Natrag

Druga strana

Nepostojeće američke legije

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju piše o događajima u Iraku, i američkim legijama koje su stvorili na okupacionoj teritoriji. Ali, očigledno da za legionare ovih veštačkih armija, američki neprijatelj nije i njihov neprijatelj.

Vlado Dragićević

Zašto su američki napori za stvaranjem stranih armija propali? Zašto su armije koje su stvorile SAD-a, naoružale ih i pružile svu moguću trenažnu obuku, uz potrošene milijarde dolara, postale armije duhova, armije koje su na kraju pokazale manje želje za borbom od svojih protivnika?

Kada su na desetine hiljada pripadnika bezbednosnih snaga Iraka popustile pred napadima militantnih pripadnika ISIS-a, niko nije obratio pažnju kolika je u svemu tome bila uloga SAD-a.

Otvoreno govoreći, kada su se suočili sa grupama lako naoružanih neregularnih ISIS trupa, nazovi profesionalni vojnici, obučeni i naoružani od strane američkih instruktora, odbacili su oružje i opremu i pretopili u civilno stanovništvo. Tako su američki napori da se stvori nova iračka vojska propali, a propalo je i 25 milijardi dolara utrošenih za 10 godina, odnosno oko 60 milijardi dolara, ako se uračunaju svi troškovi rekonstrukcije vojnog sistema Iraka. Kako je do ovoga došlo? Treba se samo prisetiti odluke da se, 2003. godine, raspusti iračka vojska.

Naime, Bušova administracija je pripadnike iračke vojske smatrala i dalje nepouzdanim partnerima, odnosno ljudima i dalje odanim Sadamu Huseinu. Ovo je rezultiralo činjenicom da je preko 400.000 obučenih pripadnika iračke vojske i oficirskog kadra, ostalo bukvalno na ulici, bez sredstava za život. Poniženi i ogorčeni, neki od njih su se ubrzo priključili grupama koje su operisale protiv američke vojne sile u Iraku. Većina se kasnije pridružila vojnim formacijama ISIS-a, a neki od njih su zauzeli i ključne komandne položaje. Na primer, jedan od najpoznatijih je Izet Ibrahim al-Duri, nekadašnji general u vojsci Sadama Huseina, koji je na Bušovim kartama najtraženijih osoba bio označen kao Kralj Tref.

Uprkos velikim finansijskim sredstvima i obuci, nova iračka armija se nije pokazala kako su to od nje očekivali njeni američki instruktori. Vojnici nisu imali elan i volju za borbom, a neki su se predavali u prvim okršajima sa pripadnicima vojske ISIS-a. Nedostajao je borbeni duh koji bi doveo do efikasnosti u borbi i želja da se odlučno suprotstavi neprijatelju. Nasuprot ovome, pripadnici militantnih vojnih formacija ISIS-a su ovu volju posedovali, iako nisu bili obučeni i utrenirani kao njihovi protivnici.

Pa zašto je onda utrošeno 60 milijardi dolara? Svako ko bi pomislio da će jedna strana okupaciona sila biti u stanju da oformi i izgradi jedinstvenu i efikasnu armiju, u velikoj je zabludi. Nakon Sadamovog uklanjanja sa vlasti 2003. godine, Irak se suočio sa građanskim ratom. I Suniti i Šiiti su Amerikance smatrali okupatorima, metom koja je i jednima i drugima bila zajednička. Kao odgovor na ovo, vojni establišhment SAD-a je odlučio da umiri pobunjenike time što će uložiti u stvaranje jače bezbednosne strukture, od koje se očekivalo da postepeno uspostavi mir i postane zaštita i brana povlačenju američkih trupa.

Međutim, vojnička obuka, bez obzira koliko intenzivna bila, kao i naoružanje, bez obzira koliko moćno i sofisticirano, ne mogu biti zamena za verovanje u cilj i svrhu borbe. Imanje cilja rađa verovanje i jača borbeni duh.

ISIS borci ratuju iz ubeđenja. Skupa obuka i vojnička opremljenost to nisu uspeli da pobude kod iračkih trupa. Ovo pak ne znači da su ciljevi borbe ISIS pravedni i opravdani. Religiozni fanatizam, političke ambicije, pljačka, otimačina i zverska ubijanja i silovanje, predstavljaju kombinaciju onoga što ih, za sada, uspešno pokreće.

Sa druge strane, iračke trupe se bore za puko preživljavanje. Njihovi zvaničnici priznaju da je na platnom spisku negde oko 135.000 vojnika, ali da nisu sigurni da svi oni zaista obavljaju poverene im dužnosti za koje su i plaćeni.

U sveopštem carstvu korupcije, na ugovor o oružju za potrebe iračke vojske od 1.3 milijarde dolara, negde oko 500 miliona dolara je otišlo na podmićivanje i raznorazne finansijske mahinacije iako 50.000 nepostojećih legionara plate uzimaju irački oficiri i birokrate.

Američka strana, pak, u svemu ovome se postavlja kao roditelj prema nedoraslom detetu. Kao i Donald Ramsfeld ranije, tako i general Alen kasnije, pokazuju paternalistički odnos prema Iračanima, smatrajući ih "svojom pešadijom na zemlji" i "živahnom dečurlijom". To tačnije znači da su oni živo meso, a SAD koordinator, savetnik i pomoć iz vazduha. Američki savetnici orkestriraju svaku buduću aktivnost prema vojsci ISIS-a, a iračke snage bezbednosti su tu da nauče slušati naređenja svojih dirigenata.

Da li je sve ovo uopšte nešto novo, ili za to ima još primera u prošlosti? Svakako. "Vojnici duhovi" su takođe bili prisutni i u legijama novostvorene južnovijetnamske vojske, tokom dugogodišnjeg rata u Vijetnamu. Slučaj Avganistana je još drastičniji, a 2007. godine, na primer, administracija je sama priznala da je "tačan broj vojnika" u jedinicama avganistanske vojske (opet američke tvorevine), a koji zaista obavljaju svoju dužnost, negde oko "polovine, do dve trećine" ukupnog ljudstva.

Takođe, iste godine je procenjeno da su oko 25% pripadnika policijskih snaga u toj zemlji, policajci-duhovi. I ovde se nameće isto pitanje. Zašto novokomponovane armije, na koje američki poreski obveznici toliko daju, predstavljaju, u stvari, jednu lošu investiciju. Zato što ''oslobođen'' i "oslobodioce" i dalje smatraju tuđinima. Zato što, uprkos uloženom novcu, obuci i oružju, oni i dalje dezertiraju, a novac stiže kao da su svi na broju. Duhovi se umnožavaju, a nepostojeće američke legionarske tvorevine ostaju na papiru da bi, ko zna kada, možda mogle poslužiti kao "topovsko meso" u strateškim planovima američkog vojnog establišmenta.

Opasnost zvana ISIS je za mnoge američke građane bauk sličan onome u doba isterivanja komunističkih veštica u SAD i opšte histerije i straha od komunizma. Za njih je to meta koju je opravdano uništiti. Tako nešto su SAD pokušale prvo učiniti sa Sadamom Huseinom, 1991. godine, pa onda i 2003. Zatim su tu došli i obračuni sa sunitskim i šiitskim pobunjenicima, a sada i sa ISIS. Međutim, kako medalja ima i svoju drugu stranu, postavlja se pitanje da li je "povlačenje ne dolazi u obzir" prava odluka.

Ono bi za sobom ostavilo još veću pustoš i krvoproliće i predstavljalo, kao što je to bilo u Vijetnamu 1975. godine, poraz.

Ali, zar ovo što se sada čini nije još veće krvoproliće i ujedno još veći američki poraz. Prisutnost sve većeg broja američkih savetnika, oružja i novca, penzionisanih generala i uvođenja tkz. iračkog "way of life", može, u jednom trenutku, dovesti do nerešive situacije. A možda to neko i želi.

Od svega ovoga, jedno je posve jasno: strane armije u sopstvenoj zemlji koje stvaraju SAD-a, kao oslobodioci i usmerivači, uz trošenje enormnih finansijskih sredstava, ne daju rezultate koji se očekuju. Šta više, one postaju armije na papiru, pa tako cela strategija vođenja rata iz vazduha, uz domorodačke trupe na zemlji koje se međusobno obračunavaju, pada u vodu. Očigledno da za legionare ovih veštačkih armija, američki neprijatelj nije i njihov neprijatelj.

Suprotno od onoga što je izjavljivao Donad Ramsfeld, da će, kada Amerikanci izvuku "trenažne točkove", pripadnici ovih legija okretati pedale onako kako su ih učili njihovi američki prijatelji, oni ih izgleda okreću u smeru koji niko i nije mogao pretpostaviti. Ili, da li ih uopšte i okreću?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane