Natrag

Feljton

"Mač revolucije" - OZNA u Jugoslaviji 1944-1946 (4)

U susret Bogu, na Kočevskom rogu

OZNA (Odeljenje za zaštitu naroda), preteča je današnjih tajnih službi u Srbiji. Formirana je 1944, a posle 1946. podeljena je na vojnu Kontraobaveštajnu službu i civilnu Upravu državne bezbednosti. O njenom nastanku, zastranjivanjima i transformaciji, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju Srbije, istoričar Kosta Nikolić, napravio je monografiju. Iz njegovog dela o prvoj tajnoj političkoj policiji u komunističkoj Jugoslaviji „Mač revolucije - OZNA u Jugoslaviji 1944 -1946", u izdanju "Službenog glasnika", magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi najvažnije delove.

Dr Kosta Nikolić

Konačni napad je počeo već 13. maja kasno uveče. Borbe su bile izuzetno žestoke, pa je štab III Armije u noći između 13. i 14. maja zatražio pojačanja od I Armije. U drugoj depeši tražio je da bilo čije jedinice, I ili II Armije, što pre dođu pošto se „neprijatelj" probio komunikacijom Kranj - Velikovec. Štab I Armije. je 14. maja 1945. iz rejona Celja uputio 5. i 11. udarnu diviziju u sveobuhvatni napad prema Šoštanju i Poljanama. Tito je još 2. maja 1945. naredio jedinicama 4. operativne zone pohod u Korušku kako bi presekle odstupnicu nemačko-ustaškim snagama i „oslobodile" deo Koruške pre dolaska savezničkih snaga. Ali, partizanske su bile nedovoljne, pa je Tito 13. maja tražio od Koste Nađa da i tamo pošalje pojačanja.

U toku 13. maja 7. brigada 51. „udarne" divizije i jedna brigada iz 14. „udarne" divizije iz sastava III Armije probile su se do prostora Poljana - Blajburg (Pliberk). Razbijene su snage nemačke 104. lovačke divizije, a prema partizanskim izvorima, oko 50.000 „ustaša" (od toga 20.000 civila) i oko 5.000 „četnika" (takođe sa porodicama) pokušali su da izvrše prodor preko Dravograda ka Celovcu kako bi se predali britanskim trupama. Zbog toga je štab III Armije, postupajući po Titovom naređenju, poslao nova pojačanja - 12. i 16. diviziju na prostor Blajburga. Tokom 14. maja pet divizija iz sastava III Armije (12, 16, 17, 36. i 51. „udarna" i 14. „udarna" divizija 4. operativne zone, kao i 5. i 11. „udarna" divizija iz sastava I armije).

Tokom 14. i 15. maja 1945. ovi ljudi u potpunosti su opkoljeni i bez ikakve milosti pobijeni. Oni koji su se predali, likvidirani su vrlo brzo. Titova odgovornost je i lična i komandna, sva ključna naređenja on je izdavao, ali on nije bio jedini odgovoran. Tito je 14. maja 1945. naredio I, II i III Armiji da sve zarobljenike predaju Glavnim štabovima Slovenije i Hrvatske. Istoga dana je od Glavnog štaba Slovenije tražio da preduzmu „najenergičnije mjere" kako bi „po svaku cijenu" sprečili ubijanje ratnih zarobljenika: „...Ukoliko postoje među zarobljenicima i uhapšenima takva lica koja treba da odgovaraju za djela ratnih zločinstava, predavati ih na revers vojnim sudovima radi daljeg postupka".

Tito je 15. maja posebnom naredbom pohvalio jedinice III Armije što su, posle trodnevnih „teških borbi, brzim i energičnim nadiranjem", opkolile, razbile i prisilile na kapitulaciju nemačke i ustaško-četničke bande: „...Ovim su likvidirane posljednje snage koje su pred našim trupama još pružale organizovan otpor. Zarobljeno je preko 20.000 ustaša, među kojima ima veliki broj poznatih zlikovaca. S ustašama zarobljen je i veći broj četnika. Trupe Treće armije za posljednjih 15 dana zarobile su oko 100.000 neprijateljskih vojnika i oficira. Za izvojevanje ove pobjede, ako i za brzo, uspješno i potpuno izvršenje postavljenog zadatka pohvaljujem hrabre trupe naše Treće armije pod komandom general-lajtnanta Koste nađa, pukovnika Branka Petričevića i pukovnika Vukašina Subotića".

Kompromtovani saradnjom sa fašistima

Štabovi Jugoslovenskih armija dostavili su 16. maja 1945. podatke o broju ratnih zarobljenika. Prema podacima I Armije, na teritoriji Hrvatske i Slovenije zarobljeno je ukupno 35.817 pripadnika svih neprijateljskih formacija; Štab III Armije je saopštio da je zarobio 90.880 ljudi u Sloveniji, a Štab IV Armije ukupno oko 120.000 ljudi, takođe u Sloveniji.

„Marš smrti" crnogorskih četnika i članova njihovih porodica počeo je 16. maja levom obalom Drave prema Mariboru. Postrojena po srezovima, kolona je više ličila na pogrebnu povorku nego na nekadašnju vojsku. Prvo su prošli kroz Dravograd, i to kroz špalir partizana koji su u pobedničkom zanosu pevali pesme o Titu, a kolone zarobljenika nazivali „izdajnicima" i „fašistima". Oni koji su prepoznati, izvedeni su iz kolone i ubijeni na licu mesta. U Mariboru su građani pokušali da im pomognu davanjem hleba i vode, ali su u tome bili sprečeni. Odatle su transportovani, kao i ostali, u Šent Vid, predgrađe Ljubljane.

Kosta Nađ je Generalštab JA 24. maja 1945. obavestio u uspešnim borbama u kojima je bilo likvidirano 25.000 „neprijatelja" a zarobljeno 105.000 Nemaca, ustaša i četnika: „...U završnoj fazi ofanzive Jugoslovenske armije za konačno oslobođenje naše zemlje, naša Armija ostvarila je sa uspehom određeni joj zadatak od strane Vrhovnog komandanta. Pri tom je do naročitog izražaja došlo brzo gonjenje potučenog neprijatelja, koji se posle oslobođenja Zagreba povlačio kroz Sloveniju, u namjeri da se prebaci preko biše jugoslovensko-austrijske granice i preda saveznicima. Š...Ć Bitka za uništenje i zarobljavanje neprijateljske grupacije jačine preko 130.000 vojnika u gornjem toku Drave u prostoru između Karavanki i Pohorja, trajala je do 12. do 16. maja sa žarištem na sektoru Dravograd-Blajburg-Slovengradec. Ustaše, a i četnici, borili su se na život i smrt da se probiju iz našeg obruča, ali im to nije uspelo. Ova pobjeda ima veliki vojnički i politički značaj: uništena je sva živa sila ustaško-domobranske Pavelićeve vojske, jer je glavnina zarobljena a znatan deo ubijen u borbi. Pored toga uništena je i grupacija četnika koja se borila rame uz rame sa ustašama i koja je, kao i ona, pokušala da izbjegne našem zarobljavanju. Tako je domaćim izdajnicima četnicima, naročito ustašama, zadan odlučujući smrtni udarac i tako im onemogućeno da izbjegnu zasluženu narodnu kaznu za sva zločinstva i nedela koja su počinili prema našim narodima".

Saveznička vrhovna komanda generalni stav prema jugoslovenskim antikomunistima odredila je još 20. marta 1945. Odbijena je njihova želja o zajedničkoj borbi u slamanju nacizma. Trebalo ih je razoružati i zadržati kao izbeglice. Heterogeni jugoslovenski antikomunistički front poslednji napor da budu prihvaćeni kao deo savezničke koalicije učinio je 28. aprila 1945. kada su Miha Krek, general Marko Mihailović i Živko Topalović posetili Savezničku vrhovnu komandu za Sredozemlje.

Istoga dana Ralf Stivenson (R. S. Stevenson), britanski ambasador nekada pri jugoslovenskoj kraljevskoj a u ovom trenutku pri jugoslovenskoj komunističkoj vladi, obavestio je Forin Ofis da su u pitanju ljudi koji su „kompromitovali sebe javnom saradnjom sa Nemcima" i da oni samo pokušavaju da se „rehabilituju u očima britanskih i američkih komandanata".

Izručivanje tih ljudi Jugoslovenskoj armiji ne bi bilo u skladu „sa tradicionalnim pravom na azil političkih izbeglica" na kraju građanskog rata, pa je Stivenson preporučio da ti borci budu razoružani i zadržani u logoru za izbeglice: „...Mislim da bi bilo veoma važno da, ukoliko tu odluku prihvate u Glavnom štabu savezničkih snaga, moj kolega iz SAD i ja dobijemo uputstva da o toj nameri informišemo jugoslovensku vladu pre nego što dođe do incidenata".

Orme Sardžent (Sir Orme Sargent), zamenik ministra spoljnih poslova zadužen za Jugoslaviju, pisao je 29. aprila Čerčilu da je propuštena prilika da jugoslovenske antikomunističke formacije budu upotrebljene da spreče prodor partizana u Trst i Julijsku krajinu. Njihova namera da u budućnosti sarađuju sa Saveznicima nije mogla da se prihvati: „...Ne vidim kako bi smo mogli da opravdamo saradnju sa trupama koje su do sada otvoreno sarađivale sa Nemcima. Naslućujem da se radi o hrvatskoj policiji zvanoj ustaše koje podržava marionetska hrvatska vlada i o slovenačkim belogardejcima. Ja sumnjam da su u njih uključene Mihailovićeve snage koje su, kad se poslednji put o njima nešto čulo, bile opkoljene u južnoj Bosni. Moramo se, na žalost, složiti sa Stivensonovim predlogom".

Agenti SOE nisu znali koga šalju u smrt

Britanski premijer je istoga dana Sardžentu odgovorio da je razoružavanje i smeštanje jugoslovenskih antikomunističkih formacija u izbegličke logore „jedino moguće rešenje" i da o tome treba obavestiti Stejt Department. U Glavnom štabu savezničkih snaga u Kazerti i dalje se, međutim, intenzivno raspravljalo šta raditi sa jugoslovenskim jedinicama, Tada su se prvi put pojavili i nagoveštaji da bi ove trupe trebalo „izručiti Titu" da bi se izbegla sopstvena odgovornost. Iz Stejt Departmenta tumačenje je stiglo 2. maja: ove snage trebalo je razoružati i odvesti u izbegličke logore. Direktivu u tom duhu izdala je 3. maja i britanska VIII armija.

Ubrzo je došlo do drastične promene u ponašanju Britanaca. Najvažniju ulogu u odluci da se jugoslovenskim vlastima preda veliki broj Jugoslovena imao je britanski ambasador Harold Mak Milan (Harold MacMiillan). Tokom 12. i 13. maja on je posetio britanske vojne komandante u Trevizu i Celovcu. Razgovaralo se o problemu „jugoslovenskih antipartizanskih snaga" koje su se nalazile u Austriji. Već 14. maja general Brajan Robertson, šef administrativnog odeljenja savezničke Vrhovne komande u Kazerti, izdao je direktivu britanskoj VIII armiji da sve Jugoslovene „koji su služili u nemačkoj vojsci", treba razoružati i predati Jugoslovenskoj armiji. Iako su agenti SOE koji su obezbeđivali vezu britanske vojske i partizana kasnije tvrdili da nisu imali predstavu da te ljude šalju u smrt, ipak je više nego izvesno da je tajnim službama bilo potpuno jasno kakva će biti njihova sudbina.

Uskoro je usledila velika likvidacija ratnih zarobljenika, uz sadejstvo britanskih i jugoslovenskih snaga. Takva odluka sprovedena je u delo uprkos tome što je 15. maja iz Stejt departmenta još jednom zahtevano da se poštuje ranije dogovorena saveznička politika. Zato je predaja izvedena u tajnosti. Tokom 17. maja britanski V korpus dobio je dozvolu da u Jugoslaviju vrati sve „jugoslovenske nacionaliste" na svojoj teritoriji. Njih je trebalo prvo razoružati, „ali im ne reći kuda će biti poslati". Prema knjizi depeša 26. divizije Jugoslovenske armije, Britanci su ih 17. maja obavestili da će im biti predato „oko 32 hiljade ustaša i četnika".

Pukovnik Boško Šiljegović, politički komesar IV armije JA, odredio je posebnu grupu vojnika iz 3. bataljona 11. dalmatinske brigade. Štab ove brigade uputio je sutradan 4. bataljon u mesto Podrošci, sa zadatkom da osigura širi prostor oko železničke stanice, a jedan vod je isturen u Jesenice da tamo osigura prijem zarobljenika. Konkretan dogovor britanske i jugoslovenske strane postignut je 19. maja 1945. godine.

Zanimljivo je da je takođe 19. maja Tito obavestio britanskog ambasadora Ralfa Stivensona da je naredio jedinicama Jugoslovenske armije da se povuku na predratnu graničnu liniju između Austrije i Jugoslavije: „...Naredbu o povlačenju izdali smo kako bi smo do krajnosti udovoljili željama svojih saveznika, Velike Britanije i Sjedinjenih Država, ne prejudicirajući konačno uređenje granica sa Austrijom do kojeg će doći na mirovnoj konferenciji".

Ubijanje, mahom klanjem, a manje metkom

Predaja je izvršena u periodu između 23. i 31. maja. Britanska vojna komanda saopštila je 23. maja jugoslovenskim starešinama u ovom logoru da celokupno ljudstvo treba da bude spremno za pokret radi prebacivanja u sastav Istaknutog dela štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske koji se nalazi u Italiji. Tako je stvoreno uverenje da se ide ka snagama pod komandom generala Damjanovića. U međuvremenu je, na brojnim lokacijama, već počela likvidacija ranije zarobljenih.

Prvi su stizali transporti pripadnika hrvatskih snaga. Istovremeno, prema dogovoru sa britanskim komandama partizanske snage počele su da se povlače iz ovog dela Koruške u Jugoslaviji, sa sobom grabeći i sav ratni plen, koje se mogao naći. Prepodne 24. maja, komanda 11. brigade dobila je naređenje da za ovaj zadatak ostavi jedan bataljon u Jesenicama, a sa ostalim snagama da se predislocira u Kostanjevicu na Krasu. U Jesenice je stigla 1. brigada 16. vojvođanske divizije, koja je trebalo da od 11. brigade preuzme dužnost prijema zarobljenika.

Prva vojvođanska brigada već je bila stigla i neki njeni delovi uključili su se u prijem ili rad komisija na austrijskoj strani, kako potvrđuje sećanje jednog njenog poručnika koji je kasnije prebegao Britancima. Međutim, tri sata kasnije brigadi je naređeno da ostane do daljeg u Jesenicama. Komisija britanske vojske u „Marija Elendu" predavala je partizanskoj komisiji kompoziciju. Do 25. maja predato je oko 16.200 zarobljenika, u narednim danima još oko 6.000, pa se čini da je u tim danima ispunjena dogovorena kvota u isporuci zarobljenika.

Tokom 24. maja zarobljenici su ukrcavani i prebacivani kamionima do železničke stanice „Marija Elend" i dovezeni u pravcu jugoslovenske granice, a na vagonima su se iznenada pojavili kao straža do tada sakriveni partizani. U ovom prvom talasu bilo je tri hiljade srpskih „dobrovoljaca" (2, 3. i 4. puk SDK/a), 12 hiljada slovenačkih domobrana (sa porodicama), 2.500 Hrvata i oko tri hiljade crnogorskih četnika. U narednim danima predato je još najmanje oko šest hiljada zarobljenih Jugoslovena.

U Rozenbahu bi ulazili partizani i vršili preliminarne pljačke (mahom satove, nakit, zlato i drugo što je bilo vidljivo). Na stanici u Hruščici, u voz koji bi se zaustavio uskakali bi partizani. Već tu su odvođeni oficiri i likvidirani u obližnjoj šumi; oficiri 3. bataljona 1. vojvođanske brigade samo iz jedne kompozicije likvidirali su 54 zarobljena oficira, mahom klanjem i tek po nekim revolverskim metkom. Zaključno sa 3. junom ukupno je bilo 16 kompozicija smrti. Paralelno sa isporukom ljudi, kroz tunel su tutnjale kompozicije sa ratnim plenom.

U Operacijskom dnevniku 3. bataljona 1. vojvođanske brigade za 23. maj 1945. stoji sledeća beleška: „...Mesto Maribor. Vreme sunčano. Po naređenju Štaba naše brigade, bataljon je imao zadatak likvidiranje narodnih izdajnika. Zbog izvršavanja postavljenog zadatka, nije se nikakav rad odvijao u toku dana. Ishrana i zdravstveno stanje bataljona su zadovoljavajući".

Unijanje neprijatelja bez suđenja

Posle kratkih saslušanja zarobljeni Slovenci podeljeni su u grupe A, B i C. Oni iz grupe C, kojih je bilo najviše, posle kraćeg vremena su ubijeni. Manji deo poslat je na suđenje pred vojni sud. Zarobljeni Hrvati, Srbi i Crnogorci podeljeni su po po okruzima i srezovima. Onda su oficiri OZNE iz pojedinačnih srezova odlučivali o njihovoj sudbini. U tim majskim i junskim danima život ratnih zarobljenika i civila bio je malo vredan, bilo je deljenje na levo i desno, na smrt ili život, zavisno od lične odluke oficira OZNE, kao i od ličnog poznanstva i predratnih odnosa, odnosa u ratu i posle njega. Likvidaciju Slovenaca u najvećoj meri izvodile su izabrane jedinice i pojedinci slovenačke OZNE i KNOJ/a.

Zarobljene Hrvate, Srbe i Crnogorce većinom su likvidirali pripadnici Jugoslovenske armije iz drugih delova Jugoslavije.

Čitava akcija likvidacije nekoliko desetina hiljada ljudi za nekoliko dana u tadašnjim uslovima ne bi bila moguća bez odluke najviših političara i oficira, pre svega Tita. On se tada nalazio u Ljubljani, sa vrhom OZNE za Jugoslaviju, ali i za Srbiju, Crnu Goru, Hrvatsku i Sloveniju. To više nego jasno govori ko je organizovao likvidaciju jugoslovenskih zarobljenika.

Raport o ovim događajima Titu je 25. maja podneo tadašnji major Simo Dubajić, koji je decenijama kasnije o tome pričao: „...Išao sam u vilu kod njega da izvestim šta je tamo bilo. Ja sam otišao, a onda su u moj hotel u Šentvidu došli u pola noći Maček Ivan Matija, Maks Baće, još neki od Crnogoraca, jedan od Rankovićevih pomoćnika. Mislim da je to bio Jovo Kapičić. Tačno ne znam. Oni su meni rekli da ih sve treba goniti u Kočevski rog i tu pobiti".

Na pitanje da li je ta naredba morala da stigne od Tita, Dubajić je odgovorio: „...Naravno. Niko takvu nije mogao odluku doneti sem Tita".

Tito je u svom govoru u Ljubljani 26. maja poslao više nego jasnu poruku o sudbini ovih ljudi: „...Što se tiče ovih izdajnika koji su se našli unutar naše zemlje, u svakom narodu posebice - to je stvar prošlosti. Ruka pravde, ruka osvetnica našeg naroda dostigla ih je već ogromnu većinu, a samo jedan mali dio uspio je pobjeći pod krilo pokrovitelja van naše zemlje. Ova manjina nikada više neće da gleda ove naše divne planine, naša cvatuća polja. Ako bi se to dogodilo, onda će to biti vrlo kratkog vijeka".

Iz Jesenica transporti su išli do Kranja. Tu su zarobljenici sabrani u logor, a zatim dovedeni u Šentvid, predgrađe Ljubljane, gde se nalazio logor otvorenog tipa. Zarobljenici su povremeno posećivani od partizana (među njima je bilo i Kalmika) koji su išli od grupice do grupice i trpali u šatorska krila dragocenosti koje su zarobljenici do tada uspeli da sakriju. Iz grupa za streljane izdvojeni su mlađi od 18 godina.

Oficir koji je „prepolovljavao" broj srpskih zarobljenika „mlađih od 18", bio je načelnik OZNE za Srbiju Slobodan Penezić Krcun. Ostali su poterani peške dalje. Ukrcani su u kompozicije, koje su ih odnele na jugozapad Slovenije u besputne šume Kočevskog roga. Slovenački domobrani kamionima su prebačeni od Kočevja. Njima su pridružili i druge zarobljene grupe, kao na primer iz Škofja Loke, njih 500 zarobljenika. Na drugoj strani, za izvršenje „specijalnog zadatka", 11. dalmatinska bila je spremna. Negde pred ponoć, majora Simu Dubajića probudili su (telefonom) „Rankovićevi pomoćnici" i preneli mu hitnu naredbu i da se na Kočevskom rogu otpočne sa masovnim streljanjem i likvidacijama zarobljenih.

Štabu 11. dalmatinske saopšteno je 27. maja „da se brigada do daljnjega stavlja na raspolaganje ministarstvu narodne odbrane DFJ". Prema sećanju već spominjanog dezertera iz ove jedinice, to je značilo da je četa egzekutora koja je vršila streljanja od 25. maja u Šent Vidu, tokom 28. maja prebačena u Kočevje da tamo nastavi zadatak. Njome je komandovao kapetan Nikola Marušić.

Prema tom svedoku koji je pakovao uniforme pobijenih (12 punih vagona odeće), poslednja grupa streljana je u subotu 9. juna. To potvrđuje i jedan preživeli slovenački „domobranac", koji je toga dana bio streljan i gurnut u jamu. On je usput oko stratišta prepoznao i neke slovenačke oficire-partizane.

Zdenko Zavadlav, zamenik načelnika OZNE za područje Maribora, koji je bio zadužen za organizaciju likvidacije zarobljenika, naknadno je opisao gde su i kako u maju 1945. likvidacije sprovedene. On spominje „transporte" i „serijsko streljanje" zarobljenika koje su vršili OZNA i KNOJ; navodi da je naredba za eliminisanje zarobljenika stigla „s vrha", jer „neprijatelja treba ubijati bez suđenja" dok „revolucija još traje".

(Nastaviće se)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane