Natrag

Feljton

Istina o Srebrenici: zločin koji je za svoje potrebe insceniralo vojno i političko rukovodstvo Alije Izetbegovića (3)

Lažne žrtve još vređaju mrtve

Novootkrivena dokumenta, od kojih tri potiču od Armije Bosne i Hercegovine, i jedan iz UNPROFOR-a, mogu da promene postojeću predrasudu u svetu, posebno onom zapadnom, da su Srbi u Srebrenici počinili genocid nad muslimanima. O poreklu ovih dokumenata ne možemo ništa da kažemo da ne bismo ugrozili osobu koja ih je iznela na svetlo dana, a redakciji Tabloida su dostavljena preko Nemačke, od gospođe Helge Fuks, koja već godinama istražuje ovu temu. U nekoliko nastavaka objavićemo njihove najinteresantnije delove

Priredio: Milan Malenović

Kada su 11. jula 1995. snage Vojske Republike Srpske ušle u Srebrenicu u redovima jedinica Armije Bosne i Hercegovine u ovom gradu nastala je opšta panika i pravo rasulo. O tome svedoči i dokument od 28. avgusta 1995. koji je sa primedbom „Radna verzija" Odeljenje službe vojne bezbednosti komande 2. korpusa ARBIH, zajedno sa Službom državne bezbednosti Sektor Tuzla, sastavilo i dostavilo Generalštabu ARBIH.

Opisujući događaje od 10. jula 1995, pošto su snage VRS probile linije bosanske armije u Zelenom Jadru, u pomenutom dokumentu se navodi: „Međutin, u toku popodneva, vojnici su se samostalno povlačili prema gradu, tako da su četnici prilikom izvlačenja tijela svojih poginulih, ponovo došli na položaje na kojima su bili prethodni dan."

Istog dana je i direktor bolnice u Srebrenici tražio da se ta ustanova evakuiše i bolesni i ranjeni prebace u kamp UNPROFOR-a, ali je komandant holandskog bataljona stacioniranog u tom gradu odbio da ih primi. Po "Radnoj verziji" izveštaja Službe vojne bezbednosti od 28. avgusta dr Ilijaz Pilav je o ovome obavešten i od njega je traženo da se u vezi tog problema obrati komandi UNPROFOR-a, gde mu je saopšteno da će ranjenici biti prihvaćeni u kampu u Potočarima u koji se povlači i bataljon "Plavih šlemova".

U istom tom dokumentu se opisuje i haos koji je zavladao u tom trenutku u Srebrenici, budući da su i vojna i civilna vlast, koje su do tada vladale ovom enklavom, bile u bezglavom bekstvu: "S obzirom da su četnici već tada bili prodrli u Zaboljinu, predgrađe Srebrenice, prethodne noći, narod je provalio u sve magacine u gradu, pokupio sve zalihe hrane, i u panici se kretao prema Potočarima, gdje su ih upućivali i vojnici UNPROFOR-a, pod izgovorom da i oni imaju namjeru da se prebace u Potočare."

Pošto je postalo jasno da Srebrenicu snage ARBIH ne mogu više da brane, a civilnom stanovništvu niko ništa nije govorio šta da radi i šta ga očekuje, Srebreničani su se samostalno organizovali i krenuli u beg. O stanju u Srebrenici i Potočarima u tim trenucima "Radna verzija izveštaja Generalštabu" svedoči sledeće: "Skoro svo civilno stanovništvo iz grada i obližnjih sela, dana 11.07.1995. g. je oko 15_sati krenulo prema glavnoj vojnoj bazi UJNPROFOR-a u_Potočarima, tako da se do 20.00 sati tog dana okupilo oko 20.000 izbjeglog stanovništva u logoru i ispred logora UNPROFOR-a u Potočarima, na ulicama, kanalima pored puta i u dvije skoro potpuno uništene fabrike. Četnici su bili udaljeni samo 200-300 metara vazdušne linije od izbjeglog stanovništva. Niko od predstavnika holanskog bataljona nije se tada obraćao izbjeglom stanovništvu."

U dokumentu nazvanom "Hronologija događaja", koji je 27. jula 1995. sastavio Sead Delić iz Komande 2. korpusa ARBIH u Tuzli i predao načelniku Generalštaba Rasimu Deliću, uopšte se ne pominje povlačenje civila iz Srebrenice u Potočare, što dokazuje da jedinice ARBIH o njima uopšte nisu vodile računa. Poslednji put se civili u ovom dokumentu pominju u izveštaju za 9. jul kada se navodi: "Stanovništvo iz švedskog naselja Slapavići i Spasovnići je iseljeno u centralni dio grada."

Zato što se bosanska vlast u Srebrenici potpuno raspala i kako su članovi i vojne i civilne vlasti gledali jedino kako same sebe da spasu, UNPROFOR je morao da improvizuje u Potočarima i da sam odredi ko će da zastupa okupljene civile, kojih je po izveštajima iz tog perioda bilo preko 20.000.

U "Radnoj verziji izveštaja Generalštabu" na strani arhivski obeleženoj sa 01354536 piše: "...I pored toga što nije bio zvanični predstavnik civilnog stanovništva, oko 22.15 sati Mandžić Nesib, uz pratnju komandanta holandskog bataljona i oficira za vezu dolaze u Bratunac, na pregovore, kojima u ime četničke strane prisustvuju: četnički general Mladić, Ljubisav Simić, predsjednik "srpske" opštine Bratunac, Miroslav Deronjić, predsjednik terorističke organizacije SDS u Bratuncu, te još nekoliko drugih lica. Četnicima je predloženo da se odobri bezbjedno evakuiranje civilnog stanovništva uz pratnju UNPROFOR-a do slobodne teritorije."

Žrtve su mogle biti i veće da nije bilo VRS

U ovim pregovorima ne samo da nisu učestvovale bosanske vojne i civilne vlasti, već o njima nisu ništa ni znale. U "Hronologiji događaja" na strani arhivski obeleženoj sa 01854507 komandant Tuzlanskog korpusa priznaje da je o povlačenju civila iz Potočara saznao tek 12. jula oko 10 sati i to od predstavnika UNPROFOR-a. Među civilima u Potočarima bilo je, međutim, i dosta vojnika ARBIH, tako da bi ovim mogao da se stekne utisak da u to vreme više nije postojala nikakva komunikacija između jedinica na terenu i štaba 2. korpusa u Tuzli.

Na pomenutoj strani "Hronologije", međutim, stoji izveštaj od istog dana da je Ramiz Bećirović, zamenik odsutnog komandanta Nasera Orića, u 2.20 sati komandi 2. korpusa "javio da sa jedinicama kreće iz enklave, pravcem Udrč - Baljkovica". Ako je Bećirović bio u kontaktu sa štabom, zašto jedinice u i oko Potočara nisu bile, makar indirektno, u istoj vezi? Očigledno, zato što je nekome odgovaralo da se civili žrtvuju, jer Odeljenje službe vojne bezbednosti u "Radnoj verziji" izveštaja, na strani arhivski obeleženoj sa 01854536 potvrđuje kako se komandant 28.dKOV, odnosno Bećirović, istog tog dana do negde 14 sati nalazio u kampu u Potočarima.

I u svom izveštaju skupštini BiH od 30. jula 1996. (str.pov.broj 1/1-941) načelnik generalštaba ARBIH Rasim Delić na strani 6 priznaje da bosanske trupe nisu pomagale civilnom stanovništvu: "...Međutim, posljedice su mogle biti daleko lakše da nije bilo...Donošenja odluke o napuštanju Srebrenice, neobavještavanje naroda i nepreduzimanje mjera da se to uradi organizovano i uz korištenje imajućih MTS."

Da nije bilo intervencije Vojske Republike Srpske i izvlačenja civila u njenoj organizaciji, patnje naroda bi bile daleko veće.

Evakuacija civila, shodno prethodno postignutom dogovoru sa starešinama VRS, u to vreme je prolazila bez većih problema. U "Hronologiji događaja" Delić izveštava na strani 01854507: "...Prve grupe prognanog stanovništva iz Srebrenice u rejon Kladanj pristigle su oko 21.00 sati 12.07.1995. godine, a u toku noći i dana 13.07.1995.god. sve ukupno protjerano stanovništvo Srebrenice, oko 22-23.000 pristiglo je u širi rejon Aerodroma Dubrave, a dio stanovništva je došao preko koridora Baljkovice i Šapne. Do sada po prijavljenim spiskovima od opština smješteno je ukupno 29.336 lica protjeranih iz enklave."

Treba obratiti pažnju na konstataciju "sve ukupno proterano stanovništvo", i to uporediti sa "Radnom verzijom" izveštaja u kome na strani '1854536 piše da se u logoru Potočari i oko njega do 20 sati 11. jula okupilo skoro svo civilno stanovništvo Srebrenice i okoline, odnosno oko 20.000 ljudi.

Inače, istine radi, broj izbeglog i registrovanog stanovništva bio je daleko veći od brojke navedene u prethodnim izveštajima. U izveštaju od 4. avgusta 1995. UNPROFOR broj iseljenih civila iz Srebrenice navodi sa 35.632 osobe.

Paralelno sa izvlačenjem civila iz Potočara, koje se odigravalo u saradnji UNPROFOR-a i snaga VRS, tekla je i akcija jedinica ARBIH, koje su pokušavale da organizuju dalja ratna dejstva. Iako je ovo bila vojna operacija, o njoj se u "Hronologiji događaja", koju je pisao vojni komandant Sead Delić, ništa ne navodi.

Čuo Zulfo da će ubiti Ibru

U svojoj "Radnoj verziji" izveštaja vojna i civilna služba bezbednosti BiH navode sledeće o tim događajima:

"Komandant 281.br.Tursumović Zulfo je izvjestio načelnika opžtine i VD komandanta da se linije te brigade uspješno drže, da je 283.br. napustila položaj na Bučju i da je on to preuzeo, da je u borbama u selu Bučju poginuo komandir IDV Malić, po nadimku 'Pupo', ali da su četnici zaustavljeni. Nedugo poslije toga, nakon što se narod evakuisao iz Sučeske, komandant i dobar dio vojnika iz 281.br. su se povukli u pravcu sela Sušnjari. Tu je već bio komandant 282.br. Dudić Ibro, a u kući Mustafić Sidika, nalazili su se komandanti 280.br., 284.br. i načelnik SJB. U tu kuću su još pristigli naćelnik opštine i predsjednik opštine, vržilac dužnosti komandanta 28.dKoV, a tu je bio i načelnik štaba 283.br, predstavnik brdskog bataljons po nadimku 'Kezo', i tu u noći između 11. i 12 jula 1995. g. donijeta odluka o proboju prema Tuzli."

Obavešten o ovoj odluci komandant 2. korpusa ih je upozorio na rizike ovakve operacije, ali oni nisu odustajali. Uprkos činjenici da se u to vreme uveliko odvija bezbedna evakuacija civila iz Srebrenice pod nadzorom UNPROFOR-a, a u organizaciji VRS-a, preostali komandanti ARBIH uSrebrenici odlučuju da u "proboj" ka Tuzli sa sobom povedu i civilno stanovništvo i te ljude da koriste kao živi štit.

U toku pomenute noći formirana je kolona za proboj ka Tuzli. "Radna verzija" izveštaja službi bezbednosti BiH o tome navodi: "...Prilikom formiranja kolone i kretanja nije utvrđivano brojno stanje kolone koja je krenula to veče, po nekiin procjenama u koloni je bilo izmedju 10.000 i 15.000 ljudi, među kojima je bilo oko 6.000 naoružanih boraca, ne računajući borce iz Žepe. U koloni nije bilo puno žena i djece. Moguće da je bio desetak žena, Prilikom kretanja kolone, komandanti su dobili instrukcije, a među tim instrukcijama je, navodno, bilo i to da se mrtvi borci ostavljaju, a da se ranjenici moraju nositi."

Po ovom izveštaju, u koloni je bilo manje od 9.000 ljudi koji su se smatrali civilima, odnosno koji prilikom formiranja kolone nisu imali oružje, što ne znači da ga nisu kasnije uzimali od palih ili ranjenih boraca. Samo jedan deo te tada formirane kolone kasnije će izgubiti kontakt sa komandantima koji su se probili do Tuzle i o njihovoj sudbini se ništa ne zna. Kako će se kasnije videti, pristizanje izbeglica u Tuzlu i Žepu trajao je danima, tako da nije isključena mogućnost da se većina civila bezbedno probila.

O tome šta se dalje dešavalo jedino sa bosanske strane izveštava "Radna verzija", jer "Hronologija događaja", koju je sastavila komanda 2. korpusa, o tome skoro da ništa ne govori.

"Radna verzija" navodi sledeće u vezi kolone koja je krenula iz Srebrenice u proboj ka Tuzli:

"...Po formaciji na čelu kolone je bila 284.br. jer je najbolje poznavala teren, a iza nje je išla 280.br. u čijem sastavu je išao i VD komandantr dok je na začelju bio brdski bataljon. Kolona se uputila sa Buljima prema Kamenici. Odmah na početku je bilo problema sa kolonom, jer je došlo do neke panike (navodno su se ljudi uspaničili jer im se nešto prikazivalo). Prvi odmor kolone je naređen ujutro oko 10 sati. Za to vrijeme je dio kolone već bio prošao četničku liniju. Po pristizanju u rejon odmora, dolazili su različiti izvještaji: da ima ranjenih, poginulih, da ima onih koji su izašli iz kolone i išli bočno. Sve te informacije su unosile paniku među prisutnim koji su bili na odmoru. Nakon prikupljanja ranjenika, petnaestak, oko 16 sati naređen je pokret iz tog rejona. Tu je već konstatovano da kolona nije više jedinstvena."

Nejedinstvo je krenulo s vrha, koji je i u tim trenucima više vodio računa o svojim ličnim interesima, nego o narodu. Ranije upetljani u kriminalne radnje koje su im donosile dosta para, komandanti u pomenutoj koloni su trenutke predaha iskoristili za međusobnu svađu oko plena. "Radna verzija" svedoči:

"U toku tog odmora, došlo je do sukoba između VD komandanta 28. d.KoV i komandanta 262.br. Dudić Ibre, koji ga je optužio, u prisustvu komandanta 201.br.Tursunović Zulfe, da priprema njegovo ubistvo, te mu je zaprijetio ako se njemu nešto desi da je zadužio deset ljudi od kojih će barem jedan doći na slobodnu teritoriju, da ga ubije."

O ovome, iz razumljivih razloga, nema ni reči u vojnoj "Hronologiji događaja", kao ni u izveštaju koji je kasnije načelnik generalštaba ARBIH Rasim Delić podneo Skupštini BiH.

Kako su radile lažne mreže

Posle ovog sukoba, koji je potrajao, kolona je nastavila svoj put. U jednom trenutku na nju je otvorena vatra i po "Radnoj verziji" izveštaja bezbednosnih službi bilo je mrtvih i ranjenih. Kolona se prekinula, pa pošto niko nije znao put, a pao je i mrak, tu je ostala da se ponovo organizuje. Izviđači su posle toga javili da je put ispred, u rejonu Đuguma, siguran za prelazak.

Umesto organizovanog prelaska druma kroz propust ispod, nastao je pravi stampedo tokom koga su ljudi trčali kako je ko stigao. Naoružani borci, umesto da obezbeđuju civile, gurali su se da prvi pređu na drugu stranu. Po "Radnoj verziji" tada je ponovo došlo do napada snaga VRS, a deo kolone se odvojio i umesto prema Tuzli krenuo ka Žepi u koju je i stigao nekoliko dana kasnije.

Po prikupljenim i u "Radnoj verziji" obrađenim izveštajima bezbednosnih službi posle toga je došlo do sledećeg: "U rejonu Drća je bio planiran odmor, tako da su tamo zastali ,da prihvate ostatak kolone. Po procjenama v.d. komandanta 28. dKoV tu je došlo oko polovinu lica koja su krenula u proboj. Na to mjesto nije stigao komandant 282. br . sa većinom svog ljudstva. Po pristizanju manjih grupa pristizale su i razne informacije o stanju na začelju kolone, od toga da su ih opkolili četnici još na odmorištu, da su četnici ulazili u kolonu i odvodili razne grupe na stranu da je bilo mnogo pobijenih. Bilo je informacija da su neki ljudi išli na pregovore sa četnicima, ali ta informacija nije mogla da se provjeri."

Očigledno je da je bilo ugroženo i, eventualno, zarobljeno samo začelje kolone, koja je posle više ranijih raspada u tom trenutku imala dosta manje ljudi od onih petnaestak hiljada koji su krenuli u proboj.

Interesantno je da izveštaj komandanta 2. korpusa ARBIH, nastao mesec dana pre "Radne verzije", ove događaje uopšte ne pominje. Bilo bi logično, pošto je u pomenutim operacijama uništena kompletna vojna jedinica (po čemu se vidi da se radilo o vojnim operacijama), da komandant Sead Delić bar jednom rečenicom ovo pomene. Dokaz da je komanda 2. korpusa u trenutku nastanka "Hronologije događaja" imala sve relevantne podatke, nalazi se u njoj samoj, na strani 01854509: "18. i 19.07.1995.god. održani su sastanci sa pristiglim starješinama Komande i jedinica 28.d KoV". Zašto se, onda, ovi događaji ne pominju?

Dve nedelje po opisanim događajima, komanda ARBIH nije imala nikakvih saznanja koja bi upućivala na postojanje "masakra", iako je bila odlično obaveštena iz raznih izvora, od kojih su neki morali da budu očevici. Ni bezbednosne službe, koje su svoju "Radnu verziju" izveštaja pisale mesec i po dana posle navodnog masakra, nemaju ni približno precizne informacije. U tom izveštaju, istina, postoji poglavlje sa naslovom "Boravak u Potočarima, borbe sa četnicima, pogibije civila", ali u njemu nema ničeg značajnijeg i preciznijeg od onoga što je prethodno citirano.

Međutim, iako nije bilo nikakvih svedočanstava niti dokaza, vlast Bosne i Hercegovine i zapadne sile odmah su ove događaje proglasile masakrom civilnog stanovništva, a zatim i genocidom. Posle je jedino preostalo da se nađu dokazi za ove tvrdnje.

Prilikom procene uzroka dešavanja od 13. do 16. jula 1995. uopšte nije uzeta u obzir činjenica da su u tom periodu vojne snage BiH pokušavale da se iz Tuzle probiju do Srebrenice. Orićeve snage su u tome osujećene od strane VRS, ali je na istom tom sektoru ostavljen slobodan koridor za prolazak civila koji su se povlačili iz Srebrenice. Iako je bila napadnuta od strane ARBIH Vojska Republike Srpske, očigledno, nije imala nameru da sprečava evakuaciju koja je bila u toku.

Još jedna činjenica se previđa u proceni događaja od 13. do 16. jula 1995, a to je da je u to vreme, shodno priznanju iznetog u "Hronologiji događaja", u toku bila vojno-propagandna akcija ARBIH, koja je za cilj imala da VRS poveruje kako je krenula opšta ofanziva na srpske položaje. Na strani 01854507 Sead Delić obaveštava kako je "...u 19.30 sati 13.07.1995.g. započeto ostvarivanje rada lažnih mreža: obmanjivanje PEB, po naređenju Komande 2. K str. pov. broj 02/8-01-723/1 od 13.07.1995.g. (prilog 17a) pri čemu su postignuti dobri rezultati, pa su pored ostaiog, četnici angažovali snage za čuvanje Zvornika i sprečavanje 'napada' na isti i Kiseljak i Karakaj, pogotovo kad se ukomponovalo dejstvo ''Nore' po Zvorniku."

U takvoj situaciji lako je dolazilo do zabuna, kada su vojnici VRS od izbeglica- civila pomišljali da se radi o snagama ARBIH čiji dolazak su vlasti Bosne i Hercegovine namerno najavljivale.

Uprkos svemu ovome, nastavljala se, uz dozvolu VRS i kada god je to moguće, evakuacija preostalih civila. Primera radi, "Hronologija događaja" navodi kako je 18. jula UNPROFOR svojim vozilima u Tuzlu prebacio još 86 ranjenika iz Srebrenice.

Pravilnom analizom podataka iznetih u citiranim dokumentima, vidi se da je VRS činila sve što je u datoj situaciji moguće da bi se spasli civilni životi i da bi svakako bilo manje žrtava da snage ARBIH, ako već nisu htele ili mogle da pomognu svom narodu, nisu vršile opstrukciju koja je imala za cilj da se NATO paktu pruži dugo čekani izgovor da započne vazdušne udare po ciljevima u Republici Srpskoj. Prava istina o Srebrenici neće se saznati dokle god iznošenje laži odgovara nekoj velikoj sili.

Kraj

A 1.

Dopisivanje mrtvih

U predgovoru knjige "Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika (The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics)" Filip Korvin (Phillip Corwin) iznosi:

"...Nesumnjvo je bilo ubijanja civila u Srebrenici, kao i u ostalim ratnim zonama. I oni koji su izvršili ova ubistva zaslužuju da budu optuženi i osudjeni. I to je bio gnusan zločin nezavisno od toga da li je ubijeno tri, trideset ili tri stotine nevinih civila. O tome ne može biti diskusije.

Istovremeno, činjenice predstavljene u ovoj knjizi daju čvrste argumente da je brojka od osam hiljada ubijenih, kojom se najčešće manipuliše u međunarodnoj zajednici - neodrživo preterivanje. Tačna brojka je bliže osam stotina.

Činjenica da je toliko izvitoperen broj koji je u pitanju, međutim, govori da je slučaj politizovan. Mnogo je šokantnija smrt osam hiljada, od smrti osam stotina ljudi. Ono što se desilo u Srebrenici nije bio jedinstven veliki masakr, već niz veoma krvavih napada i kontranapada koji su trajali tri godine, doživevši krešendo 1995. A broj muslimana, ubijenih u poslednjoj bici za Srebrenicu, kako je rekao Džonatan Ruper, bivši reporter BBC-a, meri se stotinama, a ne hiljadama. Štaviše, broj ubijenih muslimana verovatno nije veći od broja Srba koje je u Srebrenici i njenoj okolini u prethodnim godinama ubio Naser Orić sa svojim razbojničkim bandama."

U vreme događaja u Srebrenici Filip Korvin je bio najviši civilni zvaničnik Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane