Na nišanu

Režim "na pravom putu", a narod na bespuću, bez posla i nade da će preživeti

Ko da prođe Putem Vođe?

Verbalna podrška koju predstavnici američke državne administracije povremeno pošalju Aleksandaru Vučiću, ima za cilj da gurne Srbiju što dublje u političku i ekonomsku izolaciju. Sve što Vođa u svojim medijima predstavlja kao veliku pobedu, treba odmah shvatiti kao još jedan užasan poraz. Istina je da Srbija više nema nijednog ozbiljnog saveznika u svetu osim velike Rusije. Ali, tu mogućnost Vučić ne namerava da iskoristi, kako se ne bi zamerio nekome u Vašingtonu, Londonu ili Briselu. I dok najmanje dva miliona ljudi gladuje i još toliko njih jedva preživljava, njegova propaganda obećava cvetanje hiljadu cvetova. Na sreću, u to više niko ne veruje.

Nikola Vlahović

Savetnica za bezbednost američkog predsednika Baraka Huseina Obame, Suzan Rajs, nedavno je izjavila da je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić "na pravom putu". Skoro istu rečenicu, izgovorila je i Karen Donfrid, bivša savetnica američkog predsednika Obame, ali je dodala da "američke vlasti podržavaju to što srpski premijer radi i da će to nastaviti i ubuduće".

Početkom maja meseca 2014. godine, i Miroslav Lajčak, šef slovačke diplomatije i profesionalni evroatlanski "namesnik" i agitator evrointegracija, takođe je konstatovao da je Aleksandar Vučić "na pravom putu", da je sa njim i "Srbija na prvom putu", te podvukao da "...postoje veliki problemi sa kojima se Srbija suočava, ali vi više niste deo problema već deo rešenja".

Koji je to pravi put kojim Vučić vodi Srbiju? Na ovo pitanje je zlosrećni Vođa pokušao i sam da odgovori 1. oktobra ove godine, za govornicom panel-diskusije na temu pod nazivom "Beogradski bezbednosni forum".

Vučić je tom prilikom govorio ono što su uši prisutnog Majkla Devenporta, šefa delegacije Evropske unije u Srbiji, htele da čuju: "...Vi u Evropskoj uniji računajte na Srbiju, jer radimo najbolje što umemo za naše građane i našu zemlju i zato nećete moći da odbijete Srbiju kao punopravnu članicu Evropske unije, možda već za pet godina...Čuli smo juče izjavu Johanesa Hana da nema šanse da Srbija postane članica EU u narednih pet godina. Nije veliko iznenađenje, očekivali smo tu odluku, ali ćemo svakako nastaviti sa reformama, nastaviti naš put ka EU i učiniti najbolje sa svim našim obavezama pre kraja 2018, početkom 2019. i onda će sve biti u rukama drugih...".

Ova surova sprdnja sa građanima Srbije, dostigla je tog dana svoj vrhunac. Bio je to znak da je kucnuo zadnji čas da gladni, nezaposleni i poniženi građani prekinu ovu užasnu farsu i smeste i Vučića i njegov režim tamo gde treba. Jer, činjenice neumoljivo govore da se Srbija nalazi u stanju potpunog raspada.

Čak i prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija, milion zaposlenih izdržava milion i po penzionera i skoro milion nezaposlenih!

Nigde u savremenoj Evropi ne postoji ovako neverovatna i tragična slika potpunog državnog kolapsa. Da bi sve bilo još crnje nego što jeste, tri četvrtine svih zaposlenih u Srbiji prima zakonom propisani minimalni lični dohodak, što nije dovoljno ni za nedelju dana normalnog preživljavanja.

Nezvanični podaci o sirotinjskoj drami u koju je Srbiju dovela Vučićeva vlast, govore da je njegova brutalna birokratija skoro pola stanovništa izbrisala sa spiska živih! Naime, prema podacima balkanskog dopisništva globalne televizijske mreže Al Džazira, zaposlenost u Srbiji svakog meseca (za parametar je uzet mart 2014.) pada progresivnom stopom: u građevinarstvu (-7,3 posto), poljoprivredi (-3,8 posto), industriji (-2,7 posto) i uslugama (-1,1 posto)...

Ovo jasno govori da je srpska privreda bez posla, da su dugovanja sve veća i da ovim tempom do kraja 2014. godine, lako može doći i do prekida platnog prometa zbog masovnih blokada računa srpskih preduzeća (pogledati tekst Miodraga K. Skulića, u ovom broju Tabloida na stranama 6 i 14).

Kuda nas to vodi Vučićev "pravi put", ako znamo da je Međunarodni monetarni fond zahtevao da minimalna zarada u Srbiji u novembru mesecu 2014. godine ne pređe 19. 000 dinara, a u decembru ne sme da bude veći od 20.000 dinara?

Podsećanja radi, u januaru ove godine, minimalna plata u Srbiji bila je 21.160 dinara, pa je na "intervenciju sa vrha", od strane Vučićevih "stručnjaka", već u februaru ova sirotinjska plata smanjena na jadnih 18.400 dinara, od kojih ni pošten konopac za vešanje ne može da se kupi.

Naime, satnica prosečnog zaposlenog u Srbiji danas iznosi 0,98 evrocenti, što je dovoljno da ne umre gladan. Sa tim "primanjima", nemoguće je plaćati račune (struju, telefon, komunalije...) i istovremeno živeti.

Sa zamrznutim platama i cenama koje su i do 30 odsto veće nego početkom godine, više od 70 odsto stanovništa u Srbiji ći imati manje i od "zakonom propisanog minimuma" za preživljavanje. Šta u takvoj situaciji treba očekivati, osim opšte pobune, ili masovnog umiranja?

Zaštitnik i saučesnik

Suludi Vođa čini sve da bi se dopao svojim američkim "prijateljima", trasirajući Srbima "pravi put" u pakao koji su mu nacrtali u Vašingtonu: rasprodaje najbolje poljoprivredno zemljište vojvođanskog dela Podunavlja, i to u bescenje, nekakvim arapskim kompanijama (na užas cele Evrope), priziva investitore iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koji nemaju nameru da bilo šta grade u Srbiji, ali su zato bili glavni donatori albanske terorističke organizacije OVK, a i danas su najveći donatori albanskih separatista na Kosovu. Takođe, traži od kineske vlade da investira u projekte od kojih Srbija neće imati nikakve koristi, poziva američke investitore (za koje zna da neće ni prebijenu paru uložiti ovde, jer ih Srbija više ne zanima)...

Da bi bio "na pravom putu" koji su mu Amerikanci zacrtali, zaveo je medijsku cenzuru (još goru od one koju je zavodio 1999. godine, dok je bio Miloševićev ministar za informacije), uveo je radno zakonodavstvo koje je radnike pretvorio u savremene robove, ustrojio je kriminalno pravosuđe koje služi samo njemu lično i njegovom režimu...

Politika Vučićevog "pravog puta", kojoj američka administracija danas aplaudira, podrazumeva i brigu o pljačkašima iz Demokratske stranke i njenih satelita, koji su ojadili Srbiju i za dvanaest godina iz nje izneli preko 84 milijarde dolara. Vođa ih je sve sačuvao. Nijedan nije ni u zatvoru ni na optuženičkoj klupi. Ne može on da hapsi Aleksandra Vlahovića koji je železaru u Smederevu tako reći poklonio Amerikancima, ne može da hapsi ni Danka Đunića (koji je u Americi slobodan građanin), Dragana Šutanovca, Mlađana Dinkića, Božidara Đelića, Miroljuba Labusa...

Naprotiv, mnogi od njih su mu danas saradnici i savetnici, a neke sprema i za velike spoljnopolitičke uloge, poput Borisa Tadića. Sve to, Vučić, kao dobar đak, radi po direktivi iz Vašingtona.

Samozvani Vođa ne zahteva istragu kriminalnih privatizacija u kojima su američke kompanije došle sa idejom da pljačkaju i truju. Slučajevi "Sartrida" i "Duvanske industrije Niš", dovoljno govore: u oba slučaja, građani Srbije su prevareni i danas plaćaju ogromne dugove koje je napravila američka kompanija US Steell dok je eksploatisala smederevsku železaru, i snose posledice lažnog socijalnog programa koji im je podmetnut od strane kompanije "Filip Moris" uoči preuzimanja niške duvanske industrije.

Pružio je Vođa utočište celoj kriminalnoj eliti koja je sahranila Srbiju u protekloj deceniji i svela je na nivo najsiromašnije afričke kolonije. Sa nekima od njih, on danas investira opljačkane pare u južnoafričkim rudnicima plemenitih metala, a profit od toga pakuje na takozvanim of-šor računima. Da se nađe kad zagusti...

I vlade padaju

"Pravi put" kojim Vučić ide, za samo dve godine koštao je građane Srbije najmanje trideset milijardi evra! Ali, on i dalje ide o trošku poreskih obveznika po svetu i ugovara sumnjive poslove sa još sumnjivijim "biznismenima". Ali, ugovara često i one "poslove" od kojih neće biti ništa. Poslednji takav njegov "poduhvat", desio se u Nemačkoj, jedan dan uoči održavanja gej-parade u Beogradu (28. septembra ove godine), kad je, iznenada i nenajavljeno, posetio sedište najvećeg nemačkog proizvođača mesa "Tenis" (Tönnies), o čemu je Radio Dojče Vele imao i poseban prilog (videti uokvireni tekst pod naslovom "Vučićevi omiljeni biznismeni").

Naime, vođen psihologijom bolesnog prestupnika i višestrukog povratnika u krivično delo, Vučić pravi "račun bez krčmara" pa je tog dana nudio Klemensu Tenisu (suvlasniku kompanije "Tenis") milion svinja koje Srbija nema, jer je njegovom politikom potpuno uništen stočni fond.

Vučićev "pravi put", doveo je do toga da je njegov režim 14. avgusta 2014. godine odlučio da krene u masovnu prodaju preostalih srpskih preduzeća. Već sutradan, 15. avgusta, objavljen je u svetski uglednom ekonomskom listu "Fajnenšl tajms" poziv Agencija za privatizaciju Srbije "za prikupljanje pisama o zainteresovanosti investitora za privatizaciju 502 srpska preduzeća sa zavisnim privrednim društvima". Bio je to, ustvari, poziv američkim kompanijama da preko posrednika ili direktno, izvrše okupaciju preostalih profitabilnih firmi. Mnoge od njih su unapred ponuđene besplatno, "samo da ih se država reši". Vučićev režimn, kao ni onaj Tadićev pre njega, nikada nije uložio nijedan dinar ili evro u podizanje neke državne kompanije do nivoa koji bi omogućio dobru prodaju na tržištu. Naprotiv, cilj je bio uništavanje kako bi "partner" sa Zapada, uz dobru proviziju vlastima, lakše došao imovine u Srbiji.

Samo mesec i po dana posle oglasa Agencije za privatizaciju, Aleksandar Vučić daje intervju Endrju Mekdauelu, novinaru "Fajnenšl tajms"-a, u kome obrazlaže drakonske mere koje primenjuje zarad "stabilizacije" srpske ekonomije. Između ostalog, Vučić za "Fajnenšl tajms" kaže i sledeće: "Mere su bile deo bolnih, ali neophodnih poteza u okviru paketa mera štednje, koji je epohalan korak ka stvaranju moderne Srbije".

Međutim, u svom pratećem komentaru, novinar Mekdauel podseća svoje čitaoce da je deficit budžeta u Srbiji najveći u Evropi, a prognoze su da će samo do kraja ove godine iznositi dodatnih 8,4 odsto BDP-a (što podrazumeva potpuni slom privrede i života). Takođe, Mekdauel konstatuje da Vučić svojim drakonskim merama "neće uveriti investitore" da je Srbija dobra za ulaganje, uprkos najjeftinojoj radnoj snazi na kontinentu, a i šire. Jer, današnji radnik u Srbiji, često je jeftiniji i kvalitetniji od najjeftinijeg radnika u Somaliji ili na Haitiju.

Konačno, Vučićeva medijska cenzura, njegovo podmuklo upravljanje kompletnim informativnim prostorom u Srbiji (iz pozadine, preko drugih ljudi i mehanizama), dovelo je do toga da objavljivanje neprijatnih istina o njegovoj autokratiji, predstavlja akt protiv njega lično, protiv njegovih bližnjih, protiv "evropskih integracija" i protiv svega što piše u Starom zavetu i svim svetim knjigama. I dok se na njegovom licu smenjuju neverovatni izrazi, od pretećeg, do uplašenog i od snishodljivog i stidljivog do nasilničkog i ludačkog (zavisi kome se obraća), Srbija sve dublje tone u glib neverovatnog nasilja i primitivizma koje "emituje" njegov orkestar za aplauze i klimanje glavom.

Pravi je trenutak da se Srbija priseti šta je Aleksandar Vučić govorio 9. aprila ove godine, sa ekrana takozvanog Javnog servisa (RTS), samo dvadeset dana pre nego što je izabran za predsednika Vlade Srbije: "...Zapalo mi je da budem predsednik Vlade i neću da Srbija bude poznata po bankrotu i propasti i tome da nema ekonomske budućnosti i zapošljavanja".

Neverovatno zvuči, ali, za samo pet meseci od kako je i formalno sebe inaugurisao kao Vođu, ovaj čovek je od Srbije napravio još crnji i sirotiji zabran, jedan tor za naivne, koji su olako poverovali njegovim arapskim maketama, lažnim investicijama i toplim prijateljstvima sa proverenim srpskim zlotvorima.

Bilo je to dovoljno da građani vide šta ih čeka. Niko više nema snage da još četiri godine trpi eksperimente golim životima. Krenuli su štrajkovi i bune. I lišće pada u jesen, a ne samo prolazne vlade i njihovi mandatari.

A 1.

„Tenis" - klanica svinja i fabrika skandala

Vučićevi omiljeni biznismeni

(Prenosimo prilog iz emisije Deutsche Welle (Dojče Vele)

Nemački proizvođač mesa „Tenis" navodno planira da uloži 200 miliona evra u Srbiji. Reč je o porodičnoj firmi koju prati negativan publicitet: piše se o izrabljivanju radnika, proneverama i mutnim odnosima sa Kremljom.

Nasmejani bik i krava - u nekoj vrsti ljubavne veze, što se da naslutiti jer im repovi zajednički formiraju konturu srca - a pored njih zadovoljna svinja. To je logo kompanije Tenis (Tönnies), porodične fabrike mesa koja je prošle godine pod nož poslala 16,4 miliona svinja i 405.000 goveda i time obrnula 5,6 milijardi evra. O rurskom gigantu je srpska javnost ponešto saznala u subotu, kada je centralu firme u Reda-Videnbruku posetio srpski premijer Aleksandar Vučić. Srpski mediji su preneli da je Tenis najveći evropski proizvođač mesa (što nije tačno) ili da je najveći nemački proizvođač (što je tačno).

Premijer Vučić je ubrzo - već tokom vanredne konferencije nakon uspele gej parade - najavio ogromnu investiciju u Srbiji i to vrlo konkretno: 200 miliona evra, pola miliona svinja, 8.000 radnih mesta. Kada? Gde? Ne zna se.

Izvor bulevarskog Kurira tvrdi da će Tenisu za takav poduhvat trebati najmanje 15.000 hektara zemljišta. U nemačkoj kompaniji su bili uzdržani, šef firme Klemens Tenis je rekao da je Srbija interesantna „zbog svog razvoja i geografskog položaja" te da njegova kompanija razmatra Srbiju i kao izvozno tržište i kao potencijalno mesto za proizvodnju.

Izvor Dojče Velea blizak rukovodstvu kompanije kaže da bi Vučićeve brojke „mogle da budu realne, ukoliko do investicije dođe". Naš sagovornik potvrđuje da Tenis namerava da investira, te da se Srbiji neće ponoviti Mercedesova investicija - kada je kupovina šasija za autobuse predstavljena kao partnerstvo sa Dajmlerom. Nema sumnje da su Srbiji potrebne pare i još potrebnija radna mesta. Ipak, opravdano je sumnjati u obećanje od 8.000 poslova koje bi doneo Tenis. Naime, čitava ta kompanija, sa sedam fabrika u Nemačkoj i jednom u Danskoj, ima ukupno 8.000 radnika.

Radnici sa jugoistoka Evrope nisu nepoznati Klemensu Tenisu. Zapravo, oni su ga često dovodili na naslovne strane novina. Veći deo Tenisovih zaposlenih nema stalne ugovore, već se angažuje za najteže poslove preko spoljnih firmi. Najčešće se radi o došljacima iz Poljske, Rumunije i Bugarske koji, kako tvrdi Tenis, ne žele stalne ugovore jer hoće da se vrate u domovine. „Sutra bih za stalno zaposlio svakog ko to hoće", tvrdi on. Drugačije smatraju u pokrajinskom ministarstvu rada Severne Rajne-Vestfalije gde su kompaniju optužili za iscrpljujuće radno vreme, mutne ugovore sa stranim radnicima i lošu zdravstvenu zaštitu zaposlenih. Mediji su pisali o „plaćenim robovima" iz istočne Evrope, koje Tenis nastanjuje u neuslovne kolektivne smeštaje.

Kako to obično biva sa velikim porodičnim firmama, novine se za njih interesuju najčešće tokom skandala. A Tenis ih ima poprilično. Nakon što je 2008. Nemački javni servis ARD objavio da firma sa oko 200 kamera nadgleda radnike čak i u toaletima i tuš-kabinama, Tenis je platio kaznu od 80.000 evra. Skuplje je prošao proces iz 2011. kada je Tenis uhvaćen da u mešano mleveno meso stavlja znatno manje govedine nego što piše na pakovanju. Firma je za obustavu procesa morala da plati 2,89 miliona evra. Protiv Klemensa Tenisa se takođe vodi postupak zbog moguće milionske pronevere preko poreske oaze Lihtenštajna.

Najzanimljivija u porodičnim firmama uvek je porodična svađa. Trenutno se kralj mesa Klemens Tenis sudski spori sa svojim bratancem Robertom Tenisom, a u igri je ni manje ni više nego upravljanje čitavom imperijom. Zapravo je Robertov otac, a Klemensov brat, Bernd Tenis 1971. i osnovao firmu i većinski deo vlasništva ostavio svojim sinovima. „Klemens je podsećao bratance da je Bernd Tenis na samrtničkoj postelji izrazio želju da njemu, Klemensu, prepuste po pet odsto akcija", pisao je Zidojče cajtung ovog maja. „To se i desilo 2008. i to iako su bratanci stričeve poslove već godinama posmatrali sa nepoverenjem." Jedan sin se zbog bolesti povukao iz čitave priče, ostao je Robert sa 50 odsto vlasništva, koliko ima i sam Klemens. Sada Robert - sa dobrim izgledima na uspeh - traži da mu se sudski vrati pet odsto koje je poklonio svom stricu pre nekoliko godina. Zbog „grube nezahvalnosti".

Porodična svađa nas dovodi do sledeće teme: jedna od stvari koju bratanci navodno zameraju stricu su njegovi prisni odnosi sa zvaničnim Kremljom koji mu omogućavaju odlično poslovanje u Rusiji. Tu stižemo i do bundesligaškog velikana Šalkea 04 u kojem je Tenis šef nadzornog odbora. Igrači Šalkea na grudima nose logo ruskog gasnog monopoliste Gasproma. U pitanju je sponzorstvo od 17 miliona evra godišnje. Mnogo puta se nemačka štampa zapitala da li tesne veze Gasproma i Šalkea imaju veze sa masnim profitom koji fabrika mesa Tenis ostvaruje u Rusiji.

Nije neuobičajeno da se politika i poslovi vode na stadionu - nije li Vučić onomad šeika vodio upravo na beogradsku Marakanu? Protekle subote je premijer Srbije bio gost Klemensa Tenisa, a imao je sreće da pogodi baš vikend kada se igra najveća utakmica nemačkog fudbala, rurski derbi Šalke-Dortmund. Za Borusiju igraju dva srpska reprezentativca, ali je Vučić ipak nosio šal Šalkea. Posao je posao.