Natrag

Amerika

Previranja u trouglu moći: kuda idu Sjedinjene Američke Države posle istorijskog dogovora Rusije i Kine?

Moć Sibira, u ime mira

U utorak 20. maja, prestižni dnevnik Njujork tajms objavljuje članak pod naslovom da Rusija i Kina nisu postigli dogovor o planu isporuke ruskog gasa. U tekstu citiraju predsednika Putina: „...Drago mi je da objavim da su dve strane postigle značajan napredak u dogovaranju o ceni u vezi istočne trase prirodnog gasa". Zajednički kominike ove dve zemlje ističe da će gas početi da teče „u najskorije vreme". Ova fraza već se koristila nakon mnogobrojnih pregovora između ruskog Gazproma i kineske petrolejske korporacije i značila je da dogovor nije bio postignut. Već sledećeg dana, isti dnevnik donosi vest da je dogovor ipak postignut, dodajući da se to i očekivalo. Da li će odnosi u trouglu moći SAD, Rusija i Kina posle ovog ugovora krenuti izmenjenom trasom? Na ova i druga pitanja u vezi sa promenama odnosa između tri velike sile, odgovore je potražio Tabloidov urednik Milan Balinda, i dugogodišnji novinar američkog "Majami Heralda".

Milan Balinda

Dogovor između Rusije i Kine, koji je postignut 21. maja, garantuje da će tokom 30 godina prirodni gas stizati gasovodom, nazvanim „Moć Sibira", do istočne kineske obale. Ugovor precizira da će od početka 2018. godine Rusija snabdevati svog velikog suseda godišnje sa 38 milijardi kubnih metara gasa. Rusija se obavezala da će izgraditi gasovod do kineske granice, a Peking će odatle preuzeti taj energent u svoj sistem gasovoda. Isporuka će morati da sačeka izgradnju potrebne infrastrukture.

Cena gasa nije navedena, ali se pretpostavlja da je Kina uspela da ga dobije za po njih povoljnoj ceni. Inače, pregovori o ovom projektu, pre svega o ceni gasa, vodili su se tokom prethodnih deset godina. Zna se da se cena celog projekta kreće oko 400 milijardi dolara. Rusija će u konstrukcije potrebnih postrojenja na svojoj teritoriji uložiti 55 milijardi dolara. Ugovor su u Šangaju potpisali ruski predsednik Vladimir Putin i njegov kineski kolega Si Điping.

Smatra se da je Kina ugovorila da će cena ruskog gasa biti značajno niža od one koju plaćaju Rusiji zemlje Evropske Unije. Peking je iskoristio trenutnu političku situaciju s kojom se Rusija suočila u odnosu na Evropu i Sjedinjene Države. A cena gasa po kubnom metru nije objavljena uz obrazloženje da je ona „trgovačka tajna".

Rusija je bila veoma zainteresovana da usmeri svoje tržište gasom i naftom ka zemljama istočne Azije i da se na taj način oslobodi pritiska svojih zapadnih suseda, zemalja Evropske Unije.

Istovremeno, Putin je hteo da na neki značajan način pokaže da Rusija, suočena sa ukrajinskom krizom i nametnutim sankcijama, ne zavisi od volje Zapada. Današnja geopolitička situacija olakšala je rusko-kineske pregovore i to pre svega zato što je ruski predsednik bio primoran da pokaže da nije sasvim izolovan.

Bez sumnje, ovaj ugovor o gasu samo je vrh ledenog brega, a ispod površine krije se mnogo toga, uključujući i bezbednosne paktove gde bi Moskvi i Pekingu mogao da se priključi i Iran. U svakom slučaju, dogovorom o isporuci prirodnog gasa Kina je postigla više koristi, makar u ovom trenutku, jer se pretpostavlja da će Peking takođe uspeti da smanji cenu gasa koji uvozi iz zemalja Centralne Azije. Kina ne oskudeva kada je u pitanju ovaj energent, pre svega jer ga dobija u dovoljnim količinama od svojih zapadnih suseda, ali ugovor sa Rusijom stavlja Peking u vrlo komotan položaj za nastavak svog ekonomskog rasta. Ne manje važno je i to što su Rusija i Kina pokazali da su spremne da rade zajedno izvan već ustanovljenih globalnih i regionalnih institucija kojima dominiraju Sjedinjene Države.

Rusija je takođe pristala na nižu cenu gasa delom i zbog toga što se sama nalazi u nepovoljnoj ekonomskoj stagnaciji. Međunarodni monetarni fond procenio je da će rast ruske ekonomije tokom sledeće godine biti samo 0,2 odsto. Poslednjih mesec ili dva dana ruski predsednik je podvlačio da njegova zemlja vidi svoju ekonomsku budućnost u saradnji sa Kinom. Putin je takođe isticao da je kineska filozofija u skladu s njegovom konzervativnom nacionalističkom ideologijom, da ceni porodične vrednosti i patriotizam, a isto tako je istovremeno kritikovao moralnu dekadenciju Zapada. Sa svoje strane Kina je raspoložena da pomogne Rusiji u trenutku kada se ona nalazi pod sankcijama Evropske Unije i Sjedinjenih Država zbog situacije u Ukrajini. Kina je zvanično zauzela neutralni stav u odnosu na rusku ulogu u Ukrajini, ali je njena pozicija počela da preteže na stranu Moskve.

Tome doprinose i tenzije koje se stvaraju u odnosima Pekinga i Vašingtona. Iznenada su Kina i Rusija postali „pajtaši" uprkos svojim istorijskim nesuglasica. Ove dve države su čak vodile na svojim granicama i dva manja rata, šezdesetih godina prošlog veka, a odnosi su se popravili tek tokom osamdesetih godina kada je tadašnji ruski predsednik Gorbačov napravio istorijsku državničku posetu Pekingu.

Pucanj u sopstvenu nogu

Pre trideset godina, tadašnji Sovjetski Savez i Kina su imali bolje odnose sa Sjedinjenim Državama nego što su ga imale među sobom. Njihovi najnoviji dogovori prevazilaze samo ugovor o isporuci prirodnog gasa i tiču se i drugih ekonomskih, vojnih i diplomatskih akcija.

Za vreme Putinove posete dve vojne sile izvele su pomorske manevre u blizini nekoliko ostrva oko kojih se otimaju Japan i Kina. Ove dve zemlje veoma često su na istoj, ili skoro istoj, strani kada je pitanje neke odluke u Savetu Bezbednosti Ujedinjenih Nacija. Čini se da se zbližavanje Kine i Rusije događa u veoma lošem vremenu za Sjedinjene Države.

Aneksija Krima Rusiji veoma je ugrozila odnose između Moskve i Vašingtona koji su sada, procenjuje se, na najnižem nivou od završetka Hladnog rata. Odnosi između Amerike i Kine nisu mnogo bolji, a pogoršanju je doprinela i američka odluka da, baš uoči Putinove poseti Kini, podignu optužnicu protiv petorice kineskih vojnih oficira optužujući ih za internet špijunažu. Nakon što su se godinama američke kompanije žalile da im Kinezi „kradu" tehnološke i trgovačke tajne, Sjedinjene Države su po prvi put podigle optužnicu za sajber-špijuniranje i to protiv pet kineskih oficira koji se nalaze u Kini i koji nikada neće biti isporučeni američkom sudu.

Oficiri rade za Narodnoslobodilačku armiju Kine, i to u sektoru za prikupljanje elektronskih informacija, u Jedinici 61398. Vašington je na taj način poslao poruku Pekingu da neće tolerisati internet špijunažu svojih kompanija koje zbog toga trpe gubitke na međunarodnom tržištu. Pitanje je sada da li će ove optužnice voditi do donošenja odluke o sankcijama usmerenih protiv kineskih kompanija, ili proizvoda, koje su profitirale na bazi ukradenih informacija. Bio bi to ogroman, i opasan, potez da se preuzme.

Kompanije koje su špijunirane pripadaju čeličnoj, solarnoj, nuklearnoj i industriji specijalnih metala. Američki državni tužilac, Erik Holder, izjavio je da Sjedinjene Države ne „kradu industrijske informacije".

Inače, kineska špijunaža američkih firmi samo je jedan mali fragment špijunaže kojima su izložene američke kompanije. U intervjuu sa Kristian Amanpur, iz CNN, kineski ambasador u Vašingtonu optužio je Ameriku da se ponaša licemerno uzevši u obzir prikupljanja informacija američke špijunske agencije NSA. Ta agencija negira da je ikada špijunirala komercijalne podatke. Ukoliko bi se sudilo kineskim oficirima u Americi, što nema načina da će se ikad dogoditi, na osnovu 31 tačke optužnice oni bi završili na doživotnoj robiji. Naime, svaka tačka nosi od 5 do 15 godina zatvora.

Nejasno je zašto je državni tužilac baš u ovom trenutku odlučio da dospe ulje na vatru, ali ne bi bilo prvi put da Vašington puca sam sebi u nogu. Najverovatnije zato što se osećaju mnogo superiorniji od Kine, što je tačno, ali događaji mogu da se komplikuju.

Za Sjedinjene Države ne bi bio veći napor da održava napete odnose bilo sa Rusijom, bilo sa Kinom. Problem bi nastao ako bi probale da ove dve zemlje izazivaju istovremeno. Amerika planira da pojača svoj uticaj u azijsko-pacifičkom regionu i u okviru takve strategije namerava da do 2020. godine u taj region instalira 60 odsto svojih vojnih snaga. Takvi potezi Vašingtona mogli bi da izazovu novi Hladni rat sa Kinom. To Americi ne bi odgovaralo ako bi se istovremeno pogoršali odnosi i sa Rusijom.

Suočeni sa krizom u Ukrajini, američki analitičari savetuju vašingtonsku vladu da ne kvari odnose sa Rusima, i sa kojima bi trebalo zajedno da nastupaju u pokušajima da zaustave kineski hegemonizam. Sada se čini da je Moskva izabrala drugog saveznika. Niko nije toliko lud da započne nuklearni rat, ali Amerika stalno mora da razmišlja o 8,5 hiljada nuklearnih glava koje su u posedu Rusije. Istovremeno bi Sjedinjene Države bile pod stalnom finansijskom ucenom Kine koja u rukama drži 1,2 biliona dolara u američkim državnim obveznicama.

Inače, nacionalni dug Amerike iznosi 17 biliona dolara. Kao posledica takvog stanja američki vojni troškovi biće smanjeni za jedan bilion dolara tokom nekoliko narednih godina, a broj američkih vojnika biće sveden na brojčani nivo od pre Drugog svetskog rata.

Na stranu vojni aspekti suočavanje „velike trojke". Hladni rat između Kine i Amerike doveo bi, kažu stručnjaci, do globalnog ekonomskog šoka. Tako nešto niko ne bi želeo, pa ni američki predsednik Barak Obama koji je, došavši na položaj, hteo da popravni sve ono što su njegovi prethodnici „zabrljali", ali događaji „na terenu" imaju svoju sopstvenu logiku.

Neprijateljski odnosi između Sovjetskog Saveza i Kine bili su ključni faktor trilateralnih odnosa za vreme Hladnog rata, ali ovih dana odnosi između Moskve i Vašingtona određuju ton ponašanja u trouglu moći. Čini se da se ti odnosi neće popraviti u skoroj budućnosti, a ukoliko se pojačaju sankcije Rusiji, što je verovatno, ti će se odnosi pogoršati. I nakon Obame malo je verovatno da će sledeći predsednik Sjedinjenih Država pokušati da „restartuje" odnose sa Rusijom, jer to u Americi neće biti popularno. Putin takođe ima značajne razloge da održava napetost. Pre svega cilj mu je da održi svoju popularnost u zemlji.

Da bi se Rusija ekonomski održala na pristojnom nivou, ipak su sirovine primarni izvozni proizvod zemlje. Sirovine, a ne digitalna tehnologija ili automobili, na primer. Putin se nada da može ubediti Kinu da pomogne njegovoj zemlji. Rusiji je potrebna i ekonomska i politička podrška. Da li će u tome uspeti veliko je pitanje, jer Kina nema isti strateški cilj koji ima Rusija. Peking hoće da postane ekonomski svetski faktor i hoće da to postigne mirnim putem. Kina takođe ceni Sjedinjene Države kao partnera s kojim bi mogla da postigne svoj strateški cilj jer njihove ekonomije zavise jedna od druge. Peking može da se udruži sa Moskvom ali samo do izvesnih granica koje, nikako, ne uključuju ugrožavanje Sjedinjenih Država. Naravno da Kinezi znaju koliko mogu da iskoriste svoj položaj između Rusije i Amerike i da izvuku korist za sebe.

Kako sada stvari stoje, Kina bi mogla više da iskoristi Rusiju u toj igri „i tu i tamo". Rusija, u međuvremenu, hoće da izaziva Zapad u svakoj datoj situaciji. Moskva računa na strah koji izaziva njen nuklearni arsenal. Rusija bi, na primer, htela da Kina podrži njen stav u vezi Ukrajine, odnosno Krima, ali Kinezima tako nešto ne odgovara zbog njihovih unutrašnjih tenzija: Hong Kong, Unutrašnja Mongolija, Tajvan i još nekoliko separatističkih žarišta.

Kina bi takođe htela da dobije pristup najsavremenijoj ruskoj vojnoj tehnologiji. Rusi su uglavnom odbijali da prodaju Kini svoja najbolja oružja i to pre svega zbog strepnje da bi to jednog dana moglo biti iskorišćeno protiv njih. Možda će ipak isporučiti neke od sistema, ali će taj proces potrajati.

To oko vojne tehnologije bi moglo i da se donekle iskomplikuje. Naime, ako bi Kina kupila od Rusije neko od najsavremenijih oružja, onda bi moglo da se očekuje da bi Indija tražila da im Sjedinjene Države prodaju nešto iz njihovog arsenala da bi mogli da pariraju Kinezima. U svakom slučaju, ukoliko bi Kina postepeno pomogla Rusiji da učvrsti svoj privredni rast, te dve države stvorile bi značajni par na globalnom nivou. Sjedinjene Države bi s vremenom potpuno kontrolisale i azijski deo Pacifika ako bi im jedini suparnik bila Kina, ali Kina s ruskom ratnom tehnologijom već je sasvim druga priča.

To ne znači da bi Kinezi za samo nekoliko godina mogli da izgrade najmodernije nuklearne nosače aviona, ali znači da bi mogli da krenu u tom pravcu. Znači da bi mogli da budu jači od Japanaca u vodama gde se ove dve zemlje nadmeću. I dalje bi Amerika dominirala na vojnom, finansijskom i političkom nivou, sa velikim brojem jakih saveznika, ali bi i protivnička ekipa na teren izašla spremnija.

Rusko-kineska odbrana od američkog širenja

To udruživanje zemlje sa ogromnim rezervama prirodnih bogatstava i najmnogoljudnije države na svetu, odnosno posledice toga, shvatili su neki evropski lideri koji su u tome videli jedan novi scenario na evro-azijskom kontinentu i moguću opasnost. Veliki broj evropskih zemalja zavise od ruskog gasa. Države koje skoro u potpunosti zavise od Rusije kada je u pitanju prirodni gas su Finska, Estonija, Litvanija, Češka i Slovačka. Od polovine do dve trećine svojih potreba Austrija, Poljska, Grčka, Bugarska i Letonija kupuju od Rusije. Čak i Nemačka nabavlja iz Rusije 40 odsto svojih potreba za prirodnim gasom. Poređenja radi, kada se izuzme Nemačka, količina koja će teći u Kinu je slična onoj koju kupuju sve ostale zemlje Evrope.

Rusija je takođe poprilično značajan investitor u zapadnim evropskim zemljama. U Holandiji su investirali 31 milijardu dolara, na Kipar drugih 30 milijardi, kao i osam milijardi koje su investirali u Švajcarskoj. Za evropske države veoma je značajno i rusko tržište. Nemački Simens u procesu je prodaje ruskoj železnici lokomotive u vrednosti od 2,5 milijardi evra. Francuzi su za Rusiju izgradili dva ratna broda u vrednosti od 1,2 milijarde evra. Sve skupa, trgovina između Rusije i Evropske Unije prošle godine je iznosila preko 400 milijardi dolara, a samo je sa Amerikom i Kinom Evropa više trgovala.

Inače, trgovina između Sjedinjenih Država i Rusije na mnogo je nižem nivou, i u tom pogledu nije ni čudo što je Evropska Unija nevoljna da uvodi sankcije Rusiji. U svakom slučaju, Rusija je krenula ka Aziji, a tek će se videti ko bez koga ne može. Rusija bez Evrope ili Evropa bez Rusije. U svakom slučaju, Rusija je odlučila da krene nešto drugim putem, putem koji vodi više na Istok, i sve to uz saradnju s Kinom. A obe ove države bi, makar za sada, htele da zaustave američko širenje ka njihovim granicama, a kasnije, kao krajnji cilj, htele bi da Sjedinjene Države u potpunosti izguraju sa azijskog kontinenta.

Rusija se takođe pomera ka severu, ka Arktiku, gde se led povlači a nafta se nazire. Moskva već raspoređuje svoje raketne sisteme s namerom da odbrani prostor za koji tvrde da pripada Rusiji. Rusija je takođe objavila, odnosno ruska vojna komanda, prošlog 16. decembra, da je montirala balističke rakete s nuklearnim potencijalom u zoni Kalinjingrada. To bi bilo duž granica zemalja koje pripadaju NATO paktu - Poljske i Litvanije. Tri dana kasnije, vest o instaliranju raketa demantovao je sam predsednik Putin, ali su satelitski snimci pokazali da je jedno desetak raketnih instalacija zaista izgrađeno.

Moskva, bez obzira na rusku aktuelnu ekonomsku situaciju i na predviđanja, ima dovoljnu količinu gotovine koju ulaže u vojne namere. Da li je to najpametnije što Putin može da uradi je sasvim drugo pitanje, ali čini se da bi Moskva ovoga puta htela da ostvari jednu već viđenu strategiju koja je imala uspeha. Naime, svojevremeno su Sjedinjene Države ulaganjem u vojnu opciju uvele Sovjetski Savez u bankrot, a sada Rusija pokušava da uradi isto sa Amerikom. Vašington je prinuđen da smanjuje svoje vojne izdatke, a svaki dodatni troškovi mogli bi da ugrozi još više njihovu ekonomiju. Da li će, a sve ukazuje da baš to rade, Rusija i Kina forsirati Ameriku da potroši mnogo više nego što ima?

Da li će Sjedinjene Države parirati sve vojne poteze druga dva kraka u trouglu moći? Vašington oseća da mora da odgovori na te izazove svojih rivala, a ishod ovakvih sukoba zavisiće od američkih saradnika, Japana, na primer, i da li će oni povećati svoje vojne izdatke i na taj način pomoći Americi. Sasvim je druga stvar da li Sjedinjene Države imaju pravo da budu aktivni učesnik moći na prostoru kojeg Rusija i Kina smatraju svojim dvorištem. Međutim, takođe je pitanje da li će ruska ekonomija imati dovoljno snage da na duže staze konstantno pritiskaju Sjedinjene Države, bez obzira što je Putinova popularnost u zemlji nesumnjiva.

Bliska Rusko-Kineska saradnja zadaje značajne geopolitičke probleme Zapadu. Kako je Moskva odlučila, i uspela, da pronađe izvore investicija na Istoku, pokušaji Vašingtona i Brisela da sankcijama pritisnu Moskvu zbog Ukrajine verovatno će se pokazati kao jalovi. Istovremeno, i Kina ima svojih problema sa Zapadom, počevši sa trgovačkim nesuglasicama pa do špijunskih afera. Sarađujući jedno s drugim Moskvi i Pekingu biće lakše da pritisnu Vašington, a šta će biti odgovor Amerike tek će se videti.

Koliko će, opet samo kao primer, Japan biti spreman da uloži u svoju vojsku? Tokio može u ovom trenutku da parira kineskoj floti, ali ne može ako je ta flota potpomognuta ruskom silom i njihovom najnovijom vojnom tehnologijom.

Druga stvar, o kojoj Amerika možda ne mora mnogo da strepi, ali ipak mora da na nju obrati pažnju, je zagonetka da li im je neko razotkrio vojne planove i da li će te planove predati Kini i Rusiji (ili ih je već predao). Naime, radi se o prebeglom američkom obaveštajcu Edvardu Snoudenu.

Većina dokumenata koje Snouden poseduje povezana su s američkim vojnim planovima. Dokumenti mogu da sadrže od podataka o američkom vojnom budžetu, pa do novog oružja ili tajnih akcija. Snouden je ranije izjavio da te planove neće otkriti, ali, vreme pred nama će pokazati šta se sa njima dogodilo.

A 1.

U potrazi za energijom

Sve više Kineza nabavljaju automobile i još više domaćinstava u ovoj najmnogoljudnijoj zemlji sveta ne samo da dobijaju struju, već imaju električne šporete, frižidere i ostale kućne uređaje. Ovde se misli, pre svega, na milione seoskih domaćinstava. Kini je potrebna energija, struja, gas, ugalj, a tu energiju ne mogu da zadovolje iz domaćih izvora. Kina za energetske potrebe traga u svakom kutku sveta i na taj način menja i globalno tržište.

Kina je 2000. godine trošila samo polovinu energije koju su tada koristile Sjedinjene Države. Sada Kina troši znatno više od Amerike, a takođe ih je pretekla sa uvozom nafte. Kina sagori više uglja nego ostatak sveta zajedno. Naravno da je takvo korišćenje nafte i uglja povećalo i zagađenje prirodne okoline, tako da su i u tome prestigli Sjedinjene Države. Ova zemlja bi mogla da poveća količinu nafte iz sopstvenih izvora, ali za tako nešto još ne poseduje odgovarajuću tehnologiju.

Najveću količinu nafte Kina uvozi iz regiona Persijskog zaliva, ali tamo sigurnost zavisi od američke ratne mornarice. Ona, na primer, kupuje dnevno oko pola miliona barela sirove nafte od Irana, ali američke sankcije ne ulivaju poverenje u sposobnost da Iran bez prekida može biti u stanju da izvozi dogovorenu količinu. U slučaju američke, ili izraelske, intervencije povezane sa izgradnjom iranskog nuklearnog naoružanja, Kina bi ostala „na cedilu".

Kina za naftu ide tako daleko da je kupuje čak i od Ekvadora i Venecuele. U Ekvatoru Kina je postala nešto kao „vladin bankar" obezbeđujući ovoj zemlji Južne Amerike oko 60 odsto potrebnih zajmova u zamenu za tankere nafte. Ruski gas, i tek potpisani ugovor, obezbedio bi Kini nešto više od 15 odsto njihovih potreba, ali bi isto tako omogućilo da smanji upotrebu uglja i tako ublaži zagađivanje atmosfere.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane