Natrag

Bliski Istok

Izraelsko-palestinski sukob: apsurdni obračuni i samoubistvo Hamasa

Sveti rat u svetoj zemlji

Tokom ovog jula, a u trenutku dok nastaje ovaj tekst, poginulo je na teritoriji Gaze od raketnih napada, bilo iz vazduha bilo sa brodova, nekoliko stotina Palestinaca, mnogi od njih su civili, i 32-godišnji Jevrejin koga je pogodila jedna od preko 1.500 raketa ispaljenih na teritoriju Izraela sa Gaze, od strane Hamasa. Izrael još izbegava da pošalje vojnike na palestinsku teritoriju mada su već mobilisali više desetina hiljada rezervista. Procenili su da im okupacija Gaze ne ide u prilog što se simpatija svetskog mnenja tiče, ali i zbog toga što ne žele da ginu ukoliko je tako nešto moguće izbeći. Hamas je nastavio sa raketiranjem Izraela upravo sa ciljem da isprovocira izraelsku kopnenu intervenciju. Zašto Hamas hoće rat? Na ova i druga pitanja u vezi sa bliskoistočnom krizom, odgovara u svom autorskom tekstu Milan Balinda, urednik spoljne politike magazina Tabloid, i dugogodišnji novinar američkog "Majami Heralda".

Milan Balinda

Već više decenija, Palestinci i Izraelci se svaki čas tuku oko Gaze. Ti sukobi su samo deo šireg arapsko-izraelskog rata. A ratovanje je započelo dan nakon što je Izrael proglasio svoju državu, na teritoriji koju su mu dodelili svetski moćnici i na kojoj su u to vreme živeli i Arapi, odnosno Palestinci. Prvi rat je počeo 1948. godine, a nakon što je završen, pobedom Izraela, Gazu je kontrolisao Egipat a Zapadnu Obalu - Jordan. Na te dve teritorije smestilo se hiljade Palestinaca koji nisu hteli da žive u novoj izraelskoj državi.

Potom je, nakon jednog drugog rata, 1967. godine, Izrael okupirao taj prostor i njegove vojne trupe nisu odatle izlazile duži niz godina, s nadom da bi te teritorije mogle biti vraćene u zamenu za priznavanje jevrejske države. Izrael je konačno napustio Gazu 2005, a odmah nakon toga Hamas organizacija pobedila je na izborima i započela upravljanjem tog dela mediteranskog peska. Od tog trenutka Izrael je proglasio blokadu Gaze i bez njihovog znanja tamo ne može niko i ništa niti da uđe niti da izađe.

Uprkos tome što je život za većinu od 1,5 miliona Palestinaca koji naseljavaju Gazu veoma težak, Hamas, od strane mnogih država proglašen terorističkom organizacijom, ne prestaje da napada ciljeve u Izraelu, bilo raketama, bilo terorističkim akcijama. Izrael je 2008. godine poslao ograničen broj vojnika u Gazu da bi zaustavio raketiranje svoje teritorije i pri tome je izgubilo živote više od hiljadu Palestinaca i 13 izraelskih vojnika. U jednoj drugoj, ali sličnoj operaciji, 2012. godine, poginulo je preko 150 Palestinaca i šest Izraelaca.

Tokom ovog jula, a u trenutku dok nastaje ovaj tekst, poginulo je na teritoriji Gaze od raketnih napada, bilo iz vazduha bilo sa brodova, nekoliko stotina Palestinaca, mnogi od njih civili, i 32-godišnji Jevrejin koga je pogodila jedna od preko 1.500 raketa ispaljenih na teritoriju Izraela sa Gaze od strane Hamasa. Izrael još izbegava da pošalje vojnike na palestinsku teritoriju mada su već mobilisali više desetina hiljada rezervista. Procenili su da im okupacija Gaze ne ide u prilog što se simpatija svetskog mnenja tiče, ali i zbog toga što ne žele da ginu ukoliko je tako nešto moguće izbeći. Hamas je nastavio sa raketiranjem Izraela upravo sa ciljem da isprovocira izraelsku kopnenu intervenciju.

Zašto Hamas hoće rat?

Uglavnom je pravilo da se političari opredeljuju za ratnu opciju ako i kad procene da bi ratom mogli postići neki svoj cilj, neku pobedu. Kako Hamas ne može da pobedi u ratu sa Izraelom, ostaje pitanje - zašto? Takođe bi bilo umesno i pitanje zašto Izrael ne odgovori jačim udarcima, zašto je tako "mlak" i zašto deluje kao da hoće da izbegne sukobe? A zašto bi izbegavao sukobe kad je vojno već višestruko superiorniji od Hamasa? Da li je Hamas društvo fanatika koje nije briga da izgube rat, a Izraelci skup preplašenih primadona kojima se baš i ne gine? U suštini, ni jedno ni drugo nije tačan odgovor.

Hamas veoma dobro zna da će vojno izgubiti svaki put kada napadne Izrael, ali da će dobiti političke poene na svetskoj pozornici. Jerusalim zna da će vojno pobediti bez po muke ali se plaši političkog poraza, raznoraznih rezolucija Ujedinjenih nacija i loše slike u svetskim medijima. A zašto uopšte Hamas ratuje protiv Izraela već kad je očigledno da njih ne interesuje nikakva sopstvena država? Hamas ratuje jer hoće da izvrši samoubistvo uvek i kada bi u smrt mogli da odvuku i jevrejsku državu. Nisu sasvim sigurni da je smrt Izraela zagarantovana, ali im je zato samoubistvo na domaku ruke. Hamas hoće da umre jer nema nikakav drugi cilj svog postojanja.

Kako su stvari izgledale u drugoj polovini jula, Hamas je pretrpeo veće gubitke od očekivanih i da svet, makar u tom trenutku, nije žestoko osudio izraelske akcije. Čak su i arapski mediji bili umereni. Može li ovog puta Hamas da izgubi ne samo vojni već i politički rat? Tako im se piše sve dok Izrael ne jurne tenkovima na Gazu i, jer nije moguće to izbeći, ne pobije mnogo civilnog palestinskog stanovništva. Ko će koga "nadmudriti" u ovom apsurdnom ratu? Samo veliki broj mrtvih doneo bi "pobedu" Hamasu, a Jerusalim ne bi da im pričini takvo zadovoljstvo. Izrael nema ništa protiv da Hamas nestane sa scene, ali nije voljan da im direktno asistira u samoubilačkim naporima.

Ukoliko bi Hamas pobedio na političkom polju, napadi na Izrael bi se nastavljali iz godine u godinu. Ponavljao bi se isti scenario po kome Hamas ispaljuje rakete sa pozicija koje su okružene namerno dovedenim civilnim stanovništvom, Izrael ih obara sa neba i bombarduje mesta odakle su ispaljene pokušavajući da pobije što manje civila. Mnogo puta izraelski piloti odustaju od raketiranja pozicije Hamasa i to baš zbog civila, mnogi među njima još su deca. Bojno polje ne deluje realno, mada žrtve to ubedljivo jesu.

Nije samo Hamas u pitanju, mnoge države muslimanskog sveta spremnije su da umru samo da se ne bi modernizovale, mada ima i nekoliko takvih koje su shvatile realnost novih vremena. Palestinci ne mogu da pobede Izrael čak ni na duge staze jer je Izrael jedina među razvijenim zemljama gde je natalitet u porastu, kao i broj imigranata; natalitetom su prevazišli čak i Sjedinjene Države, dok se natalitet Palestinaca i drugih Arapa, konstantno smanjuje, odnosno, ne podmlađuje. Drugim rečima, jedino je Izrael u ovom trenutku u mogućnosti da vojno, ekonomski i kulturološki održi teritoriju na kojoj se nalazi. To nije u stanju, ako bi došlo do značajnih problema, da uradi ni jedna druga zemlja u okruženju.

Kao rezultat galopirajućih ratova, četiri Arapske države praktično su prestale da postoje: Libija, Liban, Irak i Sirija. A strah je zavladao nad nebom Bliskog Istoka: Saudijska Arabija se plaši da bi sunitski ekstremisti mogli da im obore monarhiju; Turska se plaši da bi događaji u Iraku i Siriji mogli da dovedu do ujedinjena a potom otcepljena Kurda; Iran i dalje vidi pobunjene sunite kao velikog i opasnog takmaca u regionu, mada, s druge strane, bi voleli da pored sebe imaju šiitski ali oslabljeni Irak. Iran ima još jedan problem - nizak im je natalitet. Ta zemlja nema samoubilačke namere, ali zna da polako umire zbog sve starijeg stanovništva kojeg nema ko da zameni. Pitanje održivog nataliteta moriće i Tursku, Tunis i Alžir.

Može li Hamas da ekonomski iscrpi Izrael? Oni su iznad Izraela poslali dron koji su Jevreji morali da obaraju raketom tipa Patriot, a svaka košta milion dolara. Najverovatnije će Jerusalim pronaći načina da letilice Hamasa jeftinije skida sa neba, a u međuvremenu patriot rakete stižu iz Sjedinjenih Država, i to na kredit. Ipak, koristiti te rakete za obaranje malih letilica je kao opaliti top na muve. Preko hiljadu izraelskih napada na pozicije Hamasa, i to samo do sredine jula meseca, takođe su veoma skupi, ali je isto tako pitanje koliko će novca vojne pomoći dobijati Hamas ukoliko ne postigne neki značajniji uspeh.

Mete i rakete

Hamas takođe koristi rakete tipa M-302, koje su proizvedene u Siriji i koje je do Gaze doturio Iran, ako je verovati izraelskim obaveštajnim izvorima. Osim što proizvodi svoje sopstvene rakete i druge ratne sprave, Hamas bi trebalo da se na duže staze zabrine jer su njegovi snabdevači svakim danom sve više zaokupljeni sopstvenim ratovima. U Siriji je izgubilo živote više od 160.000 ljudi u sukobima koji traju već četiri godine; Liban, gde proiranska organizacija Hezbolah ima potpunu kontrolu, de fakto više ne postoji kao država; a u Iraku džihadisti suniti vrebaju na Bagdad. Koliko dugo će još Hamas biti neki faktor u uzavrelom bliskoistočnom loncu!?

U međuvremenu Izrael pokušava da podseti Hamas koliko će ih skupo stajati napadi na jevrejsku državu. Živeći u okruženju palestinskih terorista, Hamasa i džihadista, Izraelu je jasno da mora s vremena na vreme da vojno interveniše. S druge strane, Hamas nema značajnu ekonomsku moć, a tunele koji stižu sa Sinaja, egipatske trupe svakim danom sve više izbacuju iz stroja. I mada izraelsko-palestinski sukobi izgledaju kao događaji odvojeni od ostatka previranja tog dela sveta, takav utisak je pogrešan.

U tim sukobima, na jedan ili drugi način, učestvuje čak i Iran. Ipak, zapadno od reke Jordan postoji samo jedan element koji može da kontroliše situaciju, a to su Izraelske odbrambene snage (IOS). Cilj Jerusalima nije da ponovo okupira Gazu, niti je da promeni politički život tog dela sveta, cilj Izraela je da pokaže svojim oponentima, još jednom, kako im oružani napadi ne donosi korist. Da je cena visoka, a mnogo puta i previsoka. Možda će Hamas i preživeti ove poslednje sukobe, ali biće, procenjuju analitičari, veoma oslabljen.

Hamas, ili drugi palestinski autoriteti, najverovatnije neće optužiti Izrael ni pred Međunarodnim krivičnim sudom i to iz prostog razloga što je svaka od njihovih, Hamasovih raketa, ciljala izraelske civilne mete. To je, po definiciji, kriminalno kršenje pravila rata. Odnosno, zločin protiv čovečnosti bez obzira da li raketa pogodi cilj ili ga promaši. Namera ubijanja civila je očigledna. Ukoliko se Palestinci nakon završetka sukoba ipak obrate Međunarodnom krivičnom sudu, bila bi to značajna politička greška.

Izraelska vlada je glasala 15. jula da prihvati egipatski predlog o prekidu vatre, predlog kojeg su podržale SAD, Arapska liga i još neke države, a kao gest "dobre volje" Jerusalim je prekinuo akciju tokom nekoliko sati. Hamas je odbio da se o prekidu neprijateljstava izjasni, i tokom perioda kada Izrael nije odgovarao na napade, ispalio je nekih 50 raketa. Kasnije je Hamas pristao na petočasovni prekid paljbe kojeg su zahtevale Ujedinjene Nacije, a nakon što je to vreme isteklo Hamas je nastavio sa raketiranjem. Za vreme pauze Hamas je poslao 13 svojih komandosa koji su kroz jedan tunel prešli na teritoriju Izraela, blizu jednog kibuca, sa namerom da, pretpostavlja se, masakriraju žitelje te zadruge. IOS su po njima osuli minobacačku paljbu i prekinuli inflitraciju.

Postojanje tih tunela je poznato Izraelcima, mada se krajem jula ispostavilo da nisu otkrili sve prolaze, ali ih je teško uništititi iz vazduha.

Stoga je Jerusalim kasnije poslao kopnene snage koje su sistematski onesposobljavale te prolaze. Dobar deo svetskih medija odmah je počeo da objavljuje vesti da je Izrael krenuo u kopnenu ofanzivu, što makar u tom trenutku, nije bilo tačno. Tokom prekida vatre ekipa iz Ujedinjenih Nacija je otkrila 20 raketa smeštenih u jednoj napuštenoj školi na teritoriji Gaze. Lokacija tih raketa predstavljala je očigledan prekršaj međunarodnih zakona koji štite civile tokom oružanih sukoba, izjavili su stručnjaci UN.

Negde u isto to vreme Izraelske vlasti su formalno podigle optužnicu protiv trojice Izraelaca i optužile ih da su iz osvete ubili 16 godina starog palestinskog dečaka, jer je prethodno Hamas kidnapovao i kasnije likvidirao tri jevrejska dečaka,.

U svojim napadima na postrojenja Hamasa Izrael gađa i prebivališta vođe ove palestinske organizacije, te se postavlja pitanje da li su takve mete legalne u jednom oružanom sukobu. Portparol IOS-a tvrdi da Izrael ne napada domove vođa Hamasa već komandne centre: "...Mi ne napadamo kuće. To su centri operacija. Kada imate komandnu i kontrolnu prostoriju i rakete u spavaćoj sobi, onda to nije dom. To je vojna lokacija sa ljudskim štitom". Međunarodni zakon ima striktna pravila za vojne ciljeve tokom ratova. Taj zakon može, kako to obično biva, da bude protumačen na razne načine, ali neki stručnjaci tvrde da je svaki kompjuter koji se koristi u vojnim operacijama legitimna meta. Izraelski obaveštajci znaju gde su "udomljeni" komandiri Hamasa, odakle deluju, i u skladu sa tim obaveštenjima IOS deluje.

Muslimanska braća, arapska proleća, "ludokratija"...

Pre nego što izraelska vojska ispali neku raketu, bilo sa kopna, mora ili iz vazduha, oni telefonom pozovu ukućane i obaveste ih da se sklone jer će njihova kuća biti gađana. To takođe daje mogućnost Hamas borcima da se takođe sklone, ali je Jerusalem odlučio da deluje na taj način. Nakon upozorenja, Izraelci metu gađaju raketom bez eksploziva, nešto kao poslednja opomena, a odmah nakon toga sledi jedna s eksplozivnim punjenjem, i to nakon što se vizuelno potvrdi da su stanari napustili objekat. Tokom ovih sukoba i Hamas je počeo da obaveštava kad će da ispali raketu. Oni preko neke TV stanice objave na arapskom i hebrejskom da će u toku sledećih 60 minuta biti ispaljena raketa J-80 na, recimo, Tel Aviv. Obaveštenje ne otkriva na koji deo tog povećeg grada raketa cilja.

Poslednji put kada je Izrael vodio opšti rat protiv Hamasa bilo je 2012. godine i primirje je nastupilo nakon zalaganja tadašnjeg predsednika Egipta, Mohameda Morsija. Morsi je, kao vođa Muslimanskog bratstva, imao prisne veze sa Hamasom. Iz dobro obaveštenih krugova saznaje se da je i sadašnji poredsednik Egipta, general Sisi, voljan da posreduje između Hamasa i Izraelaca, ali da njegova administracija neće objaviti ništa za javnost sve dok se obe zaraćene strane oko nečega ne dogovore. Egipatski odnosi sa Izraelom, koji im je oteo pojas Gaze 1967. godine, veoma su komplikovani. Bezbednosna saradnja između Kaira i Jerusalima na zadovoljavajućem je nivou, ali su Egipćani neprijateljski raspoloženi prema Jevrejima.

U svakom slučaju, događanja nakon Arapskog proleća potvrdila su da niko u svojim analizama i nadanjima, nije bio u pravu. Odmah nakon Arapskog proleća, krajem 2010. godine, jedni su predviđali da će u regionu Srednjeg istoka i Severne Afrike zavladati demokratija, nešto po ugledu na Istočnu Evropu nakon pada Berlinskog zida, dok su drugi, pesimisti, tvrdili da će sekularni tirani biti zamenjeni islamskim režimima. Oba mišljena su se pokazala pogrešnim. Svaka od zemalja u pitanju krenula je svojim putem. Tunis, gde je sve započelo, je pokazao da su pesimisti pogrešili, dok je razvoj događaja u Egiptu potvrdio da su i pesimisti i optimisti omanuli. Milioni Egipćana podržali su državni udar generala Sisija kao "revolucionarnu ispravku". Egipat nije postao novi Iran, ali isto tako tamo ne cveta demokratija.

Novi egipatski režim nije liberalniji od onog za vreme Mubaraka ili Morsija, a neki kažu da je čak represivniji. Libija i Sirija se razlikuju, ne samo od Tunisa i Egipta, već i između sebe. Pukovnik Gadafi je izgubio građanski rat i svoj život, zahvaljujući velikim delom i zbog NATO intervencije. Libijci su masovno glasali protiv lokalne verzije Muslimanskog bratstva, ali nisu imali dovoljno političkog obrazovanja da bi mogli slediti primer Tunisa. Sve institucije u Libiji su se urušile i u zemlji još uvek vlada neka vrsta haosa, jer stanovništvo ne poznaje ništa više od Gadafijevog stila vladanja. Taj Gadafijev način upravljanja neki su nazvali ludokratija.

Bašar al-Asadov sistem u Siriji je bio najkrvaviji u regionu otkako je pao Sadam Husein u Iraku. Procenjuje se da je Asadov sistem bio srušen blagovremeno, do sada bi situacija u Siriji bila smirena. Neki analitičari krive NATO zato što se tako nešto nije dogodilo, ali NATO nikada nije imao nameru da interveniše. Osim toga, Bašar al-Asad nije u svetu bio omražen kao Moamer Gadafi, već je imao moćne saveznike, Iran i organizaciju Hezbolah. Rusija ga je takođe podržala. Plašeći se ba bi direktna intervencija mogla da u rat uvuče i Izrael, Zapad je odlučio da ne reaguje. Sada u Siriji skoro da više i nema "originalnih pobunjenika" a umesto protiv njih Asad se bori protiv terorista stila Al Kaide.

Šta god da se dogodi u Siriji, koja god strana da pobedi, kažu analitičari da ta zemlja zasigurno neće slediti primer Tunisa. Možda jedino Avganistana nakon što su Talibani tamo svojevremeno preuzeli vlast. Udaljeni Maroko je jedina zemlja gde nije bilo nikakvih trzavica. Čini se da tamo veoma dobro funkcioniše sistem "dobrog autokrate".

Marokanski kralj Mohamed VI pokrenuo je politički proces s novim Ustavom koji će njihovom parlamentu dati više moći. Tako se Maroko transformiše od apsolutne monarhije ka ustavnoj monarhiji. Sličnoj kao na Tajlandu. Maroko se menja polako, ali su promene, makar do sada, postignute konsenzusom. Najnovije izmene političkog ustrojstva Maroka su istovremeno i liberalne i konzervativne. Malo je to čudna kombinacija, ali i takva u toj zemlji sasvim dobro funkcioniše.

Možda bi moglo da se zaključi da situacija na Bliskom i Srednjem istoku neće uskoro da se smiri, odnosno, za rešavanje svojih problema moraće uglavnom sami da se potrude, pa makar to uključivalo i drastične mere. U svakom slučaju svet je već zamoren, što nije ni čudo, stalnim sukobima u tom delu sveta. Analitičari kažu da je Libiji potrebna izgradnja državnih institucija, Egiptu su nužne značajne i postepene reforme, Maroku jedino trebaju diplomatske podrške velikih sila, Siriji, kako sada stvari tamo stoje, potrebno je da se dogodi čudo, a Tunisu nije potrebno ništa. U Palestini je, kao i oduvek, potreban dogovor između Jevreja i Palestinaca, osim što je, naravno, poželjno da Hamas nestane.

A 1.

Džihad Džejn i zemljaci

Da su džihadisti jedna zapravo međunarodna grupacija potvrđuje i sve veći broj Amerikanaca koji im se pridružuju. Jedna od njih je i Kolin Laros (LaRose), koja je sebe nazvala Džihad Džejn, a njena misija je bila da ubije jednog švedskog karikaturistu i da regrutuje nove borce džihada. Uhapšena je oktobra 2009. godine, a negde u isto vreme lišena su slobode još dva Amerikanca zbog planiranja terorističkih aktivnosti, izvesni Dejvid Hedlej i Nejdžulah Zazi. Ovaj poslednji je, kaže optužnica, planirao da bombu kućne izrade aktivira u njujorškom metrou.

Dejvid Hedlej je optužen da je učestvovao u pripremanju terorističkog napada na hotel u Bombaju (Mumbaju), 2008. godine, gde je izgubilo živote 170 ljudi. Isto tako je optužen da je

pripremao napad na danskog karikaturistu koji je nacrtao proroka Muhameda sa bombom namesto turbana. Džihad Džejn je prešla u muslimansku veru, pridružila se teroristima verujući da će uz pomoć svog izgleda, svetle puti i plavih očiju, i američkog pasoša neprimećena delovati u Švedskoj.

Najpoznatiji američki džihadista, makar do sada, bio je viši vođa Al Kaide Anvar Al-Avlaki. On je ubijen u Jemenu i to raketom ispaljenom sa drona kojeg je navodila CIA. Predsednik Barak Husein Obama nazvao je ovu akciju CIA "krucijalnom" u borbi protiv Al Kaide. Ta likvidacija dogodila se 30. septembra 2011, a prošlog juna je američki federalni apelacioni sud doneo presudu u kojoj se tvrdi da je ubistvo Avlakija izvršeno po zakonu bez obzira što je on imao američko državljanstvo.

Inače, predsednik Obama je potpisao godinu dana ranije naredbu da se Al-Avlaki ukloni, te je on tako postao prvi Amerikanac koga je Amerika likvidirala u ratu protiv međunarodnog terorizma. Al-Avlaki je rođen u državi Nju Meksiko i oba roditelja bili su mu poreklom iz Jemena. Razumeo je veoma dobro kako funkcioniše američko društvo, njihovu pop kulturu, vladao je savršeno američkom verzijom engleskog jezika i, uz sve to, znao je kako da se obrati svojim zemljacima i da neke od njih regrutuje u redove džihadista.

Posle likvidacije Osame Bin Ladena, smrt Al-Avlakija bio je jedan od najtežih gubitaka za Al Kaidu. Nesumnjivo da su u redovima džihadista aktivni i drugi Amerikanci, a desetak njih su na poternicama, ali se čini da ono niti jesu, niti će biti, presudni faktor u ratu protiv međunarodnog terorizma.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane