Natrag

Feljton

Knjaz Mihailo Obrenović-Život i politika (1)

Evropejac iz turskog vilajeta

Život i delo srpskog Knjaza Mihaila Obrenovića, prepuni su simboličkih poruka koje današnjeg čitaoca moraju da zamisle, u trenucima dok se odlučuje o daljoj sudbini i budućnosti ove države i njenog naroda. Jer, ma koliko da je daleko od nas prva polovina devetnaestog veka, vladarski profil Mihaila Obrenovića i okolnosti u kojima je on preuzeo tron, nikada nisu bili važniji za sagledavanje nego danas. Pre svega, zbog sadašnjih prolaznih vladara, njihovih naravi i političkih prilika koje se ne razlikuju mnogo, uprkos prohujalim vekovima.

Životna i vladalačka sudbina, srpskog Knjaza Mihaila Obrenovića III (1823-1868), tesno je skopčana sa razumevanjem jednog sudbonosnog vremena kakvo je bilo razdoblje u kome se nisu stopile političke težnje i lične želje ovog vladaoca, koji je Srbiji ostavio "zavetnu misao", program isuviše moćan da bi ga ostvario jedan naraštaj. Obično se uzima da detinjstvo sadrži "tumačenje budućnosti", pa tako onaj nemirni dečak Manjo-beg nikad neće postati ustalac koji predvodi narod. Njega će lična drama sapeti i dovesti u začarani krug iz kog nije znao pronaći izlaz. Neki istoričari Mihaila smatraju oholim evropejskim magnatom i melanholično neodlučnim princom, jer "zadatak koji je sam sebi natovario, premagao je njegove snage i sposobnosti".

U njemu će biti ciničnog prezira prema sredini koja je još geačka i nesvikla na španski ceremonijal i velelepne balove. Pa tu su i ministri obični čiraci, a sam knjaz njihov "gulmajster".

Pod Knjazom Mihailom bilo je srpsko ime u naponu svojih htenja, ali daleko od žudnji iscrtanih na zastavi balkanske akcione politike. Šta je zaustavilo državnika kome je narod tako žarko verovao? Svi koji crtaju karakter Miloša Obrenovića vide u njemu prevashodno arhetip čoveka koji svesno stavlja glavu pod turski jatagan. Mihailo nije imao tu crtu smeonosti. Uz odlike ratnika, Milošu se mora priznati još jedna vrlina: "...bio je jedan od najvećih, pa i najmudrijih diplomata koje smo imali među starešinama oba ustanka".

Ali, taj lik uzvišenog gospodara imao je i svoje naličje, ili kako to kaže Vladeta Jerotić - drugu stranu večne Janusove glave. Tu je stajao "Miloš nasilnik, seksualni razmetljivac i napasnik, ćudljiv, obestan, svojevoljan i slavoljubiv čovek nepredvidive, preke, svojeglave i sujetne naravi". Prvi je Vuk Karadžić uočio tu neobičnu crtu karaktera u negdašnjem "mirnom i poštenom vojvodi" koji je prerastao u "kolovođu u zbijanju sprdnji".

Taj korak od "dobronamernog i poštenog čoveka" do "nesnosnog vlastodršca koji prezire ljude oko sebe, pa i svoj narod" uslovljen je poglavito opojnim čarima posedovanja vlasti, tj. gospodarenja tuđim životima i zemljom. Ovim smo postavili pitanje za buduće istraživače mens serbica ne umanjujući ni za delić veličinu kodža-Miloša, nemerljivog srpskog velikana XIX veka. Bio je to vladalac velike političke mudrosti i celishodne diplomatije sitnih ustupaka, koji je "bio okružen saradnicima koji nisu bili samo priprosti, skloni sprdnji, seljački konzervativni i nepoverljivi, nego i zajednički bliski liku udvorice jednog prostonarodnog tiranina...".

Boreći se za autonomnu Srbiju, knjaz Miloš je, što je i razumljivo, izrastao u samodršca, seljačkog tiranina, kako ga naziva prof. Samardžić, i koji je samo nagoveštaj prosvećenog despota. Prkoseći i podilazeći sultanovim vezirima, knjaz Miloš je kao otelovoreni narodni predvodnik "postepeno grabio vlast i najzad postao nasledni monarh".

Milošev maloletni sin Mihailo, imao je u sebi tek tračak očevog karaktera. To je bio čovek posve drugačije prirode od Miloševe, koji je i sam osetio njegovu trenutnu nemilost i prekor. Godine 1839, u osvitu svog političkog i vladalačkog "vjeruju", Mihailo je shvatio kako Miloš ne voli da vidi nikog ispred sebe, pa makar to bio i rođeni sin. Mladi vadalac bolno će osetiti 1842. godine šta znači biti u "onim maglovitim predelima gde počinje kolektivno sećanje". Pred njim je bila zamka "nemilosti istorije koja ne podnosi i rado previđa žrtve i poražene".

U senci Miloga-vladaoca i Miloga-oca neprimetno se uobličavao ne toliko harizmatski lik Manja-bega, budućeg knjaza Mihaila. Duboko privržen majci, kneginji Ljubici, koju su on i njegov prvorođeni brat, i kratkotrajni knjaz srpski Milan Obrenović, onako mekoliko zvali Naka, knežević Mihailo rastao je i odrastao u okruženju prožetom orijentalnim duhom i izraženom srpskom čežnjom, da budu gospodari na svom državnom ostrvu usred osmanlijskog arhipelaga. U toj čudnoj mreži koju su plele Urkartove ideje i Miloševi politički sni, nekako tanano i neprimetno, pod paskom gordeljive kneginje Ljubice, rasli su bolešljivi Milan, i nekako suspregnut Mihailo, čija je turska odora krila žudnju za evropskim duhom.

Mili otac i Mili raspusni ljubavnik

Ta pronicljiva žena, skrajnuta u gospodarevu senku, i lično ponižena njegovim neskrivenim strastima spram milosnica, nastojala je da sinove, koliko su joj to prilike dozvoljavale, pripremi za životnu i vladalačku misiju. Na prvi pogled činilo bi se da su kneževići odrasli u izobilju, jer im je otac bio jedan od najbogatijih ljudi Srbije. No, Gospodar je u kući bio vrlo štedljiv i vodio je "tačan račun o svakom učinjenom izdatku". Dobro je znano da se "nijedna nabavka u kući kneževoj, nije se smela izvršiti bez dozvole kneževe".

Kodža-Miloš je brinuo, vođen svojom promućurnošću i instinktom samoodržanja, ne samo o svakom marjašu, nego i o posebnim porodičnim nabavkama. Sve je išlo preko njegovog kolena, kao u kakvoj seoskoj zadruzi. To Mita Petrović, u kapitalnoj knjizi "Finansije i ustanove obnovljene Srbije", dokumentuje upečatljivom scenom o Velikom postu 1833. godine kad je knjaz "iz Kragujevca tražio od kneginje Ljubice, da mu iz Požarevca pošlje dobavljenu čoju, da sinove za Vaskrs obraduje novim kapama".

"Sladčajšem roditelju", koji je svoju neukrotivu narav smirivao u zagrljaju "pridvorne gospođe" Jelenke, kneževići gotovo dečački naivno, ne sluteći majčino raspeće, 20. marta iste godine, pišu kako žele od "iste čoje i džubeta imati, samo ako vama to bude po volji".

I u svesti dece, srpskih kneževića, naslućuje se strah i poniznost spram gospodara, jer njegov vođa je gvozdeni zakon. Možda su ta pismena kneževići pisali pod majčinim nadzorom, jer se tu oseća budno oko uvek oprezne i prećutno udaljene gospodarice. Zanosna Jelenka, mekoputa lepotica, umela je da uvarda narav Gospodarevu, što se posebno iskazuje u pismu od 15. septembra 1834. godine.

Ona stoluje u Kragujevcu, tu su njeni dvori uživanja, a piše u Požarevac iznosi svoje želje, iako dobro zna da Gospodar prezire "svaku raskoš i kićenje". Zato piše da "ljubi oči Beg Mazi", i moli ga da joj "pošalje glavu šećera za madžun" (jedna vrsta voćnog pekmeza), pa tako jednim potezom pridobija Miloga-oca i Miloga-raspusnog ljubavnika. Odista, vešta žena!

Nema dokumenata koji bi bliže i potpunije osvetlili, onaj psihološko nijansirani, odnos između kneževića. To zacelo nije bio odnos, tumačeći to na osnovu pisama iz dečačkih dana, lišen opore zavidljivosti. Ta prividna bliskost između braće i paralelnost njihovih sudbina, jamačno su plod prisilne vezanosti za skamiju i igru. Onovremena škola bila je slepo sholastičko prenošenje lekcija, gde gradivo i samim učiteljima nije bilo najjasnije. Ništa pouzdano tu kneževići nisu naučili, poglavito Milan, neskriveno ograničen i bolešljiv. Nešto zlobivo i intrigantsko bilo je u karakteru Beg-Milanovom, jer on pred ocem, pravdajući jednom brata zbog nekog dečijeg nepočinstva, iznosi da "laže zlo prolaze na ovom svetu" i predaje malog grešnika "roditeljskoj nežnosti".

Pouzdani M. Petrović navodi da je knjaz Miloš "vrlo mnogo brinuo o zdravlju i napretku svoje dece, i tražio od njih, da ga redovno svaki posebice pismom izveštava". Mihailo je osećao da otac traži zahvalnost, pa u pismu od 5. septembra 1832. blagodari "za poslate kruške, koje će na astal izneti", a u čast "dana rođenja mog koim navršujem devet godinu i stupam u desetu".

Prpošni dečak ispio je u očevo zdravlje "malu čašicu vinca". M. Petrović potom iscrpno izlaže kako se često "dešavalo, da su se kneževići onog dana, kad treba da pošlju pisma ocu, a bili zauzeti i opterećeni školskim zadacima, potpisivali zajedno na jednom pismu". Tako pismo od 25. oktobra 1836. potvrđuje "saglasnost braće" :

"...Sladčajši Babajko! Vaše visokopočitaemo pismo od 23. t.m. primili smo na veliku Našu radost razumeli smo, da se Vi nalazite, u dobrom i povoljnom zdravlju. Blagodarimo Vam na poslatom mesu od divlje koze, koje je bilo ukusno, kao sve što od Vas dobivamo. Što se Našeg zdravlja tiče, i mi smo zdravi, Bogu blagodarenie, zajedno s Nakom, koje Vam ljubeći ruku pozdravljamo i ostaemo svagda Vaši Poslušni sinovi, Milan Obrenović i Mihailo M. Obrenović...".

Ovo pismo Mihailo je samo potpisao, a njega je ispisala nesigurna ruka Milanova, koji će biti "vladalac bez trona". On nije nikad osetio moć u svojim rukama. Umro je 26. juna 1839. ostavivši spomen o sebi kao o prolaznoj epizodi u povesnici Obrenovića. Mihailov ulazak u vlast nije bio nimalo lak. Na putu mu se, kao politička gromada, isprečio otac, u tom času opasan takmac koji ne zna za roditeljske obzire. Miloš pred sobom ima samo san o vlasti čije konce ne sme nikako ispustiti, jer to klupko teško može posle smotati.

Poslednji grad u Evropi sa minaretima

Dolazak u Beograd, kao turskom vazalu, nalagao je Mihailu da se najpre uputi u ondašnju najvažniju adresu podaničke Srbije - u Carigrad. U Srbiju je stigao tek posle dva i po meseca. U Beogradu je "na dan 5. marta, posle pročitanog sultanovog berata, primio upravu zemlje". Bila je to prividna, i ujedno kontrolisana, samostalnost sedamnaestogodišnjeg vladaoca, koji nije bio pripremljen da gospodari Srbijom kako je to činio njegov otac.

Melanholik po svome karakteru, gord i zatvoren u sebe, bez pronicljivosti i lukavosti, tih tamnih odlika, kojima se tako izdvajao kodža-Miloš, maloletni Mihailo stupio je na presto, praćen podozrivim pogledima svojih savetnika, Avrama Petronijevića i Tome Vučića-Perišića, koji su se s njim ubarabarili. Namesto da budu stubovi trona Avram i Vučić postali su njegovi rušioci. Kao tutori s dozvolom Porte, nijednog trenutka nisu odustali od načela da je sa njima "knez bio dužan u svemu dogovarati se". Takav odnos snaga brzo je doneo "neslogu i mržnju". A prema velikim silama Mihailo je celog veka bio u poziciji neposlušnog dečaka "koji se namah otme iz ruku starog učitelja". Sa Andrašijem tako nije išlo, Bosna je bila prevelik ulog. Između Salcburga i "Ivanke" (imanja na Dunavu, prim. red.), te 1867. godine, Mihailo je bio ostavljen bez političkog kiseonika, mada u pismu iz Gagtajna pokušava sebe da ohrabri ulogom kondotijera velike balkanske akcione politike.

Načertanije je Mihailu nalagalo akciju, a Ivanka je kočila tu akciju. Kao što je Jovan Ristić voleo da kaže "da sve što tvrdi zasniva na faktima i aktima", tako i ova monografija sadrži "vidljive znake i obeležja prošlog vremena". Srbija knjaza Mihaila bila je "središna sila balkanskog hrišćanskog sveta" i ovo je povest o tom vremenu i njenom velikom predvodniku u balkanskom olujnom trouglu, gde se istorija ne piše "mastilom, već krvlju".

Nekoliko godina pre Mihailovog rođenja, na Miloševom dvoru, način života bio je "vrlo prost, skroman, i jednostavan". Bilo je tu "nešto kuće", ni nalik na rezidenciju Gospodara, a vrata dvora "bila su svakom otvorena da je mogao u svako doba doći požaliti se i zamoliti se". Tada Obrenovići nisu živeli u Beogradu, koji su putopisci nazivali "poslednji grad u Evropi sa minaretima", već u srcu Šumadije, poglavito u Crnuši. Tu je Miloš bio potpuni gospodar, izbegavajući tako da gleda ohole Turke i njihov sumorni ponos.

U Miloševoj kući, sve je još bilo skromno, posve seoski, daleko od svake raskoši. Milošu i Ljubici postelja je bila na patosu, a momci koji su služili Gospodara spavali su podno njihovih nogu. Ostalo je zabeleženo da "sve do 1834. godine Ljubica nije sela za sofru da jede zajedno sa mužem". To ne znači da je bila lišena uticaja na Gospodara koji je umeo da nadmudri Turke na čijim licima ne slutite "ni dobrodošlice, ni prezira". Ta istrajna žena, kako beleže savremenici, ličila je "na kakvu kaluđericu nego li na vladarsku kneginju".

Nastaviće se

A 1.

Jelenka, bliska Knjazu, a velikih potreba

Koliko je Kneginja Ljubica bila skromna, toliko je "pridvorna službenica" Jelenka bila rasipna i zacelo "neograničena u upotrebi zlata i dragog kamenja u svome kićenju". Svesna da nikad ne može biti velika gospodarica, već samo "mala gospođa", ali čvrsto uverena da je prva koja je Knjazu urezana u srcu, pa je stoga "uzimala vrlo mnogo na svoje potrebe". Volela je da daje bakšiš i rodbini i služiteljima, pa i ljudima od dvora, što svedoči o njenom presudno veoma visokom statusu. Jelenka je bila Turkinja iz Rama, koju je u Prvom ustanku, pri osvajanju Rama, vojvoda Milenko Stojković zarobio sa tri žene pratilje i pokrstio. Bila je Stojkovićeva milosnica, pa naložnica i supruga Gice hajduka, dok od Marka Abdule nije dospela u "zabran" Milošev. Rodila mu je sina Gavrila, ali je on umro još detetom. Za popečitelja Teodora Herbeza, uz bogat miraz, udala se jula 1835. Na dvoru knjaza Mihaila upamćena je kao otmena gospođa.

Kneginja Ljubica "...svojim sinovima Milanu i Mihailu često je krpila odelo. Bolju postavu, a naročito svilenu, sa starije odeće, upotrebljavala je i za novu odesu. Ako je postava bila od kože, ona se uvek, dok se ne iscepa, prenosila je sa jednog na drugo odelo. Milanove stare haljine često je prepravljala Mihailu...".

A 2.

Jogunasti mačevalac

"...Ja se staram, i staraću se, dok sam živ, da ne lažem; i šta više, čini mi se da prezirem onoga, koi laže, jer sam već iskusio, da laži svi pošteni ljudi preziru... Ima mlogo ljudi, koi mlogo pišu i govore, a malo misle; a ja bi želeo biti od oni, koji malo govore i mlogo misle...".

Manjo-beg, 30. oktobra 1836. godine

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane