Natrag

Razaranje

Kako se muzeologija pretvara u svojevrsnu muzejsku pedofiliju

Zajam daje Sultanija majka

Da li nam predstoji pretvaranje muzeologije u lečilište s uma sišavših? Ko je rodonačelnik novih trendova u muzejskoj pedagogiji. Kome je trebalo 13 godina da se smilostivi da završi studije etnologije. Ko je umesto na radnom mestu najčešće bio prisutan van njega. Ko je za 33 godine baktanja etnologijom napisao ukupno 3 članka. Čiji je muzeološki vrhunac Cicino novo odelo i ko je epigon ovako vrle stručnjakinje. Kako je započeta i kako je završila izrada web sajta za decu. Gde je u poslednji čas završio dodeljen novac. Kako je muzejska pedofilija prerasla u projekat Ja u muzej idem, i kako se manifestuje sadizam prosvetara.

Stanislav Živkov

U svakom iole normalnom muzeju najnormalnije je postojanje muzejskih vodiča po stalnoj postavci, odnosno ljudi koji su obučeni plaćeni za to da posetioce vode uokolo i daju potrebna objašnjenja, pogotovu ako su u pitanju stranci pa je potrebno vođenje na stranom jeziku. Međutim , već duže vremena sve je više prisutna svojevrsna muzejska pedofilija, odnosno nasilno dovlačenje buljuka dece koja se po diktatu vaspitača iz obdaništa ili učitelja prvih razreda po svaku cenu moraju obići u muzeje kako bi se tamo kulturno uzdizali.

Naravno, pošto je deci tih uzrasta sve to neizrecivo dosadno, iz prostog razloga jer nisu u stanju da shvate šta zapravo gledaju, naprasno su se pojavile sumanute ideje o pravljenu muzejskih radionica, gde deca škrabaju u svim mogućim tehnikama ili kasnije tokom nastave po sećanju moraju da naškrabaju ono što su prethodno videla . Naravno kako bi se sve ovo realizovalo, po muzejima su počele da niču i ljuljaške, aparati sa kokicama, desetine stolova sa raznoraznim vodenim i drugim bojama a sve češće su kustosi primorani da, umesto da obrađuju predmete iz svojih zbirki, pišu naučne članke ili pripremaju izložbe; drežde po ceo dan kako bi zabavljali decu dok nastavnici vode čapraz-divan uz bezbroj kafa u muzejskom kafiću.

Sve u svemu čini se da je sve ovo zapravo najobičnije lečenje kompleksa iz detinjstva i samopromocija muzeoloških eksibicionista i narcisa zaljubljenih u same sebe. O tome da je stvar poprimila krajnje zabrinjavajuće razmere i da su pri tome na budalaštine naseli i odgovorni iz ministarstva kulture najbolje govori sledeći slučaj čiji je protagonista izvesna Tijana Čolak Antić upravo s pravom smenjena načelnica odeljenja za prosvetno pedagošku delatnost Etnografskog Muzeja u Beogradu. Inače Čolak Antić je idealan primerak Potemkinovog sela, pošto se iza veoma impresivne titule načelnice odeljenja krije zapravo sramotna priča o višedecenijskom neradu, prodavanju magle, arčenju novca ni našta i vređanju kolega.

Rođena u Beogradu 1962. godine, Čolak Antić nakon završetka srednje škole školske 1981/82 godine upisuje na Filozofskom fakultetu etnologiju a čitavo vreme studija bila je daleko poznatija kao kćer svog oca prevodioca nego kao marljiv student. O tome najbolje govori i činjenica da je ovu studijsku grupu koja je osamdesetih godina imala jedva dvadesetak ispita studirala svega 13 godina da bi se na kraju Čolak Antićeva smilostivila i napokon diplomirala etnologiju, da bi se potom, i pored evidentnih nekvaliteta, po nepotističkoj liniji uvalila u Etnografski muzej u Beogradu sa zadatkom da se bakće prosvetno pedagoškom delatnošću.

Izgledalo je da je njenim mukama došao kraj, i da će konačno moći da bude od neke koristi za svoj grad i svoj muzej, kao i za samu sebe. Međutim, kod Tijane Čolak Antić do izražaja je došlo lično nezadovoljstvo zbog nedovoljne stručnosti i nedovoljnih pravih znanja što bi kod odgovornih i vrednih osoba izazvalo potrebu za dodatnim usavršavanjem i vrednim i studioznim radom, što je u ovom slučaju prešlo u svoju suprotnost jer uopšte nije dovelo do rezultata koji su između ostaloga vidljivi i kroz stvarni, istiniti CV, a kod struka koje imaju dodirnih tačaka sa naučnim radom i kroz bogatstvo, i stalno proširenje lične bibliografije. Međutim, obogaćivanje CV-ja i lične bibliografije predstavlja veliki problem za nestručne, nesposobne neradnike.

U mreži banalnosti i besmisla

Pošto nemaju sposobnosti da sami urade bilo šta korisno i kreativno, nailaze na problem kako da svoje ograničene mogućnosti usklade sa patološkom željom za samodokazivanjem. U nemogućnosti da se dokažu kroz stručan i naučan rad, a bez trunke spremnosti da učine bilo šta korisno, oni se služe destruktivnim metodama, poput izmišljanja sopstvene radne biografije, kako bi lažima anulirali istinu o svojoj beskorisnosti, i time u svojim očima sami sebi izgledali veći i važniji, a sa ciljem da pokušaju i druge da prevare i da skrivajući svoju ličnu minornost i promašenost života stvore lažni CV, koji postoji samo u njihovoj mašti o čemu najbolje govori činjenica da je prema podacima u uzajamnom katalogu bilbioteka Srbije ustanovljeno da je Čolak Antić za 33 godine bavljenja etnologijom, od toga 13 godina studija ( upisala Filozofski fakultet 1981 a diplomirala 1994 sa ocenom 7, 51 i od tada u ne-radnom odnosu u Etnografskom Muzeju ) uspela da objavi slovima i brojem 3 (tri) članka i to: "O posluženju i ponašanju za stolom u Beogradu", "Svakodnevni život i etnologija", "Žurevi u Beogradu", te konačno "Književno-umetnički saloni u Beogradu 1830-1940". I tu je priči kraj.

Međutim, Čolak Antićeva je u samom Muzeju ostala daleko poznatija po vređanju kolega pa je ostalo zabeleženo da je svojedobno prevodioca Dariju Radović nazvala đubretom kakvo treba izbaciti iz muzeja, a već u to vreme u Muzeju je bila više nego poznata po svojoj lenjosti, džogiranju po muzeju, eskiviranju i zloupotrebi obaveza, krajnjem nemaru i neodgovornosti, te da je retko bila prisutna na svom radnom mestu ali van njega vrlo intenzivno. Naravno za ovako eminentnu personu ni najmanji problem nije bio da januara 2010.

Godine u društvu sa tadašnjom vd direktorkom Vilmom Niškanović, inače poznatijom kao Majkom sultanijom, punopravno učestvuje u organizovanoj pljački sredstava Ministarstva kulture koja je šakom i kapom dodeljivala tadašnja pomoćnica ministra kulture Dušica Živković inače stručnjakinja za pletene čarape! Čitava pričica počela je prijavom Etnografskog muzeja na konkurs za dodelu sredstava za muzejsko nasleđe sa projektom izrade web sajta za decu što sa muzejskim nasleđem ima veze kao Hitler sa demokratijom.

Tako je Čolak Antićeva kao cilj projekta navela upoznavanje dece u Srbiji i rasejanju sa kulturnom prirodnom i umetničkom baštinom Muzeja u Srbiji, a kao kriterijum konkursa naveden je doprinos stvaranju kulturnih sadržaja namenjenih deci i mladima, doprinos saradnji i umrežavanju sa istorodnim i raznorodnim ustanovama kulture i obrazovanja...

Uglavnom preko ovog web sajta, deca su trebala da budu obaveštena o programima koji se organizuju u muzejima, a da bi se deca uopšte informisala trebalo ih je privući mamcem odnosno muzejskom on line web igricom iz koje su se trebala upoznati sa sadržajem muzeja, da bi nakon toga bila podstaknuta da posete muzej uživo i vide predmete koje u sreli u virtuelnoj igri, a naravno deca iz dijaspore bi na ovaj način imala informaciju o dešavanjima u matici i mogla bi bolje da planiraju raspuste.

Web sajt je predviđao postavljanje informacija o radionicama, izložbama dečijih radova, rezultate takmičenja i uspehe dece u zemlji i inostranstvu, dečije kampove, mesta za zabavu i sport, parkove i igraonice, sportske aktivnosti za decu, knjige za decu, program dečijih pozorišta, tv emisije za decu i časopise za decu a održavanje web sajta bilo bi finansirano sredstvima dobijenim reklamirnajem proizvoda za decu.

Očito je da je projekat podrazumevao više faza pošto se pod održivošću projekta u spominje i mogućnost primene na druge muzeje, odnosno izvoz prodavanja magle. Tako je čak planirano da se sredstva za održavanje portala namiču putem partnerstva sa drugim muzejima i kulturnim ustanovama koje su verovaatno sretne i presretne trebale da arče novac na reklamiranje na dečijem web sajtu Etnografskog muzeja a deca bi avanturu započetu u virtuelnom okruženju Etnografskog muzeja mogla da nastave u virtuelnom okruženju muzeja Nikole Tesle a samim time bi postojeća baza korisnika postala navodni kapital!

Svaka šuša vozi do meseca i natrag

Za realizaciju svega ovoga je tokom 2010. godine bilo planirano 1.500.000 dinara i to samo za nekakvo istraživanje 250.000 din, planiranje isto toliko, a za izradu koncepta 500.000 i produkciju i programiranje 500.000, iz čega se jasno vidi da je u pitanju bilo najobičnije pranje para pošto je za jedinu konkretnu stvar a to je realizacija sajta bilo potrebno 500.000 dinara, a sva druga sredstva su bila predviđena za prodavanje magle. Posebno je zanimljiva strana 6 prijave gde se tadašnja vd direktorka Vilma Niškanović obavezala da će sredstva biti namenski utrošena.

Par meseci kasnije, početkom maja 2010. Niškanovićka je potpisala ugovor sa Ministarstvom kulture po kome se obavezala da projekat realizuje u svemu prema zahtevu i u skladu sa predračunom troškova, te da ministarstvu omogući uvid u finansijsku dokumentaciju. O tome da je u pitanju bilo dobro isplanirano trošenje državnog novca na makar šta najbolje govori i podela uloga u ovom komplotu po kojoj je Tijana Čolak Antić samoj sebi dodelila ulogu rukovodioca projekta sa zadatkom pripreme materijala za obradu i koordiniranje rada svih saradnika od idejnog projekta do realizacije.

Izvesnom Ivu Martinoviću dodeljena je uloga art direktora radi izrade novog vizualnog identiteta klijenta i modifikacije postojećeg vizuelnog identieta za format interneta, kao i za usaglašavanje koncepta, web dizajna i programerskih zahteva na projektu.

Izvesnom Nikoli Romiću dodeljen je posao direktora produkcije koji je teorijski trebao da bude zadužen za realizaciju projekta od samog početka do kraja, te planiranje i raspodela budžeta, planiranje projekta i glavni izvor informacija tokom njegovog trajanja. Ono što je posebno interesantno je i činjenica da su i Martinović i Romić u ovaj poslić ušli preko agencije Fly me to the moon u vlasništvu izvesnog Obrada Šuše (koji se čak u ime agencije obavezao da će ona pokriti 25% ukupnih troškova izrade sajta).

Ali, tu priča staje i gromoglasno reklamirani web sajt se nikada nije pojavio na internetu, niti je Ministarstvo kulture ikada pokazalo želju da ustanovi šta je zapravo urađeno sa novcem koji je dat za izradu web sajta a koji nikada nije vraćen Ministarstvu kulture pošto projekat nikada nije realizovan. Ipak, uspeli smo da ustanovimo šta se sve dešavalo sa tim novcem krajem 2010 godine...

Naime, pred samu novu 2011 godinu, tadašnja vd direktora majka sultanija Vilma Niškanović ispred Etnografskog Muzeja sklopila je neverovatan Ugovor o zajmu novca sa muzejskim podstanarom štamparijom "Čigoja" u kome doslovce stoji da zajmodavac daje zajmoprimcu na zajam novac u iznosu od 900.000 dinara odnosno upravo onoliko koliko je Ministarstvo kulture dodelilo Muzeju dana 26. Aprila 2010. godine.

Dalje se navodi da zajmoprimac prima na zajam od zajmodavca novac uplatom na poslovni račun br 260-253789-34 kod Banke Intesa ad u iznosu od 900.000, 00 dinara na dalju upotrebu te da se obavezuje da vrati primljeni zajam u novcu u navedenoj sumi u roku od 60 dana te se obavezuje, da ako dug ne ispuni u ugovorenom roku, plati zateznu kamatu zajmodavcu.

Ono što je posebno zanimljivo je činjenica da Etnografski Muzej uopšte nije registrovan za bankarsku delatnost i ovakvim ugovorom Vilma Niškanović je direktno oštetila muzej neovlašćeno dajući novac na pozajmicu i to bez naplate ikakve kamate. Naravno ako se zna da su Etnografski Muzej i Čigoja štampa u vrlo ustreptalim odnosima već duži niz godina jasno je da je i za ovakvo formalno pozajmljivanje, odnosno bolje rečeno skrivanje para sigurno naplaćeno uobičajenih 10% od vrednosti čitavog poslića tako da je na kraju Etnografski Muzej natrag dobio svega 810.000 dinara a ostatak je pojela čigojina Maca a činjenicu da je sve zamišljeno kao najidealniji primerak korisne malverzacije potvrdjuje paraf Sultanijinog naslednika na mestu vd direktora muzejskog sultana Sulejmana Miroslava Tasića koji je očito sročio ovaj ugovor.

Da sve ostane među najupućenijim među upućenima, poput neke Cosa Nostre (naše stvari) svakako se pobrinula tadašnja pomoćnica ministra kulture Dušica Živković koja je godinama šakom i kapom iz Ministarstva ispumpavala novac koji su u muzej upumpavali Vilma Niškanović i Miroslav Tasić. Iako ovaj pseudokapitalni projekat nikada nije realizovan, to ni najmanje nije zasmetalo eminentnoj stručnjakinji nizašta Tijani Čolak Antić koja je potom u Etnografskom muzeju priredila stupidnu izložbu pod imenom "Cicino novo odelo", na kojoj je u punoj meri pokazala svoju ljubav prema deci i to tako što je na ovoh grupnoj izložbi, odnosno svojevrsnom grupnjaku izložila radove stosedamdesetoro dece predškolskog, školskog i srednješkolskog uzrasta iz vrtića ,,Majski cvet", osnovnih škola ,,Mihajlo Petrović Alas", ,,Vladislav Ribnikar", i ,,Siniša Nikolajević" i iz srednje škole ,,Tehnoart Beograd" smer za stilskog krojača. Izložba je nastala kao deo pratećeg programa uz izložbe „Mama, kupi mi..." i „Cicin kutak".

Ni najmanje nije začudila ni činjenica da je Tijana Čolak Antić svoje muzejsko-pedofilno čedo ubrzo izvezla u blizinu Beograda gde je u jednom lokalnom muzeju priređena idiotsku manifestacija pod imenom "Ja u muzej idem" koja se sastojala iz dolaska nekoliko odeljenja dece iz prvih razreda osnovne škole zajedno sa učiteljicama u tamošnji muzej gde su muzejsko dvorište u rekordnom roku pretvorili u razbojište dok su učiteljke i antropološkinja laprdale jedno pola sata držeći monumentalan čapraz-divan posvećen novim muzeološkim tendencijama, koje su očito poznate samo bizarnim likovima i neradnicima poput Tijane Čolak Antić i njene lokalne obožavateljke koja je za 18 godina baktanja muzeologijom jedva uspela na objavi dva i po teksta ukupnog obima 30 strana. Postdiplomske studije je razvukla na dvadeset godina iako akademsko zvanje magistra već godinama ne postoji a najmanje 4 puta je do sada najavila konkurisanje za zvanje višeg kustosa ali sa 4 različite teme i kod 4 različita mentora.

Heroji posttraumatskog sindroma

Kako bi čitav slučaj pod nazivom "Ja u muzej idem" dobio kakav takav značaj, organizovana je i tribina na kojoj su učestvovali sve sami kapitalni muzeolozi skupljeni s konca i konopca: Tijana Čolak Antić i njen antropološki epigon, a pored ove dve kapitalke tu su osvanuli izvesni slikar -svaštar, lokalni vajar najpoznatiji po izložbi grafika sa predstavama penisa svih veličina boja i oblika, zatim izvikano piskaralo sa pivskom stomačinom i njegova žena u široj javnosti daleko poznatija po psihijatrijskoj hospitalizaciji nakon razvoda od prvog muža, predstavnici nekakvog Centra za talente, dve nastavnice i izvesna psihoterapeutkinja koja je očito došla po službenoj dužnosti da leči duševne i telesne boli prisutne kod učesnika ovako kapitalne manifestacije.

Sve ovo je pokazalo da kod nas ima više duševnih bolesnika van psihijatarskih ustanova, nego u njima.

Projekat "Ja u muzej idem" predstavlja upravo tu slobodnu misao dece, koja su kroz posete muzeju stekla određen kodeks ponašanja, i imala priliku da pišu i slikaju o svojim utiscima što je sve zapravo veoma dobrodošao izgovor svim lenčugama namnoženim po školama da svoje nastavne obaveze uvaljuju drugima. Naravno, samo kako bi što manje radile jer im je očito daleko lakše da nedoraslu dečurliju dovlače po muzejima nego da drže nastavu a kao kapitalnu tekovinu učiteljke su čak navele da je poseta muzeju kod učenika izradila "ljubav i potrebu prema umetnosti".

To je tek ordinarna budalaština, jer su učitelji zapravo svaštari koji u prva 4 razreda osnovne škole tek pripremaju učenike za početak pravog obrazovanja koje počinje tek uvođenjem predmetnih nastavnika koji po prvi put učenicima na stručan način tumače nastavno gradivo.

Takođe se pokazalo da je sve ovo, zapravo, bio jedan stupidan antropološki eksperiment, pošto se već pomenuta antropološkinja tim povodom po ko zna koji put nalupetala i pokazala da je jedino u stanju da prodaje maglu i priča o stvarima o kojima uglavnom pojma nema. Tako se proslavila kapitalnom izjavom: "...ovom tribinom je pokušano da dobijemo odgovore na pitanja koje je projekat pokrenuo" (!?).

A, prava pitanja bi bila: koji je značaj i uloga muzeja kao riznice za stvaranje kulturne potrebe, kakva treba da bude saradnja između škola i ovakvih institucija, kakva je njihova pismenost - istorijska, umetnička ili tradicijska, i kakva je njihova percepcija ove izložba kojom mi treba da stvaramo strategiju kojom će postojati ustanove koje su riznice znanja?

Ali, tu treba imati i svoju publiku, jer bez toga njihovo postojanje nema smisla, što sve zajedno u najmanju ruku podseća na najnoviju varijantu budalaštine poznate kao Slobodna deca Samerhila. Naime, reč je o nekonvencionalnoj (eksperimentalnoj) školi osnovanoj davne 1921. godine, u kojoj deca nisu bila obavezna da dolaze na nastavu te su sama odlučivala da li će raditi u školskim radionicama, igrati se, čitati, ili lenčariti uz korišćenje nekonvencionalnih metoda kao što su nagrađivanje deteta kad bi ovo nešto ukralo, dopuštanje uništavanja školske imovine, dopuštanje da dete godinama uopšte ne prisustvuje nijednom času, iz čega proizilazi da bi po mišljenju naših muzeologa-pedofila čitava muzeologija trebala da bude podređena deci!

Iz svega proizilazi zaključak da su muzejski pedagozi, pored učitelja postali svojevrsni sadisti i pedofili koji maltretiraju decu samo kako bi po svaku cenu ispali moderni. Možda bi za buduće generacije učenika posebno interesantna bila izložba preparirane Tijane Čolak Antić zajedno sa njenom imitatorkom koja bi učenicima pokazala kako završavaju prodavci magle!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane