Natrag

Kontranapad

Budućnost još nije na vidiku

Sjaj i tuga SD Vojvodina

U sportu ništa novo. Sve je po starom. Ništa se značajnije nije desilo. Izuzetak su fenomenalni pojedinci. Đoković i Stjepanović su novu 2015 godinu otvorili na najlepši mogući način - novim uspesima! Košarkaši Crvene zvezda priređuju spektakularne priredbe u beogradskoj Areni...

Miroslav Vislavski

U mračnoj Srbiji, mračan je i sport. Kraj prošle i početak ove godine u sportskom Novom Sadu su upamćene po neočekivanim odlascima sa životne scene dvojice sportskih velikana. Otišao je jedan od najvećih u istoriji FK Vojvodina, vojvođanskog srpskog i jugoslovenskog fudbala Ilija Pantelić Panta. Njegova karijera, igračka, trenerska i sportska, harizma koju je nosio u sebi, odavno su ga smestili među sportske svece. Bio je omiljen kod novosađana zbog svoje prisnosti i jednostavnosti, ali i zbog toga što je ceo život po povratku iz Francuske (1969 - 1976) posvetio svom klubu Vojvodini. Bili smo veliki prijatelji, sve do 2001. Tada se između nas isprečio jedan fudbalski skorojević, podlac i moralna baraba, koga je vreme nametnulo kao rešenje za predsednika FK Vojvodina. To je vreme njegovo i njegovih ortaka velikih "reformatora" (prevaranata) koji su razorili državu. Smenjen sam nezakonito (u Srbiji je to zakonitost) na očigled Pantelića koji se sa veteranima do tog trenutka pozicionirao kao garant stabilnosti direktorskom tandemu Vislavski - Tanjga u vođenju kluba. Panta je bacio pod noge naše dvoipodecenijsko prijateljstvo i poverenje. Kao čovek koji se povinovao autoritetima funkcija, u "interesu kluba" je stao na stranu Miodraga Kostića Koleta!

U neravnopravnoj borbi, poput Don Kihota sam branio svoj sportski i moralni ugled i čast. Branio sam i klub od Koletove i pohlepe njegovih izabranika, koji su kasnije privođeni u policiju kao i on (Pero Matijević), ili su krivično gonjeni i pritvarani (Ananije Pavićević, Dušan Borovica). Branio sam klub i od inih sportskih profuknjača koji su se u Vojvodini našli u paketu sa Kostićem. Poraženi smo bili mi, Vojvodinaši. Ja sam devastiran iz kluba. Panta je ostao u klubu da vegetira poput fikusa. Prihvatio je društvo nesportskih ljudi koji su prolazili kroz klub po nalogu nevremenih vremena. Na sahranu mu nisam otišao zbog bolesti. Bio bih tamo uprkos izdaje. Zbog časnih vremena, poštovanja njegove sportske karijere, zbog Vojvodine i Vojvodinaša. Na oproštaju sa Pantom, nije bio ni NOSAČ KOVČEGA pokojnog REFORMATORA. Ni Panta, ni Vojvodina njemu ništa ne znače!

1. januara je umro Rajko Kijac, velikan Odbojkaškog kluba Vojvodina, vojvođanske, srpske i jugoslovenske odbojke. Bio je utemeljivač savremene i uspešne Vojvodine, prvi marketingaš u našoj odbojci, menadžer i sjajan kadrovik, animator i prosvetitelj...

Sve što je lepo u odbojci, vezano je za njega. Ni jedan u mnoštvu osvojenih naslova OK Vojvodine, ni jedna reprezentativna medalja nisu kovane bez Kijčevog doprinosa. Priznali su mu to najistaknutiji odbojkaški poslenici koji su došli na njegov ispraćaj. Uz porodicu, odbojka mu je bila život i najveća ljubav. To je uvek isticao.

Kijac mi je dao šansu, snažno me gurao i podržao kada sam, nakon njegovog povlačenja preuzeo njegovo mesto u OK Vojvodina. Predvodio sam klub u deceniji najvećih uspeha naše odbojke. Rajko je bio uvek tu. Sa mnom i sa nama, sa svojom Vojvodinom.

Bio je sportski zavisnik. U godinama državnog sveopšteg potonuća početkom devedesetih, u kome je pozitivan ekstrem bila odbojka, nije se mirio nestajanjem Sportskog društva Vojvodina. Jednoglasno je izabran za predsednika 1992 godine Društva. Pod njegovim vođstvom, Sportsko društvo Vojvodina je davalo nove znake života, nove impulse, vraćalo je stari sjaj - teško, ali postepeno... Već na startu su ga pokušali lomiti oni koji su u tom trenutku smatrani sportskim autoritetima u Gradu. Bili su to čelnici Fudbalskog kluba Vojvodina. Do tada sa skromnim udelom u sportskom stvaralaštvu, ali zato sa privilegovanim društvenim statusom. Odbio je Rajko napade i nastavio da oživljava Sportsko društvo Vojvodina. Svuda je stizao i pomagao, posebno malim klubovima iz porodice Vojvodine. Ustanovio je marketing, lutriju, podlistak u Sportskom žurnalu... Društvo je živelo za svoje članice, negovalo je i čuvalo časnu istoriju i tradiciju, uprkos presahlom sistemskom finansiranju. Novi "autoriteti" novosadskog sporta su posumnjali da će se Rajko obogatiti u nemaštini i sve prisutnijem siromaštvu sporta. Odolevao je, a u jednom trenutku 2004 se umorio od večitih sumnjivaca i "balkanskih špijuna". Napustio je kormilo broda koji su potapali njegovi dušebrižnici. Njegovim povlačenjem, Sportsko društvo Vojvodina je ponovo utihnulo.

Početkom ove decenije, najavljen je preporod Sportskog društva Vojvodina. Za predsednika je izabran pokojni Ratko Buturović. Bato je postao Vojvodinaš nakon što ga je uz pomoć navijača na čelo FK Vojvodina doveo Cvetko Riđošić, nezakonito izabran direktor kluba u mandatu Miodraga Kostića. Do tada je Bato bio uz crnogorske klubove i malo u KK Proleter (NS). Pre Vojvodine, više je zapamćen što je sa svojim gorilama obezbeđivao odbojkaše Budvanske rivijere na gostovanjima u Novom Sadu! Čuvao je sina Svetozara Marovića, zaplašenog da će uslediti odmazda nakon fizičkog ataka koji je tadašnji predsednik SR Jugoslavije izvršio na Rajka Kijca u "Budvi na pjenu od mora". Izborom za predsednika FK Vojvodina, Bato je formalno postao Vojvodinaš. U stvari, radilo se o interesu, a ne emociji i pripadnosti Vojvodini. Njegovo drčno ponašanje u odnosima sa velikim nije značilo i njegovu navijačku pripadnost "slaninarima". Međutim, ono je ostavljalo utisak koji je imponovao frustriranim vojvodinašima pred zvezdašima i partizanovcima. Dužnosti predsednika SD Vojvodina Bato se prihvatio zbog interesa koji su dosezali do gazdovanja sa SPENS-om. Pošto je to bio loše proračunat interes i njegova "strast" kao pripadnika vojvodinaša je splasnula, pa je Sportsko društvo Vojvodina ostalo mrtvo slovo na papiru.

Mada su sportska društva danas u Srbiji retkost i više su recidiv sretnijih vremena, tradicija Sportskog društva Vojvodina je ujedno i nova nada članicama da će se nešto dobro ipak desiti. Zbog nebrige države za sport u lokalnim samoupravama, udruživanja klubova u zajednicu su zapravo iluzija na putu njihovog izdisaja.

Novu nadu i slamku spasa su videli novosadski klubovi sa imenom Vojvodina 24. februara 2014. Tog dana je održana Skupština SD Vojvodina. Najavljeno je da će za predsednika biti izabran Dušan Bajatović! Skupštinu je pripremao Darko Jeftić, nekada prosečan rukometaš Vojvodine, a danas uspešan direktor Rukometnog kluba Vojvodina. Njegova supruga je Tatjana Ječmenica, selektor ženske teniske reprezentacije i nekadašnja šampionka. Zanimljivo je da su ih venčali kumovi: Ratko Bato Buturović i Dušan Bajatović! Darko je u mladosti bio simpatičan i drag čovek koji je imao svoj stav, odavao utisak da je pravičan, odgovoran, iskren i pošten. Da li je danas isti onaj kojeg sam poznavao pre dvadeset ili deset godina - ne znam. Primetio sam samo da je čovek novog vremena. Pragmata, manipulator, lako pogazi reč ili obećanje, nema milosti prema potčinjenima, lojalan I snishodljiv prema nadređenima...

Njegovo kumstvo sa Bajatovićem, bilo je odlučujuće da se ovaj kapital socijalista prihvati dužnosti predsednika SD Vojvodina. Predstavnici pojedinih klubova sa drugim imenom su po svaku cenu želeli da se učlane u SD Vojvodina. Bili su spremni da menjaju svoje ime, kako bi otklonili osnovnu prepreku za učlanjenje u Društvo. U Bajatom su videli "spasitelja" iz "Južnog toka". Nebitan je njegov sportski dilentantizam u poređenju sa njegovim uticajem u privredno političkom svetu Srbije.

Mada je Skupština obnove ličila na početne časove obuke u pionirskoj organizaciji, izbor je obavljen i sinula je nova nada. Slamka spasa malim klubovima, i ne samo njima, polako se transformisala u čvrstu štrangu koja će davljenike da izvuče iz vrtloga potapajućeg srpskog sporta. Optimizmu su doprineli i novoizabrani organi među kojima nekoliko sjajnih ličnosti, karakternih i moralnih, časnih i uglednih kao što su bivši fudbaler Vojvodine i član šampionskog sastava, Miroslav Tanjga, izabran za predsednika Skupštine, zatim, nekadašnji rvački šampion i nosilac evropske medalje Aleksandar Jovančević, koji je biran za generalnog sekretara, a tu je i nekoliko drugih sportskih ljudi, privrednika i finansijskih stručnjaka. Bajatović je bio pun obećanja, kao da je za političkom, a ne sportskom govornicom. Bilo je tu "aviona, kamiona, miliona, šampiona..." Obećavao je svim klubovima i članovima rukovodstva obnovljenog Sportskog društva.

Čak je i meni, koji sam bio gost na sednici, obećao podršku za projekat trinaestodelnog dokumentarnog serijala "Fenomen odbojke" u kome se svedoči o rađanju, izrastanju i vrhuncu uspešnosti Odbojkaškog kluba Vojvodina i naše odbojke. Serijal je emitovan na nekoliko televizija. Bajatovićevo obećanje nije ispunjeno, iako na odjavi svake epizode piše da je "serijal pomoglo Sportsko društvo Vojvodina". Po matrici svog kuma, Darko Jeftić njegov najpouzdaniji saradnik me je lagao nekoliko puta. Nekada dobri, čestiti i pametni mlađani Darko, danas ne prima pozive. Ne tako davno, bila mu je čast kada je imao moju pažnju kao sportista ili kada mi je gostovao u emisijama u kojima je govorio - slobodno!

E, što su slagali mene, manji je problem. Slagali su oni brojne članice kojima je čvrsta štranga sada oko vrata! Za godinu dana od obnovljene Skupštine, ni jedan dinar nije transferisan od "moćnog" predsednika i Uprave na račun SD Vojvodina, ni jedna akcija nije urađena, ni jedna promocija, ni jedan događaj... Od obećanog komfornog radnog prostora u kome bi mesto imali I beskućnici, ni traga ni glasa... A sve oči su bile uprte u Dušana Bajatovića i njegove izabranike.

Doduše, pre mesec dana Bajati je postao član Upravnog odbora FK Crvena Zvezda! Ako će da doprinosi Zvezdinom izbavljenju kako je to činio sa Sportskim društvom Vojvodina, onda Zvezdo ostaj na nebu, tamo gde ti je duša! Ovi što upravljaju poput Dula Bajatovića ne spašavaju, već sahranjuju i nose kovčege!

Pravi vojvodinaši silaze sa životne ili sa sportske scene. Ako je Ilija Pantelić simpatisao Crvenu Zvezdu, Rajko Kijac imao slična osećanja prema Partizanu, ako se za legendarnog predsednika FK Vojvodina Petra Palkovljevića sumnjalo, kao i za njegove sledbenike poput Duška Aćimovića, da su po malo partizanovci, nije se moglo desiti da ovi vojvodinaši u vreme mandata (pa ni posle) pređu u rivalske redove. To naravno nije bio slučaj sa izdancima savremenog srpskog doba u kome nema morala. Neki primeri to potvrđuju. Tomislav Karadžić je biran za predsednika Partizana iako je još bio u funkciji predsednika FSV! Ili, Vojislav Gajić "Aleksandar" se nudio da uđe u Upravu Zvezde u vreme obavljanja dužnosti u Vojvodini. Od ljudskog soja, nastao je đavolji nesoj.

Sportski funkcioner koji prelazi u redove rivala u vreme mandata i pri tome zadržava prethodno stečenu funkciju u drugoj sredini je nemoralna ličnost. Bajatović je pravi primer! Neki ga pravdaju i kažu: Morao je, naredili su mu! Ako je tako, onda se zna red stvari. Bajatović je trebao da podnese ostavku na mestu predsednika SD Vojvodina, pa nakon toga može i u PM, a ne samo u CZ. Možda mu je drugi CZ neka budućnost koja trenutno nije na vidiku, ali taj CZ nisu videli ni drugi nedodirljivi! Sve je relativno.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane