Natrag
Druga strana
Kako uspostaviti mir?
Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju piše o posledicama palestinsko-izraelskog rata
Vlado Dragićević
Ujedinjene nacije su 1948. godine donele odluku da se britanska teritorija, poznata pod imenom Palestina, podeli na dve nezavisne države: Izrael i Palestinu. Lideri arapskih zemalja su se ovome usprotivili, a rezultat novonastalog sukoba bila je činjenica da je Izrael u ratu zadobio vise teritorije nego sto mu je to bilo garantovano rezolucijom Ujedinjenih nacija. Jedini deo koji je ostao pod kontrolom Palestinaca, bio je pojas Gaze.
U sledećem arapsko-izraelskom ratu, 1967. godine, Izrael je okupirao i ovaj deo teritorije, da bi se, 2005. godine, sa nje povukao. Međutim, povlačenjem izraelske vojske i doseljenika, istovremeno je uspostavljen i izuzetno restriktivan režim protoka robe, sto je dovelo do visoke stope nezaposlenosti među arapskim stanovništvom Gaze i životu ispod granice siromaštva.
Ovakva politika je porodila islamistički, militaristički pokret Hamas, koji je 2006. godine, na izborima potpomognutim od strane SAD, osvojio vlast. Hamas je na sceni počeo da egzistira jos od 1987. godine, ali kao pokret otpora, proklamujući ideju da se Izrael uništi i zameni celovitom palestinskom državom. Ova organizacija je vremenom malo ublažila svoje stavove, pristajući na nezavisnu palestinsku državu u granicama iz 1967. godine, ali jos uvek formalno ne priznajući Izrael kao legitimnu državu i nastavljajući borbu protiv izraelskih vojnih formacija i doseljenika.
Osim Hamasa, na pozornici dešavanja prisutni su još Fatah (palestinski nacionalistički pokret, čiji je vođa bio preminuli lider PLO, Jaser Arafat), islamski džihad (militantna organizacija nejasnih ciljeva koja se u Gazi pojavila 70-tih godina prošlog veka), Brigade mučenika Al Aksa, Komiteti narodnog otpora, Armija Islama i dr.)
U ovom loncu uzajamnog ubijanja i terorističkih akata, primirja, pa ponovnog sukobljavanja u zavisnosti od političkih interesa i situacije, dobija se utisak da novi konflikt na području Gaze, sledeći stari, ustaljeni recept. Ovo je, od 2008. godine, treći "Gaza rat", a svaki od njih pomalo liči jedan na drugi. Nekoliko Izraelaca biva kidnapovano ili ubijeno, a Izrael na to odgovori raketama, ili pohapsi nekoliko pripadnika Hamasa na Zapadnoj obali. Hamas na ovo reaguje takođe raketama po teritoriji Izraela, pa točak nastavlja da se okreće u istom smeru.
Naravno, svaki put ima nečega novog. Na kidnapovanje i ubistvo troje Izraelaca na Zapadnoj obali, izraelska strana je odgovorila mučenjem i ubistvom mladog Palestinca. I tako, mada je svaki okretaj točka malo drugačiji, način ostaje isti.
Zašto bi onda izraelski premijer Netanjahu bio raspoložen da uđe u otvoreni oružani sukob u pojasu Gaze? Pre svega zbog prirode svojih odnosa sa političkim savezima na izraelskoj desnici, a posebno sa naseljeničkim lobijem. Zbog toga on nije u mogućnosti (a verovatno to i ne želi), da sa Palestincima uspostavi određenu vrstu mirovnog suglasja, koje bi bilo prihvatljivo jednima i drugima.
Netanjahu takođe zna, a na osnovu prethodna dva rata, da Hamas može biti, na određeni način, neutralisan, ali ne i uništen. Ukoliko bi i uspeo da uništi ovaj pokret, njegovo mesto bi zauzela neka manje korumpirana, ali zato daleko efikasnija, ekstremna islamistička grupa, koja bi mogla ozbiljno uzdrmati Izrael.
Hamasovi motive za jednim ovakvim ratom su daleko očigledniji. Ovaj pokret je ostao gotovo bez bilo kakvih izvora finansijske i materijalne potpore. Iran, na primer, prestao je da potpomaže budžet Hamasa kada su se ovi priključili sunitskim pobunjenicima u građanskom ratu u Siriji. Egipat je prestao da ih pomaže nakon prošlogodišnjeg vojnog udara protiv vlade Muslimanske braće, na celu sa Mohamedom Morsijem.
Samim tim, nameće se logičan zaključak. Ukoliko se rat nastavi, a broj poginulih Palestinaca počne da raste, treba očekivati da zemlje Golfa, pa i Egipat, budu primorane da počnu pružati veću finansijsku pomoć Hamasu.
Verovatno je samo jedno pitanje važno. Koliko mrtvih Palestinaca će zadovoljiti potrebu Natenjahua da izgleda kao čvrst vođa svog naroda, a koliko njih će biti potrebno Hamasu da ponovo izgradi podršku kod kuće i dobije finansijsku pomoć iz inostranstva.
Očigledno je da se broj poginulih rapidno uvećava, što će, teoretski, omogućiti prekid vatre između zaraćenih strana. Kada do toga dođe, onda će obe strane početi da razmišljaju o drugoj rundi ovoga rata. Međutim, mrtvi će ostati mrtvi.
Šta onda učiniti da bi se uspostavio mir?
Netanjahu i drugi izraelski političari skloni su konvergirati predlog Sol Mofaza, nekadašnjeg ministra odbrane Izraela, da se oblast Gaze demilitarizuje u zamenu za finansijsku pomoć od 50 milijardi dolara. Ova suma, ma koliko izgledala velikom, nije mnogo za međunarodne donatore, koji ovo mogu razumeti kao daleko bolje korišćenje svog novca, nego da ona postane mnogo veća, ako postane potrebna za obnovu nakon nekog novog rata u Gazi.
Demiltarizaciju bi trebalo da nadgleda uverljiva i pouzdana međunarodna koalicija, sastavljena od zemalja koje su već odavno izrazile svoj revolt prema onome sto se dešava u Gazi. Sve militantne grupe bi se razoružale, pa bi tako i njihovi podstrekači i finansijeri bili primorani da se povuku. Kada se ovo kaže misli se, pre svega, na Iran, koji bi na ovo morao da pristane, budući da svetu želi pokazati svoju dobru volju, a posebno SAD, sa kojima je, trenutno, u ozbiljnim i produktivnim razgovorima.
Izrael će, naravno, pokušati da se svemu ovome odupre, ali će, zasigurno, biti fleksibilan. Sa jedne strane, on je svestan da egipatska vlada ne gleda blagonaklono na Hamas, što smanjuje dotok oružja preko egipatske granice, a sa druge, osvedočen u efikasnost svog protiv raketnog štita, koji se pokazao veoma efikasnim u sukobima sa palestinskom stranom.
Hamas je, takođe, pokazao određene znake popuštanja. Prošle nedelje, ispostavio je podužu listu zahteva u zamenu za desetogodišnje primirje sa Izraelom. Većina ovih zahteva (npr. Aerodrom i slobodna trgovina preko kopna i mora), su sasvim podložne teme za pregovore.
Period od 10. godina je zaista dug. Ako za to vreme Gaza ne bude ratovala i mogla da izgradi ekonomiju sličnu onoj na Zapadnoj obali, možda neće više ni biti potrebe za novim pregovorima kako bi se uspostavio mir. On, i dobro sagrađena kuća nikada nisu skupi.