Natrag

U fokusu

Pukovnik dr Svetozar Radišić piše za Tabloid o razlozima državnog i nacionalnog propadanja Srbije

Srbomrsci ne silaze sa vlasti

Snage koje ne žele da Srbi i Srbija stanu na noge, ugrađeni su u sve državne i društvene strukture Srbije, posebno u školski sistem, medije i tzv. nevladine organizacije i zato je nemoguće obezbediti čak i poštovanje Ustava. Progoni Srba, njihovo informaciono, ekonomsko, vojno i političko uništavanje, poništavanje kulture, tradicije, religije, jezika, pisma... nastavljaju se neometano - bez promene. Marionete u vlasti Srbije nisu ni pokušale da shvate koliko su važni jezik i pismo. Kada bi se posvetili njima na pravi način, a potom i obrazovnom sistemu, stvorili bi se uslovi da progleda i da se osvesti neka od sledećih generacija. Srpski lingvisti zapostavljanjem ćirilice direktno krše Ustav Srbije i poništavaju simbol nacionalnog identiteta Srba. Na propuste u vezi sa pismom ne reaguje Vlada Srbije ni Srpska akademija nauka i umetnosti. Samo oni znaju zašto.

Piše: pukovnik Svetozar Radišić

Objavljeno je u knjigama istoričara, da svi Srbi sveta sada svedoče vreme u kojem su očevidna nastojanja epohalnog „pretovara" krivice na srpska pleća. Izjednačavaju se Jasenovac, Srebrenica i Vukovar, čime se krivica za genocid tovari na srbske naslednike. Razočaravajuće je to, što je Vlada Srbije podnela protivtužbu protiv Hrvatske deset godina kasnije (januar 2010), a odavno je imala na raspolaganju činjenice o hrvatskim koncentracionim logorima smrti u Staroj Gradiški, Sajmištu i na mnogim drugim mestima, gde je ubijeno na stotine hiljada Srba...

Imala je sve podatke o protivustavnoj secesiji Hrvatske iz Jugoslavije, tokom koje su hrvatski „domobrani" i „dragovoljci" obavili zločine genocida nad Srbima u hrvatskim gradovima: Gospiću, Zagrebu, Zadru, Splitu, Osijeku, Vukovaru... Postoje podaci i dokazi da je Hrvatska izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu, da je prognala stotine hiljada Srba iz Hrvatske i okupirala Republiku Srpsku Krajinu...

Naravno, neko će pomisliti da je to prirodno, jer su vlast 2000. godine preuzeli tzv. demokrati postavljeni i plaćani od strane dokazanih srpskih neprijatelja. Tih deset godina opasno prete celom srbskom rodu. No, ta pretnja je laka u odnosu na suštinu i način obračunavanja sa Srbima. Srbsko nacionalno biće je ugroženo na nivou supstance.

Ko se još pita u Srbiji i svetu, kako je moguće da niko ne pominje Dubrovnik kao srbski grad, ili bivši srbski grad, kada je poznato (na osnovu proverenih i proverljivih istorijskih činjenica) da je pre samo jednog veka Dubrovnik bio srbski. O Dubrovniku kao nacionalnom i kulturnom sedištu južnodalmatinskih Srba najbolje svedoči popis stanovništva od 31. decembra 1890. godine, po kome je dubrovačka opština imala 11.177 stanovnika, od kojih 9.713 Srba rimokatoličkih i pravoslavnih. U samom Dubrovniku tada su živela 5.823 Srbina. Kako su nestali njihovi potomci? U popisu je pisalo da su Srbi govorili srpskim jezikom, a pisali su Vukovom latinicom (današnjom hrvatskom latinicom) i ćirilicom.

Uostalom, i na internetu je moguće naći dokument pod nazivom „Dubrovnik - kalendar za prostu 1898. godinu, izdanje i naklada Srpske štamparije A. Pasarića, 1897".

Kome smetaju navedeni podaci? Ko želi da sazna šta se događalo u Dubrovniku od 1890. godine? Ko ima hrabrosti da se upusti u proveru podataka? Od koga se plaše zagovornici istine i borci protiv laži i sukoba? Zašto se gaji i iskorišćava razdor u srbskom rodu nastao preveravanjem u islam i rimokatolicizam?

Boris Vukobrat, borac za mir i rešavanje kriza je u svom pismu broj 67 napisao: „Zlo se ne može izolovati. Ovakva Srbija bi mogla da generiše nove konflikte, ne samo na svojoj teritoriji, već na Balkanu i u celoj Evropi. Najnovije mere srpskih vlasti dodatno potvrđuju pravi karakter režima Slobodana Miloševića i njegove supruge Mirjane Marković."

Borci za mir bi trebalo da naprave naučni skup od ljudi koji uistinu žele da reše srbski problem. Trebalo bi da istraže istinu o tom nesvodljivom i nepokornom narodu, ukoliko je taj iskaz istinit. Možda bi bilo dovoljno da se proveri istinitost tvrdnji u knjizi Catena mundi-Srpska hronika na svetskim verigama, da se ustanovi koju je ulogu imao Josip Frank u Hrvatskoj stranci prava i Frankovačkim legijama (otkud on kao Jevrej toliki Hrvat i srbomrzac, ko je stajao iza njega i ko je koga finansirao u to vreme), te ko je i kada zakupio plac na kojem je izgrađen logor u Jasenovcu. Tek kada ljudi van srbskog roda budu zainteresovani za srbsku sudbinu, moguće je da će se Balkan, Evropa i svet smiriti.

Uostalom, pišu o srbskim problemima istoričari, ali deluju preplašeno, čak i kada preteraju u argumentaciji. Neki među njima su izvikani i žive sa nalepljenim etikatama ksenofoba, nacionalista, crveno-crnih itd. Ta vrsta demonizacije boraca za istinu je prirodna u vreme neokortikalnog rata i pesudoevolucija.

Ko nas je vodio kroz golgote?

Koliko treba ići u istorijsku dubinu da bi se shvatilo šta se događa narodu koji izumire na prostoru sa kojeg je potekao - iz Podunavlja. Od Vinče, vinčanskog pisma i Lepenskog Vira? Možda od 325. godine, kada je postavljen temelj za lažnu istoriju koja će tek da košta ceo ljudski rod? Logografi i glosatori su uspeli da izmene čak i toponime, izbrišu narode, preimenuju mora, izmisle narode, izmeste događaje, žive pod lažnim imenima ceo život... Da ta vrsta zločina nije važna za Srbe, ne bi se ovde spominjala.

Sve je jasnije, da stvaraoci novog svetskog poretka i uništitelji srbskog naroda ulaze u poslednju fazu, nastojeći da razbijanjem iznutra pocepaju teritorije i preostala nacionalna bića. Uostalom, vojni stratezi znaju da se globalizam kao sistem gradi od 509. godine pre nove ere. Tada su u takozvanoj Rimskoj revoluciji nastali principi koji i danas traju. Do navedene godine, status/položaj/pripadnost pojedinaca određivan je preko roda, dok se posle takozvane Rimske revolucije status počeo određivati preko pripadnosti teritoriji. Rimska imperija, shvatajući da su vojni logori vrlo veliki izdatak za državu, transformisala se u personalnu klerikalnu tvorevinu Vatikan, koja se ne bori za teritorije, kao njen prethodnik, već se bori za duše poslušnika, koji sa sobom donose teritorije a onda i brane, tu sada već Rimsku okupacionu teritoriju u svim potonjim generacijama.

Nadgradnja principa da se teritorija najlakše osvaja preveravanjem duša, dogodila se 325. godine na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji. Zar to nije jasno? Trebalo je pretvoriti Srbina u Hrvata, vavilonsko-jezuitskim porimokatoličavanjem. Od tada, nekadašnji Srbin, brani teritoriju na kojoj je rođen i živi, ali da je ne brani kao srbsku nego kao vatikansku. Može se reći da se narod sa imenom Srbi nije nikome i ničim suprotstavio, posebno ne kao narod, a ipak je stalna meta Zapada.

Srbi od Prvog svetskog rata nemaju svoju vojsku, te vojno nisu učestvovali sa svojim jedinicama u ratovima. Između dva rata bili su u sastavu Vojske Kraljevine Jugoslavije i spremali su se za odbranu Kraljevine, a ne Srbije. U Drugom svetskom ratu, bili su raspoređeni u dve internacionalne vojne komponente (partizane, koji su se borili za komunizam okupljeni oko ideje Karla Marksa, i četnike, okupljene oko ideje monarhističog jugoslovenstva). Nisu branili Srbiju, a nisu je čak ni posredno odbranili.

Posle Drugog svetskog rata Srbi su bili pripadnici Jugoslovenske narodne armije, Jugoslovenske armije, Vojske Jugoslavije, Vojske Srbije i Crne Gore i Vojske Srbije. Kao Vojska Srbije imaju pravo i mogućnost da se bore za opstanak Srbije, ali...Ostaje ovo čuveno srbsko „ali".

Posle 1999. godine i agresije NATO alijanse na SRJ, Srbija je okupirana. Na prostoru Kosova i Metohije uspostavljen je protektorat pod kontrolom snaga koje su pobedile SR Jugoslaviju. Srbska administracija obavlja zadatke koji joj se svakodnevno postavljaju iz Vašingtona, Brisela. Berlina i Strazbura. Ona se ne suprotstavlja „novom svetskom poretku". Naprotiv. Srbija se kreće ka NATO-u i Evropskoj uniji, dakle u zagrljaj onih globalističkih snaga koje su u periodu od 1992. do 2000. godine, uništile infrastrukturu Srbije, i uz to moral, jezik, duhovnost i veći deo tekovina Srba. Srbija je pod budnim okom onih koji su osmislili „vojne intervencije" na Balkanu, u poslednjoj deceniji 20. veka. Marionete u vlasti samo sležu ramena. Opšta raslabljenost je osnovna odlika Srbije i Srba.

Sadašnje vlasti nisu samo zaboravile izbrisanu srbsku istoriju pre sedmog veka, te stradanja posle sedmog veka, nego su uspele da zaborave i najnoviju istoriju, a mogu mnogo da nauče i iz Drugog svetskog rata, ne razmišljajući o Jasenovcu. Na primer, ako ima bilo koji Srbin u Vladi Srbije, trebalo bi da zna da je sve vojno-političke akcije za vreme Drugog svetskog rata, Komunistička partija Hrvatske usmerila na uništavanje Srba. Nijedna njena vojna jedinica nije u tom poduhvatu bila tako dosledno iskorišćena kao Šesta lička partizanska divizija. A da li znaju da je od te jedinice stradao veliki broj Srba, koji je sastav divizije bio i ko je vodio diviziju? Poznato je da su u Sloveniji partizanske vođe bili Slovenci, a u Hrvatskoj su srpski narod u partizanima vodili uglavnom ustaški nastrojeni Hrvati, hrvatski šovinisti i srbomrzitelji. Možda bi se moglo ponešto naučiti iz knjiga kao što je Tragovi velike prevare i duboke rane izdaje dr Momčila Diklića.

Narodno oslobodilačka vojska Jugoslavije je smatrala četnike glavnim neprijateljem. Partizanske jedinice nisu napadale ni Nemce ni vojske NDH, nego isključivo četnike. To su nazvali bratoubilački rat, ali u tom ratu su samo Srbi ratovali protiv Srba i to pod tuđim rukovodstvom.

A kako su Srbi vođeni u Prvom svetskom ratu? Ko ih je vodio do golgote i kroz golgotu? Šta reći o Nikoli Pašiću, posle „Bernske afere", ili kralju Aleksandru Karađorđeviću, koji je na svoju ruku tajno sklopio pakt sa Vatikanom o rušenju Austrougarske i uzgred opljačkao Srbiju, a ni njegovi Crnogorci ne žele da mu podignu spomenik?

Dakle, nisu Srbe ubijali u bombardovanjima i progonili sa vekovnih ognjišta samo saveznici u Drugom svetskom ratu, pa opet saveznici devedesetih godina istog veka, koji su inscenirali Markale i Račak. Neko je podlo nagonio Srbe na Srbe i to se još uvek događa, jer niko o Srbima ne brine.

Nijedna vlast u Srbiji nije bila prosrbska od početka 20. veka. Događaji s početka dvadesetog veka, nisu se slučajno poklopili s odlukom u Zagrebu da se trećina Srba ubije, trećina protera i trećina porimokatoliči. Zar se to isto nije dogodilo srbskom narodu, kada je isti princip primenio Stefan Nemanja sredinom 12-tog veka, u procesu okrutno sprovedene hristijanizacije Srba? Koliko je Srba tada stradalo? Nameće se pitanje da li su važni razlozi za ubijanje, ili nisu, tek jedno je sasvim izvesno: Srbi na sve načine nestaju.

Prisvajanje pisma i jezika

Sada će nova vlast spasavati Srbiju projektom „Beograd na vodi", a običan srbski narod, zbog opljačkanosti, neće imati novca da poseti velelepne objekte. Na obalama reke ili reka, odmaraće se i gostiti bogataši iz celog sveta. Beogradske fasade će se istovremeno urušavati, baš kao i Srbi.

Kažu da je Fridrih Niče mnogo pričao o Srbima i da je prvu svoju kompoziciju nazvao „Serbija".

Štaviše, jednom je, u šali, rekao da sve više misli da je on „srpskog porekla". Tu je verovatno mislio na Lužičke Srbe. Karl Špiteler je napisao: „Vi Srbi ste najviše stradali samo zato što je Srbija biblijska zemlja, teritorija Starog i Novog zaveta! A i to znamo: Isus ako je postojao, on je Slovenin bio. On je Srbiju podigao protiv romejske imperije, kojom su vladali Grci i Jevreji".

Švajcarci svakako više znaju o Srbima, nego Srbi. Poslednja reč Fridriha Barbarose bila je- „Srbija". Zašto su oni to učinili? Ali, koga još to zanima? Ko još ima vremena da čita knjige, a da bude u vlasti?

28. januar 2015. ređaju se ružne vesti: pripadnici Islamske države prete predsedniku SAD Baraku Obami: „Znaj Obama da ćemo doći u Belu kuću i tamo ti odseći glavu". U Beču pišu: „Balkan bezbednosna rupa Evrope, koju su prepoznali teroristi", tu su i naslovi „Proglasite Rusiju agresorom", „Iran preko SAD upozorio Izrael" itd. Jasno je gde se svet nalazi i šta sledi.

Marionete u vlasti Srbije nisu ni pokušale da shvate koliko su važni jezik i pismo. Kada bi se posvetili njima na pravi način, a potom obrazovnom sistemu, stvorili bi se uslovi da progleda i/ili da se osvesti neka od sledećih generacija. Ovako, poslednje udarce Srbima i Srbiji zadaju mafijaši i kriminalci sa Kosova i Metohije, islam iz Bosne i Hercegovine i hrvatska vlast koja sve što je na njenoj, osvojenoj i prisvojenoj teritoriji pretvara u Hrvate.

Nije dovoljno što su preko tzv. Karadžićeve latinice, pretvorene u hrvatsku latinicu, u procesu preuzimanja i prisvajanja svega što su zajedno sa Srbima stvorili u književnosti.

Od datuma kada je Hrvatska postala samostalna država, u međunarodnom informacionom sistemu za kulturu i naučni razvoj UNESKO, pod oznakom ISO FDIS 12190, hrvatska administracija registrovala je uz svoj jezik i hrvatsku latinicu, a za srpski jezik istovremeno je registrovana srpska ćirilica. Prema tome, sve što je napisano hrvatskom latinicom u svetskim bibliotečkim katalozima knjiži se kao hrvatska kulturna baština. To izgleda ne znaju ni dobitnici NIN-ove nagrade.

Ne postoji škola u Srbiji u kojoj je moguće održati predavanje o problemima srbskog pisma i jezika. Direktori škola ne smeju da dozvole takav luksuz, budući da se plaše i pitanja: kako mogu da rade van plana i programa. A ko pravi planove i programe?

Progoni Srba, njihovo informaciono, ekonomsko, vojno i političko uništavanje, poništavanje kulture, tradicije, religije, jezika, pisma... nastavljaju se neometano - bez promene. Tome svedoče spomenici i zatrpana Vinča, a posebno nesposobnost da Srbi dokažu svetu zašto je važno da opstanu.

Po svemu sudeći, snage koje ne žele da Srbi i Srbija stanu na noge ugrađeni su u sve državne i društvene strukture Srbije, posebno u školski sistem, medije i tzv. nevladine organizacije i zato je nemoguće obezbediti čak i poštovanje Ustava. Na primer, srbski lingvisti zapostavljanjem ćirilice direktno krše Ustav Srbije i poništavaju simbol nacionalnog identiteta Srba. Na propuste u vezi sa pismom ne reaguje Vlada Srbije ni Srpska akademija nauka i umetnosti. Samo oni znaju zašto. Ko zna ko ih nadzire i finansira.

Fridrih Niče je rekao dve istine koje naoko izgledaju kao da su suprotstavljene. Tvrdio je da ne vidi nikakvu mogućnost da se proširenjem i produbljivanjem znanja prevlada neizvesnost na praktičnom području. To bi značilo da je sve određeno i da se ništa ne može promeniti, pa i srbska sudbina. Uostalom, ljudi su duševno programirani i mnogi procesi su ciklični i predvidljivi. Druga tvrdnja je da svaki postupak jednog čoveka ima bezgranično velik uticaj na sve što dolazi. „Samo zahvaljujući uvidu u kružni tok sveta, čovek dobija šansu da naknadno hoće ono što unapred nije hteo, da se svesno i voljno založi za određen, posebno iskovan oblik svih budućih ponavljanja". On je uspeo. Niče je ostao u svetskom nezaboravu. Naučio je pravedne da napori nisu uzaludni. Srbi to moraju da shvate, ukoliko žele da promene svoju zlu kob.

GLOSA

Srbija se kreće ka NATO-u i Evropskoj uniji, dakle u zagrljaj onih globalističkih snaga koje su u periodu od 1992. do 2000. godine, uništile infrastrukturu Srbije, i uz to moral, jezik, duhovnost i veći deo tekovina Srba. Srbija je pod budnim okom onih koji su osmislili „vojne intervencije" na Balkanu, u poslednjoj deceniji 20. veka. Marionete u vlasti samo sležu ramena.

GLOSA

Od datuma kada je Hrvatska postala samostalna država, u međunarodnom informacionom sistemu za kulturu i naučni razvoj UNESKO, pod oznakom ISO FDIS 12190, hrvatska administracija registrovala je uz svoj jezik i hrvatsku latinicu, a za srpski jezik istovremeno je registrovana srpska ćirilica. Prema tome, sve što je napisano hrvatskom latinicom u svetskim bibliotečkim katalozima knjiži se kao hrvatska kulturna baština. To izgleda ne znaju ni dobitnici NIN-ove nagrade.

O autoru

Pukovnik, dr Svetozar Đ. Radišić, rođen je 20. juna 1949. godine u Leskovcu. Osnovnu školu pohađao je u Brežicama (Slovenija), Beloj Crkvi i Vršcu, gde je i završio (1964) i gimnaziju je (1968) završio u Vršcu. Vojnu akademiju protivvazdušne odbrane (1972) završio je u Zadru. Komandno-štabnu akademiju KoV JNA (1983), poslediplomske studije (1990) i doktorat o temi "Upravljanje sistemom za izgradnju borbene gotovosti" završio je (1994) u Centru visokih vojnih škola OS "Maršal Tito" (odnosno u Centru vojnih škola Vojske Jugoslavije) u Beogradu.

Najviša dužnost u Vojsci bila mu je - portparol Vojske Jugoslavije. U penziju je otišao (2005) sa dužnosti pomoćnika za strategije i doktrine u Kabinetu načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane