Natrag

Rusija

Šta se krije iza ubistva opozicionog političara Borisa Njemcova u Moskvi

Kako uništiti Rusiju?

Užasna tragedija za Rusiju i Ruse dogododila se u Moskvi, 28. februara uveče. Na Velikom moskvoreckom mostu, nedaleko od zidina Kremlja, ubijen je poznati ruski opozicionar, pedesetpetogodišnji Boris Njemcov. Posle večere u restoranu, sa svojom devojkom, ukrajinskim fotomodelom, dvadeset trogodišnjom Anom Durickajom, krenuo je kući. Držeći se za ruke, par je stigao do sredine mosta. Ubica ga je ubio sa leđa, ispalivši šest metaka. Četiri metka su pogodila cilj, ne ostavivši žrtvi ni najmanje šanse da preživi. Njemcov je preminuo dva minuta nakon što je bio pogođen. Njegova pratilja nije pogođena. Ubica je pobegao automobilom koji ga je čekao...

Viktor Hlistun

(dopisnik iz Moskve)

Glavna meta

U Moskvi niko ne sumnja da glavna meta ubice i organizatora ubistva opozicionog političara nije bio Boris Njemcov, već cela Rusija i, ako hoćete, predsednik države Vladimir Putin. Pucali su upravo u njih. Pucali su u Rusiju, kako bi još jednom pokazali da je njen režim „nedemokratski", „varvarski" i „totalitaran", te kako je u njemu političko ubistvo skoro, pa, pravilo. A u Putina, kako bi ceo svet „ponovo jasno video" da je on diktator koji se na ovaj način obračunava sa neugodnim političkim protivnicima, kako bi i drugi znali da će proći isto, ako se osmele da kritikuju kurs šefa države. Ovaj zaključak se nameće sam od sebe, jer je tako očigledan. Prosudite sami.

Mesto ubistva - pored Kremlja. To znači da su vlasti nesposobne da obezbede sigurnost građana (ne samo onima koji se ne slažu sa politikom koja se sprovodi u Rusiji, već svim Rusima) čak ni nekoliko metara od centra, gde se nalaze državni funkcioneri i Putinov kabinet. To jest, ubili su ga tamo gde bi, u teoriji, svaki centimetar trebalo da bude zaštićen od bilo kakvog napada, koji bi trebalo da bude nadgledan, gde sve vrvi od obezbeđenja. Nevoljno na pamet pada misao da je varvarsko ubistvo delo ruku naslednika svemoćnog KGB-a, da su ga isplanirale i sprovele ruske specijalne službe.

Vreme ubistva - uoči Antikriznog marša opozicionih snaga (1. marta) u udaljenom moskovskom naselju Marino. Ubistvo jednog od lidera opozicije navodno bi osujetilo ovaj marš. Što je zaista smešan razlog. U Moskvi se održava toliko mitinga, marševa i drugih uličnih dešavanja sa učestvovanjem velikog broja ljudi, da nekakav Antikrizni marš u udaljenom naselju niko ne bi ni primetio. U prilog tome da vlasti i Putina ne plaše masovni nastupi nezadovoljnih govori i činjenica da je marš u znak žalosti zbog ubistva Njemcova koji je opozicija odlučila da organizuje umesto Antikriznog marša, održan u centru, na mestu ubistva Borisa Njemcova. Vlasti se nisu uplašile, iako je rizik od provokacija i nereda bio veliki. To može sebi da dozvoli jaka vlast - to je istina.

Nije bio suparnik

Okriviti svoje specijalne službe za ubistvo Njemcova, takođe je bilo navino. To su odmah posle tragedije prepoznali i sami ljuti ruski opozicionari i oni mrzitelji Putina. Boris Njemcov, kao političar, nije ugrožavao predsednika -nije mu bio suparnik, bio je suviše slaba figura da bi pretendovao na mesto prvog čoveka države. I, iako nije u hrišćanskom maniru loše govoriti o pokojnima, ipak ću podsetiti srpske čitaoce ono što zna svaki Rus: Boris Njemcov je političar kojeg je na površinu vlasti izbacio ozloglašeni Boris Jeljcin. On je bio tzv. mladoreformator koji je zajedno sa Čubajsom, Gajdarom i drugim prozapadnim ličnostima, krajem prošlog veka doveo narod do prosjačkog štapa. Rusi se dobro sećaju kako su mladoreformatori sproveli privatizaciju, dajući praktično na poklon sva bogatstva ogromne zemlje njima bliskim varalicama koji danas lepo žive u Londonu, Parizu, Njujorku itd. Sa takvom reputacijom konkurisati Putinu, Njemcov teško da bi mogao. I on je to shvatao i zadovoljavao se foteljom deputata oblasne dume u gradu Jaroslavu, udaljenom stotinu kilometara od Moskve. Za Njemcova mogu da kažem da je bio pošten i nepotkupljiv funkcioner. I to su svi znali.

Mnogi su znali i o drugoj strani karaktera Borisa Njemcova, o njegovoj reputaciji ženskaroša. Kako se priča, bio je neprevaziđeni zavodnik. Imao je decu od raznih žena, ljubavnice uz zakonitu suprugu, čak i u trenutku tragedije sa njim je bila lepa, mlada dama. Ali, nijedan normalan muškarac neće zbog toga osuđivati pokojnika. Ja se, razmišljajući o ljubavnim avanturama Njemcova, prisećam Josifa Staljina. Kada su mu dojavili da neki činovnik (nepoznat) opet ima novu ljubavnicu i pitali ga šta da rade, Staljin je odgovorio: „Da mu zavidite!" Ipak, ne misle tako svi muškarci. Ali, o tome neka razmišljaju istražitelji. Ja želim da kažem sledeće: drsko ubistvo, ko god da ga je učinio, vrlo dobro se uklapa u program tzv. hibridnog rata SAD protiv Rusije. Zato ponavljam da su glavne mete ubistva - Rusija i Putin.

Ples nad kostima

Svoju neumornu težnju da od Rusije napravi strašilo za ceo svet, američki i evropski mediji pokazali su u punom sjaju. Bukvalno sat vremena nakon objavljivanja vesti o ubistvu Borisa Njemcova, agencije su izvestile o glavnom krivcu i organizatoru ubistva. Kao da su prepisivali jedni od drugih, kao da su pisali po istom šablonu, gotovo sve agencije su saopštile da su za smrt opozicionog političara krive vlasti i Putin. Nisu se ustručavali ni u donošenju zaključaka. Zapadni novinari nisu skrivali i nekakav neobjašnjiv bes, tačnije zluradost povodom tragedije. Sledeći primer je veoma indikativan. Na poznatom sajtu Njujork tajmsa prvo se pojavio naslov: „Ubijen Putinov kritičar". Nekoliko sati kasnije, taj naslov je zamenjen sledećim: „Ubijen je Putinov neprijatelj". Tako je, jednostavnim tipkanjem po tastaturi kompjutera, opozicionar od kritičara postao neprijatelj.

Inače ozbiljne novine, Njujork tajms donosi i dalekosežniji zaključak da ubistvo Njemcova „još više udaljava Rusiju od budućnosti koju su joj mnogi predviđali početkom devedesetih kada se Njemcov pojavio u politici, i kada je Jeljcin otvorio vrata pluralističkom političkom sistemu". Neki mediji navode reči bivšeg opozicionara u Državnoj dumi, Genadija Gudkova, o tome da su „počela ubistva neprijatelja naroda". Nemački novinar Jorg Ajgendorf ne manje „promišljeno" smatra pogibiju Njemcova prelomnim trenutkom: „Sa njegovim ubistvom umro je i delić nade u savremenu i naprednu Rusiju". Naravno, svi mediji ističu mesto ubistva „blizu Kremlja i hrama Hrista spasitelja", a poneko je napisao i da se to mesto odlično vidi iz kabineta Vladimira Putina. Na tv ekranima, mesto tragedije se „sa ukusom" koristi: daje se, na primer, slika veselog, lepog momka punog života i potom - beživotno telo koje leži na mokrom asfaltu, naravno u kombinaciji sa kremaljskim kulama u pozadini...

Sve u svemu, u Rusiji bi se reklo da se na ovaj način igra nad kostima. Za ove medije u ruskom jeziku takođe postoji dobar izraz: psi laju, karavani prolaze. Odnosno, novine će napraviti malo buke i prestati, a Rusija će natviti dalje, bez obzira na to što zapadni mediji kažu da je posle smrti Njemcova „strah okovao Rusiju".

Način na koji su mediji preneli ceo tragičan događaj, ministar spoljnih poslova RF Sergrej Lavrov je, istupajući na sednici UN o pravima čoveka u Ženevi nazvao, po mom mišljenju, vrlo precizno: svetogrđem.

Ne manje svetogrđe, ili bar neetički u toj situaciji, bilo je pozivanje ruske vlade da „sprovede brzu, nezavisnu i transparentnu istragu ubistva i da krivce privede pravdi". U navodnicima su reči koje je izrekao predsednik SAD Barak Obama. Hvala na savetu. Kao da u Rusiji ne znaju da prestupnike treba uhvatiti i kazniti. Istina, treba odati priznanje Obami što se toplo i ljubazno setio svog susreta sa Borisom Njemcovim 2009. godine u Moskvi, i što je u saopštenju istakao „njegovu privrženost borbi protiv korupcije u Rusiji".

Slične reči je u svom saopštenju upotrebio i državni sekretar Džon Keri. Mada, u susretu sa Sergejom Lavrovom, Keri je otvoreno rekao da Amerika radi na novom paketu sankcija protiv Rusije. Da, da, sankcije zbog toga što je nekakav šljam ubio dobrog čoveka i dovoljno pametnog kritičara vlasti. I to nije sve. Bukvalno na dan sahrane Borisa Njemcova, Barak Obama je izjavio da već uvedene sankcije protiv Rusije, SAD produžava za još godinu dana, iako je trebalo da se završe u martu 2015. godine.

Na sreću, bilo je političara i novinara koji ipak nisu neselektivno okrivljavali ruske vlasti i Putina, već su izrazili iskreno saučešće porodici, rodbini, prijateljima pokojnog, pa i svim Rusima. A što se tiče sankcija - Bog će suditi i Obami.

Ukrajinski poligon

Kada se govori o Njemcovu, nemoguće je ne pomenuti Ukrajinu. I to ne samo zato što je u trenutku pogibije sa njim bila kijevska manekenka Ana Durickaja, iako i sama ta činjenica navodi na ne tako dobre misli. Ima mnogo drugih razloga. Hajde da pokušamo da ih analiziramo i razumemo.

Boris Njemcov je sa promenama u Ukrajini bio povezan odavno i tesno. Godine 2004. on je bio savetnik „tvorca" narandžaste revolucije, a zatim i predsednika Viktora Juščenka. Ako uzmemo u obzir da je Juščenko došao na vlast, najblaže rečeno zahvaljujući američkoj podršci, postaje jasno zašto je autoritet Borisa Njemcova u SAD i Evropi bio mnogo veći nego u njegovoj domovini.

Zatim, B. Njemcov je otvoreno podržavao novi ukrajinski režim koji je uspostavljen kao rezultat tzv. majdanske revolucije, a u stvari - oružanog prevrata. Ne znam na koji način je on podržavao sadašnje lidere Ukrajine, predsednika Petra Porošenka i premijera Arsenija Jacenjuka, možda su ga konsultovali o nekim pitanjima, ali ostaje činjenica da je Boris Jefimovič Njemcov posmrtno nagrađen najvišim ukrajinskim priznanjem. Predsednik Porošenko ga je nazvao „niti koja je povezivala Ukrajinu sa Rusijom".

Lično se sećam tv reportaže iz Odese, posle strašnog događaja, podmetanja požara od strane nacista u Dom sindikata u kome je oko stotinu ljudi živih spaljeno. Slika je bila veoma srdačna: ruski opozicionar se osmehivao u gomili mladih radikala koji su skalali i veselili se na čuvenom Potemkinovom stepeništu. Nisam čuo reči uznemirenosti i ogorčenosti ni od Njemcova ni od drugih ruskih opozicionara povodom mnogih i javnih zločina u Ukrajini poslednjih godina, to jest od dolaska nove vlasti, a koji nisu bili istraženi. I u vezi sa tim imam jedno pitanje, ne za te nove lidere Ukrajine, već za njihovog pokrovitelja, Baraka Obamu. Ako vi g. Obama, kao vođa „suprezemlje" volite da dajete savete slične onima koje ste dali vladi Ruske Federacije, zašto do danas niste posavetovali ukrajinske vlasti da pronađu i kazne one koji su, na primer, pucali sa krovova po demonstrantima i policiji na Majdanu - Trgu nezavisnosti, u centru Kijeva. Šta ljudi mogu da pomisle, da je opozicionar Boris Njemcova postao obredna žrtva, kao i „nebeska stotina" koja je poginula na Majdanu. Upravo posle pucanja snajperista radikali i otvoreni nacisti krenuli su u borbu, zauzeli vladine zgrade itd. i izvršili „revoluciju". Zašto tajiti: američki stratezi i sam predsednik SAD ne skrivaju da je njihov glavni cilj u Ukrajini - slamanje Rusije („Borićemo se sa Rusijom do poslednjeg Ukrajinca!") ili smena „putinskog režima". Za to su sva sredstva dobra i dozvoljena, pa i ubistva popularnih ličnosti. Drugim rečima, hibridni rat (o tome ću pisati u narednim brojevima Tabloida) koji cele godine testiraju Amerikanci na ukrajinskom poligonu, po zamisli prekookeanskih „jastrebova", a koji bi trebalo preneti u Rusiju. Da li je slučajno od Njemcova napravljena obredna žrtva kako bi se zatim izazvalo rasulo?!

Nije na odmet ni da pomenem one koji kobajagi istražuju tragediju u Domu sindikata u Odesi. Ceo svet se već smeje zaključcima ukrajinskih istražitelja koji su utvrdili da su ljudi koji su se spašavali od napada radikala u Domu sami sebe „nenamerno" zapalili. Ne govorim o tome da bi bilo vreme da stručnjaci iz raznih zemalja uskoro stave tačku na istragu o padu malezijskog boinga 777 na nebu Ukrajine, kada je poginulo 300 ljudi, od kojih 23 Amerikanaca. U verziju o tome da su avion pogodili Rusi ili njihovi prijatelji - separatisti iz Donbasa, više niko na svetu ne veruje. Zašto ne sprovesti objektivnu i transparentnu istragu o ovoj tragediji na nebu?! Pozivati na objektivnost, a još više na savest gospodu preko okeana je beskorisno, sami shvatate zašto...

Marš žalosti

Posle ubistva Borisa Njemcova, Veliki moskvorecki most bio je preplavljen cvećem. Cveće u znak žalosti su stavili i predstavnici stranih misija u Moskvi, među njima i ambasador SAD u Rusiji, Džon Teft. Sledećeg dana održana je šetnja u znak žalosti, u centru Moskve, pored zidina Kremlja. Nekoliko ljudi je pokušalo da uzvikuje uvredljive parole o Putinu i vlasti, ali su ih brzo ućutkali i smirili sami šetači: ne treba mešati opraštaj od pokojnika sa protestom protiv režima. U Rusiji to nije običaj. Iznad kolone su lepršale brojne ruske zastave. Viđeno je i nekoliko ukrajinskih zastava. Deputat Vrhovne rade Aleksej Gončarenko pokušao je da isprovocira nekakav metež tokom šetnje, ali ga je zadržala policija. Aleksej Gončarenko je onaj čovek koji je posle tragedije u Domu sindikata u Odesi napisao na internetu kako mu je drago što su u vatri nastradali proruski separatisti. Posle nekoliko pitanja, ruska policija je pustila deputata. U svojoj domovini je odjednom izjavio da su ga navodno tukli itd. Ali, videozapis razgovora u policijskoj stanici i odsustvo bilo kakvih modrica na telu odmah su opovrgli ovakve izjave „žrtve".

Na marš žalosti došlo je oko 20 hiljada Rusa. Nisu svi oni delili ideje poginulog Borisa Njemcova, već su žalili i saosećali zbog njegove tragične smrti. A saosećanje je uvek bila i ostaje istaknuta osobina Rusa.

A. 1 Petorica uhapšenih i ....

U trenutku kada se ovaj tekst šalje u štampariju, sudija u sudu u Moskvi odredio je pritvor za petoricu osumnjičenih za atenat na Borisa Njemcova. Ubica je priznao zločin, dok su ostali optuženi negirali krivicu, ''izražavajući nadu da će imati fer suđenje''. Federalna služba bezbednosti je identifikovala i organizatore, a očekuje se da će doći i do naručioca ubistva.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane