Natrag

Skandinavija

Skandinavske zemlje postaju bastioni zla i mraka

Norveški danak u krvi

Projekat „rodne ravnopravnosti" koji se nameće na Zapadu ima svoje tamne strane. Umesto da se deci prepusti da budu ono što žele, ona se od strane države bukvalno guraju u sodomiju i razne izopačenosti. U Norveškoj postoji nekakva narodna tradicija intimnih odnosa sa decom, sa dečacima i devojčicama, učinjenih od strane njihovih krvnih srodnika koji ih kasnije predaju komšijama. U toj zemlji je oduzimanje dece i njihovo predavanje „hraniteljskim porodicama" postao unosan posao od koga svi imaju koristi - osim dece. Možda je baš u ovakvim uslovima rastao i Anders Brejvik.

Dušan Lazarević

(specijalno za Tabloid iz Osla)

Zapadnu Evropu, posebno njene najrazvijenije države, mnogi neupućeni vide kao pravi raj. Zamišljaju da su to uređene države sa snažnim demokratskim tradicijama i zaštitom ljudskih prava. Ispod takve površine kriju se, međutim, stvari koje nikada u istoriji normalnim ljudima nisu bile pojmljive.

Ruskinja Irina Berset 2005. godine se udala za norveškog državljanina i preselila u Norvešku, zajedno sa svojim maloletnim sinom iz prethodnog braka. Za novinski portal zavtra.ru kasnije je ispričala: „Moj sin je tada imao 7 godina. Otišli smo da živimo u komunu Aurskog-Hekland, u naselje Aurskog. Tada još nisam znala da je do pre pola veka Norveška bila država koja se po stepenu civilizacije mogla uporediti sa državama Centralne Afrike."

U međuvremenu su Norvežani našli naftu u moru i postali jedna od najbogatijih i najsrećnijih nacija Evrope.

Irini su predložili da radi kao učiteljica u susednoj Fet komuni, u seoskoj školi novog tipa - po progresivnom danskom obrascu po imenu "Riddersand", što u prevodu znači "škola vitezova". Od prvog do sedmog razreda je osnovna škola. Zadatak državnog programa je naučiti abecedu do 13. godine i da se deca nauče brojanju - da mogu da čitaju cene u trgovinama!?

U razredu se ne sme čitati naglas zato što je to "sramota". Specijalni učitelj izvodi dete u hodnik i tamo sluša mališu kako on čita da ga ne sramoti pred drugovima, ako ne zna da čita. Učitelj ima pravo razraditi s decom dva primera iz matematike dnevno, a ako đaci ne usvoje materijal, onda se kroz tri dana ponovo trudi da im objasni pređeno gradivo. Domaći zadatak nedeljno je pet reči na engleskom ili osam, po odluci deteta.

Norveška škola je primer potpune degradacije obrazovanja, tvrdi Irina. Književnosti nema, nema istorije, fizike, hemije, nema prirodnih nauka. Ima poznavanje prirode, zove se "Pregled". Deca izučavaju svet oko sebe u opštim crtama. Ona znaju da je bio Drugi svetski rat. Sve ostale pojedinosti - to se smatra nasiljem nad detetom i njegovom psihom.

Šest godina posle dolaska počinju Irinine muke. Do tada nije znala da u Norveškoj postoji „Barnevarn", svemogući „zaštitnik dece".

U martu 2011. godine njen mlađi sin, rođen u u međuvremenu razvedenom braku sa Norvežaninom, požalio joj se da su mu prilikom nedavne posete stričevi i strine, rođaci njegovog oca, nanosili bol u ustima i guzi. Irina nije mogla da poveruje u ono što joj je sin ispričao. Slučaj je prijavila policiji.

Već sledećeg dana socijalni centar za decu, odnosno „Barnevarn", joj je oduzeo oba deteta. Irini su objasnili: "Situacija je takva, vi govorite o nasilju nad decom. Vas mora da pregleda lekar i da kaže da ste zdravi."

Kada joj se stariji sin Saša javio telefonom da joj saopšti kako ih vode u hraniteljsku porodicu Irini je došlo da zaplače. Nije se usudila da to učini, jer se plakanje u Norveškoj smatra nezdravim i socijana služba je mogla da je pošalje na prisilno psihijatrijsko lečenje.

U smislu krađe dece od roditelja, Norveška prednjači pred celim svetom - tamo je to državni projekat. Naslov u norveškim novinama glasi: "Jedna petina dece u Norveškoj već je spašena od roditelja". Novčano pokriće koje prijemna porodica dobija u Norveškoj je oko 240.000 evra godišnje. Ako je dete invalid, dobija se još više dotacija. Što više trauma, to bolje za prijemni dom, koji postaje ništa drugo do zatvor porodičnog tipa.

Ni u Švedskoj, tvrdi Irina, situacija nije drugačija. Po jednom dokumentu koji joj je dostavljen u toj skandinavskoj zemlji je preko 300.000 dece oduzeto od roditelja. To je cela jedna generacija.

Hraniteljske porodice mogu same da biraju, čak naručuju kakvo dete žele da imaju. Na najvišoj ceni su deca ruskih roditelja.

Ministarstvo za decu u Norveškoj zove se bukvalno „Ministarstvo za dečja pitanja i ravnopravnost svih oblika seksualne raznolikosti". Seksualne manjine u Norveškoj - to više uopšte nisu manjine. Normalni ljudi su tamo manjina. Materijali sociologa koji su dostupni svedoče: do 2050. godine Norveška će biti 90 odsto gay država.

Na Zapadu je ozakonjeno najmanje trideset vidova netradicionalog braka. "Najnaprednija" po tom pitanju je Norveška, tamo su "muškarac" i "žena" - pojmovi koji nestaju. I nije čudno da u Norveškoj nema mogućnosti da se zaštiti dete rođeno u prirodnoj porodici

U Norveškoj se otvoreno govori o tome da su roditelji obavezni, zajedno s lekarima i odgajivačima u vrtiću, da uče decu "raznim vidovima ljubavi".

A posebno odeljenje tog opšteevropskog seksualnog standarda objašnjava zašto evropsku decu roditelji i vaspitači treba da uče masturbaciji strogo do 4 godine i nikako kasnije. Na 46. strani jednog zvaničnog dokumenta, u koji je Irina imala uvid, ukazuje se da novorođenče treba da spozna svoj "rodni identitet".

Obaveznim seksualnim obrazovanjem dete treba već u trenutku rođenja da se opredeli je li ono: gej, lezbejka, biseksualno, transvestit ili transseksualno. A pošto su pojmovi "muškarac" i "žena" isključeni iz poimanja ravnopravnosti polova, zaključite sami šta dete može da postane. Ako vaše dete ipak ne izabere "rod", u tome će mu pomoći svemoguća norveška Barnevarn ili finska Lastensuoelu, nemački Jugendamt...

Lisbaken, norveški ministar za pitanja dece, ne stideći se, govori: "Ja sam homoseksualac. Ja hoću da sva deca u zemlji budu ovakva kakav sam i ja." On je zato započeo državni program koji treba da sprovede sledeći eksperiment: u vrtićima je bila uzeta sva literatura tipa" Pepeljuga ", sve bajke braće Grim. Umesto toga je napisana druga književnost, polna, kao što su: "Kralj i kralj" ili "Gay-deca". Tamo se princ zaljubljuje u kralja ili princa, a princeza mašta da se uda za kraljicu. Po zakonu su deci već u vrtiću vaspitači dužni da čitaju takve bajke i pokazuju slike.

Norveška je jedna od prvih zemalja sveta koja je otvorila naučno - istraživački institut pri Univerzitetu u Oslu, koji proučava samoubistva dece od 0 do 7 godina. Sa tačke gledišta običnog čoveka to je jako čudno. Kako novorođenče može da izvrši samoubistvo? Ali sa tačke gledišta Barnevarna, to je prirodno. Ako deca posle sadističkih orgija umru, onda se to službeno može podvesti pod "samoubistvo" i - niko nije kriv.

U norveškim novinama su opisali slučaj jednog dečaka koga su uzeli od majke u dečjem uzrastu i silovali ga u svim hraniteljskim porodicama. Kada je napunio 18 godina kupio je oružje, došao "kući" i ubio hraniteljske "roditelje".

Drugog norveškog dečaka su uzeli od majke - on je plakao, hteo je nazad majci. Lekari su rekli da je to paranoja. Onda su ga su nakljukali lekovima i od njega napravili stvar. Posle napada medija, vratili su ga majci u invalidskim kolicima. Tada već nije mogao govoriti, spao je na 13-15kg. To je bila distrofija, pošli su nepovratni procesi.

Ovo je redak slučaj intervencije medija, jer se u skandinavskim zemljama zabranjuje javno iznošenje ovakvih slučajeva, radi navodne zaštite prava deteta na intimnost.

Irina i njen sin su imali sreću. Jedan Poljak, koji je imao organizaciju za spasavanje dece i roditelja uspeo je da ih u poslednjem trenutku prebaci nazad u Rusiju. Saša je već bio napisao majci oproštajno pismo tvrdeći da će radije da se ubije nego da nastavi da živi u nemogućim uslovima „hraniteljske porodice". Od tada je Irina svoj život posvetila borbi za spas dece stranih državljana, koja su na posebnoj ceni u Skandinaviji, iz kandži Barnevarna i sličnih državnih organizacija.

Svakih pet godina Bernevarn pravi izveštaj o doseljenicima čija deca se najviše oduzimaju. Top-listu predvodi Avganistan, zatim Eritreja, onda Irak. Kod bele dece Rusija je na prvom mestu, u opštem popisu država - na četvrtom. Ukupno je oduzeto 200.000 dece u Norveškoj, 300.000 u Švedskoj, a 250.000 u Finskoj. To su čitava pokoljenja, moderni danak u krvi.

A: Kreativni seks za elitu

Jedna druga ruska državljanka, Irina S. je 18 godina živela u Engleskoj. Tamo je imala momka. Rodila je ćerku. Jednom je Irina slučajno saznala da je njen prijatelj član sadomazohističkog kluba. Njena djevojčica je jednom gledala gde na TV pokazuju mesnog vozača. Ćerka kaže: "Mama, a taj čika je dolazio da se sa mnom igra doktora. A ta teta se sa mnom kupala u kadi "

Irina je otišla kod engleskog dečjeg psihologa, koji joj je rekao: "Draga, vi ste ludi, vi ste paranoični. To nije izopačeništvo - to je kreativni seks za elitu! "Ona je ućutala i polako počela da sprema stvari i priprema se za povratak u Rusiju.

Ruski turisti su pošli u Novi Zeland sa kratkoročnom vizom za odmor. Mama, tata i dete. Jesu li roditelji viknuli na dete ili je dete glasno plakalo ne zna se, ali iz kafea ili hotela su pozvali službu za zaštitu dece. Došao je odred "spasilaca" i dete oduzeo, "spasao" od "roditelja-sadista". Ruska diplomatija se borila više od godinu dana da to dete puste da se viđa sa roditeljima.

U Norveškoj zakon propisuje da biološki roditelji oduzetu decu mogu da viđaju jednom u pola godine, na dva sata.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane