Natrag

Kontranapad

Srpski fudbal u senci zavera, političkih provokacija, domaće mafije i evropske birokratije

Više od igre

U jednom danu, dva događaja za istoriju srpskog fudbala. Jedan za radost i sreću, drugi razočaravajući zbog novih trauma koje preživljava fudbal u Srbiji, a preko njega Srbija kao država. Četrnaesti oktobar, vreme između 18,00 i 22,30 je ljubiteljima sporta, fudbala posebno, ali i svakom iskrenom pripadniku države Srbije, pokretalo buru kontraverznih emocija. Od osećanja radosti koja je na trenutke prerastala u euforiju sreće, ponosa i zadovoljstva zbog željene i (ne)očekivane pobede mladih "orlova", preko revolta i besa koji su dva sata kasnije izazvali i razvili albanski fudbaleri i zvaničnici Fudbalskog saveza Albanije, do potištenosti i osećaja poniženosti zbog straha da će međunarodni faktor (opet) navaliti novi teret krivice na grbaču Srba. O tome piše Miroslav Vislavski, Tabloidov urednik sportske rubrike i dugogodišnji sportski radnik

Miroslav Vislavski

Šta nas je to učinilo srećnim i ponosnim, što je trebalo da bude (a ipak nije) vest dana? Kakav je to događaj koji je mogao držati pažnju naše javnosti? Nakon nerešenog rezultata (0:0) u Jagodini, desetkovana selekcija Srbije je u revanšu baraža za Evropsko prvenstvo igrača do 21 godine, savladala dvostruke aktuelne prvake Evrope, vršnjake iz Španije na njihovom bunjištu rezultatom 2:1. To je prvi poraz ove selekcije Španije nakon 35 odigranih utakmica u poslednjih pet godina. Reč je o izuzetno uspešnoj selekciji u čijim redovima su nastupali pojedinci koji se na Evropskoj fudbalskoj pijaci procenjuju na više desetina miliona evra! O tome je govorio selektor Radovan Ćurčić kada je uoči dvomeča isticao: "...Imaćemo za protivnika tim koji u svojim redovima ima standardne igrače Bajerna, Barselone, Reala, Atletiko Madrida, Porta, Liverpula...".

Ipak, ostao je usamljen uprkos molbi da se omogući nastup igračima koji bi parirali favorizovanim Špancima, a reč je o mladim internacionalcima Mitroviću, Nastasiću, Markoviću, Jojiću i Đuričiću koji su na spisku selektora nacionalnog tima.

Dik Advokat nije imao sluha za interese srpskog fudbala da mlada selekcija učestvuje na završnici Evropskog prvenstva. Konačno angažovan je sa obavezom da odvede naš izabrani tim na predstojeće Evropsko prvenstvo. Za takmičarske rezultate mlađih selekcija ga nije velika briga, bez obzira što je ova nacija željna pobeda i dokazivanja, makar to bilo u fudbalu! Otuda čelnici Fudbalskog saveza nisu ni pomišljali, a ni smeli da zatraže njegovo povinovanje drugim interesima srpskog fudbala.

Bilo kako bilo, Radovan Ćurčić je sastavio tim koji je dokazao svoje visoke vrednosti u dve utakmice sa "Furijom". Uprkos neprijateljskom prijemu Andalužana koji su za vreme intoniranja himne Srbije orkestrirano zviždali, mladići Srbije su odvažnom, pametnom, disciplinovanom i odgovornom igrom isprašili aktuelne Evropske prvake. Nakon majstorije Filipa Kostića koji je odmah nakon izjednačujućeg gola domaćina u nadoknadi vremena utakmice, postigao pobedonosni pogodak za Srbiju, slavljeni su pravi junaci: Dmitrović, Stojković (Filipović), Veljković, Ćirković, Petrović, Kovačević, Radoja (Mijailović), Čausić, Kostić, Srnić, Pešić (Čavrić). Očekivali smo da će se o ovoj utakmici pisati i pričati narednih dana kao izuzetnom podvigu koji je bio pravi uvod za očekivano slavaroško veče.

Politika nadvladala sport

Bezmalo pola veka je prošlo od poslednjeg susreta reprezentacija Jugoslavije i Albanije (1967. Jugoslavija pobedila 4:0 u Beogradu i 2:0 u Tirani). Zbog konstantne zategnutosti političkih i drugih odnosa koje imamo sa Albanijom, kvalifikaciona utakmica za Evropsko prvenstvo u Francuskoj 2016. sa selekcijom ove zemlje je smatrana susretom visokog rizika. Da li je ona imala takav tretman kod nadležnih institucija, ostaje pitanje za analizu.

Činjenica da su na stadionu Partizana bile pune tribine kako odavno nisu, dokazuje veliki interes pristalica fudbala. Taj interes nije postojao zbog kvaliteta i atraktivnosti gostujuće ekipe, a izvesno ni zbog našeg nacionalnog tima koji je izgubio podršku gledalaca nakon svetskog prvenstva u Južnoj Africi 2010 i nasilne smene uspešnog selektora Radomira Antića. Velika poseta utakmici je bila više odraz emocija i znatiželje koja je provejavala u pitanju - šta će se desiti ili pritajenoj želji da "naplatimo šiptarima sve naše nedaće".

Da je adrenalin na tribinama bio zapaljiv, videlo se pred početak utakmice. Retki su bili posetioci koji nisu zviždali albanskoj himni, a u prvih dvadesetak minuta su se čula pogrdna skandiranja upućena gostujućem timu. I to je bilo sve od neugodnosti koju su mogli da osete Albanci na stadionu Partizana. Ali, zar nisu i Španci u istom danu jednako "pozdravili" srpsku himnu, na utakmici mladih reprezentacija?

Kod naših igrača je bila evidentna odgovornost za rezultat koja je u izjavama pojedinaca ostavljala utisak zabrinutosti, čak i straha od neželjenog rezultata. Tome je najviše doprinosila frustriranost od publike koja se zadnjih godina kritizerski odnosila prema nacionalnoj selekciji. Dakle, javnost je u obzir uzimala samo pobedu, šta više - ubedljivu!

Uspešni rezultati u prve dve utakmice kvalifikacija su dale krila reprezentaciji Albanije, pa su sa velikim motivom došli u Beograd. Njihove najave uoči dolaska u Beograd da će izginuti na terenu u dokazivanju svoje ljubavi prema svojoj zemlji su dobile pravi smisao pri kraju prvog poluvremena. Pokazalo se da im je takmičenje i sportski susret bio sasvim sporedan motiv u poređenju sa političkim koji su demonstrirali, priredivši perfidno smišljen i podmuklo isplaniran veliki skandal. Umesto igre, Albanci su demonstrirali opstrukciju. Odugovlačili su vreme prekida, previjali po terenu prilikom najbezazlenijih startova, provocirali i naše igrače i publiku svojim nesportskim ponašanjem. Kulminacija provokativnog ponašanja je bio slučaj sa zastavom velike Albanije u čijem su scenariju najdirektnije bili upleteni igrači i vođstvo ekspedicije. Dalji događaji su poznati javnosti.

Odgovornost Srbije

U čemu je odgovornost Srbije? Iako su Albanci očigledni inspiratori i organizatori incidenta koji je doveo do prekida utakmice i skandala o kome govori međunarodna fudbalska i politička javnost, potrebno je utvrditi našu odgovornost za događaje u noći 14. oktobra u Beogradu.

Možda je pitanje svih pitanja: Zašto FSS nije tražio od UEF-a da se izbegne eventualno žrebanje Albanije i Srbije u istoj grupi? Ako je to bila stvar samo fudbalske organizacije, onda celokupno rukovodstvo Fudbalskog saveza nije doraslo vođenju ove organizacije (što potvrđuje na drugim pitanjima i sadržajima) i zaslužuje najhitniju smenu! Međutim, ako su zvaničnici FSS imali takvu nameru, ko je tražio ili drugačije odlučio uzimajući u obzir bremenitost odnosa između dve države i njihovih naroda? Pod logičnom pretpostavkom da je postojao uticaj predstavnika državnih organa, onda se otvaraju druga pitanja u domenu procene koja je morala da postoji kada se radi o svim drugim mogućim scenarijima van fudbalske arene.

Očigledno je da utakmica nije na najbolji način pripremana. Za razliku od naših igrača koji su pokazali izvanrednu pribranost u delikatnoj situaciji štiteći one koji to (možda) nisu zaslužili zbog svoje upetljanosti u scenario sa političkom pozadinom, bezbednosni organi su podbacili. Bili su na nivou najvećih amatera. Dozvolili su unošenje petardi i baklji, upad nekolicine navijača u teren i obračun sa onima koji su to zaslužili, ali ih fudbalske propozicije štite, zbog čega će naš Savez odgovarati pred Evropskom fudbalskom birokratijom. Kako je moguće da je dron sa zastavom velike Albanije mogao da se nađe u grotlu stadiona Partizana? I Tomislav Nikolić se pita šta bi bilo da je u mesto zastave bila prikačena eksplozivna naprava? Za razliku od njega, svaki svestan građanin uz ovu pretpostavku postavlja pitanje šta Ministar policije čeka sa svojom ostavkom? Zar nije njegova najveća odgovornost za sabotažu koja je mogla biti katastrofična?

U mesto ostavke, Doktor Stefanović je lamentirao nad Premijerom Vlade Srbije kome se "RTS nije izvinuo zbog nečuvene uvrede" jednog koji je upao u kadar direktnog prenosa pa mu videsmo lice među hiljadama onih koji su skandirali: "Vučiću pederu, izdao si Srbiju!".

Pa Doktore Stefanoviću, ako nisi podneo ostavku zbog sumnje da si prošvercovao akademsku titulu uz svoje ime, moralno je da to učiniš sada nakon što si jeftino prošao bez paklene mašine u mesto velikoalbanske zastave! Moralno je i zbog cehova za naš fudbal, jer si prvi odgovoran što će "ova zabava" ponovo biti na tapetu međunarodnih fudbalskih foruma. Nije tvoje da zanosiš jaja Premijeru, već da brineš o bezbednosnom sistemu u Srbiji. I ne brini, još uvek je dosta onih koji zanose Premijerova jaja sve do "lakat krivine" kojoj se opasno približava.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane