Natrag
Druga strana
Ko je otvorio pandorinu kutiju
Vlado Dragićević
U novembru 2003. godine, predsednik SAD Džordž Buš je svojim sunarodnicima objasnio da je invazija na Irak deo napora da se demokratija uspostavi područjem celokupnog Bliskog Istoka, a totalitarni režimi unište jednom za uvek. Naravno, predsednik je izjavio da su SAD napale Irak kako bi uništile terorističke punktove i oružje za masovno uništavanje, kojim je raspolagao režim Sadama Huseina. Ovo poslednje se moglo proveriti postojanjem činjenica, pa se ispostavilo da su Bušove priče o teroristima i oružju za masovno uništavanje, lažne. Kada je u pitanju uvođenje demokratije (možda i klasično naturanje), ovakav povod se ne može proveriti, na osnovu činjenica. Niko, čak, sa sigurnošću ne može ni tvrditi da su Buš i njegovi saveznici i verovali u ovako radikalan način širenja demokratije ognjem i mačem.
Noviji događaji su potvrdili činjenicu da nisu samo Amerikanci spremni na započinjanje krstaškog rata, zasnovanog na idejama i verovanju srednjovekovne vlastele i vatikanskog establišmenta. Radikalni islamisti, verujući da Islam mogu širiti onako kako su to činili u 7. -om i 8-om veku, poneli su se na isti način kao i Amerikanci. Tako se došlo u situaciju da, zahvaljujući Džordžu Bušu, koji je otvorio branu, islamske snage krenu u novi rat, ali ovoga puta protiv svoje braće po veri.
Muslimani suniti čine većinu islamskog sveta. Između 85 i 90 odsto Muslimana širom sveta pripada sunitima. U Iraku, naprotiv, samo oko 9 odsto muslimanskog stanovništva su suniti. Nekadašnji predsednik Iraka, Sadam Husein, je bio sunit, koji nije imao poverenja u šiitsko stanovništvo, diskriminisao ga, a njegove vođe ubijao ukoliko bi se usudili da pokažu bilo kakav politički otpor.
Nakon američke invazije, vlast su preuzeli lideri iz redova šiita, počevši da isteruju samo njima znanu pravdu u odnosu na sunite. To je izazvalo iskru građanskog rata koji i danas traje.
Poprište sukoba u Iraku suočilo se u novije vreme sa postojanjem novog učesnika. Na sceni se pojavila takozvana Islamska država Irak i Sirija (ISIS), vojna formacija radikalnih islamista, takođe sunita, koja je u Irak pristigla iz Istočne Sirije i za vrlo kratko vreme osvojila strateški važan zapadni deo Iraka. Na njihovom čelu se nalazi izvesni Abu Bakr al-Bagdadi (Abu Bakr je bio prvi Kalif). Politički analitičari su bili zapanjeni brzinom kojom je ISIS koalicija uspela da zadobije veliku teritoriju i uđe sa svojom armijom u Irak. Ovo posebno, ako se zna da je iračka vlada opremljena adekvatnim vojnim potencijalom (ljudstvom i naoružanjem), kojim bi mogla da spreči ovakav ili sličan napad, a možda je to samo pretpostavka.
Ako je suditi po rečima lidera sunitskih Muslimana u Iraku, šiitska, nedemokratska politika Nuri al-Malikija, bliska Iranu i potpomognuta od strane zemalja Zapada, dovela je do toga da su sunitski političari sprečeni u učestvovanju u političkom životu i armiji. Šta više, oni su i lažno optuživani da su počinili krivična dela, pa su, neretko, završavali i u zatvoru. Zahvaljujući odsustvu sunitske populacije iz političkog života i vojske, mnogi od sunitskih stanovnika počeli su, simbolično ili na drugi način, da podržavaju političke grupacije, kao što je ISIS, iz osećaja frustracije u odnosu na pogoršavanje situacije u zemlji, kao i svoje političke i vojne slabosti.
Uz sve ovo, jača i mešanje Irana, kako u Iraku tako i u Siriji, a sve zahvaljujući podršci SAD i zapadnog sveta. Ono se i dalje nastavlja nesmanjenom jačinom, budući da ne postoje snage koje to mogu sprečiti. Odluka zemalja Zapada da sa Iranom otpočnu pregovore je nešto što se po prvi put desilo od dolaska Homeinija na vlast.
Skorašnje iransko-američko zbližavanje nastalo je, pre svega, kao posledica američkog ogorčenja i neprijateljskog stave prema Al-Kaidi. Tako, Amerikanci ovoga puta pokušavaju da ojačaju šiitsku zonu uticaja, kako bi izbalansirali sve veći uticaj sunitske većine. Uspostavljanje snažnog političkog uticaja šiita, dovelo bi sunitske zemlje u konfrontaciju sa Iranom, što bi, u krajnjem sledu događanja, pospešilo iranske snove o velikoj Persijskoj imperiji.
Ono što se trenutno dešava u Iranu može imati velike posledice po ceo region.
SAD, Iran i nekoliko Iraku susednih zemalja moraju snositi odgovornost za sve što se događa. Iran je, pre svega, direktno odgovoran prisustvom i učešćem svoje Revolucionarne garde u Siriji. On je takođe odgovoran i zbog bezrezervne ekonomske podrške režimu Al-Malikija.
Kurdi su, nakon skorašnjih događaja, profitirali time što su uspostavili kontrolu u područjima koje je napustila iračka vojska, a posebno područje grada Kirkurka, izuzetno bogato naftom.
Turci su takođe zabrinuti, a posebno nakon kidnapovanja svojih građana i osoblja turskog konzulata u gradu Mosulu. Ova realnost će, više nego sigurno, okuražiti Tursku da sirijskoj opoziciji pošalje određene vrste naoružanja, kako bi se mogli odupreti ISIS-u.
Što se tiče zemalja Golfa, one nisu posebno uzbuđene napredovanjem armije ISIS-a. Eventualnom Al-Malikijevom pobedom, ili pak njegovim krahom, ne dobijaju ništa posebno. U prvom slučaju, bili bi gurnuti u zagrljaj iranskog uticaja, dok bi ih druga opcija primorala da se bore protivu iste vrste ekstremizma koja ih je toliko puno koštala u prošlosti.
Šta je sa SAD? Predsednik Barak Husein Obama je u svom govoru, posvećenom situaciji u Iraku, izjavio da on lično želi da pomogne vladi u Iraku u borbi protiv ISIS-a.
Mada je istakao da američko uplitanje u događaje u ovoj zemlji neće biti značajno, razvoj događaja će ga naterati da interveniše direktnije nego što je u početku imao nameru , a to je zato što irački režim jednostavno nije u stanju da povrati nedavno izgubljene teritorije. Ipak, glavni razlog većeg američkog angažovanja u Iraku biće iz čisto ekonomskih razloga, ukoliko iračke nafte ponestane na svetskom tržištu. Same SAD bi, u tom slučaju, bile izložene raznovrsnim ekonomskim problemima, pa zato Irak ostaje američki prioritet.
Predsednik Obama je, do sada, samo pri odluci da u Irak pošalje 300 vojnih savetnika (ako se to tako može nazvati, budući da su većina od njih pripadnici Zelenih beretki), koji bi bili od pomoći iračkoj vojsci u obuci za borbu protiv islamskih ekstremista. Međutim, ovo se većini Amerikanaca ne dopada baš mnogo. Sećanja i rane iz poslednjeg rata u Iraku su još uvek bolne i sveže. Čak se čuju i mišljenja da SAD više nisu kredibilan učesnik, da su izgubile osećaj dobre namere i da sve treba prepustiti snagama na regionalnom nivou. Sve je više i zagovornika ideje o podeli Iraka. Piter Galbrajt, nekadašnji američki diplomata, zdušno se zalaže da Irak ne treba očuvati jedinstvenim po svaku cenu. On kaže da je razlaz bolji nego građanski rat između sunita i šiita.
Ako su eksperti u pravu, onda je ono što se sada dešava u Iraku, najgore od svega. Neke stvari se ne mogu ostaviti nerešene. Zla krv između sunita i šiita, sa svakom novom krizom postaje sve pogubnija. Možda je, pre nekoliko godina, bilo i moguće nešto uraditi sa jakom centralnom vladom, ali sada je sve kasno. Kako vreme prolazi, pojedini delovi iračke teritorije tražiće sve veću i veću autonomiju. Bez obzira šta SAD o međunarodni faktori budu učinili, povratka na staro neće biti. Ni u najboljem spletu okolnosti Irak više nikada neće biti ono što je bio.
A Džordž Buš? Ratnih zločinaca i njihovih laži i obmana nikada na odmet. Jedna arapska poslovica kaže: "Ako me prevariš, ti si kriv; ako me i drugi put prevariš, kriv sam sam." Verovatno je napaćenom iračkom narodu sada sve jasno, kao što je, verovatno jasno i Sirijcima i Ukrajincima. Bože, pa anarhija je najveći stupanj demokratije.