Natrag

Kontranapad

 

Kontranapad

 

Povređena vođina sujeta jača od razuma: kakve su posledice naredbe o privatizacije sporta odmah i bez oklevanja!

 

Hirovitost umesto sistema

 

Od kada je Srbija izabrala novu vlast nakon vladavine Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera malo šta se promenilo u životima građana. Jednako smo bez zaposlenja, siromašni do bede, bez dela teritorije, nebezbedni, poniženi... Hleba nemamo, ali su još ostale igre. Sportska terminologija je i novim vlastima omiljen način komunikacije sa zabludelom javnošću. Čovek pomisli da su barem u toj oblasti učinjeni pomaci. Ali, avaj!  Stvari u sportu se nisu pomakle na bolje uprkos najava koje su nam upućivale „zdrave snage". Šta više utisak je da su zamrle sve aktivnosti koje bi mogle da doprinesu sistemskom rešavanju položaja i prilika u toj oblasti.

 

 Miroslav Vislavski

 

Kao što u minulih četvrt veka nedostaje dugoročna nacionalna politika ili definisan model društvenog uređenja i političkog sistema, tako i kada se radi o mnogo jednostavnijem delu državnih potreba i funkcija poput strategije pravaca i razvoja jedne oblasti, u konkretnom slučaju sporta, nije poznato šta se želi i šta se može postići. Nije dovoljno napisati literarni sastav i nadenuti mu ime nekog sistemskog dokumenta kao što je strategija, projekcija, platforma ili zakonski akt. Mora se prvo sagledati zatečeno stanje, analizirati uzroci, definisati šta se želi, odrediti ciljevi kojima se rukovodi politika jedne državne organizacije, potom projektovati sredstva i mehanizmi za uspostavljanje sistema u kome će da se ostvaruje i funkcioniše svaka konkretna delatnost. Na žalost, u Srbiji su se menjale političke elite koje su mudrovale, maštale, obećavale, a ništa ili ne mnogo kvalitetno uradile. Prokockale su zatečen kapital i sistem vrednosti i uredno sejale lažne nade o napretku i boljitku.    

Za razliku od bezlične aktuelne vladajuće državno sportske administracije, prethodna vlast je barem paradirala uz sport i njegova značajnija ostvarenja. Mada s razlogom kritikovana zbog mnogih najava koje su bile na staklenim nogama ili savim isprazne, Snežana Marković Samardžić je svojom agresivnošću u javnim nastupima i prema institucijama države i nevladinom sektoru, činila neke korake koji su dali rezultat barem na planu pozicioniranja sporta kao oblasti od posebnog značaja za predstavljanje Srbije u pozitivnom svetlu. Ne može se prenebreći i zažmuriti pred činjenicama da su u to vreme donošena kakva takva strateška dokumenta poput Zakona o sportu, Strategije razvoja, planska dokumenta na nižim nivoima državne organizovanosti u sportu i u nevladinom sektoru. Po nešto je i sagrađeno kao što su školske sale, po neka dvorana ili bazen, tereni za male sportove, mini pič program sa veštačkom travom, pa sve do Nacionalne kuće fudbala u Staroj Pazovi.

Nezadovoljstvo i kritički odnos prema tadašnjim rezultatima države u tretmanu sporta, motivisani su bili nejasnim i nepotpunim konceptom razvoja i položaja ove delatnosti,  centralizacijom, izostankom sistema i kriterijuma koji su primenjivani bez šire provere i ravnopravnog položaja različitih delova sportske infrastrukture i sumnjama prema raspolaganju sa "sportskim dinarom".

Dolazak na scenu nove političke elite 2012 je i u sportu dočekan sa nadom da će se popraviti stanje i da će konačno država stvoriti uslove i ambijent za povratak sporta vrednostima na kojima je odgajan i lansiran kao prepoznatljiv brend Srbije. Međutim, nakon dve godine vladavine "naprednjaka" i njihovih partnera, u sportu su još nepovoljnije prilike, bez perspektive da će nešto krupno da se desi. U sistemskom pogledu ništa novo na vidiku!

Možda su samo izmenjena mesta na liderskoj poziciji dva sportska društva ili klubova iz tih društava u domaćim takmičenjima jedine promene kojima aktuelna politička garnitura dade svoj doprinos "boljitku" srpskog sporta?! Dakle, nakon višegodišnje liderske pozicije fudbalera, košarkaša i vaterpolista Partizana, sa novim vlastima došlo je vreme vladavine klubova iz SD Crvena Zvezda.

Oni su uz odbojkaše crveno belih, novi lideri kolektivnih loptačkih sportova koji su šampionski laureati. Da li je u pitanju slučajnost i odnos kvaliteta ili je reč o uticajima političkih "autoriteta"? Bilo kako bilo, to je sav rezultat promenama u sportu od dolaska prepoštenih "naprednjaka".

Sledeća pojava koja ukazuje na neke novine u srpskom sportu se odnosi na "povlačenje u ilegalu" čelnika granskih i sportskih saveza.

Možda je izuzetak Tomislav Karadžić koji i dalje suvereno vlada fudbalskom Srbijom, ali koji je daleko od javnosti u poređenju sa vremenom kada se grlio i ljubakao sa gospođom ministarkom iz "žutih" vremena, odnosno vremena u kojima su "eksperti" iz danas nepostojeće stranke Mlađana Dinkića krojili ekonomsku i finansijsku politiku ove zemlje. Retko se uz "naprednjačke" ministre i druge državne činovnike pojavljuju Vlade Divac, Aleksandar Šoštar, Aleksandar Boričić, Velja Marjanović...

Pa kao da ih nema, a bez njih u javnosti kao da ne postoje Olimpijski komitet Srbije, Sportski savez Srbije, Odbojkaški savez Srbije, Rukometni savez Srbije...Njihovi organi se ne čuju u javnosti. Kao da im je sve potaman. Kao da su svi zadovoljni. Možda i jesu - pojedinci!

Vaterpolo savez Srbije i Teniski savez Srbije su nakon "moralnog" povlačenja prepoštenih "naprednjaka" sa čelne pozicije ili kandidature za čelnika ovih uspešnih saveza, prepušteni autentičnim pripadnicima vaterpola i tenisa. Ali, oni nemaju politički pedigre jednog Babića ili Gašića.

 Za razliku od političkog pedigrea, novi predsednik Vaterpolo saveza Srbije, Milorad Krivokapić ima ogroman sportski kredibilitet. Njegova karijera je u zlatnom sjaju trofeja, a međunarodna plivačka organizacija ga je 1985. proglasila najboljim golmanom na svetu. Da li je on konkurentan političkom pedigreu stranačkih vojnika?          

Podsetimo: radi se o onom šefu poslaničke grupe sa izborne liste "Pokrenimo Srbiju - Tomislav Nikolić" koji prilikom izbora za predsednika Vaterpolo saveza Srbije reče da su "ovom savezu potrebni ljudi koji mogu da pokucaju na određena vrata" misleći na sebe iz akcija "od vrata do vrata", da bi ubrzo potom kad mu je Šef naredio povlačenje izjavio: „političari treba da se povuku iz sporta i da ostanu samo navijači klubova i reprezentacije...".

U drugom slučaju reč je o odustajanju od kandidature za predsednika Teniskog saveza Srbije iz redova "zdravih naprednjačkih snaga". Tu je reč o novoustoličenom ministru vojnom i bivšem gradonačelniku Kruševca i vlasnika lokalne televizije u stečaju, Bati Santosu.

On je prihvatio "principijelnu" želju teniskih poslenika, "bliskih" naprednjačkim idejama da nastavi tamo gde je stao njegov prethodnik, kome su brižni teniski radnici okrenuli leđa, jednako kao što su to svojevremeno učinili teniskoj legendi Bobi Živojinoviću u nadmetanju za predsednički presto koji je vodio sa "starim teniskim asom" Vukom Jeremićem!

Radikalne kadrovske promene u Vladi Srbije koju je predvodio Aleksandar Vučić u svojstvu prvog potpredsednika u sektoru sporta, dovele su 2012. godine sjajnu šampionku drevne igre na šezdeset četiri polja, Alisu Marić na mesto Ministarke sporta i omladine. Na njenu žalost, nije procenila da politika u Srbiji ima znatno veći broj polja od šahovse table. U toj i takvoj politici, Alisa se ponašala kao njena imenjakinja u zemlji čuda! Nikako nije došla do pravog poteza kojim bi povela srpski sport iz parloga i daljeg propadanja. Umesto da je povukla Damin gambit i žrtvovala po nekog pešaka, prihvatila je da bude u večitom šahu sve dok joj nije pala zastavica!  

Otišla je tiše nego što je došla. Bez pompe i parade, kao možda najslabiji Ministar sporta koji su kadrovani iz redova vrhunskih sportista.

U postupku takozvane rekonstrukcije Dačićeve vlade, koja je prethodila vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji marta ove godine, kadrovik Vučić je odabrao veličanstvenog vaterpolistu Vanju Udovičića. Mada za šest meseci Vanja nije doneo nikakve novitete niti je nagovestio šta zna i šta možemo očekivati od njega kao ministra sporta, novi premijer mu je poverio mandat u novoj "naprednjačkoj" Vladi.

Bojim se da će i Vanja političar, kompromitovati Vanju sportsku legendu, vaterpolistu koji je na samom vrhu briljantnog istorijskog niza velikana vaterpolo sporta. Za razliku od bazena u kome je plivao poput vidre, u Vladi Srbije pluta poput kućnog ljubimca - ribice u akvarijumu.  

Posle "duela decenije" dvojice zavađenih košarkaških funkcionera u kome je povređena njegova svetost, premijer Vučić je naložio Ministru sporta da prione sprovođenju privatizacije sportskih klubova! Sličnu, još drastičniju razarajuću odluku je doneo njegov današnji idol - Zoran Đinđić!

Ekspresna privatizacija društvene svojine po Đinđićevom modelu je donela nesagledive posledice: uništena je industrija, privreda dovedena do kolapsa, ubijena je radnička klasa, milion zaposlenih postali su besposličari i beskućnici, a takva privatizacija je stvorila kapital establišment odabranih, prosečnih ili polupismenih biznismena koji su se kockali sa državom i narodom.

Izgleda da su Vučićev senzibilitet i povređena sujeta bili jači od razuma i racija u ishitrenoj naredbi - privatizacija sporta odmah i bez oklevanja! Kao da je to rešenje za budućnost sporta u celini. Možda jeste za fudbalske klubove Partizan i Crvenu Zvezdu kojima je država donirala veliku imovinu kakvu predstavljaju stadioni sa kojima raspolažu ovi klubovi. A šta će biti sa ostalim sportom? Odgovor je u iskustvima privatizovane privrede po reformatorovom modelu s početka stoleća.

U vreme donošenja Zakona o sportu, održani su brojni sastanci i rasprave o privatizaciji sporta. Rezultat je bio da nisu nađeni modeli valjane privatizacije. Zato je donet zakon sa fleksibilnim rešenjima svojinskog statusa sportskih klubova. Privatizacija je mogla da usledi tek ukoliko se steknu uslovi za promenu vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala u sportskoj organizaciji u skladu sa razarajućim Zakonom o privatizaciji. Doduše, poznato je da novi Parlament ima obavezu donošenja novog Zakona o privatizaciji. To bi moglo da znači da će privatizacija u sportu sačekati još neko vreme.     

Konsultacije koje vodi ministar Vanja Udovičić sa predstavnicima klubova uglavnom iz fudbala, o privatizaciji klubova su zapravo izvršenje naloga uvređenog premijera. Sportski klubovi su pred novom pretnjom neizvesne budućnosti koju svojim hirovima diktira novi autoritet naših života i sudbina. Zakon o sportu je nedorečen ili nejasan u ciljevima koji govore o svojinskom statusu sporta. To je naprosto činjenica. Jer da je drugačije, od kada je usvojen mogao je da se sprovede postupak transformacije u sportu. Međutim, u procesu usklađivanja pravnih akata sa Zakonom o sportu, nisu poznati primeri da je na njegovim osnovama sproveden postupak privatizacije nekog sportskog kluba. Sigurno je samo da nijedan relevantan sportski kolektiv u kvalitetnim takmičarskim sistemima nije privatizovan u minule tri godine koliko dejstvuje postojeći Zakon o sportu.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane