Natrag
Postdemokratija
Srbija u kapitalizam, penzioneri u komunizam
Taman sam počeo da se privikavam na taj jebeni kapitalizam, kad oni koji nas u njega vode saopštavaju da sam zakasnio. Pošto sam napunio izvesne godine, ja sa ostalim penzionerima idem nazad u komunizam, gde ćemo svi imati iste, naravno minimalne penzije. Stoje na kapiji, kao na ulazu u konclogor i razvrstavaju nas, mlađi i sposobni za rad na jednu stranu, stariji na drugu. Mladi će da žive po novom kapitalističkom zakonu o radu, a mi matori, po novom penzionom sistemu po kojem će se penzije rapidno smanjivati sve dok se sasvim ne izjednače. Po sto evra svakom i bog da nas što pre vidi. Može i tako gospodo drugovi, možemo mi i sami o sebi da se staramo, samo vratite naše pare u penzioni fond u koji smo četrdeset godina odvajali skoro pola plate. I deo svega što je prodato i opljačkano u privatizaciji, takođe, jer to su penzioneri stvorili. Kao što država, kao garant, mora da vrati sve oduzeto onomad, kad smo iz kapitalizma prelazili u komunizam, kao što mora da vrati staru deviznu štednju pokradenu prilikom povratka u kapitalizam, tako mora i u penzioni fond. To je, takođe, privatna svojina, odnosno ušteđevina njenih građana, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Piše: Mile Isakov
Priznajem, malo sam popizdeo, tek sam postao penzioner, a već mi smanjuju penziju. Nisam još dobio ni prvu, ne znam ni kolika će biti, ali već znam da će biti manja najmanje za deset procenata od onog što bi trebalo da bude. I još me prave budalom, zaprete da će smanjenje biti 25%, a onda kažu da će zbog mekog srca premijera, biti samo 10%. A kad vide da penzioneri, do groba zahvalni premijeru mekih organa, ćute, da se ne bune i da još nijedan nije izvršio harikiri, onda kažu možda ipak 15%. Zasad.
Kad se to malo zaboravi, nastaviće da ih smanjuju za pet ili deset procenata, ko' keru rep kad seku iz više puta da ga manje boli. I tako redom, sve dok se sve penzije ne izjednače na pozitivnoj nuli, i penzioneri ne stignu u komunizam, gde će svi biti jednaki. I mrtvi ladni. To je, braćo i sestre, drugarice i drugovi, savremeni lapot, sa odloženim dejstvom. U vreme lapota, ljudi su ubijani već u pedesetim, jer više ne mogu da proizvode, a troše hranu koje nema dovoljno. Bio je to stari običaj na jugu Srbije, koji je ritualno sprovođen tako što bi otac i sin, rano izjutra, dok još čeljad spavaju, odlazili u šumu sa vrućom pogačom. Otac bi klekao, a sin bi mu stavio pogaču na glavu i udario po njoj sekirom, govoreći mu: Ne ubijam te ja, ubija te lebac!
E, tako nešto se sprema penzionerima danas, jer u ovoj zemlji su ponovo zavladali beda i nemaština, kao u ta davna robovlasnička vremena. Pošto je rasprodato i opljačkano sve što su oni stvorili i uštedeli, sad će da se štedi na njima.
A gde je PUPS?! Nema ga više. Od kako je stari Krkobabić umro, a mlađi postao direktor Pošte, PUPS više nema o čemu da brine, jer ni jednom ni drugom penzija više ne treba.
Partija penzionera, sačinjena od oca i sina i svetoga duha penzionog fonda, koja se predstavljala kao čuvar svetog Grala, nestala je onog trenutka kad je Vučiću, kao koalicionom partneru, otkrila da Gral zapravo ne postoji. Pošto je njihove glasove, kojih nije bilo malo, neko morao naslediti, Vučić i njegovi Naprednjaci su u izbornoj kampanji svečano položili zakletvu da će nastaviti da čuvaju tajnu. Obećali su da penzioni fond niko neće smeti da dira, ali nisu rekli da je to tako zato što je nemoguće, jer ne možeš dirati u nešto čega nema.
A gde su tu zakoni?! Zakon o restituciji, na primer, obavezuje državu da vrati imovinu naslednicima bivših kapitalista, koju su im oduzeli komunisti. OK. To ide malo kilavo, ali ide. Bar je obavezno. A gde je povraćaj imovine komunističkoj radničkoj klasi, koja joj je oduzeta pljačkaškom privatizacijom. Na isti način, moralo bi da se radnicima vrati oduzeto u tranziciji. A oduzete su im najbolje firme i fabrike i rasprodate.
Razbucani su Penzioni Fondovi Srbije i Vojvodine, koji su bili prepuni početkom devedesetih, a sada su prazni. Zato se penzije isplaćuju iz budžeta i zavise od broja zaposlenih i njihovih zarada. A ne bi smelo da bude tako, jer penzioni fondovi bi trebalo da budu nedodirljivi, a penzioneri obezbeđeni sa onim što su sami zaradili i štedeli u penzionom fondu, kao u banci.
Penzije su, dakle, kao stara devizna štednja, država je garant i to mora biti vraćeno u punom iznosu. Ne može da se umanjuje. Čak, mora biti sigurnije od devizne štednje, jer za razliku od tog špekulativnog ulaganja na svoju ruku u sumnjive privatne banke, penzije su oblik obavezne štednje svih zaposlenih čuvane u državnom trezoru. Ako to izneveri, država gubi svaki kredibilitet.
Pored toga, sve što je prodato i opljačkano u privatizaciji bilo je vlasništvo svih zaposlenih, a to znači sadašnjih i budućih penzionera, pa je trebalo taj novac da ide njima, u njihov penzioni fond. To je, međutim, pretvoreno u državno vlasništvo, a onda novac od toga podeljen malo u privatne džepove, malo u budžet, pa je i logično da država sad mora iz budžeta da namiruje penzionere, koji su tako trostruko oštećeni.
I konačno, sve što je opljačkano u tranziciji i završilo u privatnim džepovima pojedinaca, stvorili su oni koji su radili prethodnih decenija, znači penzioneri, pa bi i to trebalo oduzeti i vratiti u njihovu ušteđevinu u penzionom fondu. A onda će oni da se skinu sa grbače budžeta i sami da se staraju o sebi, odnosno o tim svojim novcima i njihovoj raspodeli.
Prema tome, ako treba da se smanje penzije, da bi država preživela, onda za to treba da zamoli penzionere. Treba da im se pošteno kaže: Nismo u stanju da povećamo proizvodnju i zaposlenost, pa vas molimo da pomognete. Uzećemo od vas malo na zajam, vraćamo tad i tad. Samo tako i nikako drugačije se ne sme dirati u penzije. A, penzioneri, kakvi su bolećivi prema svojoj državi, bez problema bi pristali, stisli bi se jedno vreme, ako će posle biti bolje.
Ovako, ova drskost sa otimanjem od penzija, zaslužuje isto tako drzak odgovor penzionera, a država, treba da zna, da bi bankrotirala istog momenta kad bi joj penzioneri otkazali građansku poslušnost. Kad bi, kao najurednije platiše, odbili da plaćaju dadžbine. Ili, ako prosto ne budu više mogli, jer od njihovih penzija često žive i njihova nezaposlena ili slabo plaćena deca, pa i unuci.
Znam ja da u budžetu nema para, ali znam i da problem neće biti rešen smanjenjem penzija. Potrebni su mnogo ozbiljniji rezovi i veća zahvatanja na brojnim drugim stranama. Zato ne pristajem.
Kad sve druge mere budu preduzete, pa i dalje bude falilo, onda se javite penzionerima. Tako je, uostalom, Vučić i obećao, pre samo sto dana. "Penzije će biti poslednja stvar za kojom ćemo posegnuti, samo ako baš bude moralo, pošto sve druge mogućnosti iscrpimo", rekao je prilikom inauguracije za premijera. I nije sad najveći problem što on ne drži reč, navikli smo već, nego što to znači da ništa drugo nije uspelo, a to znači da ili ne znaju ili nisu u stanju. Najlakše je smanjiti plate i penzije, to bi znala i moja baba, a deda bi verovatno prokomentarisao kako prazna vreća ne može uspravno da stoji. I zato ne dam. Jer ako ne znaju i ne mogu, ni sa time neće ništa uraditi, pa će doći po još.
Ja sam, kao i svi ostali penzioneri, penziju pošteno zaradio i niko nema prava da je dira bez mog odobrenja. To što je država spiskala ono što smo mi ostavljali za penzije, to je problem države. Ako nema para u budžetu, onda nema za vaše plate gospodo, a za penzije mora da bude. Niste zaradili. A mi smo četrdeset godina odvajali skoro polovinu od svoje zarade u penzioni fond, upravo zato da bi sad mogli da primamo deo te druge polovinu kroz penzije. Zapravo samo polovinu od te polovine, jer nećemo trajati još četrdeset godina, koliko smo dugo uplaćivali, nego dva tri puta kraće. Desetak, najviše dvadeset godina.
Ko je potrošio naše pare? Ko je uništio penzione fondove? Pa upravo vi gospodo u vašem prethodnom političkom životu. U ratovima u kojima Srbija nije učestvovala i ničim izazvanim sankcijama. A šta ste dosad stvorili? Niste još zaradili ni za stanove koje ste od države tad dobili. A, koliko su u penzioni fond Srbije dosad uplatili, na primer, ministri Krstić, Vujović i Kori Udovički, koji su uglavnom radili u inostranstvu. Ništa. Odakle im pravo, odakle obraz da budu najglasniji u zahtevu za smanjenje penzija, kad nisu ničim doprineli da ih uopšte bude. Da, tačno je da u budžetu nema para, ali ko je za to kriv? Jesu li krivi penzioneri, što je toliko mladih nezaposleno i što je proizvodnja tako mala? To rešavajte, manite se penzija.
Ili se zaista ozbiljno uhvatite u koštac sa kriminalom i korupcijom. Rešenje i za budžet i za penzije, krije se u nezakonito i neopravdano privatizovanoj imovini, kod ne malog broja pojedinaca koji su se obogatili dok su građani i država propadali. I na njihov račun.
Kada bi se borba protiv korupcije zaista dosledno izvela do kraja, samo od oduzete imovine kojoj ne može da se dokaže poreklo, dakle od neopravdano stečene imovine, nakupilo bi se desetak milijardi evra. Sasvim dovoljno da se obnovi penzioni fond i stavi ponovo u funkciju, kao investicioni, koji će te pare dalje obrtati i oplođavati. Time bi bio ojačan i budžet, jer bi u njemu ostajalo sve ono što se sad izdvaja za penzije, a to je negde blizu 30 procenata. Dakle, jednim udarcem dve muve, spašen budžet i rešeno pitanje penzija na dugi rok. A, šta vi radite? Pozivate te iste koji su se na našoj muci obogatili, da nas vade iz bule u koju su nas zajedno sa vama uvalili.
Hvala lepo, nemojte nas više spašavati!