Natrag

Postdemokratija

Na levo krug

Levičarska revolucija u Grčkoj svakako će obeležiti 21.vek u Evropi. I ako uspe i ako propadne. Ako bude uspešna, slomiće sistem ljudožderskog kapitalizma koji davi Evropu i svet, a ako ona bude slomljena, taj sistem će ojačati i postati još gori. Međutim, u ovim globalističkim vremenima, Grčka ništa ne može sama, čak ni u Grčkoj. Sve sile ovog sveta poradiće na tome da je spreče, ali najveća sila su ipak obespravljeni i poniženi građani Evrope i sveta, koji sa nadom prate događaje u kolevci demokratije. Ako im Grčka, svojim primerom, pošalje makar i najmanju pozitivnu poruku, mogla bi to biti inicijalna kapisla, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, novinar i bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a potom ambasador Srbije u Izraelu

Piše: Mile Isakov

Grčki narod je preuzeo sudbinu Evrope u svoje ruke. Nije im to bila namera, samo su želeli da se spasu, ali su glasajući za levicu koja ne priznaje baš sve evropske standarde, otvorili pandorinu kutiju. Kakav god rezultat grčkog zaokreta bio, to će odrediti sudbinu Evrope u ovom veku. Ili će stvari promeniti na bolje ili će biti još gore. Ako Grčki levičarski eksperiment uspe, otvoriće nove horizonte čitavoj Evropi i započeti nove procese emancipacije učmalog evropskog društva, ako propadne, Evropa će na dugi rok ostati bez alternative, prepuštena na milost i nemilost sistemu u kojem je novac božanstvo, a čovek potrošna roba. Oni koji drmaju svetom, učiniće sve da pokušaj Grčke ne uspe, a onda će to protumačiti kao dokaz da nema boljeg sistema od liberalnog kapitalizma, čime bi Evropa postala zarobljenik sistema koji svakodnevno produbljava jaz između bogatih i siromašnih, pri čemu svi koji nisu bogati postaju sirotinja raja. Ako vapaj grčkog davljenika ne dozove Evropu pameti, u njoj će se na dugi rok zacementirati nemoralan i nepravedan sistem eksploatacije pojedinaca, naroda i država.

Sve su oči uprte na Grčku, očekujući rasplet, sa različitim prognozama. Jedni tvrde da je prirodno da demokratija skonča tamo ge je i nastala, dok se drugi nadaju da se kolevka demokratije vraća svojoj misiji, kao najpozvanija da joj da nova značenja i nove putokaze. Mnogo toga se, međutim, promenilo u međuvremenu, svet je postao globalno selo, tako da Grčka ne može sama menjati ništa ni u sopstvenoj zemlji, a kamoli svetski poredak. Ali, možda može da pokrene ljude svuda na planeti na razmišljanje. Kao nekad.

Dakle, Grčka ne može ništa sama, a ne može ni očekivati neku veliku pomoć, jer oni koji bi mogli neće hteti, a oni koji bi pomogli neće moći. Pa ipak, mada od najmoćnijih evropskih država može očekivati samo ucene i sabotažu, svojim potezima Grčka vlast može probuditi i pokrenuti njihove građane. To je đavolski težak posao. Svaki potez, koji povlači za boljitak svojih građana i svoje države, mora biti dobro promišljen u kontekstu evropskih prilika, mora biti poruka i građanima Evrope, jer bez njih ne može uspeti ni u Grčkoj.

Znamo ko će sve biti protiv i zašto, ali pitanje je ko bi mogao podržati levičarsku vladu u Grčkoj, koja traži otpis državnih dugova ili njihov temeljni reprogram, a otvoreno se suprotstavlja štednji koju joj nameću EU, Svetska banka i MMF. Da li postoje snage koje bi mogle i htele pomoći? I zašto bi to uradile? U svetu nema mnogo država sa levičarskom vlašću, koje bi pomogle iz čisto ideoloških razloga, a nemaju ni velike mogućnosti. Ali, ne moraju levičari biti jedini zainteresovani da pomognu. Jasno je da se bez para danas ništa ne može učiniti, pa je razumno pitanje postoji li i među najbogatijim konzervativcima svest o tome da ovako više ne ide, da je nekad racionalna trka za novcem postala potpuno iracionalna, da je njihovo enormno bogatstvo čak i za njih postalo apsolutno besmisleno. I ne bi bilo prvi put u istoriji da levičarske pokrete pomažu bogati konzervativci iz nekih svojih racionalnih razloga. Lenjina i Oktobarsku revoluciju, na primer, finansirao je zapadni kapital.

Grčka, svakako, mora voditi računa i o odnosima sa državam izvan EU, pre svega sa Rusijom i Kinom, koje bi mogle značajno pomoći, bez obzira na eventualne ideološke razlike i rezerve. Ako tamo bude mudrosti, jer nesumnjivo i oni imaju interes da se Evropa promeni. Rusija zato što je i sama u Evropi, a ipak nije, Kina zato što i sama mora da se menja na putu da postane svetska velesila. Njeni ogromni potencijali moraju se harmonizovati sa svetskim procesima, da ne bi eksplodirali u kući, pa je bolje da se uklopiti tako što će uzeti učešće u njihovom kreiranju.

Možda ja ne sagledavam sve aspekte Sirizine strategije, ali čini mi se da je ona zasad bolje osmišljena prema Evropi, nego onima izvan nje. Na takav zaključak navode prvi potezi kojima se legitimiše. Podizanje minimalnih plata, sa 400 na 750 eura, osim pozitivnih efekata na domaćoj sceni, odličan je potez i za provokaciju radničke i srednje klase u Evropi. Logično je, naime, očekivati da se ti slojevi stanovništva u Francuskoj, Španiji, Portugaliji, Italiji i drugim evropskim zemljama, prinuđenim na opštu štednju od strane EU, zapitaju, ako to može u Grčkoj, sa mnogo većim problemima, zašto ne može kod nas. Već sam taj čin, tema je za razmišljanje, a još ako proizvede i neke pozitivne efekte, biće to inicijalna kapisla za ozbiljna previranja u Evropi, što može povratno delovati i na promenu njenog odnosa prema Grčkoj krizi.

Sa druge strane, odluka da se obustavi prodaja Pirejske luke Kinezima, čini se prenagljenom, ako iza toga ne stoji nešto što ja još ne vidim. Ovako, na prvi pogled, utisak je da nije dobro raskidati moguće veze sa onima koji mogu biti od pomoći, kad dosadašnji kreditori počnu da zatežu omču oko vrata. A možda je u pitanju taktika koju je sa strane prerano tumačiti. Tek, jasno je da su grčki levičari svesni da njihova izborna pobeda nije samo pitanje vlasti u Grčkoj, da su preuzeli mnogo značajniju ulogu i odgovornost. Već su dokazali da su spremni, ostaje da se vidi i koliko su dorasli ovom, možda i najvećem izazovu u novijoj istoriji Evrope. Preuzeli su na sebe ulogu alternative za čitavu Evropu, koja jeste u krizi, ali još nije ušla u završnu fazu raspadanja sistema, kada se prihvata svaka promena. Možda je preuranjeno, ali taj tajming već nisu mogli da biraju. Oni su zatresli drvo u svojoj avliji i trule voćke su otpale, ali to nije dovoljno da sve što je zrelo otpadne i u susednim dvorištima. To će evropske komšije morati same da protresu, ali to će u mnogome zavisiti od razvoja događaja u Grčkoj, hoće li ih ohrabriti ili demoralisati.

Kod nas u Srbiji, vlast je u panici, zato glumi ravnodušnost, jer ako Grčkoj krene makar malo na bolje, ona može da se pakuje i beži. To je cena realnosti na koju su neprestano poziva, kad govori da nam nema drugog puta od žestoke štednje i bespogovornog izvršavanja volje MMF-a i drugih evropskih i belosvetskih zelenaša. Jer i Grčka je sad realnost. Pitanje je samo da li samo trenutna ili istorijska realnost.

Postoji, naime, ogromna razlika između onoga što je dnevnopolitička realnost i istorijska realnost, što naši vlastodršci ne razumeju. Oni vode realpolitiku, prepoznavajući samo ono što im se danas čini mogućim, odnosno neizbežnim na osnovu trenutnog odnosa snaga, nemajući pojma, kakve će posledice to imati već sutra. Za njih ne postoji ni istorija, ni budućnost, samo večita sadašnjost. Oni su samo političari, a političari kad govore o realnosti misle isključivo na dnevnopolitičku realnost, dok državnici misle na istorijsku realnost, na ono što će biti odlučujuće koliko sutra, ma koliko danas izgledalo čudno ili nemoguće. De Gol je bio najveći državnik 20.veka, zato što je prvi otišao u Moskvu i Peking, uprkos protivljenju zapadnih saveznika. Zato što je upozoravao da je Američka nekontrolisana sila veća opasnost za Evropu od Sovjetskog saveza. SSSR i komunizam će proći, govorio je, ali Rusija i ruski narod su realnost na koju moramo računati.

Za Kinu je još početkom šezdesetih godina prošlog veka, u vreme Mao Ce Tunga i kulturne revolucije, rekao da je možda jedina nada za civilizaciju. Tada je to malo ko razumeo, ali danas je to realnost. Danas Evropa, najveći problem ima sa tutorstvom Amerike i sa Rusijom, dok se Kina razvija brže od svih na svetu.

Uzgred, De Gol je zagovarao jedinstvenu Evropu od Atlantika do Urala, znači sa Rusijom a bez Velike Britanije, tvrdeći da Englezi nemaju istinski interes za evropsku zajednicu. Danas, kao što znamo, Ujedinjeno kraljevstvo, najozbiljnije najavljuje napuštanje EU. To je i onda, kada je De Gol to govorio, bila istorijska realnost, ali ni tadašnji političari, kao ni današnji, nisu bili državnici.

Nisam ja više ni toliko mlad, ni naivan, da sad verujem u velike revolucionarne promene, a i prohtevi su mi manji u ovim penzionerskim godinama. Bio bih zadovoljan i sa malom, najmanjom revolucijom. Ovako se dalje jednostavno ne može, a da bi se to promenilo, da bi se napravio zaokret, neophodna je nekakva revolucija. Ne znam tačno kakva, jer stare formule više ne vrede, a i pojmovi klasa su pobrkani. Možda novu svetsku revoluciju, sasvim neočekivano, pokrenu baš oni najbogatiji, svesni da je dalje uvećavanje njihovog enormnog bogatstva postalo potpuno besmisleno i opasno za njih same, te da je bolje da se sami odreknu većeg dela, a da to ni ne osete, nego da dočekaju da dođe do otimačine u kojoj bi mogli da izgube sve. Ako reše da to učine, onda je mnogo smislenije da to ulože u Grčku, na primer, koja je nekakav program, nego u humanitarnu pomoć, koja je samo vid licemerne milostinje. U ono što bi moglo nešto da popravi, a ne samo da zapuši rupe. Grčka je namerna da to uradi u svom delu potpalublja, gde je voda došla do grla, a to bi trebalo da brine i one na palubi prve klase.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane