Svedočanstva

Iz treće knjige trilogije "Narodna buna", Ivana Ivanovića: ideologija, revolucija, zablude, razočarenja, život i literatura (4)

U sukobu sa partijom

Poznati srpski pisac Ivan Ivanović upravo je objavio treću knjigu trilogije "Narodna buna" 1, 2, 3 sa podnaslovom "Partizani". Knjiga govori o partizanskom ustanku na jugu Srbije 1941. godine, a ispričana je kroz kazivanje i pisanje Milivoja Perovića, doktora pravnih nauka i književnika, razočaranog komuniste. Osnovna tema romana je sudbina drugog značajnog ustanika ovoga kraja, Ratka Pavlovića Ćićka, španskog borca, po opštem uverenju stanovnika Južne Srbije, likvidiranog komuniste. Tabloid će u šest nastavaka da upozna čitaoce sa ovim romanom.

Ivan Ivanović

Milivoje piše

Postavlja se pitanje da li je Ratko znao da se oko njega u Toplici plete partijska paukova mreža? Da li je bio svestan da će mu Partija prirediti Španiju? Moj je odgovor da je to svakako naslućivao. U njegovim beleškama o tome se ne govori direktno, ali se anticipira. Jedna beleška je posebno interesantna.

Koja je moja uloga u partizanskom pokretu, koje je moje mesto u komunističkoj revoluciji? Iako dobijam neke komandne dužnosti, nada mnom je Partija koju oličava drug Mika. On mi izdaje naređenja, daje direktive, prenosi partijske stavove.

Predstavlja se kao sekretar Okružnog komiteta iz Niša. On je Partija! Pitam se da li on zna da je mene Vlajko Begović isključio iz Partije u logoru u Girsu? Da li mi radi o glavi? Od njega dobijam direktive, imam utisak da me šalje tamo gde se očekuje da poginem. Drug Mika nam je jedina veza sa Okružnim komitetom. A Okružni komitet je ispostava Pokrajinskog komiteta za Srbiju, čije je sedište u Beogradu i kojim rukovodi doktor Blagoje Nešković, koga sam dobro zapamtio iz Španije, jer mi je bio izrazito nenaklonjen. Dabome, Pokrajinski komitet je podređen Centralnom komitetu, čiji Politbiro je u Užicu, gde stvara sovjetsku republiku. Mika mi je rekao da našim pokretom rukovodi čovek koji se zove drug Tito.

On pojma nema ko je taj Tito, samo zna da je njegov vrhovni komandant i da je vođa naše revolucije. Iako je Mika došao u Toplicu iz Beograda, Tita nije video, niti ga je znao. E sad, da li sam ja video Tita? Odnosno, da li je drug Tito, generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije, samim tim i vrhovni komandant partizanskog pokreta, onaj čovek koga sam ja upoznao u Parizu u Žikinoj knjižari Horizonti u Versaju i kasnije video u Španiji, u oficirskoj školi u Albaceti, gde je bio u društvu generala Orlova?

Sa tim znanjem ili bolje reći naslućivanjem, Ratko Pavlović rukovodi partizanskim pokretom u Toplici. Istina, on nema komandnu ulogu, ali za narod Toplice, Pekov unuk iz Berilja je pravi vođa pokreta. Ćićko komanduje napadima na žandarmerijske postaje, više od toga, drži govore po selima. U obe te stvari od Ćićka naš pokret nema boljeg kadra. Partizanski borci su onda bili đaci, seljaci, pokoji radnik, svi mladi ljudi koji nisu ni služili vojsku. Komandant Odreda Elisije Popovski, španski borac, već je u godinama i ne poznaje niti teren, niti ljude. Niko ga i ne ceni naročito.

Makedonci - on i Kiril Mihajlovski Grujica - došli su u Toplicu, pošto je sekretar CK KP Makedonije Šatorov preveo Komitet Bugarima i formirao KP u okviru fašističke Bugarske. Ovde su odmah dobili komandne položaje, što je bila partijska politika nepoverenja prema lokalnim kadrovima.

I Sreten Mladenović Mika je došao po zadatku da u ime Partije rukovodi partizanskim pokretom u Toplici. (Kod nas u Jablanici je situacija bila nešto drugačija, mi smo imali druga Novaka (Vasu Smajevića), ali je učinak bio isti. Kao što Partija nije imala poverenja u Ratka u Toplici, tako sam tretiran i ja u Jablanici.)

Narod ga je slušao pritajenog daha

Kao iskusni gerilac iz Španije, Ćićko je za koplje odskakao od neiskusnih partizana iz kraja. A što se tiče govorničkih sposobnosti, slobodno mogu da kažem Ćićku nije bilo ravna! Ja sam imao priliku kasnije da slušam mnoge čuvene govornike, i kod nas i u svetu, ali kao Ratko Pavlović Ćićko niko nije umeo da govori! Ćićko je palio mase, hipnotisao mladiće. Posle njegovih govora, po pravilu nam se priključivalo po nekoliko omladinaca. Samo zahvaljujući Ćićkovim govorima, partizanski pokret u Toplici se do te mere omasovio da je postao vodeća politička snaga u kraju.

Za primer ću da uzmem politički miting u Žitnom Potoku 7. oktobra 1941. godine, na vašaru.Toga dana se u najvećem selu u gornjoj Pustoj Reci bio okupio silan narod iz kraja, kao da nije bila okupacija. Ovaj događaj je opisan u jednoj emigrantskoj knjizi, koja je objavljena 1965. godine u Londonu. Autor je neki Miloš Mladenović, koji je u to vreme bio kod nas u partizanima, tačnije kod Ćićka, a posle prešao kod Bože Ivanovića u dražićevcima. Ovu knjigu goni Udba, pleni je i spaljuje, a njene imaoce propušta kroz svoje ruke. Miloš je ilegalno šalje u zemlju, raznim kanalima. Verovatno iza toga stoji neka organizacija. Ja sam primerak nabavio u Udbi! Inače, to je krivično delo, dobija se godina dana zatvora.

Miloš Mladenović je u knjizi (mislim da joj je naslov "Lažni idoli i varljivi ideali", radi se o njegovim memoarima) opisao taj sabor u Žitnom Potoku 7. oktobra 1941. godine. Miloš piše da je zbor bio masovan, da je vašarište u Žitnom Potoku bilo prepuno sveta. Miloša je novi komesar Topličkog odreda Tatko (učitelj Nikodije Stojanović) poslao kući u Bregovinu (selo na domak Žitnog Potoka) i dao mu zadatak da prikupi podatke o četnicima u Žitnom Potoku (koji su držali vlast u selu) i da sa drugim omladincima pripremi teren za održavanje partizanskog zbora.

Miloš je ovaj zadatak uspešno obavio. Toga dana na vašarištu u Žitnom Potoku umalo nije došlo do oružane borbe između četnika i partizana. Vašar su kontrolisali mesni četnici vojvode Dušana Đorđevića Bubličkog, iz obližnjeg sela Bublice.

Muzika je treštala, vila su se narodna kola, ljudi su trgovali. Odjedanput su se na vašarištu pojavili partizani predvođeni Ćićkom. (Verovatno je to bila Pasjačka četa.) Dve vojske su se sučelile sa uperenim puškama; muzika je zaćutala, narod se razbežao, borba je mogla da počne svakog trenutka. Ipak je došlo do pregovora. Ćićko i vojvoda Bublički su se sporazumeli da obe strane održe govore narodu i da se onda mirno raziđu. Muzika je ponovo zatreštala, narod se okupio. Donet je sto iz biletarnice i na njega se popeo prvi partizanski govornik, drug Đura (reč je o advokatu Rajku Jovanoviću iz Beograda, članu najužeg komunističkog rukovodstva, koji je poslat u Toplicu da pomogne ustanak). Miloš ga opisuje kao niskog debeljka, kome je pljuvačka izletala iz usta dok je govorio. Narod je počeo da mu se smeje, a omladinci da mu se plaze i viču "baaa"!

Kad je to video, Ćićko je skočio na sto i preuzeo govor. Miloš za njega kaže da je "lajao na zvezde" i fascinirao okupljeni narod. Ljudi su ga slušali sa najvećom pažnjom i uvažavanjem. Govorio je gotovo dva sata i objasnio narodu cilj partizanskog ustanka.Kad je završio, mahnuo je rukom drugovima i zaorila se partizanska pesma. Partizani su krenuli, nisu hteli da slušaju govor vojvode Bubličkog, koji je uzalud vikao da su se dogovorili da govore obe strane. Niko nije hteo da ga sluša. Partizanskoj koloni su se pridružili neki omladinci, naravno i Miloš Mladenović.

Jedan drugi svedok, po imenu Radomir Mrdaković, zabeležio je po sećanju Ćićkov govor. Taj Radomir Mrdaković bio je Ćićkov saborac u Pasjačkoj četi i njegov veliki privrženik. Za razliku od Ćićka, Radomir je pretekao rat, ali ga je zakačio Informbiro. (Njegov brat Velja Mrdaković je ostavio kosti na Golom otoku.) Kad sam izdao "Hroniku o Ćićku", posetio me je u mojoj advokatskoj kancelariji i zahvalio mi što sam napisao istinu o Ćićku. Rekao mi je da i sam ima nameru da zabeleži svoja sećanja na narodnog heroja, ali da je pod prismotrom Udbe, pa su mu sva vrata zatvorena.

Ja dotad za tog čoveka nisam znao, iako sam kao partizan poznavao toliko boraca iz tog kraja. Rekao mi je da je zabeležio Ćićkov govor po sećanju koliko sutradan, da bi mogao da ga koristi kad sam drži govore, budući da kao običan radnik nije bio vičan govorničkoj veštini. Kaže, da on ni pre ni posle nije slušao takvog oratora. Ćićko je ponekad govorio više od jednog sata, a narod ga je slušao pritajenog daha. Tako i u Žitnom Potoku.

Ćićko se najpre osvrnuo na rad Koste Pećanca. Odao je priznanje njegovim zahtevima iz prošlosti: "Cenimo njegovo četovanje po krajevima pod Turcima, poštujemo njegove zasluge u ustanku 1917. godine. Takvog Pećanca prihvatamo kao borca koji ne priznaje kapitulaciju. Očekivali smo da će u ovom ratu nastaviti borbu i sprati ljagu koja je naneta našem narodu i njegovoj herojskoj prošlosti izdajom vojske, Vlade i Kralja. Tim više mu danas zameramo što se stavio u službu okupatoru. Pećanac je izdajnik i sluga okupatora i svaki pošten Srbin i rodoljub treba da ga prezre".

Zatim se Ćićko okomio na predratne nenarodne režime, optuživši ih za izdajstvo. Te vlade su više volele da zemlja padne u ropstvo, nego da narod uzme vlast i liši ih opljačkanog bogatstva. Pošto se pozvao na Kosovo, topličke junake, slavnu srpsku prošlost, Ćićko je imenovao glavne neprijatelje naroda u Srbiji. To su: Dimitrije Ljotić, Milan Nedić i Kosta Pećanac. (U to vreme su Draža i Tito sarađivali na oslobađanju Zapadne Srbije.

U selu Svarču došlo je do sukoba partizana i Pećančevih četnika (16. septembra 1941. godine?), što se može označiti kao početak građanskog rata u Srbiji.) Zatim je Ćićko veličao Crvenu armiju, za koju je rekao da će pobediti Hitlerovu armadu, a da su jugoslovenski partizani samo saborci te armije. Mi partizani izabrali smo put borbe i žrtava. Sloboda se ne dobija na tanjiru, već krvlju svojih sinova. Na kraju je Ćićko definisao partizanske ciljeve u Toplici. Sada nam je zadatak da likvidiramo prvo četnike Koste Pećanca, koji su nas mučki napali u Svarču, da osiguramo zaleđinu, a potom da krenemo na gradove gde su okupatori.

Nagodba sa Pećancem

U Arhivu sam našao jedan Ćićkov govor partijskim aktivistima na konferenciji, koja je održana 10. decembra 1941. godine na Belom kamenu, nastavljena 14. decembra u selu Pasjači. (To mi nije jasno. Koliko sam izučio, Ćićko u to vreme nije mogao da bude član Partije, nema podataka da je poništena odluka iz Girsa o udaljavanju Ćićka iz KP. U kom je svojstvu, onda, mogao on da se obrati partijskoj organizaciji Topličkog odreda? Kod nas u Jablanici važio je zakon da su partijski skupovi zatvoreni i da sem partijaca ne može niko da im prisustvuje. Ja nikad nisam bio na partijskom sastanku, iako sam došao na komandne položaje, drugovi su o mom komandovanju raspravljali bez mene. To je i bio razlog da uđem u Partiju pred kraj rata, na insistiranje Petra Stambolića.) U belešci se kaže da su "mnogim učesnicima te konferencije snažno odjeknule u ušima Ćićkove reči o perspektivi ustanka u Toplici. Mi nećemo više da budemo "srpska Vandeja" i da gušimo radničke i sve druge slobodarske pokrete u Beogradu preko svojih bezbrojnih sinova, koji su, siromašni a po tradiciji borbeni, odlazili u razne službe - žandarme, finanse, graničare, portire, razne služitelje - baš kao što se to nekada nije grozila da učini ona stara, prava, francuska Vandeja slobodarskom Parizu.

Treba Toplicu od Vandeje pretvoriti u Pariz. Da ona više ne igra ulogu žandarma u našoj zemlji, nego, naprotiv, oslobodioca. Treba tu Toplicu, bazu srpske reakcije, pretvoriti u bastion slobode. Moram da kažem da su partiju onda činili polupismeni radnici i seljaci, nedovršeni đaci i propali studenti, koji su znanje i obrazovanje sticali na komunističkim brošurama a ne na na literaturi Viktora Igoa, što je svakako činio Ćićko. Mogu da kažem iz svog iskustva da moje interesovanje za Dostojevskog nije bilo dobro primljeno u Jablaničkom odredu.

Onaj Mrdaković, koji je reprodukovao Ćićkov govor u Žitnom Potoku, ispričao mi je kakve je on imao probleme kad je samoinicijativno doneo u Odred neke knjige iz Beograda. Mrdaković je, naime, na svoju ruku doneo na Pasjaču Staljinovu biografiju i poslednje brojeve partijskog lista Proleter, zbog čega je oštro ukoren od strane sekretara OK Niša Sretena Mladenovića Mike, jer to nije bila partijska direktiva. A Ćićko uzima za metaforu roman Viktora Igoa "Vandeja se buni"! Kako su komunisti na Pasjači to mogli da mu dozvole?

Svoje ratničko umeće Ratko Pavlović Ćićko naročito je ispoljio prilikom napada na Prokuplje 9. oktobra 1941. godine i proboja iz četničkog okruženja na Pasjači 14. oktobra 1941. godine.

Iako nije bio formalni komandant Odreda, nego zamenik Marka Španca, Ratko je bio stvarni vođa topličkih partizana. Makedonac Elisije Popovski bio je stranac u Toplici i sve poslove u Štabu je prepustio Ratku. Ja mislim da on nije imao pojma kakva se mreža plete oko Ćićka, moguće je da je ponešto znao iz Španije. Dakle, Štab Topličkog odreda je doneo odluku da se napadne najveći grad u Toplici, koliko sam istražio ne konsultujući Okružni komitet (sekretar Mika, poverenik Vasilije Buha). Ćićko je doneo precizan plan za napad na grad, razradio taktiku i strategiju, tačno odredio odakle će koja desetina da napadne. Gro partizanskih snaga činila je Pasjačka četa, oko 60 boraca. Na poziv Ćićka, topličkim partizanima je pristupila u pomoć Jablanička četa sa oko 40 boraca. Ja nisam bio u toj četi.

Inače, Prokuplje je bilo relativno slabo branjeno. U gradu nije bilo Nemaca, koji su se povukli još 11. septembra 1941. godine, pošto su se nagodili sa Pećancem da mu predaju upravu nad Toplicom. Vlast je vršila Nedićeva uprava, bilo je nešto malo Stražara i Ljotićevih dobrovoljaca, glavninu su činili legalizovani Pećančevi četnici. Napad je izvršen u dva sata ujutru 9. oktobra. Jedan hroničar je zabeležio: "Ratko Pavlović kao komesar Odreda izradio je primitivnu maketu grada, na kojoj je upoznao sve rukovodioce grupa sa postojećim objektima u Prokuplju, u detalje je predvideo zadatak svake grupe. Grupama je dodeljen po jedan član iz mesne desetine iz Prokuplja, koji je vodio grupu ka cilju. Jačina Topličkog i Jablaničkog odreda bila je oko 100 partizana".

Napad je bio sasvim uspešan. Izveden je po svim pravilima gerilske borbe, koja je Ćićko svakako naučio u Španiji. Borba je trajala jedan sat. Rezultat napada bio je razbijanje četničkih i žandarmerijskih snaga. Poginulo je oko deset četnika, a žandarma je zarobljeno oko stotinu. Partizani nisu imali žrtava. Zaplenjen je jedan holandski mitraljez, dosta pušaka, bombi i municije, sanitetskog materijala, ćebadi i drugog. Oslobođeno je 28 zatvorenika, među kojima je bilo osam aktivnih partizana. (Među njima je bio i Petko Vuković sa Pasjače, koji je u zatvoru bio što je na jednoj svadbi ubio u tuči dva brata, pa bio osuđen na dugogodišnju robiju. Pominjem ga stoga što će kasnije da igra važnu ulogu u slučaju Ćićko.)

Mesna desetina, koja je u Prokuplju dejstvovala još od Pećančevog preuzimanja grada, uhapsila je šefa policije i još jedanaest ljotićevaca. Četnički komandant, pop Raša Knežević iz Beloljina (onaj koji je hapsio Drainca), uspeo je da pobegne, a ljotićevski, Aca Kamparelić, bio je zarobljen. Spaljene su arhive Sreskog načelstva i Opštine i zaplenjeno oko milion dinara.

Ovo nisam napisao u "Hronici...", beležim u "Romanu...". U borbi je bio ranjen samo jedan partizan, i to komandir Pasjačke čete, student iz Konjarnika Vojin Bajović Vuk (danas predsednik republičkog SUBNOR-a).

Onaj emigrant Miloš Mladenović, koga sam napred citirao, bio je u Vukovoj četi. On u memoarima svedoči kako je došlo do ranjavanja komandira Pasjačke čete. Po zadatku, Vuk je trebalo da baci bombu kroz prozor zgrade gimnazije, gde su se zabarikadirali četnici. Ali komandir se uplašio i bacio bombu iz ležećeg stava, pa promašio prozor; bomba je udarila u zid, vratila se nazad i eksplodirala ispred nosa bombaša, od čega je on bio ranjen na četiri mesta. Tako je komandir Pasjačke čete sam sebe ranio!

Još u toku prepodneva Ćićko je doneo odluku da oslobodioci napuste Prokuplje. On je dobro znao još iz Španije da je lakše izvesti prepad nego organizovati dobru odbranu. Partizani su se sa ratnim plenom povukli na planinu Vidojevicu, u reonu sela Osmaka, gde su sređivali redove posle borbe. Jablanička grupa je napustila Odred i preko Radana vratila se na svoj teren gornje Jablanice. Na Vidojevici je formiran ratni sud za čijeg predsednika je postavljen Rajko Jovanović Đura. (Pandan je bio naš sud u Jablanici, koji je osudio na smrt poslanika iz Lebana Miloša Dragovića.

Meni je bilo ponuđeno da budem predsednik tog suda, ali sam ja to odbio, pa je funkciju preuzeo student Vasa Smajević). Đurin sud je osudio na smrt komandanta Ljotićevih dobrovoljaca Acu Kamparelića i još dvojicu njegovih pomoćnika. Ostali zarobljenici pušteni su kućama, Ćićko je naredio da se sa njima pažljivo postupa, čak im dao džak duvana i novac za vozne karte koji putuju železnicom.

Imali su auru svetskih boraca za komunizam

Često se ističe da je Ćićko bio buntovna, samostalna ličnost, sklon ličnoj inicijativi i nepokoravanju nadređenima. Pošto je i mene pratila takva odrednica, mogu samo da je potvrdim. Njegovi tužioci terete Ćićka, između ostalog, i da se sastajao sa nekim ljudima u Toplici bez dozvole Komunističke partije, čak je ne obaveštavajući o tome. Ja sam se, takođe, više nego ijedan jablanički partizan, sastajao sa našim političkim protivnicima, ali mene je Partija gurala u to. Čak i kad sam imao neke susrete - za koje bi se moglo reći da su privatni, kao sastanci sa Verom Pešić - uz mene je bio partijski sekretar. Ćićko, izgleda, nije nalazio za potrebno da pita Partiju za svaki korak koji preduzima, niti da traži za to odobrenje od partijskih sekretara. U tom smislu je Ćićko, svakako, bio ispred mene, njegov individualizam je bio jači od mog.

Da pokušam da se stavim u Ćićkov položaj. Ćićko je bio prvi čovek partizanskog ustanka u Toplici, iako nije imao komandnu funkciju u Odredu. U narodu je uživao veliki ugled, rekao bih harizmu. Ljudi su u njemu videli glavnog vođu ustanka, obični borci pojma nisu imali kakvi su njegovi odnosi s Komunističkom partijom. Narod stvara legendu novog Koste Vojinovića, vođe Topličkog ustanka 1917. godine.

Čak i ja nisam dugo znao da je Ratko na udaru Partije i da se o njemu raspravlja na raznim partijskim forumima. Na početku ustanka španci su uživali veliki ugled, imali su auru svetskih boraca za komunizam. Ko je u Toplici znao za okružnog partijskog sekretara, došljaka iz Beograda Miku Mladenovića, koji je došao da Topličane uči ustanku! Za poverenika Pokrajinskog komiteta Vasu Buhu nisu znali čak ni sami komunisti!

Došljak iz Makedonije, Elisije Popovski, koji je nominalno bio komandant Topličkog odreda, imao je u narodu tretman Koste Pećanca iz ustanka 1917: ustanak vodi Kosta Vojinović, a Pećanac je tu samo predstavnik vlasti. Za narod Južne Srbije, pogotovo Toplice, Puste Reke i Jablanice, Ratko Pavlović Ćićko, student iz Berilja, španski borac, iz čuvene porodice doseljenika iz Crne Gore Peke Pavlovića, bio je, kako se to danas govori, lider, guru... partizanskog pokreta otpora na ovom delu okupirane Srbije. Ja sam u narodu uživao ugled doktora prava, ali ne ustanika. Prvi ustanik Južne Srbije bio je Ćićko!

E sad, teško je reći da li je Ćićko hteo sukob sa Partijom, ili je to htela Partija? Uostalom, Partija je apstraktni pojam, ona postoji samo kao politička volja njenog vođstva. Stoga, Ćićkov sukob sa Partijom je konflikt sa njenim vođstvom, u piramidalnom ustrojstvu organizacije, sa Politbiroom, odnosno sa generalnim sekretarom. Ne znam da li će se na ovo pitanje ikad odgovoriti, ja to neću moći. Nemam dovoljno podataka za meritorno zaključivanje, nisam imao pristup u dosijea Udbe, više se služim logikom nego dokazima, a logika nije najjači argument istorije. Mnogi događaji su se desili suprotno istorijskom razumu, ne možemo ih logički analizirati. Mislim da je Ćićkov slučaj jedan od tih.

(Nastaviće se)

(Roman IVANA IVANOVIĆA : NARODNA BUNA 3 - PARTIZANI možete da naručite isključivo preko pisca na mejl adresu ivan1912@open.telekom.rs ili na telefone 011 / 25 23 320 i 065 / 288 44 43. Knjigu ćete dobiti poštom sa popunjenom uplatnicom, koju ćete uplatiti na žiro račun pisca. Cena knjige je 1000 dinara - u knjižarama 1200.)