avgustu sledeće godine,  s  pokušajem  državnog  udara,  rukovođenim  iz Rusije,  da  bi  se  svrgnuo  Aleksandar  Batenberg  kome Sankt  Peterburg  ne  oprašta  neposlušnost.  Operacija se  okreće  protiv  svojih  autora.  Iako  se  završava njegovom  abdikacijom,  Aleksandar  ima  vremena  da naimenuje  rusofoba  Stambolova  (Stephan  Stamboulov) na čelo vlade. Zatim Sobranie -bugarski parlament bira  za  naslednika  princa  Ferdinanda  Saks-Koburga, poznatog  po  svojim  vezama  s  Austro-Ugarskom. 

Isto tako se može reći da su ova dva uzastopna događaja dovela  u  opasnost  krhku  ravnotežu  na  kojoj  se  zasniva Bizmarkova  tvorevina.  On  je  predviđao  podelu  balkanskog  poluostrva  između  Beča  i  Sankt  Peterburga.

Dakle,  posle  dolaska  Ferdinanda  na  presto  Bugarske, Rusija  se  našla  isključenom  iz  ove  zemlje  koja  je  bila njen glavni oslonac u širenju uticaja u regionu. Iako ponovo  obnovljen  1884,  sporazum  tri  cara  ne  odoleva krizi.  Opet  se  javlja  pretnja  austro-ruskog  sukoba.  Za Bizmarka bi jedan takav rat bio ravan katastrofi, tim pre što to ne krije od ruskog ambasadora koji je u poseti u Varzinu: po ovoj pretpostavci, Nemačka ne bi mogla ostati neutralna; ona ne bi imala drugog izbora do da vojno podrži svog saveznika: „Naš interes za opstanak Austrije  i  dobrih  odnosa  s  njom  je  dovoljno  veliki  da nas obaveže, bilo to protiv naše volje, da uđemo u taj rat, ako austrijska monarhija bude ozbiljo ugrožena".

Ova pretnja se uvećava otvaranjem drugog fronta na zapadu.  Posle  kratkog  predaha  s  Ferijem,  vlada  kojom predsedava  Šarl  Fresine  (Charles-Louis  de  Freycinet) usmerava francusku politiku na rivalstvo s Nemačkom. Pitanje  Alzaško-Lorenske  oblasti  se  ponovo  vraća  u prvi plan. General Bulanže, na funkciji ministra rata, kroz svoje razbuktale govore i ratničke stavove simboliše ovu zategnutost. Afera Šnebele, mračna intriga tajnih agenata u kojoj Bizmark drži konce, ubrzo doli-va  ulje  na  vatru. Najviše  bi  se  trebalo  plašiti  toga da obe strane ne postave graničnu liniju koja se ne sme preći,  pod  pretnjom  da  situacija  ne  izmakne  njihovoj kontroli. Pošto je promenio mišljenje, Bizmark prekida  aferu  Šnebele

S  druge  strane,  francuska  vlada u dobar čas pada, maja 1887, što daje priliku da se otpusti smetajući general. Oteran s vlasti, on ne postaje ništa manja pretnja za Republiku tokom sledećih nekoliko godina. Simbol osvete, njegova popularnost je faktor dodatne tenzije između Pariza i Berlina. Ova  nova  vest  odgovara  Bizmarku  koji  se,  suprotno  javnom mišljenju, odlučuje za svađu s Francuskom, protiv koje  mu  je  najlakše  da  pokrene  narodna  osećanja  još  od nedavnog  rata  1870-1871. 

Potpuno  svestan  toga,  on  koristi strah rata iz osvete. Ako mu se ne daju vojna sredstva da joj se suprotstavi, tvrdi, Nemačka rizikuje bolno buđenje. Upravo na ovoj pretnji orijentiše svoje akcije u  izbornoj  kampanji  1887,  s  ishodom  koji  nam  je  poznat. Međutim, Bizmark veoma dobro zna da se Francuska neće nikada sama upustiti u rat protiv Nemačke. Na tom planu se situacija nije promenila još od krize iz 1875. Da bi Pariz  preispitao  svoju  poziciju  bilo  bi  neophodno  da car pređe Rubikon i odluči da se poveže s Francuskom. Što će reći da Sankt Peterburg drži rešenje krize. Zato nije ništa čudno u tome što iza dimne zavese izborne kampanje Bizmark ukazuje Rusiji povlašćenu pažnju.

 

 

U sukobu sa vojnim starešinama oko Rusije

 

 

U  aprilu  1887,  Vilhelm  Šnebele,  komesar  u  Panji-sur-Mozelu, pograničnom mestu između dve države, namamljen je na nemačku  teritoriju  gde  je  osumnjičen  za  špijunažu  i  uhapšen.  Ovo zatvaranje krši međunarodno pravo i uzrok je naglog rasplamsavanja nemira. Čitav  niz  objektivnih  faktora  se  stiče  u  smeru pogoršavanja  germansko-ruskih  odnosa.  Iako  se  Bizmark  zalaže  da  izvrši  umereniji  uticaj  na  Beč,  Nemačka ostaje saveznik Austro-Ugarske. Gledano iz Sankt Peterburga, ona za Rusiju pripada neprijateljskoj strani. Ovaj argument do iznemoglosti iznosi partija koja se u Sankt Peterburgu bori za savez s Francuskom.

Veoma poštovan  od  strane  Aleksandra  IIIMihail  Katkov (Michail Katkov), urednik Sankt Peterburških vesti, na-ročito je bio njihov zagriženi pobornik. Ekonomija takođe ima svog udela na ovakvo stanje stvari. Istina je da ovde polazimo izdaleka. U 1870. Nemačka nije ni izbliza glavni ruski klijent. Ona drži 44% uvoza i 34% izvoza, u kome žitarice sačinjavaju dominantno mesto.  Preokret  se  dešava  oko  1879.  Slobodna  trgovina između  dva  carstva  ne  može  da  ne  bude  pogođena  protekcionističkim  zakonom  koji  je  usvojen  na  Bizmarkovu inicijativu.  Naročito  je  ona  još  više  otežana  narednih  godina.  Izvoz  žitarica  ka  Nemačkoj  direktno  trpi povećanje  carinskih  taksi.  U  1885.  on  dostiže  tri  puta veći nivo od onog u 1879. Kako onda, pod uticajem postepenog pooštravanja mera, Rusi ne bi shvatili da je njihova zemlja objekat trgovinskog rata u kome Nemačka ima ulogu agresora? U istom stilu, postoji i drugi znak ove promene klime.

Sve do sredine 1880. Rusija je dala Berlinu većinu neophodne  pozajmice  za  razvoj.  Zahvaljujući  kontaktima ostvarenim  s  francuskim  bankama,  Rusija  se  zainteresovala za berzu u Parizu koji je, koliko iz patriotskih toliko  i  iz  ekonomskih  razloga,  spreman  da  ih  prihvati. Na početku 1887. neprijateljstvo prema Nemačkoj svakako osvaja teren. Seoske sredine, isto koliko i industrijske, pridružuju  sada  svoj  glas  uz  renomirane  izdavače,  savez koji ne propušta da uzdrma Aleksandra III.

Ima  još  jedna  poslednja  stvar i  nikako  najmanja koja je bila nezamisliva nekoliko godina ranije, da se  glasno  objasni  ovo  pogoršanje  odnosa  između  dve monarhije.  Godine  1886.  dolazi  do  susreta  francuskog i  ruskog  generalštaba.  Naravno  da  nije  došlo  ni  do kakve  odluke.  Ali  sigurno  se  nisu  ograničili  da  slave prijateljstvo koje tradicionalno ujedinjuje one koji odlučuju o vojnim poslovima.

Suočen s ovim pogoršanjem, Bizmarkova politika se sudara s rastućim osporavanjem. Ovi protivnici se nalaze u svim političkim slojevima, kod socijaldemokrata i levice liberala koji su neprijateljski nastrojeni prema  ruskoj  autokratiji,  kao  i  među  onima  kod  konzervativaca koji bi želeli da primene darvinističke principe u politici među državama. Oni se nalaze na veoma moćnim  mestima,  kao  što  pokazuje  primer  Fridriha fon  Holštajna  (Friedrich  von  Holstein),  davnašnjeg Bizmarkovog  bliskog  saradnika  koji,  ne  slažući  se  s linijom politike prema Rusiji, raskida s njim, barem u tajnosti duboko u sebi.

Ova koalicija se ne ograničava na zahtevu da se utvrde  kontradiktornosti  koje  potkopavaju  spoljnu  politiku Rajha. Ona uverava da je došlo vreme da se okonča  sa  strategijom  balansiranja  između  Beča  i  Sankt Peterburga,  te  večite  težnje  da  se  upravlja  Rusijom. Treba  prihvatiti  posledice  saveza  s  Austro-Ugarskom i  samim  tim  podržati  bez  oklevanja  njene  interese na  Balkanu.  No,  ova  partija  insistira  da  se  dovede  u  pitanje bizmarkovska politika i zagovara preventivni rat protiv Rusije. Ako je sukob s njom upisan u samu prirodu  stvari,  važno  je  ne  čekati  da  se  ona  sporazume s Francuskom. Treba je preduhitriti kako bi se izbeglo  vođenje  rata  na  dva  fronta,  čiji  bi  ishod  u  tom slučaju  bio  veoma  neizvestan.  Ovaj  plan  se  ne  svodi samo  na  razmenu  strateških  mišljenja  u  četiri  zida.

Njega podjednako brani generalštab, što na drugačiji način  zabrinjava  Bizmarka.  Nisu  mu  promakli  kontakti  između  ruskih  i  francuskih  vojnih  oficira  na najvišem  nivou. 

Ubeđen  da  Francuska  nije  spremna, Moltke  i  general  grof  Alfred  fon  Valderse  (Albert von Waldersee), njegov zamenik od 1882, zaključuju da je napad na Rusiju hitan. Osim toga, oni sa svojim austro-ugarskim pandanima izrađuju plan vojne kampanje. Ponovo  Bizmark  dolazi  u  direktan  sukob  s  vojnim starešinama. Što se njega tiče, on je i dalje odlučan da sačuva mir. Ustvari, on ne deli optimizam Moltkea i Valdersea  o  ishodu  rata  s  Rusijom.

Suprotno  njihovom mišljenju,  smatra  da  Francuska  ne  bi  propustila  da se priključi i sumnja da bi onda Nemačka mogla izaći kao pobednik. U ovakvim uslovima je kancelaru nametnut zadatak da se suprotstavi hibrisu vojnih oficira. Zbog toga mu je stalo da održi i dalje jaku vezu nemačke diplomatije s Rusijom i da Berlinu osigura podršku za budući razvoj.

Da bi to postigao, Bizmark računa na dogovor s grupom koja na Sankt Peterburškom dvoru odoleva  onoliko  koliko  i  on  ratnoj  groznici.  Naročito pronalazi  partnera  u  baronu  Girsu,  još  uvek  na  čelu ruske diplomatije, koji je odlučan da potpomogne sporazum s Nemačkom, pod uslovom da ovaj ne istupi protiv interesa Rusije.

Sporazum o reosiguranju od 18. juna 1887. je plod ove zajedničke  volje.  Obe  ugovorne  strane  garantuju  svoju  neutralnost  u  slučaju  neizazvanog  napada  Austro-Ugarske na Rusiju i Francuske na Nemačku. Dogovor se, međutim, ne drži na ovom uravnoteženom uslovu. On pored toga sadrži dodatni, tajni protokol, predostrožnost  koju  njen  sadržaj  dovoljno  objašnjava. 

Bizmark u  njemu  pokazuje  očiglednu  predusretljivost  prema Rusiji. On joj najpre priznaje Bugarsku kao oblast njenog uticaja,  što  joj  konkretno  dozvoljava  da  osporava  tok koji ona sledi kao posledicu događaja još od 1885. Još  mnogo  značajniji  ustupak  je  da  garantuje  diplomatsku podršku  Nemačke  u  slučaju  kada  bi  sticajem  „okolnosti" morala da zauzme turske moreuze, što nije definisano protokolom.

Verovatnoća  da  uslovi  ovog  dodatnog  protokola budu primenjeni je, u stvari, veoma mala. Nešto ranije je  Bizmark  davao  prednost  zaključenju  Mediteranskog pakta  koji  ga  čini  teško  ostvarljivim.  Potpisivan  u tri  navrata  (u  februaru,  zatim  martu,  i  na  kraju  maja 1887),  on  ujedinjuje  Englesku,  Italiju  (s  kojom  je  ponovo  sklopljen  Trojni  savez  u  februaru  iste  godine), Austro-Ugarsku (pa čak i Španiju). Ugovorne strane se dogovaraju da se protive svakoj promeni odnosa snaga na Mediteranu.  Iako  se  najpre  misli  na  Francusku,  nema sumnje da ovakva pogodba na drugom mestu pogađa Rusiju.

 

 

Od pada do mita

 

 

Svaki pokušaj s njene strane da probije vrata turskih moreuza i da uđe u Mediteran naišao bi na zajednički otpor tri sile. Naravno da Nemačka ne učestvuje u sporazumu. Ali ostaje da je Bizmark iza kulisa podržavao njegovu izradu i da mu je on skoro kumovao. On već zna sve  uslove  kada  pregovara  o  sporazumu  o  reosiguranju s  Rusijom.  Ukratko,  ono  što  dv  jednom  rukom,  drugom uzme. Još jednom maestralno izvodi veštinu checks and balances.

Kad se svede račun, mir je spasen. Još jedanput zasluga najpre pripada Bizmarku. On je znao da zaustavi Rusiju, ne  povlačeći  svoju  podršku  Austro-Ugarskoj.  Opasnost francusko-ruskog  saveza  deluje  udaljeno.  Sa  svoje  strane,  Moltke,  koji  je  informisan  o  sadržaju  sporazuma  o reosiguranju, promenio je mišljenje. Međutim, ova ana-liza ne može ostati na ovakvoj pohvali. Kriza je iznela na videlo sve više i više uočljivije kontradiktorno-sti bizmarkovskog sistema. Osim toga, on ne izlazi iz  nje neoštećen, pošto Austro-Ugarska nije obnovila sporazum  s  Rusijom. 

S  nestankom  ove  karike,  krhkost  ovog sastava je sve više očigledna. Verovatno veštine ovog mađioničara uspevaju da drže zajedno delove koji bi se inače razišli u suprotnim smerovima. Ali na koliko dugo? Utoliko pre, što sporazum o reosiguranju nije zaista razvejao sumnje izazvane Bizmarkovom politikom, koliko  u  političkim  krugovima,  toliko  i  u  vojnim  i diplomatskim. Kada je hteo da nametne svoje gledište, Bizmark je uvek mogao da se osloni na starog kralja, koji se do kraja brinuo da održi dobre odnose s Rusijom. Ali sada kada je mrtav, sada kada je njegov naslednik na samrti,  šta  će  on  da  radi  s  njegovim  naslednikom,  mladim Vilhelmom II? Da li će znati da razume suptilnost jedne politike koja deluje proizvoljno, u nijansama i dvoličnosti?  Ili  će  dozvoliti  da  ga  prevlada  nestrpljenje protiv sistema, obeleženog pečatom nestalnosti?

Kraj decenije 1880. nagoveštava teška vremena, ispunjena neizvesnošću. Ipak je Bizmark bez problema prošao vladavinu Fridriha III čijeg se dolaska na presto tako  dugo  pribojavao.  Pod  svojom  vlašću  drži  celu vladu.  Pobeda  kartela  na  izborima  iz  1887.  najzad  mu  je  donela  parlamentarnu  većinu  koju  je  priželjkivao još od svog naimenovanja. Međutim, njegova pozicija je možda manje stabilna nego što izgleda. Njegovi nedavni diplomatski uspesi nisu razoružali kritiku protivnika  njegove  politike  balansiranja  između  Beča  i Sankt  Peterburga.  Za  skeptike  su  samo  odložili  trenutak  istine  kada  će  morati  da  se  odluči  između  dva kontradiktorna  pravca.  Ali  sve  to  ne  bi  bilo  rizik od ozbiljnih posledica kada bi Bizmark bio siguran u podršku Vilhelma II. Neiskustvo novog vladara bi moglo da ga učini još neophodnijim nego što je ikada bio.

U svakom slučaju je to Bizmarkova računica. Ali neiskustvo  Vilhelma  je  jednako  samo  njegovom  nestrpljenju da postane jedini kapetan na brodu. Tako se može reći da  su  svi  činioci  sukoba  tu.  Čak  pre  nego  što  izbija, raskid između cara i njegovog kancelara je u planu.

 

 

Sukob

 

 

Kada Vilhelm dolazi na presto, Bizmark ima sedamdeset tri godine i više od četvrtine veka je na vladajućoj poziciji. Uprkos spletkama koje se kuju u senci, ova dugovečnost,  povezana  s  njegovim  uspesima,  daje  mu  status  žive  institucije.  Nema  tome  puno  vremena  kako je  njegovo  zdravlje  dalo  povod  za  zabrinutost.  Ali zahvaljujući  pažljivoj  brizi  njegovog  novog  lekara, Bavarca Ernsta Šveningera (Ernst Schweninger), stanje mu se poboljšalo. Ako se ponekad i desi da Bizmark ima pantagruelovske obroke, to više nije svakodnevno. Kao posledica ovakve dijete je oslabio. Više nego ikad iz-gleda kao stari hrast koga godine ne uspevaju da saviju.

Buduće generacije su zadržale sliku diva sa šeširom, ogrnutog  kišnim  mantilom,  sa  dve  doge  pored  njega  s kojima se sprema da prošeta u obližnjoj šumi.

U rešavanju nedavne međunarodne krize Bizmark se pokazao u svom najboljem elementu. Isto tako se uključio u izbornu kampanju 1887. s takvom energijom koja se retko sreće kod ljudi njegovih godina.

Siguran u dobru fizičku i intelektualnu snagu, on i ne pomišlja da napusti vlast. On sebe vidi kako umire na sceni, kao što to čine veliki umetnici. Iako je pozvao sina Herberta da pored njega obavlja poslove državnog sekretara u ministarstvu inostranih poslova, njemu ne ulazi u glavu da je verovatno došlo vreme da pripremi svog naslednika.

Ne dele baš svi ovakvo optimističko viđenje. Ako se pogleda malo izbliza, negativni pokazatelji se umnožavaju. Tek što je Vilhelm došao na presto, u junu 1888, Bizmark napušta Berlin, da bi se vratio tek sledećeg januara. Iako nije  novo,  ovakvo  dugo  odsustvovanje  ipak  postavlja  problem.  Za  Bizmarka  je  to  verovatno  pogodan  način  da  izbegne  kontakte  s  Vilhelmom,  što  drugačije  ne  bi  mogao učiniti. Iz svojih rezidencija u Varzinu i Fridrihsrueu može  nastaviti  da  vlada,  oslobođen  ograničenja  koja  bi mu se neizostavno nametnula u Berlinu. Kao što je nekada Fridrih II, iz Potsdama i iz Sansusija, tako i on šalje instrukcije svojim ministrima. Ovakav način vladanja se očigledno sve više slaže sa usamljeničkim vršenjem vlasti. On je takođe, bolje nego u Berlinu, prilagođen ritmu života  i  potrebama  čoveka  u  poznim  godinama.

Bizmark tako može ostati dvanaestak sati u krevetu. Godinama on pati  od  hronične  nesanice  i  u  najboljem  slučaju  uspeva da s mukom odspava nekoliko sati dnevno. Prema receptu Šveningera još mora zbog toga uzimati morfijum.Kao  neobjektivno  svedočanstvo,  ali  ipak  značajno jer donosi drugi ugao gledanja, dnevnik Fridriha fon Holštajna  omogućava  da  se  prati,  korak  po korak,  kraj velikog  čoveka.  Dok  radi  sa  njim,  Holštajn  posmatra Bizmarka  a  zatim  ispisuje  po  belim  stranicama  svoj sud, koji je često bez imalo blagosti a koji nam puno govori o mišljenju u nekim krugovima. Njegovo ubeđenje je sažeto u sledećoj primedbi: „Bez Šveningera bi možda  već  bio  mrtav,  ali  bi  barem  umro  na  vrhuncu  slave".

Vremenom  su  se  povećavale Bizmarkove mane. Onoliko dugo koliko su bile u službi velikog plana, bilo je moguće ne pridavati im značaja, čak i zatvarati oči. Ali danas njegovi nedostaci nemaju više  opravdanje  jedne  velike  politike.  Ostao  je  samo starac,  izjeden  taštinom,  koji  se  čvrsto  uhvatio  vlasti.  Okrenut  ka  toj  strasti,  on  više  ne  toleriše  ni najmanje  protivljenje  iza  koga  odmah  vidi  niti  zavere.

Jedino ga njegov sin Herbert može ponekad uveriti da  preispita  neke  od  svojih  odluka  oko  manje  važnih pitanja. U suštini, kao što će reći kasnije Šarl de Gol u svojim Memoarima, Holštajn bi bio sklon zaključiti da je „starost kao brodolom". Takvo breme ne nosi ništa  manje  obeležje  preterivanja. 

Očigledno  je  da  želja za ostankom na vlasti vodi Bizmarka u sitničarenje i niskost. Ali, nasuprot tome reći da pati od senilnost isuviše je daleko od istine. Iza ovih napada se najpre krije  nestrpljenje  njihovog  autora  i  s  njim  svih  onih koji, kao i on, smatraju da je krajnje vreme da se zatvori Bizmarkova era.

 

(Nastaviće se)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane