Natrag

Tabloid je pozvan

Negotinsko pravosuđe i posledice prerano presuđenog, a još nerazjašnjenog slučaja

Zločin na putu za Zlokuće

Dvostruko ubistvo koje se desilo pre sedam godina u Negotinu, i danas je predmet rasprava u ovom gradu, jer istraga nikada nije urađena kako treba. Pronađen je leš samo jedne žrtve, a većina dokaza nema nikakvu težinu. Uprkos tome, na 40 godina zatvora osuđen je navodni počinilac zločina, Živojin Mihajlović. Sa druge strane, Desimir Milosavljević, čovek koga za zločin vezuje mnogo više dokaza i kod koga su pronađeni mobilni telefoni žrtava, dobio je samo šest meseci zatvora. Desimir ima iznajmljeni mali stan u kome drži prostitutke: devojke iz Rumunije i Bugarske, kao i lokalne maloletnice. Među mušterijama su visoki policijski funkcioneri i radnici u pravosuđu. U ovoj kući bluda, viđen je i predsednik Opštinskog suda u Negotinu Milan Blendić. Da li je sve to uticalo na ovakav policijsko-pravosudni epilog?

Milan Malenović

U Negotinu je 11. oktobra 2007. nestala dvočlana porodica Stojanović. Majka Branislava nikada nije pronađena, ali je sud smatrao kako postoji dovoljno indicija da se smatra mrtvom, dok je telo njenog tada maloletnog sina Danijela pronađeno marta 2008. zakopano u jednoj šumici. Za ovo dvostruko ubistvo iz koristoljublja sudsko veće Višeg suda u Negotinu u sastavu Dragice Singurilović (sada predsednice Višeg suda u Negotinu) kao predsednice veća, sudije Slađane Marković kao člana veća i sudije porotnika Mire Ilić, Milomira Živkovića i Živke Maksimović u ponovljenom postupku 17. novembra 2011. (1K.br. 14/11), u prisustvu zamenika tužioca u Negotinu Radoslava Nedeljkovića, osudilo je Živojina Mihajlovića iz Negotina na 40 godina zatvora.

Branislava i njen sin Danijel su poslednji put viđeni 11. oktobra 2007. posle čega im se gubi svaki trag. Pošto je porodica prijavila njihov nestanak, policija je započela potragu u toku koje su bili kontrolisani i njihovi mobilni telefoni. Telefon koji je koristio Danijel ponovo se uključio krajem oktobra i policija je brzo došla do korisnika. Bio je to jedan od nastavnika u školi koju je pohađao Danijel pre ubistva, a koji je policajcima rekao da je isti bez kartice kupio od domara škole Desimira Milosavljevića.

Pretresom Desimirovog stana, policija je pronašla i mobilni telefon Branislave, kao i još jedan aparat bez kartice i punjača. U prvom momentu, Desimir je tvrdio kako je sva tri telefona našao u jednoj kesi u parku i da ih je poneo ne znajući kome pripadaju. Posle je promenio priču i na suđenjima tvrdio kako je telefone dobio od svog kuma Živojina Mihajlovića. Ovo je bilo dovoljno da policija privede Živojina i tada kreće rašomonski sudski postupak koji je bez premca po diletantizmu ili nameri da se prikrije pravi krivac.

Živojin je priveden u toku dana 29. oktobra 2007. godine. Policija ga je zajedno sa njegovim automobilom, koji je vozio, odvezla u policijsku stanicu. Tamo su mu uzeti ključevi od kola, ali za to nije dobio nikakvu potvrdu. Policijski inspektori Nenad Luković i Mića Dženovljanović odbili su i da se odmah po preuzimanju automobila, 29. oktobra, uradi popis stvari koja se u njemu nalaze. Živojin je na ovome insistirao plašeći se da mu ne nestane nešto od vrednog alata koji je imao. Nije ni pomišljao na mogućnost da mu policajci nešto podmetnu u auto.

Pretres vozila izvršen je tek u poslepodnevnim satima 1. novembra, i to bez prisustva vlasnika, osumnjičenog Mihajlovića. Inspektor Luković na suđenjima nije čak mogao ni da se seti imena navodno prisutnih policijskih službenika, kao ni svih stvari viđenih u kolima, ali se odlično sećao tri krpe navodno tom prilikom zaplenjene.

Pretres je urađen bez sudskog naloga, iako je Mihajlović još dan ranije priveden istražnom sudiji koji mu je odredio pritvor. Ne postoji ni zapisnik o izvršenom pretresu i oduzetim stvarima u kome bi bila navedena imena prisutnih koji bi morali i da se potpišu. Nema ni fotografija koje je, navodno, napravio nepoznati radnik PU Bora. Postoji samo kratka službena beleška u kojoj su jedino navedeni predmeti (tri prljave krpe) koji su nađeni u gepeku i poslati na analizu.

Bez obzira na sve, sud nije imao problema da prihvati ovako pribavljeni dokazni materijal. Na jednoj od krpa stručnjaci su otkrili DNK koji odgovara onome pronađenom u lešu za koji se sa pravom smatra da je pokojni Danijel Stojanović. Sporno ostaje pitanje da li se radi o krvi nesrećnog mladića ili je DNK materijal nekako drugačije dospeo na krpu, budući da je policija tvrdila kako je predmetne krpe Mihajlović koristio za brisanje ruku, a osumnjičeni je od prvog trenutka tvrdio kako je i Danijela i njegovu majku često vozio svojim kolima, budući da su bili komšije u selu Brestovac kod Negotina. Moguće, da je nekom od tih prilika i Danijel obrisao ruke?

Sa druge strane, Desimir Milosavljević je na sudu tvrdio kako je Danijela poznavao površno kao učenika škole u kojoj je radio kao domar, dok njegovu majku uopšte nije poznavao. Nasuprot njemu, koleginica pokojne Branislave, Snežana Pavlović, tvrdila je u istražnom postupku, kao i na glavnom pretresu 3. jula 2008. (citat iz njene izjave): „...Okrivljenog Desimira Milosavljevića je poznavala i isti je dolazio na odeljenje hemodijalize i otuda uzimao prazne kanistre koji su mu trebali za vino, on i Branislava su se poznavali pošto su pričali prilikom tih njegovih dolazaka." Pokojna Branislava je na tom odeljenju bolnice u Negotinu radila kao čistačica i servirka.

Svedok Snežana Pavlović još je dodala kako joj pokojna Branislava nikada nije pričala o bilo kakvoj ljubavnoj vezi sa Desimirom. Zbog čega je sud uopšte ispitivao svedokinju na ovu okolnost, ako je već poverovao Desimiru da Branislavu skoro da uopšte nije poznavao? Zašto je Desimir negirao da je lično poznavao ubijenu Branislavu?

Ovo nije jedina protivurečnost u izjavama Desimira, koji je na kraju osuđen na zatvorsku kaznu od samo šest meseci zbog prikrivanja.

U prvobitnom postupku i pred istražnim organima Desimir je izjavio kako mu je tri kod njega nađena telefona Živojin poklonio 11. oktobra 2007. godine. Nije mogao da se seti tačnog vremena, ali je rekao kako je to bilo u vreme emitovanja TV emisije „Slagalica", koju je gledao kada ga je Živojin pozvao da se nađu. Pomenuta emisija se redovno emituje do 19, 20 časova.

Veštak elektrotehničke struke, Dejan Pešić iz Zaječara, na osnovu listinga telefona Branislave i njenog sina Danijela, utvrdio je da je pokojna Branislava na svoj broj i svoj telefon dobila SMS poruku u 20,54 časova 11. oktobra 2007. godine. U to vreme se, po prvobitnoj izjavi Desimira, telefon već nalazio kod njega i to bez pripadajuće kartice. Kako je onda mogao da primi poruku?

Uviđajući ovu nelogičnost, sud na ponovljenom postupku pita Desimira kada je i pod kojim okolnostima primio telefone od Živojina, a on tada tvrdi kako više ne može da se seti tačnog datuma i sud mu u to veruje, iako se samo pola godine posle događaja svega odlično sećao. Iako za to nije imao nikakvih dokaza, sud samoinicijativno zaključuje kako je primopredaja telefona usledila u večernjim satima 12. oktobra 2007. godine.

Sud je tom prilikom prihvatio još jednu lako proverljivu laž. Desimir, opisujući kako mu je Živojin predao telefone, tvrdi u svim iskazima kako je osuđeni prišao svojim kolima, otvorio sa spoljne strane suvozačeva vrata i izvadio plastičnu kesu sa telefonima. Činjenica je da je brava na suvozačevim vratima Živojinovog automobila u kvaru i da vrata ne mogu da se otvore sa spoljne strane. Živojin je tražio da se njegove reči potvrde veštačenjem vozila, ali je sud taj predlog odbio, iako se auto nalazio na samo pedesetak metara od sudnice?!

Za treći telefon koji je pronađen kod Desimira, sud smatra kako je utvrđeno da je pripadao Živojinu i da je on sa tog telefona zvao pokojnu Branislavu i njenog sina u danima neposredno pre ubistva. Živojin je negirao bilo kakvu vezu sa tim aparatom i brojem telefona sa koga su zvani ubijeni. On je tvrdio da je u to vreme imao samo dva telefona sa brojevima koji su bili poznati i istražnim organima i sudu. Tri telefona koja imaju veze sa ubijenima pronađena su kod Desimira, ali nikada nije rađen detaljan listing poziva spornog, trećeg telefona da bi se utvrdilo ko je sve zvan sa tog broja i tako pronašao pravi vlasnik.

Veštak Pešić je u svom nalazu utvrdio kako je telefon sada pokojne Branislave 10. oktobra 2007. u periodu od 16,36 do 17,32 časova bio u reonu releja Zlokuće u istoimenom selu na srpsko-bugarskoj granici. Isti veštak je utvrdio kako je nesporni telefon optuženog Živojina u 16,45 i u 17,02 časa istog dana bio u reonu releja Salaš, više od 56 kilometara udaljenog od Zlokuća. Pomenuta dva telefona u to vreme, dakle, nisu mogli da budu u blizini. Ovaj problem sud rešava tako što tvrdi, kako je veštak mogao da utvrdi samo položaje telefona, ali ne i njihovih vlasnika. Kao da su se mobilni telefoni sami kretali po Krajini?!

Prema izjavama različitih svedoka, sud je utvrdio kako su Branislava i Danijel u predvečerje i u večernjim satima 10. oktobra nekim poslom sa do danas neidentifikovanim čovekom putovali po Krajini. Jednom svom školskom drugu, koga je sud saslušao, Danijel je 11. oktobra objasnio kako je umoran zato što je prethodne noći kasno legao, jer je puno putovao. Nije rekao ni sa kojim čovekom, niti kojim poslom je putovao.

Za taj period (veče 10. oktobra), Živojin ima alibi koji sud niti je ispitivao, niti opovrgao. Jednostavno ga je ignorisao.

U obrazloženju presude sudsko veće tvrdi kako je Živojin 10. oktobra poveo Branislavu i njenog sina da im pokaže neki stan koji su oni nameravali da kupe, da je tom prilikom od Branislave na prevaru uzeo 3.000 evra kapare i da je narednog dana ubio i majku i sina kako bi se otarasio svedoka svoje prevare.

Pomenute činjenice, međutim, potpuno opovrgavaju ovakvu sudsku tvrdnju. Naime, Branislava je rodom iz sela Brestovac, desetak kilometara od Negotina, u kome njeni roditelji još uvek imaju kuću u kojoj je ona sa sinom povremeno boravila. Oboje su, međutim, živeli u iznajmljenom stanu u Negotinu.

Zbog čega bi, onda, Branislava u potrazi za stanom, otišla u 36 kilometara od Negotina udaljeno selo Zlokuće? Ako tom prilikom nije tražila stan, šta je onda u večernjim satima radila u tom selu i sa kim je bila? Na oko šest kilometara udaljenosti od tog sela je Smedovac, rodno mesto Desimira Milosavljevića, dok se u ataru sela Zlokuće nalazi ilegalni granični prelaz sa Bugarskom.

U Negotinu, u Karađorđevoj ulici, Desimir ima iznajmljeni mali stan u kome drži prostitutke: devojke iz Rumunije i Bugarske, kao i maloletne štićenice doma za nezbrinutu decu „Stanko Paunović". Među mušterijama su visoki policijski funkcioneri i radnici u pravosuđu, koji usluge dobijaju besplatno, a zauzvrat Desimiru pružaju zaštitu. Jednom prilikom je Živojin, kako on lično tvrdi u svojoj pisanoj izjavi, u tom stanu zatekao i predsednika Opštinskog suda u Negotinu Milana Blendića. Sudiji je tada jedna devojka sedela u krilu, milovali su se, ljubili i pili crno vino.

Osuđeni Živojin tvrdi u pisanom podnesku koji je prosledio i našoj redakciji, kako je Desimir tajno noću puštan iz pritvora u Negotinu, verovatno da bi mogao da se brine o „svojim" devojkama.

Sudsko veće negotinskog Višeg suda je zažmurilo na sve navedene nelogičnosti, otvoreno laganje i protivzakonito delovanje policije, kako velikodušni Desimir ne bi bio osuđen, dok je faktički na doživotnu robiju poslat Živojin Mihajlović, rođen januara 1956. godine. Iz tog razloga nikada nisu saslušane ni komšije pokojnih Stojanovića, koje je na sudu naznačila sestra ubijene Branislave, a koji su joj rekli kako su poslednji put videli Danijela predveče 11. oktobra i da im je on tada rekao kako odlazi da se vidi sa nekim muškarcem.

Unakrsnim ispitivanjem tih ljudi moglo je da se utvrdi o kom muškarcu se tačno radi, što je značajno jer je ubrzo posle toga Danijel ubijen. Očigledno da se sudijama i policajcima nije isplatilo da se to sazna.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane